• facebook
  • instagram
  • youtube
Citati iz knjige „Dodir svile“

Citati iz knjige „Dodir svile“

  • Posted on: 12/03/2016
  • By:

Đorđe Balašević – Citati iz knjige Dodir svile

Ponekad sanjam predele koje nisam video, a odnekud ih znam…
Sanjam tiha blagozelena prostranstva bez puteva i ljudi, visije oble i meke kao džinovske mahovine, sanjam ih, kao da letim nad njima, neke polegle bezvrhe bregove koji se graniče sa nedogledom, i na koje se iz ravnice moraš penjati, a sa planine silaziti do njih…
Prelistao sam silne knjige nadajući se da će Tajna samo zasjati među stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam silne oblake, grickajući onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveći Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao čak na drugu obalu Čekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti tamo odakle dolazim… Srećom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem…
Godinama sam Mudrace lakomisleno tražio po izgledu, po dugim noktima, ili sedim bradama, a oni su mi, prerušeni u piljarice i kočijaše, još odavno negde usput došapnuli tri najveće mudrosti sveta…
Samo da smo mi živi i zdravi.
Sve u svoje vreme.
Jesi ili nisi?
Ponekad je najteže raditi nesto Lako, i najkomplikovanije shvatiti nešto Jednostavno.

Precenio sam Život kao što precenjujem sve i svakog, i neki misle da se nepotrebno rasipam plaćajući prevelike cene na sve strane, ali ne radim to samo zato što sam Veliki Troškadžija… Ne, ne uvek… Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima…

***

Pametni ljudi su već sve rekli o Prvim Koracima, i na Zemlji i na Mesecu, i teško da bih ja tu išta mogao da dodam? Jedino, možda, da tim koracima nikako ne smeš zakoračiti Od Sebe? No, to se verovatno podrazumeva? To i nije neka mudrost…

***

Ljudi iz Medija duvaju Zvezde kao balone, to je neosporno, ali Naduvani Baloni dižu se samo onoliko, i samo dotle, dok ih neko od dole gurka vrhovima prstiju. Poneki balon se otrgne i odleti put oblaka, i Duvači Balona tad besno trčkaju pod njim, zalud pokušavajući da ga domaše, i zlobno mu priželjkuju da se bar natakne na neki gromobran kad im je već tako drsko izmakao… Ali nemaju pravo. To nikad i nije bio njihov, Naduvani Balon… I deca znaju da se do neba ne dižu Naduvani, nego samo oni baloni koji su napunjeni nekom posebnom hemijom? A Hemija upravo i jeste sve ovo o čemu pokušavam da pričam…

***

Neki me vole, neki osporavaju, ali to niti usporava moj jedrenjak, niti mu dodaje vetra… Jesi ili nisi, odavno mi je poznato… I sumnjam da posle svih ovih godina postoji još ponešto što bih o sebi saznao od nekog drugog.

***

Dosta kasnije stavio sam tačku na trilogiju o Malom Joži, napisavši „Requiem“, iste pirane koje su tu pesmu tad glodale kao „titoističku“, sad je veličaju kao „proročansku“, ali možda je bolje da sačekamo još koju deceniju da je i ostali prevedu na jezik svoje osrednjosti, pa da onda popričamo o njoj? A da sa ovim „Računajte na nas“ raščistimo odmah, jednom zasvagda? Bilo mi je dvadeset i četiri, kao što rekoh, a to su tako dobre godine da se za njima žali već u dvadeset i petoj. Brinuo sam jedino oko toga da li će sutra izaći novi „Alan Ford“, da li će gospođa Šilićka kuckati u cevi ako opet kasno budem svirao gitaru, i koja će curica zadnja utihnuti svetlo u petospratnici preko puta? A Zakletva, Tito, i Bitaka Plam? E, pa.. Nisam ja baš svaku pesmu napisao onako kako sam zamislio, ali ne bi bilo fer da se bunim, jer neke su ispale i bolje… Ova, eto, slučajno nije, omakla se u silnom uzbuđenju zbog nagoveštenog susreta sa prvom stranicom bukvara, sa nečim što za mene i nije bilo čovek, nego pre simbol, nešto kao „Hej Sloveni“, ili zlatom oivičena petokraka na trobojnici koja se diže… Ne, gospodo, molim da se ovi redovi ubuduće tretiraju kao moj potpis pod svečanom izjavom: Nisam ja bio nikakav Titoista… A, opet… Kad bih samo znao da Sve Ono nije bilo slučajno? I da je zaista provalio fazon kako da četrdeset godina drži sve ove Ludake i Nacionaliste na bezbednom odstojanju od Ljudi? Postao bih Titoista, istog trena… Pa makar štafetu nosio sam…

***

Jedan mi je već prebacio da u mojim pričama još važe stare granice? Ne, prika, rekoh mu, u mojim pričama granice ne važe, to je tebi zasmetalo… Od nedavno su počeli da mi udaraju recke kad god kažem Skoplje ili Ljubljana, svima najteže pada Svoje Inostranstvo? Susreću se, čujem, sa sličnim problemima i ostala braća Sloveni, možda je sad trenutak da se po ugledu na Nesvrstane formira Pokret Raspadnutih, pa da se nekako ispomažemo? Ovako dalje ne ide…

***

Đorđe? Nemoj nas razočarati… Prevalili smo dug put da te vidimo… Nosio je riđu bradu, kratak kaput i kariranu košulju, i prateći njegov pogled ugledao sam u prikrajku još nekolicinu Istih Takvih, koji su mi ćutke klimnuli glavama… -Mi smo rudari iz Labina… Puno te slušamo… Ti si Naš, to znaš? O, sveca mu… Pišući pesme uvek sam gledao u nebo, čičkao stihove oblacima, pticama i zvezdama, a negde duboko pod zemljom, sa tri planine na leđima, neki Dobri Divovi su slušali pijanu ispovest Vase Ladačkog, žalili za nesretnim Stevom Čenejcem i čekali da Protina Kći promakne lavirintom hodnika, rasipajući latice krina kao dijamante za sobom… Bio je to jedan od onih koncerata o kojima čak i menadžeri pričaju, seli smo na ivicu bine kad smo otpevali i poslednju stvar, svetla su se popalila, ali niko nije odlazio…

***

Malo ko zna kako mrak ume da bude gust kad si ti jedini Osvetljeni? Bezbroj puta se još planina tmine i tišine navalila na mene, i sumnjam da bi Moja Braća Po Mraku poverovala gde i kad sam sve pomišljao na njih, pa se u to neću ni kleti… Ali često je plam Onih Dalekih Šibica bio jedino svetlo… A ja ni jednom nisam odustao kad naiđem na Tvrdo… I ne samo da ih još uvek nisam razočarao… Nego sam se spustio do najdubljeg okna u sebi… I odronio još gomilu zvezda…

***

Slavio se moj dvadeseti rođendan, svi su se okupili kao za svetac, i tek mnogo godina kasnije sam shvatio da je to bio moj prećutni ispraćaj u Svet Velikih. Rođendani odraslih nisu se u našem kalendaru obeležavali crvenim slovima i nijednog narednog jedanaestog maja nisu mi doneli onu odurnu tortu od ananasa, ali to je definitivno najmanja šteta… Znate l priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo… Niko nije vrisnuo. Zažmurio sam, misleći da ću tako samo sebi prigušiti svetlo, ali i ostali su se začas primirili na svojim mestima zagledani u film koji se projektovao iz rupe na gitari… Čak i oni slični njemu…Kada razmisle o svemu… Kažu da je bio…Čudna sorta… Dugo nisam digao pogled, a ipak sam bio prvi koji ga je digao. Pre toga me nikad nisu čuli da sviram, nisu znali ni da pomalo komponujem, bilo im je poznato, štaviše, da sam svojeglav i vetropirast, da sam najuren iz škole, a opet me niko nije ni pitao čija bi to pesma mogla biti, kao da su je od mene godinama i očekivali… Izgleda da su oni ipak tajno veruckali u mene. Al, eto… Nisu baš umeli da pokažu… -Bože, Jovice…ja i ne znam da ovaj naš Đoliško tako lepo peva? Ćale je pogledao gitaru gotovo razočarano, znao sam da upravo misli samo na to da su Mačak i Lisica ponovo došli da njegovog Pinokija odvuku od škole… -Da, blago nama…Još kad bi bio pametan da malo zapeva i na maturi…

***

Nekima se čini da su moje pesme sve iste… Shvatam ih potpuno… Meni su, na primer, one Ajnštajnove formule sve iste. Nismo svi svemu dorasli… Stihovi su uflekali stranice ove knjige kao višnje damastni stolnjak baštenskog stola, i odaću tajnu: oni su pisani obrnuto, na muziku, otud tolika raznolikost i amorfnost mrlja, uprkos vrlo doslednim rimama… Pade, znači, kula od karata sa čije su osmatračnice Nedorasli taman opazili metričke modle iz kojih moje melodije ispadaju kao vanil-krancle… Do vraga, počinjem da zvučim kao Kritičar. U prevodu, najveći krivac što su ipak pomalo sve iste sam doista ja, ali ne toliko Ja Kompozitor, i ne Ja Pisac Tekstova, nego više Ja Pevač Svojih Pesama. Sto trideset i koja pesma dosad! Zamislite reviju na kojoj bi jedan jedini maneken nosio sto trideset i koji model. Pa ne znam kakvi da su modeli…

***

A ja zaista možda i jesam slab muzičar, kao što se priča… Ali šta bi tek bilo da nisam? Ih, brate… Ko bi nam bio ravan?

***

Sve prave su ljubavi… tužne?
Ma, ne, otkud to?
Sve prave su ljubavi tajne…
Jednostavno smo se uhvatili za isti taksi, kao u crno-belom filmu. Pomislih da je došla iz Provincije (odakle bi inače autobus već u pola osam ujutro stigao u Grad?), i gledajući njen mali žuti kofer, pade mi na pamet mamino proročanstvo da ću svoju nevestu najsigurnije poznati po tome što će čitav miraz umeti da upakuje u tufnastu svilenu maramu…

***

Izdaleka, kroz nišan snajpera ponekom bi se možda učinilo da su to pre Muslimani, Srbi ili Hrvati, ali ja sam im prišao prsa u prsa, dobro sam ih video, i verujte mi na reč… To su samo Ljudi… Ništa strašno…

***

Ne gledam i ne slušam snimke svojih nastupa…
Definitivno o sebi imam bolje mišljenje od bilo koje do sad napravljene trake…
Izmontiram u sećanju neke sekvence, isečem kilometre materijala, utišam greške, pojačam aplauze, baš me briga…
Samo mi još treba da počnem i u sebe da se razočaravam…

***

Da su se žene više dogovarale, možda danas u ovoj zemlji ne bi svaki drugi-treći most pretendovao da bude granica, ko zna?
Uostalom, kažu da iza svakog velikog čoveka stoji velika žena, mada mi je to malo sumnjivo? Da je taj čova stvarno velik, žena bi stajala uz njega, a ne iza.

***

Vidiš, Sarajevo je srednjeg roda… Kao dete… Zaigrano… Prostodušno… Naivno… Beograd je, recimo, Taj Beograd… Muškarčina… Švaca i galamdžija u raspasanoj beloj košulji, na hoklici pred prepadnutim svircima… i Zagreb je Gospon Zagreb… Koketni gebelovski brčići, prefrigani šmek preko jutarnje štampe… Najveću larmu podigne kad zvecne kašičicom o rub porculanske šoljice… Pa Gospođa Ljubljana… Snežna Kraljica… Uobražena, elegantna, racionalna… Koja je tako hladno napustila taj brak iz računa čim je shvatila da računa više nema… A Sarajevo… Lakoverno, detinjasto… Zato ono prvo i pruža ruke…

Da Mila, potpuno si u pravu, pomislih zagrljen Skenderijom…
Krivo mi je da se ja toga nisam setio?

***

Dobio sam već nekih nagrada u životu. Manje, doduše, no što sam zaslužio, a opet više no što mi je potrebno… One najvrednije se, dakako, ne mogu ni opipati, a kamoli okačiti na zid… Neke od njih su me obradovale, neke obrukale, ali malo koja je uspela da me iznenadi… Ova se, eto, već i po tome razlikuje od ostalih… U krugovima koji prate dodeljivanja nagrada drugima, vlada opšte mišljenje da mi je nagrada „Todor Manojlović“ dodeljena nezasluženo, ali to je potpuno razumljivo. Ona se, naime, i ne dodeljuje za opšti nego za posebni umetnički senzibilitet, lepo piše u obrazloženju… U redu je, momci. Ni ja vas verovatno baš ne bih voleo da sam takav kao vi, a da ste vi ovakvi kao ja… Toliko o Opštem i Posebnom… Uostalom, u protivnom sam ovo priznanje samo overio i učinio ga još značajnijim? Dobro je poznato da se sve Velike Nagrade pretežno dodeljuju nezasluženo, a prethodni laureati su „Todora“ bez sumnje pošteno zaslužili, opasno pripretivši da ga dovedu na rđav glas? Uzgred, ja bih eventualno mogao da se otkupim vrećicom punom nagrada koje mene nisu zaslužile, no dosta o tome, to je gotovo, pala karta, davno su se razišle i najkomotnije zvanice iz zrenjaninskog Magistrata… Pesme Koje Su Otpevale Svoje sad, uglavnom, moraju izaći da se poklone publici, a muzika i ja možemo samo da virimo iza zavese, strepeći kako će one bez nas… Mada to nisu Pesme Početnice, o naprotiv, iznenadili biste se da samo znate… Među pravim pesnicima, takozvanim Pesnicima Po Zanimanju, najviše je onih čije su pesme pročitali samo pijani glumci na promociji, retkima po neku pesmu i poneko od rodbine zna napamet, šačica najuspešnijih dogurala je dotle da klinci po školama uče njihove stihove po kazni, a Pesmama Koje Su Otpevale Svoje dešavalo se, bome, da ih na desetine hiljada ljudi izgovara uglas, kao zakletvu, ili šapatom, kao molitvu pred odlazak na počinak… Ma, ne bojim se ja za njih… Da li bi se, dakle, Nečije pesme mogle otpevati ovako kako se moje mogu ne otpevati? Da li bi se, pardon, Nečije pesme mogle barem otpevati, ako ništa drugo? Ne, gospodo, ovaj „Todor Manojlović“ mi je izuzetno drag, no to je bila samo lozinka da stignem do još nekih Naših, do nekih Zaverenika u taštom i hermetičnom literarnom carstvu u kom je „Carevo novo ruho“ i dalje i ustav i zakonik… Ali, što se nagrada tiče, Vreme i dalje ostaje jedini žiri koji priznajem, a taj žiri mi se nešto značajno smeška, namiguje, i šalje mi kojekakve signale, domunđavajući se i većajući, tobož… Oprosti, Skromnosti, ali ja sam definitivno Đorđe Balašević, i čini mi se da sam poslednja osoba na svetu koja bi trebala da se privikava na to… Ja već godinama znam ko sam… Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe, i ako znaš prečicu nema potrebe da se puno lomataš po bespućima… Ne, bato… Stigao si čim kreneš… Cilj nosiš skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu… I eto ti… U tome je tajna… U tome je jedini trik…

***