• facebook
  • youtube
Branko Miljković – POHVALA BILJU

Branko Miljković – POHVALA BILJU

  • Posted on: 06/02/2019
  • By:

POHVALA BILJU 

I

Došle su iz jednog sažetog dana nepoznate i poznate
Snebivljive u našoj upotrebi mnogobrojne biljke
Čine vidljivom liniju kojom se graniči izmišljeno i stvarno
Svuda gde ima minerala i vazduha vode i mašte
Biljke koje nam probadaju telo zračnim kopljima mirisa
Koje nas zaustavljaju otrovom i produžuju belančevinom
Skupljaju nas po svetu i hrane našu iznemoglost
Iz zemlje zaključane pred našim moćima
Vade neophodna blaga iz zatvorene brazde
Iz crne brave za koju nema drugog ključa osim bilja
O vrlo smele i inventivne biljke
Sve što pronađu nesebično pokažu
Stoje između nas i praznine kao najlepša ograda
Biljke što žderu prazninu i vraćaju nam vazduh

II

Iznalaze puteve između krajnosti: između minerala u kome nikada nije noć, gde sunce ne zalazi, gde je simetrija stalna i našega srca
One rastu van jave pa nam se onda jave
Čine paralelnim prošlost i budućnost i staraju se da ne bude više mrtve stvarnosti nego žive nestvarnosti
Idu do smrti i natrag i čine vreme potrebnim
Pomešaju dan i noć i začnu slatke plodove
Pripremaju ljubav

III

Tu sve počinje ako u njima zaista ima prilagođene svetlosti
(Tamo gde ne posreduju između nas i našega sunca pustinja je)
One stvaraju svet pre njegove očiglednosti pre prvoga dana
Cvetaju ptice na granama ljudi od gline otvaraju stabla i uzimaju otud srce slično ruži
One su najmanje izmišljene
Ne menjaju nedelju za ponedeljak

IV

Dva sveta je izmišljaju: podzemni i onaj čiji je dan imitacija nevidljivog sunca

Biljka sa korenom izvan ovog sveta
Otvara vetar i ulazi u prazno ne kucajući
Prodre kroz materiju i takne beskraj njen nagovoreni cvet
Njeno biljno iskustvo: presipanje jednog sveta u drugi
Zelene vradžbine biljni đavo cvet a ne svest
Njena bezbolnost dodirnuta čudesnim

Vrati zrno u zaborav
Oslobađa me boga njena providnost
Slična pticama koje preletaju mora
(Konfuzne ptice ne shvatajući prostor)
Njena bezbolnost njen cvet bez pamćenja lišiše je beskraja iako je delo dva sveta
Iako eksploatiše jednu supstancu nimalo konkretnu u dubinama dana

Biljke!
Izmišljam im imena da žive sa mnom poklanjam im vrt
Približavam ih svojim navikama i potrebama
Koristim se njihovim zaboravom

V

Ja znam tvoj koren
Ali iz kojeg zrna senka tvoja niče
Biljna lepoto dugo nevidljiva u semenci udaljena
Našla si pod zemljom moju glavu bez tela što sanja istinski san

Zvezde poređane u mahunu
Sve što je stvoreno pesmom i suncem
Između moje odsutnosti i tvojih biljnih ambicija noć
Koja me čini potrebnim i kada me nema
Zeleni mikrofonu moga podzemnog glasa zovo
Što ničeš iz pakla jer nema drugog sunca pod zemljom

O biljko gde su tvoji anđeli slični insektima
I moja krv što vezuje kiseonik i vreme

Branko Miljković (1934-1961)