• facebook
  • instagram
Citati iz knjige „I život ide dalje…“

Citati iz knjige „I život ide dalje…“

  • Posted on: 05/04/2016
  • By:

 

Đorđe Balašević – Citati iz knjige  I život ide dalje… (sve dalje odavde…)

KLIMAV ALIBI ZA MEĐUVREME RAZUMA

Kolumne iz „Radio TV revije“ oktobar – maj 1991- 1992.

„A baš o Maju je reč…
O jednom zastarelom, ekstravagantnom, pomalo neregularnom Maju, o jednom od onih pomerenih, starih dobrih majeva, kakvi se, iako su se sasvim dobro pokazali, već godinama ne proizvode više…“
(„Tri posleratna druga“, str.107.)

Otkad ga znam, maj je započinjao Prvim Majem…
Ćale nam je davao uzbunu oko sedam, već obrijan i spreman, u izviksanim sandal-cipelama, sa zlatnom „doxom“ na ruci i sa upasanom buškastom atletskom majicom.
Košulju, belu ili u najgorem slučaju svetlo plavu, oblačio je tek pred polazak, ne rizikujući da je zaprlja u samom ćošku podruma, gde se zavlačio da natoči balon iz onog poslednjeg, naročitog bureta, iz kog se točilo samo za svečare i dečije rođendane, i tako, na neki od krupnijih Državnih Svetaca…
-Ako uhvatimo autobus u pola osam, stižemo na početak Parade…
Ne, nismo imali ni automobil ni televizor. Moj stari je svoju treću, najbolju deceniju života, ispucao na najgore moguće godine, na „one“ između hiljadu devetsto četrdesete i hiljadu devetsto pedesete, i dosledno je sprovodio svoju teoriju da „nikom ne treba baš suviše upadati u oči“…
-Skloni se od vrata. Drži se za štanglu. Ne turaj ruku kroz prozor…
Istrčavali smo iz busa na uglu Rusinske, i finiširali zapuštenom Turgenjevom ulicom, i mama je čuvajući štikle skakutala sa cigle na ciglu, ali je i kroz tu igru školice, balansirajući cegerom sa kiflicama, uspevala da mi još jednom ispriča priču o tipu sa bradicom i okruglim cvikerima, koji je slažući na hartiju tepajuće slovenske reči, lepljive kao gutljaji slatkog vina, zaradio da se i jedna uličica pod kestenima u tamo nekom dalekom Novom Sadu, na Dunavu, nazove njegovim prezimenom…
Pa dobro, gde ste vi?
Tito, Kardelj i Ranković su izgleda znali neku prečicu, jer su na Paradu uvek stizali pre nas. Čika-Laza bi prihvatao balon od ćaleta, tetka-Hajnalka se cmakala sa mojom majkom, a ja sam opčinjeno gledao u televizor „Tesla“, (koji se otvarao kao ormarić), i u pitomce vojne akademije od čijeg se odlučnog strojevog koraka drmala vaza sa đurđevkom na pomenutom TV prijemniku domaće proizvodnje…
Ali…
Ne kukam to ja za Praznikom Rada. A nemam ni pravo. Nisam se baš naradio u svom veku, a sem toga, čitav život sam organizovao po principu jednog velikog Praznika.
Ma ne, stvarno nije to u pitanju…
Ja jednostavno žalim za Majevima. Za muzikom. I za bojama…
Žalim za okrpljenom šarom cirkusa „Adrija“ preko puta Poljoprivrednog Sajma, i za paviljonom broj dvadeset i tri u kom su se folirale prepotentne holandske krave, šarene i čiste kao na omotima mlečnih čokolada. Žalim za belim lađama sa kojih su mahali neki, žalim za prebukiranim „korzom“ posle šestog časa, za grožđicom u sladoledu od vanile, i za jednim crveno-crnim plovkom koji se ljuljuškao kao lokvanj na žućkastoj površini kanala…
Dobro, predajem se…
Jasno mi je da ne možemo nazad u svoje Majeve…
Ali nije mi jasno zašto naši klinci ne mogu napred, u neke svoje…
Meni zaista nije neophodno još jedno sretno detinjstvo, ali znam neke male bistrooke stvorove kojima zaista jeste…
Uzeo sam svoje devojčice u kola, i pošao u potragu za Majem, ali nismo naišli ni na ringišpil, ni na vatromet, ni na cirkus.
Ako…
Ošamućeni smo i bez ringišpila. Vatromet nas obraduje kad ga nema. O cirkusu da i ne govorim…
Da, devedeset i druga je. I ovo danas je, navodno, Maj…
Odavno su Tito, Kardelj i Ranković stupili u svečanu nebesku ložu. Pravi sveci su na to ustali, i pomerili se malo u stranu…
Odavno teta-Hajnalka u velikim gradonosnim oblacima (koji priprete ponekad, onamo od Čeneja, komešajući se kao jastuci prebačeni preko prozora), hladi sodu za špricere svom razmaženom mužu…
Majku naslutim u tami, s vremena na vreme, sleti mi na rame kao maleni crni leptir, šapne mi stih koji me muči, ili me pokrije mekim cicanim snom kad se uznemirim sanjajući stvarnost, ali Ćaletu teško ulazim u trag.
Pa, večito je i bio na kojekakvim službenim putovanjima…
Ipak, u vedrim noćima, kad se zagledam u nebo iz nekih sasvim drugih razloga, otkrijem po provinciji svemira neke uredno složene zvezde, setim se sivog listerskog odela na ofingeru i kutijice sa dugmadima za manžetne, i znam, tamo je negde nedavno prošao moj preplašeni, pedantni otac…
I eto…
Od one davne prvomajske parade nije ostalo bog zna šta. Još jedino pitomci vojne akademije i ja…
~

Demokratija je sistem u kom i oni koji ne misle imaju pravo na svoje mišljenje… Kod nas takvi imaju i prioritet, štaviše…

***
A moj peščani sat troši mnogo više nego ranije. Progoreo je neki dihtung, verovatno. Donja gomilica peska već je primetno veća od one gore…
Nemam više vremena da propuštam baš svakog idiota…
***
Nisam birao saigrače po grbu na prsima, birao sam ih po grbu u prsima, po nekom Našem Grbu, koji se ne skida tek tako, s majicom…
I, svaka čast svakom… Ali Nacionalnost je ipak samo jedna romantična stavka životnog formulara… Amateri su definitivno morali ispuniti daleko više od toga da bi zaslužili da budu u ekipi sa mnom.
***
Sigurno je u meni feler. Nakupilo mi se „dana žalosti“ za tri života.
Ma proći će, sve je do sad prošlo…
***
Ma, ne idem ja ispred svog vremena. Moje vreme ide iza mene.
U tome je nesporazum…
Ipak, sačekaću ga još malo.
Još samo malo, onda odoh…
***
U redu, priznajem da sam opet u emotivnom minusu, ali proleće mi uvek uznemiri misli, kao odraz oblaka tamno ogledalo vode… Proleće? Još kako. Tako se bar priča po čaršiji. Došlo je u našu zemlju inkognito, svi znaju da je tu, ali još niko nije uspeo da ga prepozna…
***
Nema tog aviona u koji može stati sedef mesečine posut po Dunavu. Salaš koji se ljuljuška u detelini, privezan za bagrem kao jedrenjak, s leve strane druma, ono kad prođeš Čenej, pa još malkice apred, prema Sentomašu… Nema avioa u koji se može spakovati lavež periferijskih džukaca, leva, sunčana strana bivše Kamberove ulice, I onaj (sad zatvoreni) kafić na keju, u kom sam prvi put video lepu plavojku u majici na široke pruge.
Ameri prevazilaze sebe, ali nema još ni blizu letilice u koju bi moglo da stane sve ono što bih morao da ponesem, kad bi me neko konačno natero da zauvek odem odavde.
***
Izgleda da sve to na kraju ipak nekako dođe na svoje…
***
Eh… Sećate se 29-og novembra? Ako to nije bio praznik, onda ja stvarno ne znam šta je to praznik.
Na svakom novom kalendaru prvo se okretala ta strana. Da vidimo kad “pada” Dan Republike…
“Dva’estdeveti” je sreda? Super, samo odradimo ponedeljak i utorak…
Davno bilo, sad se pripoveda…
***
Ima ljudi koji nikad ne mogu zajedno u prvo lice množine, i gotovo…
***
Vukovar. Simbol pobede, kažu jedni. Simbol otpora, kažu drugi. Baš sam glup. Meni se to učinilo kao simbol tragedije. Očaja. Sramote. Meni, šalabajzeru jednom običnom, to se učinilo kao ožiljak na dobroćudnom licu ravnice. Kao silovanje civilizacije. Poniženje dobrog dela stvari u koje sam verovao…
***
Mnogi koje znam već su odavno van zemlje. Oni zagovaraju jednu dosta prihvatljivu teoriju da je bolje biti van zemlje nego ispod nje… Ali ja sam ostao tu. Ma, nije mi padalo na pamet, publike mi… Uostalom, savest mi je čista. JNA je prva prekršila naš „dogovor“ iz devetsto osamdesete. . .
***
Srećom, niko me ne uzima za ozbiljno, i najgora kritika koju sam do sada dobio je da je moja knjiga u vrhu prodaje samo zato što sam je JA napisao… Ajde? A Tolstojeve su se valjda prodavale zato što je u njima bio kupon za nagradnu igru, a ne zato što ih je ON pisao?
***
Ja sam na kraju krajeva samo jedan obični samouki pesnik. A mi “naivci“ uvek imamo neke zašiljene detinjarije u svojim peratonicama…
***
Na Lazarevu Subotu je pao sneg. Da nije to neki znak? U narodu je uvek postojalo neko verovanje…
Sve do nedavno…
Sad u narodu postoji još jedino verovanje da više ne postoji nikakvo verovanje u narodu…
***