• facebook
  • youtube
Đorđe Balašević: Devojke će skakati sa desetog sprata

Đorđe Balašević: Devojke će skakati sa desetog sprata

  • Posted on: 14/08/2018
  • By:

Zum Reporter, 1978. – Đorđe Balašević: DEVOJKE ĆE SKAKATI SA DESETOG SPRATA
Autor pesme „U razdeljak te ljubim“ – o sebi, jednoj Zorici i bivšoj grupi…

Rođeni Novosađanin, kako sam kaže „već šesto koleno“, rođen u tom istom Novom Sadu pre dvadeset pet godina. Srednjeg je obrazovanja (mislimo po školi, ali ne i muzičkom smislu), studira geografiju (koju, kako sam kaže nikada neće završiti, jer ne zna tačno ni zbog čega je to upisao). „U stvari znam, znam“, pobuni se Đorđe, „Bio je to jedini fakultet u Novom Sadu na kojem, u okviru prijemnog ispita, nije trebala da se polaže matematika, o kojoj, da budem iskren, nikad nisam imao pojma. Inače, nisam ja mnogo odmakao ni u geografiji, o kojoj takođe ne znam mnogo, a jedini geografski pojmovi za koje sam čuo i o kojima znam su ravnica i reka“.

Nego, da se vratimo na Đorđa. Visok je 176 centimetara („I to bez ikakvih štikli, jer ih ne nosim“), težina mu, kaže, varira, zavisno od hrane koju mama spremi, i od toga u kojoj se kategoriji nalaze braća Kačar. Mlad, neoženjen, ali čvrsto emotivno vezan za svoju ljubav Zoricu, koja se, kako Đorđe kaže, „bavi jednim finim i ozbiljnim poslom i vredno studira medicinu; toliko o njoj, zbog obožavateljki, da se zna“.

Naivni muzički umetnik

„Moram malo da vam nastavim o ovoj geografiji“, insistira Đorđe, „Nisam bio jedno dve godine na fakultetu, i sad, bogati, svi me poznaju i svojataju. Profesori s fakulteta govore: „O, pa to je onaj Balašević što studira kod mene“, a ja ih nikada nisam video. Oni opet iz gimnazije pričaju kako sam ja bio njihov ljubimac, a lomili su me kako su hteli“.

Dobro, da ostavimo geografiju pa da se malo vratimo muzici.

„Vidite ovu moju staru tamburu s kojom se ja ne razdvajam…“, sve vreme našeg razgovora Đorđe Balašević je svirao, pa nismo znali da li nam je potreban blok za pisanje, ili kajdanka za note, „Prvi put sam je u ruke uzeo kad sam imao devetnaest godina. Eto, razbili smo tajnu, nisam bio nikakav vunderkind, i ništa me do tih devetnaest godina nije zanimalo duže od dva dana. Pre ove tambure pevao sam s jednim mojim prijateljem, a on svirao tamburu. Oženi se čovek jednoga dana, pomisli da to više ne dolikuje ozbiljnim ljudima, i ode, a ja ostadoh sam. I bilo mi je smešno da onako sam bez ičega stojim pred mikrofonom i pred publikom i pevam. Kupiše mi mama i tata tamburu, i ja bez ikakve muzičke škole, malo danas, malo sutra, „istamburah“ sve ovo što sam danas. A ja sam, što bi rekli Vojvođani, „ako je pravo kasti“, jedan naivni muzički umetnik. Nema tu ničeg čudnog, ni sa mnom, ni s tom tamburom, ni s tom naivnom muzikom. Odlučio ja, brate, ono mi krenulo pa guram. Evo, sad sam odlučio da kupim i klavir, nemam o njemu pojma, ali siguran sam – naučiću“.

„Žetva“ – „Trojanski konj“

– Dobro, i kako jedan takav čovek ili naivni muzički umetnik stiže do ovakvog uspeha?

„Pa, ima i za to pravi put. Znao sam da ne mogu sam ništa, ni ja ni moja tambura. Još pre tri godine učestvovao sam u formiranju jednog sastava koji smo tada nazvali „Žetva“. Ali, pošto me, kako narod kaže „mesto ne drži“ više od mesec dana, napustio sam „Žetvu“ zbog malog fudbala. Posle sam, kao što vam rekoh, odlučio da malo duže ostanem u muzici, pa sam se ponovo uvukao u „Žetvu“. Nisam mogao, ljudi, sam prodreti na novosadski Radio. Trebalo mi je da snimim nekoliko kompozicija, da bi narod za mene čuo, a onda, posle nekoliko meseci, zbogom „Žetvo“! Na sreću, ta čudna melodija „U razdeljak te ljubim“, bila je dovoljna za moj planirani beg. Ostavio sam „Žetvu“, prema kojoj, da budem pošten, ništa nisam ni osećao, a najmanje ljubav, ona je meni pre poslužila kao trojanski konj, da se uvučem tamo gde nisam mogao stići sam. Tako sam krenuo sam u avanturu, ali sada se već moglo. Prvo što je trebalo uraditi, to je bilo naći nekoliko muzičara i vokalnih solista koji razumeju moju muziku i koji je vole onako kao ja. Bilo je tu dosta lutanja, bilo je i neznalica i šarlatana, ali sada se iskristalisalo. Sad smo pravi. Trebalo je i bilo problematično, dati ime toj novoj grupi. Inspiraciju smo imali. Trebalo je to da bude nešto što će udariti na „Žetvu“. Tako postadosmo „Rani mraz“, a zna se šta se događa sa žetvom kad naiđe rani mraz“.

I tako sad, neposredno posle prelaska iz jednog sastava u drugi, ponovo veliki uspeh, „U levicu te ljubim“, pa „Prva ljubav“… „Nema tu ničega za priču. Bio je to samo nastavak onoga što sam počeo u „Žetvi“, jer sve ono što je „Žetva“ bila bio sam i ja; trebalo je to samo preneti i normalno nastaviti sa „Ranim mrazom“.

– A šta je, po vama, razlog da je publika ovoliko zainteresovana za vašu muziku? Slušali smo vas pre neko veče na Beogradskom letu, odakle ste na kraju morali pobeći. Kakav je to fenomen Đorđe Balašević – reči njegovih pesama, ili muzika?

„Mislim da ovo što ja komponujem i pišem i što „Rani mraz“ izvodi, i nije baš prava muzika. To je, po meni, pre primenjena poezija, obogaćena malo vojvođanskim – lalinskim sočnim govorom i vicem, a boga mi i lalinskom mudrošću i dosetljivošću. Sve je to donedavno bilo negde po strani, ja sam eto probao da probijem taj led, izgleda u sretnom trenutku. Postade to i neka moda, što meni, pravo da kažem, i ne smeta, jer ispade da sam ja preteča nekakvog pravca koji će trajati dok traje“.

A kolika je trenutna popularnost Đorđa Balaševića i njegove grupe „Rani mraz“ svesni su i diskografi. Prisustvovali smo u petak u Studiju Produkcije gramofonskih ploča RTB snimanju njegove najnovije singl ploče, gde on sam, sa svojom tamburom, bez orkestra i solista, izvodi jedan petnaestominutni muzički recital, koji će i pored svih prezauzetosti PGP-a, a zbog velike potražnje i popularnosti na tržištu biti u prodavnicama ploča četiri dana posle snimanja. Zaista mudro i brzo.

Bogićević u Kosmosu

Navešćemo vam nekoliko pravih bisera iz ovog najnovijeg muzičkog recitala Đorđa Balaševića, koji vi već možete kupiti u prodavnicama pod nazivom „Ljubio sam snašu na salašu“:

„Pratio me babo u Iđoš na vašar. Pratio da kupim šest dobrih konja i kaz’o mi: „Ne marim kakvog konja ćeš kupiti, samo kobile nemoj“. Baba baš nije mnogo mario kobile, a i ja sam ga razum’o tek kad sam odrastao.“

„Onda, taj Bermudski trougao, di na misteriozan način nestaju silni avioni i brodovi. Toliko brodova, da sam se ja malko zabrinuo i za ovaj naš Slavonski.“

„Od to doba u vasioni su se odigrale mnoge nevjerojatne pojave. Eto baš onomad, ta Kohletova kometa, pa sve te zvezde, s repom, pa Rusi u Kosmosu, Amerikanci u Kosmosu, Kinezi u Kosmosu, Bogićević… svi u Kosmosu.“

„Salaš, pitaš, koliki mi je. Ne bi ti umeo kasti, onomad sam zvao geometra čak iz Segedina, pa se siromah na polak onesvestio.“

„Kroz odškrinuta vrata od pušnice suhomesnati proizvodi, šunke, slanine – a znaš kakve. Red šunke, red slanine, pa opet red šunke, red slanine, pa tako jedno šest puta.“

„Ljubio sam snašu na salašu, strasno, beše mirisna ko majska ruža. Rekla mi je, konačno, al’ suviše kasno kako ima brkatog muža.“

Eto tako će, malo rečju, malo pesmom, Đorđe Balašević sam sa svojom tamburom petnaest minuta zabavljati slušaoce na svojoj najnovijoj ploči.

„Samo da me hoće jednom i konačno shvatiti ozbiljno“, pravda se Đorđe, „Eto vidite, na primer, moji roditelji, oni misle da je i s muzikom stvar kao i s teniskim reketom koji su mi kupili pre deset godina, pa ga ja, kad sam se zadovoljio, bacio. Moja mama i sad misli da joj se dete malo igra dok snimi dve-tri ploče pa će i to bataliti. A nije tako. Sad sam, konačno, uspeo sastaviti prave ljude i muzičare i „Rani mraz“ sada ima sedam članova: Vericu Todorović, Biljanu Krstić, Aleksandra Dujina, Aleksandra Kravića, Vladislava Kneževića, Borisava Đorđevića i mene. Nadam se da smo dovoljno muzikalni, vešti i čuveni, da ćemo iskoristiti ovaj povoljan trenutak. Jedno kategorički tvrdim: na festivale više nećemo ići. Ako im trebamo, nek festivali dođu kod nas. Održavaćemo kontakt s publikom, ali da bismo ostali na nivou, gostovaćemo samo u gradovima ugleda i renomea Bačkog Gradišta i Los Anđelesa“.

– Za kratko vreme postao si jedan od najpopularnijih jugoslovenskih pevača i kompozitora. Da li ti se i to popelo na – vrh glave?

„Ja to u Novom Sadu, koji je relativno mala varoš i gde me svi znaju, i ne osećam. U ovim većim gradovima to se može i primetiti ali mi ne smeta – naprotiv. Trče tu i tamo za mnom neke devojčice, traže autograme i slike, da im napišem da ih volim, a ja na početku rekoh, volim Zoricu. Ma, volim i njih, ali ne baš toliko koliko Zoricu. Znate, kad sam bio mali, pa sam napisao jednu pesmu, pod nazivom „Šta će biti kad se ja budem ženio?“, odnesem je nastavnici da je objavi u školskom listu, a ona, jadnica, mislila da sam poludeo pa pozvala moje roditelje da me odvedu kod doktora. Lepo ja tamo pisao nešto u stilu: „Ako se ja jednog dana budem ženio, devojke će skakati s desetog sprata, seći vene i napuštati škole. A ako se ja, jednog dana, odnosno nikad, ne oženim, onda će sve to isto raditi moje verenice“. Bio sam, izgleda, mnogo skroman i kao mali.“

Autor intervjua: Slobodan Joković

Časopis Zum Reporter, avgust 1978.

Preuzimanje delova teksta, teksta u celini ili fotografija  je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na  www.balasevic.in.rs