Đorđe Balašević i Kemal Monteno
Jedna anegdota koja ide kao skica za epitaf Kemi… Jednom smo svirali u Banja Luci, gde su bili svi mogući likovi sa estrade, i neki mangupi su provalili u garderobu i ukrali kožnu jaknu koja im se činila onako kao dobar plen. To je bila Kemina jakna u kojoj su mu bili ključevi od auta i sve ostale stvari… A Kemo se nije nervirao puno, ko da je znao… Za pola sata, kad je pušten glas o tome, pojavili su se ti likovi i vratili jaknu, rekli su samo pandurima: – Nismo znali da je Kemina…. To sve priča o njemu… – Đorđe Balašević
Đorđe Balašević – Duet za Kemala Montena (2015.)
Stari moj, premalo smo se družili,
al’ smo se, ono, kužili i istom caru verno služili.
Eto, zimski dan… Ko stvoren za tugovati.
Al’ ne dam da me dovati. Danas nikako, danas bolje ne.
Mi, pesnici, imamo svoje trikove:
tuga je tu za stihove, a radost je za voljene.
Stari moj, sve ređe smo se sretali.
Ko tice smo preletali bogaze gde su drugi skretali.
Al’ tako ponekad sa mesta se ne pomakneš, pa opet svima odmakneš.
Nekad „ostati“ znači „trajati“.
Mi, pesnici, i nismo neke delije,
al’ katkad je najsmelije na svome mestu stajati.
Ovaj duet otpevaću sam. Ne ide to, znam, al’ šta bude.
Za sanjare, male blesane, noći besane, za zaljubljene lude.
Harmonija par i zera vibrata – nasleđena stvar od starijeg brata.
S pola daha, kap sevdaha… Sve na svom.
Kroz ponoć i muk i pazarnom vrevom mine dobri duh svojim Sarajevom.
Kao refren kog zviždukaš čaršijom.
Stari moj, gluvi nas dani napali.
I tu gde rima zafali još samo sveća da se zapali.
Zimski dan… Severac tuli flautu i sve je u „fejd autu“.
I nit bih pevao niti bih ćutao.
Kao kameo, ko silueta s broševa
dečak s gitarom s Koševa u pesme je odlutao.
Ovaj duet otpevaću sam. Ne ide to, znam, al’ šta bude.
Za sanjare, male blesane, noći besane, za zaljubljene lude.
Harmonija par i zera vibrata – nasleđena stvar od starijeg brata.
S pola daha, kap sevdaha… Sve na svom.
Kroz ponoć i muk i pazarnom vrevom mine dobri duh svojim Sarajevom.
Kao refren kog zviždukaš čaršijom.