• facebook
  • instagram
  • youtube
Đorđe Balašević – Intervju SBS radiju, Australija (2001)

Đorđe Balašević – Intervju SBS radiju, Australija (2001)

  • Posted on: 09/02/2017
  • By:

Djordja Balasevica naravno i ne treba puno predstavljati. Malo je onih koji ne znaju bar jedan stih, strofu ili citavu njegovu pesmu. Mnogi ce sa lakocom otpevati ceo repertoar, jer je ovaj svestrani umetnik godinama deo nase svakodnevnice. Uz Djoletove pesme ljudi se lakse opustaju, proslavaju znacajne dogadjaje, prisecaju se sretnih vremena… Reklo bi se, i pisati o Balasevicu bice lagan zadatak. Ali na samom pocetku ovog naseg intervjua pojavio se problem:

– Prosto ne znam kako da vas najavim slusaocima, Vi ste pevac tekstopisac, kantautor, soumen, ali i pesnik, humanista i vizionar. Ako izuzmemo vase dve najdraze obaveze – divnog oca i zaljubljenog muza, sta najradje radite i sta ste od pobrojanog najvise?

– Kad neko hoce da me uvredi, onda je dovoljno da mi kaze „pevac – onaj Balasevic „, da me svrsta sa svim pevacima. To znaci da ja pomalo navijam za onu drugu stranu te najave – da se predstavim kao autor, kao tekstopisac i to tekstopisac svih pesama koje pevam. Svu muziku i sve pesme koje sam pevao do sada sam ja uradio, ja sam ih i napisao. Imam i cetiri romana i tu sam malo ono nesto zabrazdio u te vode. Neki su me vec poceli nazivati romansijerom. To mi jako opasno zvuci. To znaci da sam omatorio. Opasno mi lici na Tolstoja i takve face. Ja nemam tih velikih ambicija, nego jednostavno zelim da ostanem u vezi sa svojom publikom jer imam tu srecu da, kao sto cesto umem da kazem, zivim od posla koji volim. To je neverovatna kombinacija, to je stvarno pod okriljem neba, da uzivas u necemu, da te neko voli, da ti neko tapse i usput jos da od toga mozes da zaradis neku kintu da izdrzavas svoju zenu i troje dece. Tako da sam stvarno vrlo srecan i gledam da tog tvorca i taj izvor talenta koji mi je od zvezda stigao, ne uvredim i razocaram. Vec dvadeset pet godina sam na sceni i uvek radim kad imam nekog povoda, ne tezgarim, ne pravim od ovoga neku nauku. Nisam u nekom tripu kao „ja najveci, ja ovakav ili onakav“. Uzivam u koncertima koliko i publika, tako da ta prica, sto kazu, traje. Postoji jedna knjiga koja se zove „O hemicaru“, knjiga o ljudima koji tragaju za svojom legendom. Ja zivim svoju legendu. I mogao bih reci, i kad bih se ponovo rodio, bilo bi jako malo izmena koje bih napravio na svom zivotnom putu.

– Osim muzike i normalno pevanja, bavite se i pisanjem. Vasi tekstovi, na primer o Jugoslovenskoj narodnoj armiji, pa vas clanak o koncertu u Nisu, su pravi zivotni literarni biseri. [tampali ste i zbirke pesama, kao sto rekoste. Da li sada nesto novo stvarate?

– Da, imam dva romana, ako bih to morao tehnicki da predstavim, jednu zbirku kolumni, napisa iz TV Revije koja ne znam ni da li vise izlazi kao list, ali jedno vreme je bila jako popularna i citana. I ova zadnja je knjiga pesama koje sam otpevao. Ja ih nazivam u sali „pesme koje su otpevale svoje“. Uz neke komentare o njima kako su nastale kako su kasnije otpevane i tako, i ta se zbirka stalno prosiruje novim pesmama i novim komentarima i iskustvima. Zove se „Dodir Svile“. Sad radim jednu knjigu koja se zove „Kalendar mog detinjstva“ jer sam primetio da su ljudi preoptereceni politikom i da na koncertima mnogo vise uzivaju u tim pricama o tetkama, strinama, o nekim porodicnim dogadjajima, rodjendanima, odlascima na more. .. Paralelno s tim pokusavam da napravim pozorisnu predstavu. Moja starija kcerka Jovana ovih dana diplomira na Akademiji umetnosti. Glumica je, u klasi Mise Janketica i vec ima neke premijere, i ja sam, priznajem, ono balkanski nekulturno odviknut od pozorista i sad sam se zbog nje malo vratio i osetio taj miris teatra. Voleo bih jako da napravim taj komad sa pevanjem, gde se malo prica, pa malo peva, ali ne kao neka opereta ili mjuzikl, vec vise na onaj nas nacin. Sad malo na tome radim, malo nesto piskaram. Bio sam puno prisutan jedno vreme i malo sam se sklonio od publike, da se publika malo zazeli i da se ja malo zazelim publike jer jedino na taj nacin ta bajka moze da se nastavi.

– Vi ste imali veoma uspesne koncerte u glavnim gradovima skoro svih bivsih jugoslovenskih republika i jedan ste od retkih koga svuda rado primaju. Gde ste se osecali najdobrodoslijim?

– Jako emotivan je recimo bio prvi koncert u Makedoniji. To je bilo u vreme kad sam ja nesto bio proganjan zbog toga sto sam se protivio ratu i dve godine nisam nastupao. Te godine cak nisam odrzao ni svoje tradicionalne koncerte u Sava centru za Novu godinu. Dve godine me nije nigde bilo i to je bilo prvi put da sam se vratio na scenu i osecao se ponovo kao neki kakav-takav umetnik i na kraju krajeva, covek. Vrlo dostojanstveno i lepo. To je bilo ono pravo toplo juznjacko gostoprimstvo koje smo mi doziveli u Skoplju. Onda odmah nepunih mesec dana nakon toga u Ljubljani, gdje je opet druga prica bila, druga strana one bivse jugoslovenske price. Opet jedna ista identicna emocija, gde je bilo puno publike iz Slovenije koja inace nije ranije bas tako puno dolazila na moje koncerte i puno publike iz Hrvatske u kojoj smo tek ovih dana odrzali dva velika koncerta u Zagrebu, sredinom decembra, gde je bilo oko 30 000 ljudi. Tako da sam ja tu shvatio da tu nema mesta gde cu biti bolje ili losije docekan, da su to u stvari isti ljudi, da imaju iste poglede na svet kao i ja. Moj problem i jeste da sam se sretao uvek samo sa normalnima. Gde god sam ulazio, ja sam se samo cudio ko su uopste oni drugi koji prave sve te gluposti i idiotluke po nasim bivsim zemljama, kad ja samo znam ove druge. Medjutim, cinjenica je da njih ima, da zivimo u nekim paralelnim svetovima . Ni jedan, ni najmanji incident nisam doziveo nigde. Tu je bilo cak i od onih, sto kazu – posebno tretiranih koncerata, kao sto je bio sarajevski, gde je bilo nekoliko krugova vojnika koji su nas obezbedjivali, pretnji i sa jedne i druge strane, da ce taj koncert biti prekinut, da ce biti podmetnute bombe, da ce mene kao nesto likvidirati, i tako. A kad je doslo do toga, do samog koncerta, nigde se nije desio ni jedan ruzni povik. Tu i tamo se pojavi neki nesretnik u novinama koji postoji i funkcionise samo da postoji ta mrznja i da postoje tako neke niske strasti, kafanske. U Zagrebu, gde se ocekivalo da ce biti problema te vrste, ispred sale, naravno ne u sali, bio je odrzan jedan protest na kome je bilo bukvalno troje ljudi, troje organizatora tog protesta. Novinari HTV-a koji su to pratili su se cak nasalili da ih nije bilo dovoljno da drze transparent, tako da mislim, stvari se polako normalizuju, sporije nego sto bi mi zeleli, ali na srecu, i zbog nase dece, ipak nekako to ide.

– Rekoste malocas da je izostao vas tradicionalni prednovogodisnji koncert u Beogradu. Da li je u pitanju neki tehnicki, ili neki drugi razlog?

– Pa ja sam u Beogradu do sad imao preko 120 koncerata. Nekih godina sam ih cak imao vise nego sto je to po mom nekom ukusu i po mom osecaju mere bilo potrebno, ali je bila takva situacija. Nigde se nisam mogao pojaviti. Jedina sansa da se sa ljudima koji isto misle kao i ja sretnem su bili ti koncerti u Sava centru jer sam imao veliku podrsku svojih prijatelja iz Sava centra, kojima je posao bio u pitanju i sve drugo, kojima su stalno govorili: „Daj skinite onog Balasevica, nadjite neki izgovor, ne treba nam neko ko govori protiv svega ovoga“. Sad je to sve vec daleka proslost, politikanstvo, ali u svakom slucaju, mozda sam malo suvise u Beogradu bio, onako.. Bio sam gost koji malo duze ostaje i cesce dolazi nego sto treba, tako da sam vec to hteo da smanjim na jednu normalnu meru. Ove godine smo cak imali ponudu I za jedan koncert preko reda, u maju, kad je Sava centar slavio 25 godina. Ipak sam mislio da je mozda bolje da naopravimo jednu malu pauzu i da pokusamo u Beogradu da odmorimo taj prostor. U Sava centru je na srecu bilo puno drugih koncerata ovog decembra. Ja cu mozda svoje koncerte raditi u nekom drugom prostoru, a ovih 120 koncerata u Sava centru, recimo da odu malo u legendu. I rekao sam kolegama, neka oni jure, neki su napravili 19 koncerata i kad mi se primakne na 95. onda cu nastaviti da radim, da odrzim rekord.

– U vreme Milosevicevog rezima bili ste vrlo naklonjeni Pokretu otpora. Provereni ste borac za demokratiju. Da li ste zadovoljni nastalim promenama?

– Naravno da ne, kao i svi mi sto kazu, vanstranacki orjentisani. Ja nisam nikad bio stranacki orjentisan i sve to sto sam radio, radio sam zbog promene, i bas zbog tih klinaca iz otpora koji su bili glavna energija. Ne zbog onih koji su bili u zvanicnoj organizaciji i ucestvovali u svim tim zvanicnim akcijama, nego zbog svih tih klinaca koji su tih dana izlazili na trgove svih gradova i izneli tu promenu. To je bila mladost i entuzijazam. Mi matori smo vec bili skoni kalkulacijama i razocarani i rezervisani, proracunati i da ne vredjam vise svoju generaciju, tako i sebe prilicno vredjam, ali ocekivao sam brze, vece promene. Na zalost, izgleda to ide prilicno sporo, mnogo se ljudi koji su lovili u mutnom i u onom sistemu – zadrzalo i u ovom. Nesto se pomera. Ja sad ne zelim da pricam o tome. Primetio sam da na koncerte ljudi dolaze prilicno zasiceni politickim temama i onda sam napravio jednu potpuno romanticnu plocu. Pokusavam da pustim da taj posao promena, takozvane ozbiljne stvari, rade oni koju su za to obuceni i strucni, ali sve vise mi se cini da bas tako nekog velikog broja strucnjaka i nema. Jako mi je zao sto nasa zemlja, u kojoj je uvek bilo puno talenata, klice svoje salje u druge krajeve sveta da bi tamo bili glavni, a mi polako dolazimo u drugu evropsku ligu, gde ipak mislim da nam nikako nije mesto. Nadam se da tako istorijski mora da ide i da cemo stici za godinu dana i do boljih pozicija i do lepsih tema u nasem razgovoru o tome. Da vam odgovorim iskreno, nisam bas jako sretan sto to ide tako sporo.

– Meni se neobicno svidja vasa pesma „Putuj Evropo“. Da li je Srbija najzad na dobrom putu za Evropu ili vi ne smatrate to?

– Ne znam, imali smo strasnu sansu 5. oktobra i par dana posle toga. Jedanaestog oktobra sam bio u Ujedinjenim nacijama kao ambasador dobre volje UNICF-a na velikom jednom samitu, tom milenijumskom, gde su bile stvarno velike face, eminentne, iz celog sveta, i gde su mene u tim Ujedinjenim nacijama, od generalnog sekretara pa nadalje, kao predstavnika jedne struje koja dolazi odavde primili sa puno simpatija. ^inilo mi se da su svi sretni sto je rassminkana ta uloga losih momaka koju smo mi nosili godinama u svetskim nekim zbivanjima. Kad su me pitali odakle dolazim, posto se to sad vec ta prica otegla, da li je to sad bivsa Jugoslavija ili Srbija i Crna Gora, ja sam uvek govorio: „Dolazim „from the land of breaking news“, posto, uvek smo mi bili „breaking news“ u svakom bloku CNN-a. Oni su se svi smejali i rekli su da sad to ide sve na bolje i pitali da li cu ja biti ambasador svoje zemlje u Ujedinjenim nacijama. Ja sam se malo smeskao i rekao: „Vi ne znate odakle ja dolazim“. Da se prica: “ Tamo neki pevac ce ici da nas predstavlja.“ Koliko je samo njih uslo u citavu pricu, samo da bi bili ambasadori ili da bi se domogli neke titule na svojoj vizit karti. Tako da sam vec onda video da tu nastaje jedna prilicno haoticna situacija. Vratio sam se odande, niko me nije sacekao da me pita. To je bio jedan veliki dogadjaj. Slucajno sam imao tu cast da ja budem prvi koji se nakon dugo vremena pod jugoslovenskom, kako bih rekao, firmom, vratio u veliku dvoranu UN, cak drzao neki tamo mali govor i slikao se sa generalnim sekretarom i tako. I da smo tome dali neki veci publicitet, nego, sad je nekim ljudima odjednom pocelo da smeta, ovde nekim karijeristima i sitnim dusama, sto se ja sad nesto produciram i pravim sebi reklamu, nemam je dovoljno, vec idem u UN da se pravim vazan. Ja sam to sve video kao neku nasu stvar. Bilo mi je drago i hrabrilo me je, jer sam video koliko svet ocekuje od nas. Medjutim, onda, jedna po jedna, investicije su otpadale. Video sam da ih je sve manje i manje, od tih velikih globalnih svetskih dogadja, pa do ovih nekih malih, koje znam u okolnim zemljama, koji su bili spremni da ulazu ovde. Govore: “ …Pa, ne znam da li se isplati ulagati u Jugoslaviju. Vidis da tamo nista ne ide.“ ^ini mi se da je ta sansa propustena, necu da kazem prokockana. Duboko verujem u to da cemo se izvuci, da cemo uhvatiti prikljucak sa Evropom, ali od samog onog cekanja na vize, pa na granicama, pa sve te zapustenosti koja je nastala kao posledica 10 godina u kojima smo sisali benzin i putovali preko granice da kupimo osnovne neke stvari – one kreme za tusiranje, tri jetrene pastete… nije vec vazno, uglavnom, malo su nam poremeceni i srozani kriterijumi, a mladi nazalost nemaju puno prilike da putuju u inostransvo i da vide kako se napolju zivi. Ne zato sto mislim da se napolju zivi najbolje, nego da uporede i stvore svoju sliku. Imam puno klinaca u svojoj okolini koji nikad nisu bili u inostranstvu, osim tih par sverc tura do Madjarske, tako da mislim, to je ono sto je posledica tih mracnih godina. Ne ono sto je sruseno, mostovi, pruge, putevi…To sve moze da se poravi, ali cini mi se da su ljudi pomalo ruinirani.

– Ja bih samo na kraju da vas pitam da li se i vi radujete ponovnom susretu sa nama u Australiji koliko se mi radujemo vasem dolasku?

– Ja se puno radujem. Nisam ni ocekivao da ce to doci tako brzo. Ja kazem, dobar sam gost. Sto je rekao jedan moj zemljak, Novosadjanin, Zile Bojanovic, govoreci svojevremeno o Beogradu: „Beograd je lepa varos, ali zabacena, 70 kilometeri od Novog Sada.“ Onda mozete misliti sta su meni Sidnej i Melburn i Brizben, gde treba 38 sati u avionu provesti. Krilca su mi krenula. Ti koncerti su bili toliko lepi, da zaista jedva cekam. Imam jednu novu plocu i to sve kad se iskombinuje, cini mi se da moze biti onako, da se ne brukamo da mi ne pravimo prave koncerte. Da ne bude ono kao, gde su se nasli tamo neki, da ne govorimo vec, Jugosloveni ili tamo neki, ali ne u nekoj kafani vec, da imamo mi pravi koncert sa pravim bendom. To je ono sto me puno raduje. Sretnem tu puno nasih uspesnih zemljaka. Kod svih primetim tu zalost i nostalgiju i pokusavam da ih ubedim da nije neophodno vratiti se ovamo, nego da to seme dobrote i talenta, kao sto rekoh, treba posejati po celom svetu. I radujem se, stvarno se radujem tom dolasku. I kao sto sam rekao, ja te ljude vrlo cesto srecem ovde u svojoj okolini, i ako su otisli negde daleko kao sto je to Australija, nemaju razloga da budu zbog toga kaznjeni da se ne vidimo i da mi budemo kaznjeni sto nam oni nisu blizu.

– Djordje Balasevicu puno vam hvala!

– Hvala vama. Zao mi je ako sam malo zbog onih politickih tema nekom pokvario raspolozenje, ali nije to nista strasno. Mi smo navikli na to. Gledao sam svojevremo film o jednom australijskom konju, tako da ta tema, iako konj nije neko dobro poredjenje, u svim tim pricama. „Za dobrim se konjem prasina dize!“ Ali to je bio neki konj koji je stalno pobedjivao na svim derbijima, pa su na kraju morali da mu stave tegove opterecenja da bi bio ravnopravan sa drugim konjima. Mozda smo mi ti konji kojima je stalno potrebno neko opterecenje da bi ta trka bila ravnopravna, evo da prisatanemo na to, na to poredjenje, pa ce najverovatnije svima da bude lakse. Sve vas pozdravljam.

Razgovor vodila Ljiljana Novkovic, urednica Srpskog programa SBS radija

***