• facebook
  • youtube
Đorđe Balašević – Knjiga koje nema (2018) CITATI

Đorđe Balašević – Knjiga koje nema (2018) CITATI

  • Posted on: 24/10/2018
  • By:

Đorđe Balašević – Knjiga koje nema (2018) – Citati iz knjige:

Foto: Miloš Prikić, bistrooki 🙂

Gde se tačno nalazila Ulica Mačka Koji Govori Ali Neće, kako su se određivali dani u njoj, i zašto je devojčica zvana Kapetan Fis i došla u Atelje Za Prepravljanje Bajki i Izmišljanje Legendi…
Retki su oni koji ne znaju kako je gradić Sanpadeo dobio ime, i mada zbog te nekolicine sad sve mora još jednom ispriča, pravog pričotvorca to može samo da raduje. Priče se, naime, i pričaju zbog onih koji ih još ne znaju, i prava je sreća da na ovoj planeti sveznalica uopšte i ima takvih? Sem toga, priča i nije, na primer, poslednji brodić za obližnje Ostrvo Smokvi, koji kreće tek kad se napuni putnicima. Štaviše, gotovo sam siguran da su najlepše priče na svetu prvo ispričane jednom jedinom slušaocu…
~
-Tragam za jednom knjigom koje nema? Pročitala sam sve koje mi je tetka pominjala, ostala mi je jedino ta… Ali u biblioteci nisu čuli za nju…
~
– Ti bi onda mogla biti… Fimona… Ako se ne varam? 
Ponosno je isturila slovo „F“ izvezeno na mantilu, za koje mu se dotle činilo da je neki plavi salamander, šta li?
– Pa kad ste videli ovo „F“, lako je tako! Niste valda pomislili da je od „Fikusina“, sram vas bilo? Da, ja sam Fimona, ali svi me zovu Kapetan Fis, baš zbog tog slova!
-Zbog „F“ te zovu Fis? ne skraćeno od „Fimona“?
Išla je mnogo brže od njega, čega se i pribojavao, ali bi se, čim odmakne par koraka, okretala i hodala unatraške, da bi mogla da priča sa njim…
– Ne, ne, nego baš zbog slova! Mama mi je to svuda vezla, pa me je učitelj klavira, valda zbog one bluzice sa matroskom kragnom, nazvao prvo „kapetan“, a kasnije i „Kapetan Ef“, po tom zlatnom monogramu… 
– Čekaj, sad? „Ef“ ili „Fis“? Sve si pobrkala?
– Ne, ne, ne, vi ste pobrkali! Prvo „Ef“, a onda mi je jednom rekao: „E, sad si porasla, Kapetane Ef, a povišeno Ef ti je Fis, to do sad već znaš, i odsad si Kapetan Fis, nema ti druge“… 
~
U gradiću pod Panšminjonom, naime, i praznici su slavljeni drugačije nego što je uobičajeno, i svakom ko bi se malo više pozabavio time bi odmah bilo sumnjivo što se u lokalnom žargonu sve velike svetkovine nazivaju “javni praznici”?
Tragom te misterije došao bi na kraju do saznanja da se u Sanpadeu krišom, gotovo zaverenički, uporedo proslavljaju i mali lični praznici, čija je konspiracija dovedena do takvog savršenstva da se više gotovo i nije moglo razlučiti šta je tu praznik a šta svakodnevni život…
~
Naime, svi kapetani koji su bar malo držali do sebe dolazili su sa dalekih putovanja sa papagajem na ramenu, pa se H.V. Vrunt (od kog se tako nešto moglo i očekivati?), jednom pojavio sa tigrastim mačetom na ramenu, objašnjavajući da je to veoma retka vrsta lipifinske mačke koja govori, i to daleko više i daleko razumnije od bilo koje bezvezne ptice. Kasnije je već odraslijeg mačora uglavnom nosio na ruci, kao muf, da bi se na kraju lenji Hajrizi tako raskrupnio da se već počelo govorkati da će jednog dana Komodor na njemu i dojahati u pab?

„Nije bogatstvo imati u kuću škrinju punu zlatnika. Bogatstvo je nemati u kući budilnik…“
~
Za Maestra Gluvdiga Vanbeta se govorilo da je i u mladosti bio svadljiv i raspustan, i da niko nije smeo ništa da mu kaže, ali je onda svojom krivicom dospeo do toga da svako sme sve da mu kaže, pošto je prerano ogluveo od galame u čijem je središtu večito bio. Na kraju ga je potpuno dotukao grom, udarivši u metalnu kapiju po kojoj je u delirijumu lupao i rukama i nogama, budeći devojku koja je baš zbog te nepodnošljive naravi i raskinula veridbu s njim, i nakon toga nije komponovao ni jedno novo delo, niti je dovršio koje od započetih. Gluvoću je podnosio teško, gledajući oko sebe “mnoge koji mogu da čuju, a da im to uopšte nije neophodno”, i Balberdi nije znao šta je gore, da li dani kad je Maestro potpuno razuzdan, pa se, na primer, i pred restoranom “Grandegros” breca na lutku kuvara na koju je postavljen dnevni meni, ili oni periodi kad se potpuno osami i povuče u sebe, pokušavajući da trzanjem žica klavira oseti vibracije koje bi mogao transponovati u bilo kakav zvuk…
Kad već pričamo o snovima, moram pomenuti da je gospa Ciculićka oduvek tumačila snove svima sa Stare Školjkare, ali da u Mantelovom slučaju nije bilo potrebe da to učini više nego jednom, pošto je on godinama i sanjao jedan te isti san…
-Za pametnog čoveka dosta! Ja ne znam, Rozaluška, šta se ti zbog tog tol’ko i živciraš, ako je meni taj san po volji? Kad mi dosadi, ja ću već sanjati štagod drugo, mirna budi…
Neko bi pomislio da sanjati svake noći isti san znači nedostatak mašte, ali tu se radi jedino o nedostatku mašte onog ko bi to uopšte i pomislio?
~
Kao u inat, i jarac se onda osvrnuo i uputio mu još jedan od onih svojih mudračkih pogleda, kojim kao da je želeo da podseti na izreku da biti slobodan ne znači uvek da možeš svuda da odeš, nego mnogo češće znači da ne može svako da ti dođe…
~
Lavovi su smatrani Kraljevima Savane, a tigrovi Kraljevima Džungle, ali kako to već biva sa kraljevima, i jedni i drugi su nekako u isto vreme poželeli da budu Kraljevi Svega. No, kad se kraljevstva sukobe, zna se da kraljevi stradaju poslednji, pa su tako zbog njihovog nadmetanja i prepucavanja najviše ispaštale ostale životinje, i došlo je dotle da je slon Eugen, koji je bio neka vrsta starešine (a komotno je mogao biti kralj i lavovima i tigrovima zajedno?), otvorio Vrhovni Savet Džungle i Savane onom puno puta citiranom rečenicom „Saberite se zaboga, kako se ponašate, pa jesmo li mi to životinje ili ljudi?!“
~
– Jao, molim te! Samon da mi kaže?! Baš si našla… Kad bi’ ja, ne daj bože pliv’o, a da ne vidim ajkulu za leđi’, taj mi ne bi vik’o da bežim! Ček’o bi da ga ja pitam da mi nije slučajno ajkula za leđi’, i treba l’ da bežim, pa da onda može samo da mi klimne glavom… Pitaj, uostalom, Francu da ti kaže kako je pred njino venčanje dve nedelje vežb’o da kaže „da“ naglas, pitaj je, ako meni ne veruješ! Čak mu je i velečasni Otac Franoci pripretio da neće važiti ako bude samo klimn’o!