• facebook
  • instagram
Đorđe Balašević New York (2000) – Balašević bez granica

Đorđe Balašević New York (2000) – Balašević bez granica

  • Posted on: 09/02/2017
  • By:

BALAŠEVIĆ BEZ GRANICA
Razgovor sa poznatim kantautorom posle njegovog njujorškog koncerta, prvog na američkoj turneji

Njujork/New York, 4.11. (SENSE) – Đorđe Balašević počeo je novu severnoameričku turneju koncertom u Njujorku – u svom starom stilu. Ali, bilo je i nekih razlika. Kad smo se našli posle koncerta u Njujorku – posle više od četiri sata njegove pesme, njegovih prepoznatljivih monologa, njegovog slikanja sa mladima koji su tokom programa skakali na binu sa instant-kamerama u rukama i njegovih „biseva“ koji, po običaju, nisu imali kraja – želeo je, povodom svega toga, da za početak kaže dve stvari. Prvo, da je ovo u dijaspori postala ona njegova prava publika. I, drugo –
da sva njegova publika nije u dijaspori, ali…
To „Ali“ – kod kojeg je zastao – zapravo nije ni bitno.
Jer, oduvek se to znalo i bivalo je da je g. Đorđe Balašević – estradni umetnik i pesnik novosadski –
zapravo nas „Đole nacionale“. Ili „internacionale“ – kako hoćete, što će reći da za njega i za njegovu pesmu i njegovu poruku jednostavno nema granice.
Nema granice, uključujući ni one starosne – što se videlo među publikom i na ovom nedeljnom koncertu u Njujorku, na koji je magija Đorđa Balaševića, pored par hiljada ostalih, privukla i 72-godišnjeg Leku Lončara, poslednjeg ministra inostranih poslova one bivše Jugoslavije, i jednu petogodišnju Dijanu, koju su roditelji za ovu priliku doveli iz Baltimora.

Oni koji se bolje razumeju u ove stvari kažu da je ovo bio onaj pravi Đorđe Balašević – onaj kojeg pamte iz Sava centra i Skenderije, sa Maksimira i iz Tivolija, iz Skoplja i iz Podgorice.

Ali ovog puta nećemo o pesmama. Nećemo o novoj ploči, posvećenoj devedesetim godinama Jugoslavije, za koju Đole kaže da bi mogla da mu donese i neke ozbiljne nevolje. Recimo, ona pesma iz tog novog albuma pod naslovom „Plava balada“ – sa pozivom mladim policajcima, koji u Beogradu biju demonstrante, da otvore oči, da se osveste i da se okrenu na neku drugu stranu – ako je već došlo do toga da mora da se bije.

Međunaslov: Sve će, na kraju, doći na svoje mesto

Na koncertu u Njujorku – u jednom od onih svojih monologa – Đorđe Balašević je rekao da je optimista što se tiče bivše i preostale Jugoslavije. U razgovoru za SENSE pitamo ga na šta je mislio kad je rekao da će na kraju sve to nekako da dođe na svoje mesto.

„Pa, ima nekih deset godina kako ja govorim protiv ove vlasti. Nemam ambicije da budem bilo kakav faktor neke sledeće nove vlasti, ali smatram da svaka ekipa koja je nanizala ovoliko poraza, svaki trener koji je doveo do toga da mu tim gubi svaku utakmicu i poispada iz svih mogućih liga – svaki pošten trener – odavno bi dao otkaz. Međutim, to je jedno društvo koje se, uglavnom, ovajdilo od rata i stvari se na taj nacin ustanovljavaju da sad već oni ne mogu da mrdnu nikud iz
zemlje. Tako da je ta zemlja ostala jedini prostor u kome oni mogu da manipulišu i manevrišu“.

Na primedbu da zvuci kao političar, Balašević je imao ovaj odgovor:
Ja nisam član ni jedne stranke i sve ono što sam govorio – iako su mi svi govorili to je politika, šta se u to mešaš – to je bio jedan čisto onako gest odbrane dostojanstva da sve ovo sto nam je rađeno predhodnih godina nismo zaslužili. Sve to, do ovog vrhunskog poniženja sad da nas ceo svet označi i bombarduje i tako dalje. Jer, moja teorija je bila – ne ulazeći sad u ono ko je kriv, ko nije u ratu – normalno je da kao čovek koji ima porodicu i koji je sve vreme bombardovanja bio u Novom Sadu  moram biti protiv bombardovanja, bezumlja i, uopste, te intervencije. Ali, postavlja se pitanje kako su se ti tipovi navukli baš na našu zemlju. Kad neka bitanga dođe u kafanu i hoće s nekim da se tuče i svakog začikava, normalni ljudi će okrenuti glavu i na kraju će on naći barabu s kojom će se potući. Kako je te barabe našao baš u našoj zemlji, to mi je, stvarno, već i pomalo mučno da
objašnjavam. Pogotovu što je sad u pitanju ceo svet. Jer, sad više nema onoga da se mi vadimo da je to neka mržnja između komšija, da su to neki stari računi.

I da oni nisu bili u pravu, ipak je trebalo naći neko rešenje – što kazu pametno i racionalno – da se sve te stvari izbegnu. Sad je to, opet, donelo more izgovora koji će da se koriste par godina. Kao ono, nema struje zbog rata. Sad svi zaboravljamo da predhodnih 10 godina nikad nije bilo struje pred Novu godinu. I onda će biti da je nema zbog rata i nekih drugih stvari. Ali ja, kao što sam rekao, nemam ambicija da se povezujem u bilo kakvu vrstu otpora, posto smatram da je sad
malo kasno. Zvali su me iz nekih opozicionih stranaka, po završetku rata, ali ja sam im rekao:
Pazite, deset godina ja govorim – od one „jogurt revolucije“ – da to neće valjati. I sad je to kao da
me vakcinišete protiv dečjih boginja koje sam ja odavno preležao. Moja zemlja je obrukana, moj grad je srušen, pokvarilo se sve što je moglo da se pokvari. Nesto rušiti i glumiti revolucionare sad je neukusno, ako ništa drugo.

Pre dolaska na ovu američko-kanadsku turneju Balaševic i njegov bend imali su nekih problema oko ulaznih viza. Ali – kaže – to je bilo i prošlo i završilo se kad su sleteli u Njujorku:

– Ja sam imao dosad mnogo teža putovanja i gostovanja od ovih sad u SAD i Kanadi. Bio sam među prvima u Sloveniji, s kojom smo pre toga ratovali. Bio sam u Sarajevu, koje je razrušeno sa te strane sa koje ja dolazim. To su bile opasnije stvari. Amerika, bez obzira na taj rat, nas ovde nešto ne satanizuje niti nas proganja. Ja sam očekivao bar neku reakciju carinika ili, što kazu, službenika na aerodromu. Ipak, mi dolazimo iz jedne zemlje koja je bombardovana – moguće je da se pomisli da dolazimo s nekom paklenom mašinom ili tako nešto – ali svi su oni tretirali nas dolazak kao nešto
normalno. I to je ono što još više brine. Što se sad to stanje izolacije i svega toga ostalog ustanovljava i što ispada da je to sve u najboljem redu.

Medjunaslov: Skupljanje gradova

Rekli ste večeras „ja skupljam svoje gradove po onoj mojoj Jugoslaviji“. Dosta ste ih skupili. Koji su ostali koji još treba da budu prikupljeni?
Najvise je u pitanju Hrvatska. Ostali su, nažalost, i neki gradovi u Republici Srpskoj. Jer, kako se ta stvar podelila posle našeg odlaska u Sarajevo – februara prošle godine – počela je igra. Kao, zašto nismo bili prvo u Banjaluci? Objasniti ljudima da je Sarajevo u tom momentu imalo status žrtve i da je pomirenje bilo u pitanju, koje ja uopšte podržavam. Videli, ste trećina publike večeras ovde bili su Bosanci.Mi smo ove godine bili drugi put u Sarajevu. Bili smo i u Tuzli. I sad je to sasvim druga situacija. Prelazimo granicu Bosne, tu sad više nema ni policije, ni obezbeđenja, ni pretnji, niti nekakvih, što kazu, negativnih propratnih pojava. E sad, pošto nismo otišli prvo u Banjaluku to je stvorilo nekakvu zlu krv, ali siguran sam da će se to popraviti.

Đorđe Balašević je posle najnovijih jugo-ratova probio led u Ljubljani i Sarajevu, gde je dočekan ovacijama kao u ona stara vremena.
U Zagrebu je to, kaže, mnogo teže. Tamo je – kako objasnjava – i dalje na delu satanizacija umetnika iz Srbije i u Hrvatsku će otići tek kad se promeni ta politika. Nije optimist da ce to biti za Tuđmanova vremena.
I – najzad – Beograd. Pevao je na onim nezaboravnim demonstracijama, januara ’97, posle čega ga je državna propaganda dočekala na nož kad je za Novu godinu držao seriju koncerata u Sava centru. I zato je rešio – ne ide ni u Beograd, dok se tamo ne promeni ono što je osnovno i što bi trebalo da se promeni.

„Ja moram da brinem da uvek, kad se negde pojavim, to bude veliko i dostojanstveno, kao što je to
večeras bilo u Njujorku. A, u Beogradu ne mogu napraviti ovako radostan koncert, jer su ljudi utučeni, demoralisani i od mene očekuju spas. Ja sam zadnjih godina osećao jednu strasnu iscrpljenost posle koncerata u Beogradu. Nisam mogao da se napunim u Beogradu, koji je uvek bio izvor mojih inspiracija. U Beogradu, koji je bio strašno britak, gde si svaki fazon morao da izoštriš i da ga apsolutno dovedes do perfekcije. I onda je to, odjednom, došlo do tako jedne otupelosti, koja je verovatno i moja – i, kao takva, i sa jedne i sa druge strane. Međutim, činjenica je da smo svi puno izgubili od te čarolije. Moj koncert koji sledi u Beogradu, trebalo bi da bude 100. po redu, što je, verovatno, nekakav svetski rekord. Ali, ja ne želim da taj koncert bude urađen pod ovim uslovima. Kako to da na češkoj televiziji mene predstavljaju kao „jednog od najvećih slovenskih kantautora“, a da ovamo, na drugoj strani, dozivljam da sav moj rad bude totalno omalovažavan. Ako je to obavijeno nekim velom izolovanosti, nekog sklanjanja i osporavanja, mislim da nisam spreman da se u ovom momentu ponovo suprotstavljam svemu tome. Znači, mislim da inat nije dovoljan i da ne bi promenio ništa veliko kod publike. Jer, publika je, nažalost, toliko sasečena, toliko su joj sasečena sva ta krila da ne verujem ni u kakvu snagu ni Beograda, ni ulice, ni opozicije, niti ičeg drugog.

***