• facebook
  • instagram
Đorđe Balašević – Nisu sve bajke lepe (Intervju, 2007.)

Đorđe Balašević – Nisu sve bajke lepe (Intervju, 2007.)

  • Posted on: 10/02/2017
  • By:

Časopis „Carinik“, intervju sa Đorđem Balaševićem. Autor intervjua: Ninus Nestorović, novinar i satiričar.

Da se iz ljubavi rađaju najlepše stvari, odavno je svima poznato. S toga ne treba da čudi što je panonski mornar, Đorđe Balašević, napisao toliko prelepih pesama o ravnici u kojoj živi i u koju je očigledno zaljubljen od malih nogu. Rođen je 13. maja 1953. godine u Novom Sadu, gde i danas živi… 

– Veruješ li u bajke i  da li ti ih je neko pričao kad si bio mali ?

Ja sam iz one generacije koja je čitala bajke. Dobar deo slika koje sam u životu zamislio su nadgradnja Vasilise Prekrasne i drugih bajki braće Grim, Andersena…Na jednom koncertu u Ljubljani ja sam rekao da ću opet svirati u Zagrebu, Splitu, Skoplju, Sarajevu… i onda me je neko pitao:“Šta je tipe, ti veruješ u bajke“? A ja sam mu odgovorio:“Ja ne verujem u bajke, ja učestvujem u njima“! Sada živimo u jednoj bajci koja nije lepa, ali mora postojati neki epilog, neki izlaz iz ovog tamnog vilajeta.Tako da ja definitivno verujem u bajke, ali znam da ih nema samo lepih !

– Najdraža uspomena iz detinjstva ?

Pišem knjigu koja se zove „Kalendar mog detinjstva“ i tu bukvalno kažem da je detinjstvo jedna prelepa uspomena. Imao sam tomsojerovsko detinjstvo, koje se rasprostiralo od stare ulice Jovana Cvijića, bivše Kamberove, pa do starog kanala u Podbari. Uglavnom je sve vezano za odlaske na pecanje sa ekipom iz ulice, za fudbalicu svake večeri u parku kod Almaškog groblja, gde sam ja kao jedan od najmlađih u ulici morao „krvavo“ da se borim za svoje mesto u ekipi  sa mojim prvim komšijom koji je bio samo godinu dana stariji od mene, a ovi svi drugi su bili četrdeset i neko, a mi smo bili pedeset i neko…

– Prva ljubav…

Pa, u vreme kad se prve ljubavi i dešavaju… negde u sedmom razredu, otprilike…To je bila ona prava ljubav, koja te udari. Da citiram svog omiljenog autora, Balaševića:“Zaljubiš se, jer je to tebi potrebno, a voliš nekog, jer je to potrebno nekom drugom“. Vozio sam se oko njene kuće, gledao u prozore… Bila je u pitanju lepa devojka, sa dugom zlatnom kosom i sa svim onim elementima koje sam kasnije opevao u nekim pesmama. Prošlo je nekih četrdesetak godina od tada, a ja nikada više nisam sreo…

– Zašto si izbačen iz gimnazije ?

Neopravdani časovi. Klasika… Dođe lepo vreme, pa prorade pecaljke, plovci se renoviraju, fudbalica, dani sve duži, štrafta… devojčice se rasterete jakni i pulovera, pojave se čudne, nove obline na devojčicama koje smo znali ravnije i drugačije ! Ja sam u to vreme nalazio neke varijante da kao baš one nedelje kad idem posle podne u školu, baš i ne moram da idem ! Međutim, ćale me ocinkario… On je bio iz one varijante „Balkanski špijun“, pravi onaj tip „Kako se kalio čelik“. Kad ga je moja razredna pozvala i rekla da ne dolazim u školu nedelju dana i da zna da sam ja bolestan, al da neko mora to da javi, da nastavnici ne pomisle da sam se ispisao iz škole, ćale je rekao da je sve to neopravdano i da nisam bio bolestan. Dobio sam ukor pred isključenje, imao sam nekih 80 časova… Igrao sam fudbal za školu i bio sam na krosu deveti, tako da direktor Milan Vranić, inače zaljubljenik u sport, dao mi je još jednu šansu. Pozvao me je i rekao mi da do kraja godine uopšte nesmem da izostanem sa časa makar slomio nogu, imao 40 temperaturu… Kad sam se vratio u razred i sve im ispričao, drugovi  su me pitali:“Znači, ne ideš sutra na utakmicu“?  Igrali su Vojvodina – Proleter u Kupu, reflektori su tek proradili… I šta da vam pričam…mogu jedino da vam kažem da je Pera Nikezić dao strašan gol sa 25 metara, da je branio Babić za Proleter i da je bilo 3:0 za Vojvodinu !

– Salajka…

Salajka je deo grada gde sam ja odrastao, gde sam završio prvih šest razreda škole i gde su mi ostali nezaboravni drugari… To je bila teška periferija dok sam ja živeo tamo, do moje četrnaeste godine.  Kad sam se vratio 14 godina kasnije, kad mi se rodila Jovana, usput gostujući malo u soliterima oko železničke stanice, gde sam odrastao i sticao ta prva, velika životna iskustva, Salajka je postala malte ne elitni deo grada. Neki tipovi su počeli da grade neke vile sa velikim gvozdenim ogradama, tornjevima i gromobranima ! Salajka je stari, autentični deo grada. U nju zalazim sada sve više samo zbog Alekse (sina), jer Aleksu tamo jurcam motorom i kada idem da glasam u moju staru školu „Vuk Karadžić“ ! Ono što sam poneo u sebi sa Salajke je neizbrisivo i to nosim i do Kanade, i do Novog Zelanda i gde god sam stigao,  i to me je na neki način i proslavilo !

– Novosadski korzo…

Pa, fali mi novosadski korzo i Novi Sad iz tog vremena. Novi Sad dok je imao korzo, imao je neki taj svoj identitet. Kad grad preraste korzo, postaje veliki grad. Novosadski korzo je imao pravu meru: Bio je dovoljno velik da izbegneš one koji ti se ne dopadaju i dovoljno mali da uvek možeš da naletiš na onog ko ti treba !

– Da li ti je žao što nisi postao fudbaler ?

Bilo me je žao… Nekad me je žao… Žao me je kad gledam tekmu, igraju recimo Barcelona – Real, ili tako nešto. Neki pun stadion… Još ako je 0:0, kao, pomislim, kad bi sad ovde ušao, pa lupio neki lažnjak i dao gol u 90 minutu… Prošle godine klinci su me zvali na moru da igram fudbal, pa sam im rekao:“Deco, jeste gledali vi ovo prvenstvo, nema više ni trenera mojih godina, a ne igrača“!

 

– Koje su boje tvoje pesme ?

Napisao sam jednu pesmu „ Portret mog života“, gde se kaže „…prave si boje dodala na taj portret života mog „!  Mislim da su boje mojih pesama uglavnom plavičaste. Ipak, ma koliko da izgledaju tamno, modro, negde u dnu izbija neko praskozorje svetle plave ili plavetnila… Zameraju mi nekad tu panonsku depresiju… U svakom slučaju,  u mojim pesmama ima mnogo optimizma i one svakako nisu crne !

 – Postoji li neka pesma (zabavna, rok ili pop) koju nisi napisao, a voleo bi da jesi ?

Pa, jedan od lepših tekstova za koji mi je žao što ga nisam ja napisao je recimo „Ne očekuj da te iko razume“. To je tekst Duška Trifunovića. I recimo, „Šta bi dao da si na mom mjestu“… U principu se mnogo češće dešava da drugi autori, kolege moje, kažu „Žao mi je što ja nisam napisao onu pesmu koju je napisao Balašević“!

 – Da li se na našoj estradi promenilo nešto u poslednjih šest godina ?

Pa, mislim da se pobrkalo žanrovski sve ! Dešava se da u kolima sa Aleksom slušam neku pesmu, pa me on na pola pesme pita „Tata, jel ovo narodnjak ili zabavnjak“, a ja ne znam da mu odgovorim ! Ta, urbana količina seljaštva, koja se kod nas nametnula iz ne znam kog razloga, po nekoj sili entropije… To se sve uvuklo saund koji je za nas karakterističan i mislim da nema više onog žanrovski određenog i podeljenog, što je bilo neophodno da bi se neke stvari definisale i rafinirale… Mislim da nam je estrada riknula potpuno !

 – Nedostaju li ti koncerti u Sava centru ?

Na neki način da, kad bi znao da mogu biti onakvi kakvi su bili ! I kakvi smo bili i Beograd i ja… I Beograd i ja smo malo reterirali. Radićemo koncerte kada i Beograd i ja to zaslužimo, ali desile su se neke čudne stvari… Beograd, koji je za mene uvek bio neka vrsta diplomskog rada, to je bio koncert za koji smo se uvek posebno pripremali… Beograd je imao neku čaroliju, imao je duha… On nam je zadavao kriterijume duhovitosti, brzine razmišljanja… To se na žalost poprilično razvodnilo ! Desilo mi se u Beogradu, na jednom od poslednjih koncerata, neko iz publike je viknuo: „Pevaj, prestani sa pričom“! Mislim, to bi sve bilo u redu da je to negde gde me ne znaju i gde ja nisam održao 120 koncerata, gde se uveliko i dolazilo zato što se znalo da ja tu nešto i pričam ! Ali, očigledno je to postao jedan događaj na kojem je postalo više šminka prisustvovati… Bojim se da su koncerti u Sava centru pomalo zapečaćeni i adresirani na zaborav i na legendu i da će ostati priča da je bio jedan debeli, iz tu obližnjeg grada, koji je imao preko 120 koncerata u toj sali…

– Olivera…

Olivera je vrlo važan svetionik u mom životu ! Stvari su se za mene drastično promenile od momenta kad sam je sreo i kad smo počeli zajedno da živimo. Ona je za mene veliki motiv i velika inspiracija. U jednoj pesmi sam rekao: „Moja ljubavnica, saborac, i moj najbolji drug“!  To je Olivera !

– Pisac kojeg najviše ceniš…

Od Kundere sam pročitao sve, i pročitao sam one Ruse koji su mi se dopadali: Čehova, Vojnoviča… Kao klinac čitao sam Remarka i Hemingveja… To su oni pisci koji mogu da se prihvate bez nekog dodatnog objašnjavanja ! Oduševljavao me je svojevremeno i Markes, ta varijanta Južne Amerike, kada se pojavilo „Sto godina samoće“…

 – Do sada si napisao četiri romana, a nedavno je iz štampe izašla i tvoja peta knjiga…

Koji je kao fol scenario, međutim sve ove didaskalije koje su između su potpuno romnsirane, i to je ustvari poklon svima onima koji vole da čitaju ono što ja napišem. To je nešto što u filmu neće moći da se vidi. Dijalozi će se čuti, nešto će se videti, ali ovi opisi takozvani su nešto posebno… Vrlo sam ponosan na to što sam do sada napisao: „Tri posleratna druga“ je bio bestseler, „Jedan od ovih života“ ovih dana mi stižu tek reakcije… Znao sam to, jer roman je pisan drugačije od „Tri posleratna druga“…U njemu ima puni skrivenih metafora i drugih varijanti… Mislim da će jednog dana i po njemu biti snimljen film.

 – Uskoro se očekuje i početak snimanja filma „Kao rani mraz“…

Ja ću sigurno režirati taj film, što mi ni na kraj pameti nije bilo kad smo počeli da radimo na tome… Ali sam onda imao neke susrete sa ljudima za koje verujem da su kompetentni… Sa Goranom Markovićem, koji mi je rekao da on o Vojvodini ne zna ništa i da je za njega to kao da snima film o Andaluziji i da bi ja tu morao da budem supervajzer svega. Pa, sam to isto čuo i od Rajka Grlića… Što se tiče izbora glumaca, Rade Šerbedžija je rekao da je oduševljen i da će igrati u filmu. Nisam ga uhvatio za tu reč, kao za ugovor, zato što znam da je on u Holivudu… Miki Manojlović, koga sam kontaktirao, snima film o Dostojevskom i stalno je na nekim snimanjima, mislim da će on igrati jednu od glavnih uloga. Mira Banjac, po mojoj velikoj želji će sigurno igrati ! Igraće skeledžiju, kojeg ćemo mi prebacati u ženski rod, pošto je njena želja da igra muškaraču ! Snimanje filma će početi poslednje nedelje avgusta ili prve nedelje septembra. Skupljanje budžeta je još uvek u toku i to je trenutno najveći posao !

 – Anegdota ili vic o carinicima…

Na graničnom prelazu Kelebija, bila je godišnjica Titove smrti, 1981. godina, Duja i ja smo kupili neke instrumente u Beču, a bio je takav jedan od propisa, ne možeš kupiti instrument od tri soma maraka, tako nešto… Duja je u to vreme hteo da kupi Jamahu DX-7, koju je naravno prodao posle nedelju dana, jer ga je sem njegovog klavira malo šta zanimalo, iako je sve voleo da proba. Došli smo na carinu i trebalo je uložiti onaj svoj šarm da ne bi morali da uzmemo špeditera, jer osnovica prelazi toliko, a onda ta roba završava na nekoj koleti broj taj i taj, pa se onda natežeš s nekim matorcem sa sedim brkovima, kakvi su obično šefovi bili u to vreme. Taj prelaz je bio mali prelaz tada, a bio je 1. ili 2. maj i svi su doneli prasetinu. Krenuli smo da probamo tu prasetinu, a iz automobila smo izvadili pivo koje smo doneli iz Beča, a oni su imali neki viski… Od te kombinacije viskija i piva su se mnogi „zabetonirali“, a jedan koji se „zabetonirao“ bio je i šef smene carine. Negde oko četiri, pola pet ujutru carinik mi je rekao „Ja sad idem da spavam“! Pojavio se bus švercera iz Poljske. Pitao sam šta da radimo sa busom, a on je rekao:“Pregledaj ih ti, nema nikakvih problema. Oni nose mašine za meso i tranzistore i još tri, četiri elementa,“ koja mi je on rekao da im kažem… Uzeo sam njegovu šapku i mantil, ušao u bus gde su svi šverceri sedeli na svojim „krmačama“ i nudili mi pasoše. Ja sam im rekao da se ne foliraju puno, nego da prijave sve što imaju… A tipu koji je sedeo pored mene sumnjive si bile moje patike koje su virile ispod mantila, kao carinik u patikama ! „Ljudi, pa ovo je Đorđe Balašević“, ustade i reče on. A ja sam im na to odgovorio: „Znate šta, ovaj put ću vas pustiti, ali drugi put kada naiđete kada sam ja u smeni, razbiću vas, sve ću vam povaditi napolje“! Ali drugi put još nije došao kada sam ja u smeni…

 – Tvoja iskustva sa carinskim službenicima u zemlji i u svetu…

Moja iskustva sa carinicima su potpuno pozitivna. I sve one strašne priče o carinicima  ja nisam uspeo nikada da doživim ! Samo jednom mi je jedan mladi, ambiciozni carinik, rekao bih čak pripravnik, rekao da povadim sve iz kola. Stavio sam sve stvari na klupu i to je bio strašan blam za mene, a veći blam bio je za njega kada je video da nemam ništa što bi podleglo carini…  U svim ostalim slučajevima carinici su me uvek dočekivali ljubazno i raspoloženo, a ja sam opet bio dovoljno vaspitan da to ne zloupotrebim i da ne sedim na gajbi kokaina i pokušam nešto da prenesem zbog čega bi me ove komšije s druge strane uhvatile i da ne bih izašao u TV dnevniku ! Za mene je čitava ta priča koja je nedavno bila sa aferama koje su potresale carinu više povezana sa ovim drugim barabama koje su to digle na jedan drugi nivo, čega nema u svakodnevnom normalnom kontaktu, gde se sreću normalni carinici i normalni putnici !

 – Da uhvatiš zlatnu ribicu koje tri želje bi voleo da ti ispuni ?

Možda bi samo pokvario nešto ! To bi bile želje na jedno stotinak kucanih strana, sa raznim amandmanima i  eventualnim dopunama… I kao što svi pošteni pecaroši rade sa onim ribama koje su ispod mere, a te zlatne ribice koliko znam uvek su male, verovatno bih je pustio… Ja sam svoje želje ispunio sam čekajući tu zlatnu ribicu !

 Ninus Nestorović – https://www.facebook.com/ninus.nestorovic

***