• facebook
  • instagram
  • youtube
Đorđe Balašević – Tri posleratna druga (citati)

Đorđe Balašević – Tri posleratna druga (citati)

  • Posted on: 28/02/2016
  • By:

Đorđe Balašević – Citati iz knjige Tri posleratna druga

Ime mi je Đorđe Balašević…

Prijatelji me uglavnom zovu Đole…Neprijatelji me ne zovu. Ali ne zovem ni ja njih. Pa ko duže izdrži…
Rođen sam 1953. godine (Bik) u Novom Sadu, u gradu kroz koji protiče Dunav… U Evropi formalno…
Išao sam u gimnaziju, ali nisam maturirao. Studirao sam geografiju, ali nisam diplomirao…
Sve u svemu nije baš sjajno, ali je ipak korisnije nego da sam u međuvremenu doktorirao marksizam, kao neki moji ambiciozniji vršnjaci.
Vojnu obavezu sam regulisao, u celosti, nisam osuđivan, ni krivično gonjen, i nisam bio član Saveza komunista.
Nosilac sam najvećih društvenih priznanja, od kojih nemam ni najmanje lične koristi.
Ubrajaju me u prvih pet kantautora u našim zemljama, ali u našim zemljama ima taman toliko kantautora da, kako god okreneš, moraš biti među prvih, i jedinih pet…
Snimio sam deset singl i devet LP-ploča. Pozlatile se, dao Bog…
Profesionalnih uspeha imao sam, hvala na pitanju, a jedan od tih, na samom domaku istorije, je i Poslednja jugoslovenska turneja u maju 1990.
Poslednja jugoslovenska, ne moja…
Jedva čekam da vidim ko će sledeći “napuniti” Skoplje, Niš, Beograd, Sarajevo, Zagreb i Split, o istom trošku.
Trenutno propuštam visinu.
Pred narodnjačkom najezdom, povukao sam se u utvrđene gradove. Živim, još uvek, u Novom Sadu, gde sam za sebe plaćam socijalno i penzijsko osiguranje. O porezu da i ne govorimo…
Oženjen sam, sretno, devojkom po imenu Olivera, ponosan sam otac dve lepe devojčice.
I gotovo…
Oni koji su me zavoleli po muzičkoj liniji, znaju štošta o meni.
Oni koji me do sad nisu zavoleli, i neće, bojim se…
Ni zbog ovog romana.
Mog prvog, inače…
Pardon…
Prvog koji je duži od šest minuta…

***

Snalazim se. Izmislili su milion načina da vreme prođe, a ni jedan jedini da se zaustavi.
Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje.

Složim poneki pasijans, najčešce onaj od devet prema jednoj karti, crveno na crno, ne znam kako se zove…
Otvorilo mi se već više puta, i mada svaki put uredno nešto poželim, želje mi se baš i ne ispunjavaju. Negde je zapelo…
Možda se ispunjavaju nekom drugom? Ne bi bilo prvi put…
Nema veze, ne ljutim se. Dobre su to želje, šteta bi bilo da samo tako propadnu.

***

Tišina koja je nastala za nekoliko trenutaka vukla je na čisti D-moll, i, posle ko zna koliko vremena, učinilo mi se da bih mogao da napišem pesmu.
Baladu, naravno…

***

Tih dana je bila takva suša, da se čak i Dunavom dizala prašina kad neka lađa prođe malo većom brzinom.

***

Zaboravio sam imena, brojeve telefona, mladeže na bezobraznim mestima, ničega se više ne sećam.
Svi pravi mangupi boluju od amnezije…
Pamtim samo onu paniku hemije u vazduhu, kad se Veverica pojavila na vratima kafea „Charlie“, sa rukama u džepovima pantalona od tvida, ogrnuta mirisom decembra i pečenog kestena koji više ni jedan fajront nije uspeo da izjuri iz lokala.
Da, nedavno sam svratio na cugu. Taj kafe još uvek tako miriše…

***

Te jeseni sam ponovo čuo pesmu koju sam godinama potiskivao, misleći da je davno otpevana, i napokon sam shvatio da je to moja pesma, moja i božija, i da je nikad niko neće čuti ako ne nađem pravi način da je oslobodim.
Nosio sam je u glavi kao neku novu, bezimenu boju, koju nikako ne mogu objasniti onima koji znaju samo plavu, crvenu i žutu…

***

Od nakita je nosila jedino oči, i ja sam u tom trenutku uzalud tražio reč koja bi ih objasnila.
Za razliku od crnih, krupnih, sanjalačkih, razmaknutih, plavih i sličnih, njene oči su se mogle objasniti samo sa više reči, ali za to nije bilo vremena.

***

Teško se budim, a još teže prestajem da sanjam. Seo sam na ivicu kreveta, otresao snove sa ramena, i pokušao da se setim kratkog sadržaja prethodnih nastavaka.
Šta radim?
Moj stari je uvek uživao gledajući me kako dolazim sebi, i kao klinca me je to užasno nerviralo, ali sam kasnije i sam voleo da neke, koji su mi bili dragi, posmatram kako se bude.

***

Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni…

***

Izuzetno Fini Gospodin se sve dogovarao sa svima, ali veze nije imao koja će se pesma snimiti.
To sam se ja već dogovorio sa sobom…
Nazvao sam ga posle remiksa, da mu javim da je stvar gotova, i da violinista nije ovozemaljac. Rekao sam da sam oduvek sanjao takav čardaš…
– Čardaš?
Slušalica mi se naježila od njegovog glasa. Bio je, blago rečeno, zapanjen…
Znao je za pet instrumenata: za gitaru, električnu gitaru, solo gitaru i još dve gitare…
Naručio je lokomotivu od pesme, rokčinu koja melje kao krupara, a ja pričam o nekom tamo komadu sa violinom.
Te noći, očekujući snimak koji sam mu poslao, verovatno nije baš najbolje spavao.
A mogao je…

„Nosila je jelek svileni, kao u pesmi narodnoj,
I krstić, znak na lančiću da nekog čeka, navodno…“

„Devojka sa čardaš-nogama“ ostavila je „Garavu“ „u malom“.
Nenamerno…
Tad još nisam jurio prethodne cifre, rekordne tiraže i pozicije na top listama.
Izabrao sam tu pesmu jednostavno zato što sam je voleo, u njoj je šuštalo lišće i mirisale su zimske ruže, bila je album sa starim fotografijama na kojima sam prepoznavao neke detalje i lica, iako ih ranije nigde nisam video…

„Nosio sam šal od kašmira, i prsluk protkan tajnama…
Baš od takvih su je čuvale tetke sa ‘ladnim trajnama…“

Kasnije sam, jednom ili dvaput, pokušao namerno da napravim pesmu koju će svi voleti.
Nije prošlo…
Osuđivali su me za štošta, ali da su mi sudili zbog hitova koje sam počinio, tu bih, uz dobrog advokata, sigurno bio oslobođen.
Sve sam uradio iz nehata…

***

Nisam od onih naivaca koji jedva čekaju neki budući dan i raduju se rođendanima i Novim Godinama, naprotiv, meni već dugo smeta to što vreme prolazi, i mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde.
Jesen je, znači…
Ponovo…

***

Taj dan je, mirne duše, mogao biti utorak. Bio je sasvim bezvezan, bez šarma, bez stila, bez ikakvog identiteta…
Imao sam puno takvih dana u životu i pamtim ih samo po tome što sam ih zaboravio…
Oni su kao slike u dečijim farbankama koje ožive tek kad se oko njih potrudiš, i ja sam, kao i svi, preskočio mnogo stranica tragajuci za slikama koje ću lakše obojiti.
Ni to popodne, naznačeno tek tananim jesenjim linijama, nije mi odgovaralo. Bilo je potrebno puno pastelnih nijansi da bi ponuđeni kišoviti pejzaž počeo da liči na nešto, a odavno nisam pri šarenim bojama. Potrošio sam ih kao pravi naivac, nepromišljeno ih razmazujući po svojim davnim radovima…
Sve je nekako vuklo na Utorak…
Svaki dan ima svoj kod. Ponedeljak je početni, Subota presudna, Nedelja blažena, Petak uvodni…
Ni nalik. Doduše, u toj neobojenosti bilo je i sitnijih elemenata nesvrstanog Četvrtka, ali ipak, siguran sam da je dotični dan komotno mogao proći kao Utorak, i da nikom ne bi palo na pamet da nije tako.
A bila je sreda. „Sportska sreda“…

***

Kad prestaje detinjstvo?
Možda kad prvi put poljubiš. Ili kad dobiješ poziv za regrutaciju? Kad zaradiš prvu kintu, prvi put se ušikaš, kad počneš da se briješ? Đavo ce ga znati…

***

Jednom je Ćale pokušao da mi objasni šta je mašta…
Sedeli smo u čamcu, nasred Dunava, u onim starim, krutim kišnim kabanicama, riba nije htela ni da pipne i ja sam, dosađujuci se, postavljao milion najgorih mogućih pitanja.
Bilo mi je sedam-osam godina, i mogao je da mi odgovara i sasvim jedno-stavno, ali za mog starog se može stvarno reći svašta, samo ne i to da je bio jednostavan…
Neke njegove primere shvatio sam tek pod stare dane, neke nisam još, i izgleda da i neću, ali priču o jednom narocitom Ćupu zapamtio sam zauvek.
Ili sam je se možda tek sad setio? Nema veze…
Ćale mi je, uglavnom, ispričao da na svetu postoje samo istina i laž. Stvarnost i snovi, još bolje. Istina je stvarnost i tu nema šta da se priča, a laž su snovi…
Tu mi, verovatno, nešto nije bilo jasno, jer se sećam da mi je objašnjavao da su snovi samo male laži, a ne nešto drugo. Male, leteće, najlepše laži. Snovi su andeli laži…
Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne hemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju i to je najvažnije.
A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta.
U tom Ćupu je štos…

Kad ono prestaje detinjstvo?
Kad ti neko prvi put na ulici kaže „Vi“? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno…
Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ…

***

„Zauvek“ je, ipak, samo reč…
Velike reči obično imaju malu grešku, i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog „zauvek“ nije ostalo bog zna šta.
Laka groznica nemira pri retkim susretima i par stranica u dnevniku, obeleženih krhkim zvončićem čežnje, kao presovanim đurđevkom.

***

Ljubav je šešir koji ti odlično stoji jedne sezone, a već sledeće se svi smeju kad ga natakneš na glavu. Pomalo pratim modu, i znam da uz kosu prošaranu mrazom uglavnom ne pristaju ošinuti majski modeli.
A baš o Maju je reč…
O jednom zastarelom, ekstravagantnom, pomalo neregularnom Maju, o jednom od onih pomerenih, starih dobrih majeva, kakvi se, iako su se dobro pokazali, već godinama ne proizvode više…

***

Tišina se ponovo umešala u vezu. Zažmurio sam, i zamislio kako sam je upravo dopratio sa prvog sastanka, i kako stojimo pred vratima očekujuci da se konačno desi ono što se obično dešava u tim situacijama.
I ona je gledala taj film.
– Nadam se da za tu želju ipak moraš biti malo bliže kući…

***

– Znala sam. Bilo je jedan i pet, baš sam pogledala na sat i pomislila da neko misli na mene. I mislio je…
Pružio sam ruke ne pomišljajuci da se nešto drugo može dogoditi, i zaista, ona je, bez oklevanja, spustila svoje male dlanove u njih.
– Nešto ću ti reći, lutko, samo to nemoj pričati nikom. Ne moraš više čekati da se kazaljke sklope. Znam jednog dripca koji misli na tebe i kad su kazaljke potpuno raštrkane…

***

– Dakle? Koji broj jastuka nosiš? Imam jedan koji mi je mali, mislim da će biti taman za tebe…

Taj jastuk je, među nama, u poslednje vreme bio pun briga, i pripremajući ga za iznenadnog gosta dobro sam ga protresao, za svaki slučaj. Znao sam, iz ličnog iskustva, da u njemu ima i odličnih, evergrin snova, i ponadao sam se da neki od njih neće odoleti lepoj nepoznatoj glavici.
Jer, bilo bi divno da Emilija Kovačev, kad otvori okice sledećeg jutra, duboko uzdahne, stavi ruku na srce, i tajno poželi da još poneki put sanjucka u mojoj sobi…

***

Nekoliko kapi kiše pretrčalo je mačijim korakom preko krovova automobila. Hej, biće to sasvim dobra noć za spavanje.
– Laku noć, njene pospane oči…
Zaspala je na kauču dok sam se petljao sa jastučnicom u drugoj sobi, i nisam imao srca da je budim. Podmetnuo sam joj jastuk pod glavu i nameravao da je pokrijem mekim kariranim ćebetom, ali mi se učinilo da to, nekako, ne ide uz tesni, svečani kostim.
Šta sad?
Nisam mali, bilo mi je jasno šta se to dešava između nas, ali dotad je sve ipak išlo po nekom redu. Ono što mi je palo na pamet bilo je prilično preko reda, i uveliko je prelazilo granice pristojnosti.
Hm, kad smo već kod granica, ona je prva izazvala granični incident, zaspavši na mom kauču, pošto se prethodno, mimo bon-tona, pojavila nenajavljeno, kasno, i tako dalje. Dabome. To mi je pomoglo da lakše rešim dilemu.
Pažljivo, kao ekspert za demontiranje paklenih mašina, povukao sam patent-zatvarač na njenoj suknji.
Zzzzzzzzzzzzip!
Za razliku od Emilije, devojčure kojima sam nekad povlačio cipzare bile su veoma budne, a ajkule sa kojima imam posla zadnjih godina suknje skidaju same, i to, uglavnom, još u liftu, ili u hodniku, pred vratima, kad nisu u velikoj žurbi.
Ovo je za mene bilo nešto sasvim novo…
Čudna kombinacija čednosti i nekrofilije uplašila me je toliko da sam hteo da odustanem, ali onda je ona, u polusnu, pomerila onaj nevaljali deo koji mi je smetao, suknja je samo kliznula preko svile njenih bokova, i praćaknula se u mojim rukama.
Devojke nikad nisu u tolikoj nesvesti da ih može skinuti neko kome to pri svesti ne bi dozvolile. Njeno podsvesno poverenje samo me je obavezalo da budem još nežniji.
Zadržavajući dah, kao da tražim šifru na sefu, okrenuo sam tri presvučena dugmeta na gornjem delu kostima, i pogođena kombinacija otkrila je malog zlatnog Isusa na njenom lančiću. Mučenik je, široko raširivši ruke, branio jednodelni crni čipkasti triko, koji je pomalo ličio i na „korset“, nema veze, u svakom slučaju, to je bilo poslednje „nešto“ što je ostalo na njoj.
Ne brini, Gospode. Znam šta radim…
Ušuškao sam je u ćebe sa svih strana, i tek onda odškrinuo vrata terase, složio na naslon kauča stvari u kojima je došla meni, a na naslon stolice koje će joj biti potrebne kad dođe sebi, i na brzinu, pod telefonskim brojem pumpe, nažvrljao kratku novelu o bravi i ključu, za slučaj da odluči da zbriše kući pre nego što se ja, ujutru, vratim.
Ali, đavo mi je sedeo na ramenu…
Bio sam već na vratima, kad sam pomislio da će ipak biti bolje ako s nje skinem još nešto što bi joj moglo smetati u snu. Ta crna stvar bila je pomalo komplikovana, nisam imao predstavu kako se demontira i skida, ali kad sam je se jednom dotakao, više nisam mogao da je pustim iz ruku. I uspeo sam…
Gledajući dugu riđu kosu, prosutu po belom damastu, shvatio sam da nisam pogrešio kad sam rešio da idem do kraja, i da sam dobro uradio što sam joj na kraju konačno skinuo i tu veliku crnu šnalu.
Šnalu?
Šnalu. Pa šta?
„Sram bilo onoga ko zlo pomisli“…
To piše na Ordenu Podvezice. Na Ordenu Šnale ne piše ništa, pošto to odličje, zasad, očigledno ne postoji.
Da postoji, ja bih ga već imao na šinjelu…
Ne znam šta bih još morao da uradim da postanem svetac, ali mislim da sam glavni posao već obavio. Sad, ako i treba da ubijem neku aždaju, ili da spasem dva-tri grada od kuge i propasti, to će, posle svega ovoga, biti samo puka formalnost.
Samo polako. Nisam ja lud. Barem ne toliko…
Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kad te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.
Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo…
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u čudni raspored sićušnih mladeža na tilu vitkih leđa…
I trgao se. Uplašen…
Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim?
Ali, ne sad. Jednom. Možda…
Ja sam momak staromodan. Prevaziđen. Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje…
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ćeš mi ikad više biti tako blizu? Možda ću se kajati, možda ću jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći… Neka…
Ako ikad budemo spavali zajedno, to će biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko neće spavati za vreme tog spavanja…
Laku noć, njene pospane oči…

***

– Ne bih hteo puno da frojdišem, ali, znaš, ti loši momenti nas prate kao kolona na auto-putu. Dok šibaš, ne mogu ti ništa, ali ih se nakupi, vuku se za tobom kao krokodilski rep, i samo čekaju da usporiš. I kad to učiniš, gotov si. Pregaze te. Svi odjednom. Kao tebe sad. Ali onda protutnje. Odu. I nemoj da juriš za njima, pokušavajući da ih obiđeš, kao što sam ja učinio. To ne može. Smanji gas, preuzmi kontrolu, vrati se u svoj ritam. Idemo dalje…
Bila je tužna i rašminkana, ali mene nije moglo prevariti to što je izgledala kao polovni anđeo. Znao sam da nema polovnih anđela. Ima ih samo umornih.

***

To je jedina fotografija na kojoj smo zajedno, i zato sam je uramio, još onda, da je sačuvam. Iz nekih važnih razloga ne mogu je okačiti, a iz nekih malih razloga ne mogu se otkačiti i iscepkati je u sitne komadiće. I tako je tu, u fioci. Ni tamo, ni ovamo…

***

Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju. Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstiće, smirene na mom desnom ramenu.
– Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je učinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A naročito kucka tu. U tvojoj sobi…
Pajaci su me zabezeknuto gledali.
U redu je, momci. Volim ovu devojku. Ne brinite ništa…

***

Nisam vozio brzo…
Naslonila mi je glavu na rame, zagrlio sam je desnom rukom i držao volan levom, ali to nije uticalo na bezbednost saobraćaja.
U mom kraju drumovi se crtaju lenjirom, za put je dovoljna jedna brzina menjača, ako znaš da odabereš pravu, i ni te večeri nije bilo posebnih razloga da se cima, koči i mota ovamo-onamo.
Put je bio prazan, a Mesec pun. Savršeno…

***

Vidi se posebni, prepoznatljivi „Pijani sat“, na koji u prolazu uvek pogledam, da proverim da li kasnim, a i kad ne kasnim, bacim oko čisto onako, po navici…
„Pijani sat“?
Da, kazaljke su mu pobrkane, velika i mala, zato ga tako zovu. Za nekog ko ne zna štos, prava je panika da pogodi koliko je sati, a i ja se ponekad, u brzini, zablesavim.

***

Jesi Gorane, sanjao si. Retko, ali si sanjao. I to baš taj san.
Jedan jedini.
I eto, ostvario ti se…
Tako i treba sanjati. U ograničenim količinama…
Snovi su frka živa…
Što ih više imaš, više ti ih ostane neostvarenih.
To pouzdano znam.
Imam i duplikata u svojoj kolekciji…
Zato moj prijatelj nikad nije gomilao snove.
Jedan ali vredan…

***

I, tako sam zapamtio taj dan.
Po prvom dolasku kući…
Ah, da…
I Veverica se, slučajno, udala osamnaestog maja, osamdesete…
Eto. Ipak imamo neku „godišnjicu“…
Tako je to…
Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum.
Ovako, zapamtio sam ga za uvek.

***

– Dame biraju…
O, još kako. I uglavnom izaberu barabe…

***

Draga Marijetka…
Nisam je nikad „prevario“, nasmejao sam je za tri života, poklonio sam joj lančić sa malom zlatnom gitarom, potukao sam se sa nekim papanom iz Ptuja koji joj se nabacivao dok sam svirao…
Ali nisam je voleo, nek mi Bog oprosti…
A ipak, govorila je da sam njeno sve…
– Edino soncno leto u mom življenju…
Možda je baš u tome tajna?
Rekla je još, da joj je lakše što zna kad ću otici, da sam Maslačak, i da bi inace večito brinula koji će me vetar oduvati.
Verovala je da se samo oni koji se rastanu poljupcem mogu ponovo sastati, jednom i negde, i molila me je da ni slučajno ne odem ne dozvolivši da me isprati na stanicu.
A upravo sam to uradio.
Da, nek me đavo nosi…
Nisam bio nimalo dobar prema njoj…

***

– Ne nagovaraj me da se zamišljam, Riđo. Loš sam u tome. Zadnji put sam se tako zamislio da više niko na svetu nije verovao da ću se ponovo „odmisliti“…
Niko osim tebe…
Razbarušila mi je kosu svojim divljim prstićima.
– Napravio si antikvarnicu od te šašave glave. Prestani da brišeš prašinu sa starih slika. Sad bi već mogao da napraviš i neku novu uspomenu…

***

– Ali… Moraš početi da praviš nove uspomene. Rekla sam ti već…
Pa, dobro…
– Pristajem. Ali ne mogu ih praviti sam…
Pocrvenela je kao da sam je zaprosio tim rečima.
A i jesam.
Ne umem bolje…

***

– Voliš ti nju…
Slegao sam ramenima, podigao ruku i prislonio sat na uho.
– Pa, šta ja znam… Primetio sam da mi i sat ubrza svaki put kad je neko pomene…

***

Uvek je mirisala na Milano…
Prepoznavši njen parfem na stepeništu, zastao sam uplašen da je možda upravo otišla.
Ne, nije…
Pakovala je svoje stvari.
Pogledala me je preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatečena „in flagranti“ sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.
Smislio sam hiljadu stvari koje ću joj reci, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam…
Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.
Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.
Zadivljujuće jednostavno…
– Samo sam htela da imam nešto tvoje… Zauvek…
Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka.
Sretan sam ja momak…
Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.
Hajde konju…
Reci joj…
Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli.
Želiš nešto moje? Zauvek?
– Da li bi prezime moglo da posluži?
Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari.
Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.
Zagrlio sam je, s leđa, privila se uz mene i pritisnula mi ruke sa svoje obe.
– Neću da se mešam, Riđa, ali trebaće ti neka veća torba. Moraćeš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde…

***

– Čudno je to brdo. Nikad se ne možeš uspentrati onom stranom kojom se jednom skotrljaš. Odnese te, kao velika voda, i odjednom shvatiš da te čeka samo Uzvodno, i da ti se nakačio hiljadu i jedan šlep, i da ne možeš da povučeš…
Znala je tu pesmu…

„Otkaci šlepove…
Nanišani jutro i pusti tu lađu da klizi…“

Eh…
Da sam država, uzeo bih tu baladu za svoju himnu…
Ali, samo u neponovljivoj, šaputavoj verziji Emilije Kovačev…

„Spusti svetla… Oduzmi gas…
Smešnih stvari se bojimo…
Misliš da neko pita za nas?
Kao da ne postojimo…“

Stavi misli u prazan hod. Stresi zvezde ko dudove. I polako nasuči brod na te plišane sprudove…
Dovraga…
Nikad mi neće poverovati da sam to napisao njoj, deset godina pre nego što sam je sreo…

***

Svaka škola se plaća, a naročito večernja. U višoj životnoj, koju sam apsolvirao, školarina je ponekad bivala astronomska.

I, što je najgore, još uvek ne znam da li je vredelo…

***

Po glavi stanovnika koji te voli, idu i dva koja te ne vole, a od te dvojice, jednom si izrazito antipatičan.
I baš na tog stalno nalećeš…
Biti il’ ne biti, pitanje je tad?
Biti konj pa ćutati, ili ne biti konj. Nego magarac. Pa odgovoriti…
Dilema i ne pruža neke mogućnosti, ali, kad je do nje već dolazilo, priznajem da sam češce postupao kao drugopomenuti, kompromitovani dugouhi kopitar.
Pa šta?
Konj je, navodno, izraziti pozitivac, ali se bojim da na listi čovekovih najboljih prijatelja zauzima vrlo dobro drugo mesto samo zato što tegli, rmbači i dopušta da ga jašu.
Ja sam za magarca…

***

Mesto rođenja? Poslednje prebivalište?
Priča se između ovih rubrika odvijala u raznim scenografijama, ali uvek sam dobro znao gde su moje matične kulise.
Postoji milion gradova u koje možeš odlaziti, ali samo jedan u koji možeš da se vraćaš…
***
Govorili su mi da se čuvam pijanih budala.
Čuvao sam se treznih budala, za svaki slucaj.
I? Da li je dosadno?
O da, dosadno je, hvala na pitanju. I hvala bogu…
Dosada je moj hobi…

***

E, moji divlji bademi…
Ništa nije tako lepo dok cveta. I ništa tako gorko, kad se proba…

***

O, samo to ne…
Prkoseći zakonu gravitacije, u njenom oku je blistala malena suza, a onda se ipak otkinula i nestala putujući kraj nosića.
Znam, more je potopilo Atlantidu, i, krckajući stene kao lešnike, išaralo lokalnu planetu. Brzaci lome turbine, a mutne velike reke nakrive šešir, pa potope Kinu i Indiju kao veliki veš. I nikom ništa…
Ali, suza je kraljica. Suza je najmoćnija vodena sila.

***
Odavno ne startujem na prvu loptu. Palim se na dugogoreći fitilj. Mašta me je upropastila…
Uvek sam uz likove smišljao karaktere, boju glasa, male navike i omiljene pisce, i nikad se to nije poklopilo sa njihovim pravim osobinama.
Uvek sam ljude zamišljao boljim nego što jesu, i tako sam nekako i prošao…
***

Čudno je to. Tokom godine sve je skoro identično zeleno, ali kad bi neko u jesen pokušao da naslika pejzaž široke močvare, morao bi na svojoj paleti pažljivo umutiti hiljadu i jednu nijansu žute, smeđe i crvenkaste.
Lako je dok je zeleno. Kad dođe doba da se vene, stvari se odjednom prikažu u svojim pravim bojama…

***
Spustio sam slušalicu. Pa roletne. Pa glavu na jastuk. Bilo je to vreme koje sam, pristavši na pomeranje bioritma, sam sebi nametnuo kao vreme za spavanje, i tešio sam se da će sve biti bolje kad se probudim.
Ali, postojao je jedan mali problem.
Prethodno je trebalo zaspati…
D-mol je šuškao po sobi preturajući po stvarima kojih se Riđa dotakla. Mislio sam da sam sve zatvorio, ali nekako se ipak uvukao u stan.
– U redu, d-mol. Ne moraš se kriti, znam da si tu…
Učinilo mi se da čujem divlje guske, sklopio sam oči pokušavajuci da ulovim odjeke njihovog kričanja, koje se nije ponovilo, i samo mi je u glavi jedno vreme ostala slika olovnog neba, i spori ritam savršeno sinhronizovanih krila.
I to je poslednje čega se sećam…

***