Edgar Alan Po – GAVRAN (Tekst)

Edgar Alan Po – GAVRAN (Tekst)

  • Posted on: 08/01/2019
  • By:

GAVRAN

Jednom, usred mračne noći, seđah tužan u samoći
Nad knjigama čiju mudrost zaborava dani skriše
San mi oči već sklopio, kad lupkanje začuh ti’o
Na vratima moje sobe i kucanje neko tiše…
„To poseta mora da je” – usne jedva prosloviše…
Samo to i ništa više.

Oh, sećam se vrlo jasno: decembarsko doba kasno.
Sa panjeva dogorelih senke i još treperiše…
Čekam osvit, ali nema zaborava ni melema
Bolnom srcu za Lenorom. Nju anđeli uskriliše;
Sad po raju s njima šeće… al’ ovde je niko neće
Videt ni zvat nikad više.

I od šuma i pokreta zavesa mi od skerleta
Fantastične slutnje jezom svu mi dušu ispuniše –
Da bih srcu mira steko – stah ponavljat što sam reko:
„Posetilac neki to je na vratima sobe moje,
Posetilac kasni to je, pa kucnuo malo tiše”,
Samo to i ništa više.

Ko ohrabren glasom tijem – ustah tajnu da otkrijem:
„Gospodine ili Gospo!”, rekoh, „vaši kucnji biše
Nešto tiho, poluglasno, a ja dremljiv ne čuh jasno…
Oprostite, ja ih začuh tek kada se ponoviše.”
I ja priđoh ka vratima da pogledam koga ima:
Napolju mrak – ništa više!

U noć pustu gledajući – dugo stajah strahujući:
Sumnjah, sanjah čudne snove koje smrtni još ne sniše…
Ali ništa kroz tu tminu ne naruši mir, tišinu,
Samo reč „Lenora” ti’o kao da sam ponovio,
Pa se i ti ponovljeni glasi mrakom izgubiše,
Samo to i ništa više!

Ja se vratim i zatvorim, a u duši jadom gorim,
A kucanja, nešto jača, gle, opet se ponoviše…
„Da, izvesno, nema spora: to se čuje sa prozora…”
I želje me opet zovu da ispitam tajnu ovu,
I odagnam slutnje koje moje srce uzbudiše;
To je vetar, ništa više.

Tad otvorih prozor sobni, a iz mraka Gavran kobni,
Veličanstven, zaleprša, šumno mu se krila sviše.
Davnog doba ptica mraka ni pozdrava ne da znaka;
Gospodski se samo vinu ka poprsju Paladinu
Iznad vrata moje sobe kud ga krila uzvisiše,
Slete, stade, ništa više.

Čudni izgled ptice crne bol mi u smeh preobrne,
Dostojanstvo i ozbiljnost sa likom se crnim sliše…
Rekoh: „Gle, ostrižen ti si, i plašljivac vidim nisi,
Crn glasniče dana ovih, sa obala Plutonovih,
Tamo, na tim obalama kako ti se ime piše?”
Gavran reče: „Nikad više!”

Začudi me ptica stara kako jasno odgovara,
(Mada njene čudne reči s pitanjem se ne složiše)
Jer baš niko dosad živi nema sreće da doživi:
Ko ja sad što gledam kako crna ptica stoji tako
Ko da ona i poprsje u jedan se lik sališe
Sa imenom: Nikad više!

Ali Gavran, sedeć tamo, tu reč jednu reče samo,
Ko svi snovi duše crne da se u toj reči zbiše,
Nit što reče, nit pomenu, niti jednim perom krenu;
No kad šapnuh: sutra veče, ko i snovi moje sreće,
I on će me ostaviti ko što me svi ostaviše!
Gavran reče: „Nikad više!”

Odgovor što ptica dade iznenadi mene sade.
Nema sumnje: sva se znanja u toj jednoj reči zbiše.
Što je čula ptica stara od nesrećnog gospodara
Kog su mračne kobne sile progonile i gonile,
Pa od pesme tugovanke samo refren ostaviše,
Tužni refren: „Nikad više!”

I gledajuć pticu tako – osmehnuh se opet lako
A ruke mi ka njoj bliže naslonjaču prisloniše;
Na kadivu meku sedoh i vezujuć misli htedoh
Saznat: šta ta čudna, zlobna, od starina davnih kobna,
Ko znak jada crna ptica koja i zlim duhom diše,
Misli gračuć: „Nikad više!”

Razmišljo sam tu sedeći, ništa više ne zboreći.
Žarke oči ptice crne moje srce zapališe.
Misli – jedna drugu gone… Na uzglavlje glava klone…
Na uzglavlju od kadive, ljubičaste treperive,
Počinuti – tu gde senke nekad žarko treperiše,
Ona neće nikad više!

I ko ruke serafima – nevidljivim kandilima
Da, mašući, ceo vazduh miomirom ispuniše…
I hod njihov ko da čujem… „Ah, jadniče!”, uzvikujem,
„Bog te, eto, tim spasava; to je čaša zaborava.
Ispij! To će i sećanje na Lenoru da ti zbriše.”
Gavran reče: „Nikad više!”

„Proroče i zlokobnjače! Ptico il’ anatemnjače!
Bilo da te vražja tajna nosi hrabra i očajna,
Pa oluje na ukletu obalu te izbaciše –
K domu u kom užas vlada, reci: da li Gileada
Ima leka srcu koje snovi sreće ostaviše?”
Gavran reče: „Nikad više!”

„Proroče i zlokobnjače! Ptico il’ anatemnjače!
Zaklinjem te nebom, Bogom, čije ruke sve stvoriše,
Jadnoj duši želju njenu – reci: da l’ ću u Edenu
Zagrliti kad Lenoru, koju sad u rajskom horu,
Zovu tako i anđeli što je k nebu uskriliše?”
Gavran reče: „Nikad više!”

„Ptico, ili vraže crni!”, rekoh, „mraku svom se vrni,
Oluji i obalama koje tebe ispiliše!
Jer ni perce neću koje da me seća laži tvoje!
S poprsja se skidaj toga! Vadi kljun iz srca moga!
Lik tvoj nek se iz očiju i sećanja mog izbriše!”
Gavran reče: „Nikad više!”

I sad iznad vrata moji’ nepomičan Gavran stoji,
Na poprsju Paladinom, dok u sobi sve je tiše…
Oči su mu – vatra živa ko demona koji sniva
A lampa ga osvetljava i na podu ocrtava –
Iz te senke treperive, koju zraci osenčiše
Neću izić’ nikad više!

Edgar Alan Po

Preveo: Trifun Đukić

Video: Poemu GAVRAN govori Rale Damjanović