• facebook
  • youtube
Federiko Garsija Lorka – ROMANSA MESEČARKA

Federiko Garsija Lorka – ROMANSA MESEČARKA

  • Posted on: 10/07/2018
  • By:

ROMANSA MESEČARKA

Ala volim te, zeleno.
Zelenilo vetra, grana.
Brod pučinom mora plovi
a planinom jezdi vranac.
Pasa senkom ovijenog
na doksatu ona sanja,
put zelena, vlas zelena,
s očima od srebra hladna.
Ala volim te, zeleno.
I dok luna sja ciganska,
nju gledaju stvari. Ona
njih da gleda nije kadra.

***

Ala volim te, zeleno.
Krupne zvezde inja jasna
pristižu sa ribom senke
koja zori put otvara.
Smokva se o vetar tare
hrapavošću svojih grana,
a breg kao grabljiv mačak
kostreši se pun agava.
Ko će doći? I odakle?
Doksatom se šeta sama,
put zelena, vlas zelena,
i o moru gorkom sanja.

***

– Za tvoju bih kuću, kume,
dao tebi moga vranca,
sedlo za to ogledalo
a za tvoj plašt nož mi valjan.
Kume, stižem krvareći
čak iz Kabrinoga klanca.
– Kad bih, momče, to mogao,
pristao bih srca rada,
al’ ja više, znaj, ja nisam,
nit sam svoje kuće gazda.
– Kume, želim da pristojno
u postelji umrem sada.
U krevetu žičanome,
s čaršavom od tanka platna.
Ne vidiš li kakva mi je
od grudi do grla rana?
– Trista crnih ruža tebi
prsnik beo ukrašava.
Krv miriše silno tvoja
i pojas ti sav natapa.
Al’ ja više, znaj, ja nisam
nit sam svoje kuće gazda.
– Pusti me bar da se popnem
do visokih tih doksata,
pusti mene da se popnem
do zelenih tih doksata,
doksata na mesečini
gde šumeći voda pada.

***

I dva kuma već se penju
do visokih tih doksata,
ostavljajuć krv i suze,
krv i suze u dva traga.
Limeni su fenjerčići
treperili na kućama.
Biljur bezbroj defova je
ranjavao osvit dana.

***

Ala volim te, zeleno.
Zelenilo vetra, grana.
I dva kuma popeše se.
Osta im od vetra plaha
u ustima ukus žuči
i bosiljka neprijatan.
– To devojče gorko tvoje,
kume, gde je, reci najzad?
– Kol’ko puta čekaše te
i čekaće tebe mlada,
svežeg lica, crnih vlasi,
sred zelenog tog doksata!
Njihaše se u čatrnji
utopljena, gle, Ciganka.
Put zelena, vlas zelena,
s očima od srebra hladna.
Ledenjak je mesečine
povrh vode održava.
Noć još više prisna posta
ko trg mali nekog grada.
A žandarmi, pjani nogom
udarahu već o vrata.

Ala volim te, zeleno.
Zelenilo vetra, grana.
Brod pučinom mora plovi
a planinom jezdi vranac.

Federiko Garsija Lorka

prevod: Vladeta Košutić