• facebook
  • youtube
Federiko Garsija Lorka – ROMANSA MESEČARKA

Federiko Garsija Lorka – ROMANSA MESEČARKA

  • Posted on: 10/07/2018
  • By:

ROMANSA MESEČARKA 

Ala volim te, zeleno.

Zelenilo vetra, grana.

Brod pučinom mora plovi

a planinom jezdi vranac.

Pasa senkom ovijenog

na doksatu ona sanja,

put zelena, vlas zelena,

s očima od srebra hladna.

Ala volim te, zeleno.

I dok luna sja ciganska,

nju gledaju stvari. Ona

njih da gleda nije kadra.

 

Ala volim te, zeleno.

Krupne zvezde inja jasna

pristižu sa ribom senke

koja zori put otvara.

Smokva se o vetar tare

hrapavošću svojih grana,

a breg kao grabljiv mačak

kostreši se put agava.

Ko će doći? I odakle?

Doksatom se šeta sama,

put zelena, vlas zelena,

i o moru gorkom sanja.

 

– Za tvoju bih kuću, kume,

dao tebi moga vranca,

sedlo za to ogledalo

a za tvoj plašt nož mi valjan.

Kume, stižem krvareći

čak iz Kabrinoga klanca.

– Kad bih, momče, to mogao,

pristao bih srca rada,

al’ ja više, znaj, ja nisam,

nit sam svoje kuće gazda.

– Kume, želim da pristojno

u postelji umrem sada.

U krevetu žičanome,

s čaršafom od tanka platna.

Ne vidiš li kakva mi je

od grudi do grla rana?

– Trista crnih ruža tebi

prsnik beo ukrašava.

Krv miriše silno tvoja

i pojas ti sav natapa.

Al’ ja više, znaj, ja nisam

nit sam svoje kuće gazda.

– Pusti me bar da se popnem

do zelenih tih doksata,

doksata na mesečini

gde šumeći voda pada.

 

I dva kuma već se penju

do visokih tih doksata,

ostavljajuć krv i suze,

krv i suze u dva traga.

Limeni su fenjerčići

treperili na kućama.

Biljur bezbroj defova je

ranjavao osvit dana.

 

Ala volim te, zeleno.

Zelenilo vetra, grana.

I dva kuma popeše se.

Osta im od vetra plaha

u ustima ukus žuči

i bosiljka neprijatan.

– To devojče gorko tvoje,

kume, gde je, reci najzad?

– Kol’ko puta čekaše te

i čekaće tebe mlada,

svežeg lica, crnih vlasi,

sred zelenog tog doksata!

Njihaše se u čatrnji

utopljena, gle, Ciganka.

Put zelena, vlas zelena,

s očima od srebra hladna.

Ledenjak je mesečine

povrh vode održava.

Noć još više prisna posta

ko trg mali nekog grada.

A žandarmi, pjani nogom

udarahu već o vrata.

 

Ala volim te, zeleno.

Zelenilo vetra, grana.

Brod pučinom mora plovi

a planinom jezdi vranac.

 

Federiko Garsija Lorka

prevod: Vladeta Košutić