• facebook
  • instagram
  • youtube
Ivo Andrić – Sunce (priču pročitao Ivo Andrić)

Ivo Andrić – Sunce (priču pročitao Ivo Andrić)

  • Posted on: 01/12/2017
  • By:

Ivo Andrić – Sunce (tekst) – priču pročitao Ivo Andrić 03. januara 1960. godine

Sunce

Krajem oktobra pozvali su mladića na prvo saslušanje. Kad ga je stražar posle dva sata doveo natrag nastalo je u ćeliji 115 malo uzbuđenje. Spasonosno uzbuđenje, jer svaka ćelija žudi za uzbuđenjem i promenom. Jedni su ga gledali ispod oka, drugi, mlađi i slobodniji, prilazili su mu glasno i otvoreno.

– Kako je bilo?

– Dobro – odgovorao je mladić, jedući ohladnelu i crnkastu kašu iz limene posude koja ga je čekala na stolu.

– Đavola dobro! – rekao je kao jeka starački glas negde iz ugla.

Ali mladić nije obratio pažnju na pakosnu primedbu, njega je jednako držalo uzbuđeno raspoloženje. Obrazi i uši su mu bili zažareni, osećao se kao svečar, želeo je da se smeje i da govori. Tek kad mrak padne, i kad ostane sam u svojoj postelji, počeće noćne misli da u svojoj crnoj svetlosti ispituju sve što je rekao i što nije rekao.

Deset ljudi u ćeliji našlo je bar neki nov povod za razgovor i nastojalo je da ga iskorisi što bolje. Mladić je veselo odgovarao svakom. Ali taj razgovor je ugasio isti onaj starac iz ugla. U trenutku zatišja on je rekao suvo i neprijatno:

– Nego, pakuj se ti mladiću, tebe će da premeste.

– Što da ga premeste? – pita neko od onih koji mrze starca.

– Zato što je propis takav, čim počnu da ispituju čoveka oni ga premeste u samicu. To se zna. Ovo je neka greška, ali premestiće ga sigurno.

Mladić se snuždi i ućuta. Razgovor splasnu.

Premestili su ga sutradan, na jedan sat pre ručka, kao što uvek rade.

Rumen, onizak stražar pojavio se na vratima:

– Vi! Pakujte se!

Mladiću zaigra srce i stade dah, kao da se spušta na ljuljašci.

Starac iz ugla kašljucnu.

Stražar viknu: – Šta me gledate?! Pakujte se, brzo, brzo!

Za minut, stvari su bile u zavežljaju i zavežljaj pod pazuhom. Nespretno se okrenuo i rekao zbogom ravnodušnom društvu.

Iznenađen i izgubljen, mladić je idući dugačkim hodnikom slušao tupu jeku koraka svojih i stražarevih. Ja, ti, ja, ti… Već posle prvih koraka njemu se činilo da je svet samo dugačak hodnik, a jedini mu stanovnici on i njegov stražar. Jedini znaci života, bat njihovih koraka, ja, ti, ja ti, i slaba jeka kojom im odgovara prazni hodnik i koja se sastoji od dva „a“. Jedno dugo i tamno a drugo kratko i svetlo. A, a, a, a…

Spustiše se za dva sprata. I opet dugački hodnik, potpuno sličan onom gornjem, samo kao rđav brat tamniji i zagušljiviji. Zdesna retki prozori sa rešetkama i gustom pletenom žicom, a s leva okovana vrata na ćelijama.

– Halt! – viknu stražar, kao da predvodi eskadron konjice.

Podležući jednom naročitom bizarnom i uzaludnom načinu mišljenja koji se razvija kod utamničenih, mladić je mislio: ovaj viče bar deset puta jače nego što je potrebno. Znači, da u toj izlišnoj vici troši hiljadu posto energije više nego što je potrebno da se jedan nenaoružani i pokoran čovek zaustavi u hodu. Sav taj suvišni utrošak snage plaćam ja. Zato ova stalna stražarska dernjava ne samo da vređa, nego boli i slabi apsenika, kao udarci ili stvarno puštanje krvi. Uostalom, sve izdatke oko ovog važnog i složenog aparata koji se zove tamnica plaćamo mi apsenici.

Kao neka laka, sjajna i vesela kugla ispe se i spusti trenutno u njemu završetak te misli.

Ovi ljudi, koji su pravi, časni, naoružani i plaćani, žive moralno i materijalno od sužnjeva koji su po slovu zakona krivi, bednici bez časti i moći. To se ne bi moglo dokazati, tu na mestu, u ovom trenutku, očigledno i za ceo svet. Ali za njega je to bila živa, strašna i jasna istina, utoliko strašnija što je nemoguće objaviti je i dokazati.

Šta biva, pitao se mladić, od takvih saznanja koja blesnu trenutno i umru u čoveku ili sa čovekom, a ipak bi bila od neke važnosti za sve ostale ljude.

Na ćeliji pred kojom su se zaustavili bio je broj 38. Stražar otvori i zagleda pažljivo visoki mali prozor i rešetke na njemu, krčag i praznu policu i zalupi bez reči vrata za mladićem, koji ostane neko vreme na sred ćelije ne puštajući stvari iz ruku. Ćelija je bila malena, ali sa dve železne postelje između kojih se jedva moglo proći i dve stolice od nebojene čamovine.

Do ručka je vreme prošlo dosta brzo. Izmerio je ćeliju uzduž i popreko, razgledao oskudne predmete u njoj, i komadić sivog zida koji se vidi kroz visok prozorak. Zatim je seo i mislio o tom koga će mu ubaciti na drugu postelju. U tim mislima bilo je i straha i nade, ali su sve završavale strahom.

Tamničke misli brzo uzleću ali brzo i padaju.

Kad se svrši ručak i kad iznesoše sudove, otpoče prvo poslepodne u samici. Pošto je njegova pažnja brzo i pohlepno pokupila i utrošila sve što je ova uboga ćelija pružala, otpoče posmatranje i trošenje samoga sebe. Dugo je slušao šum u svojim ušima. Izgledalo mu je kao da to zujanje jača i raste i na mahove mu se pričinjalo kao da će se ono pretvoriti u određen zvuk, možda i u ljudsku reč. Pažnja je bivala sve napregnutija, očekivanje sve življe, i kad je već izgledalo da je došlo do vrhunca i približilo se ostvarenju, odjednom je onaj šum padao ponovo u jednolično beznadno zujanje koje ne kazuje ništa.

Tako se, s vremena na vreme, ponavlja ta bolna plima i oseka razdraženog sluha a čudo se ne dešava.

U igru su počela da ulaze sad i ostala čula, pre svega oči. Pogled mu je padao na ruke koje su počivale na kolenima. Posmatrao je žile, nokte, bore, naročito one koje idu oko zglavkova, kao dvostruki sitno pleteni lančići. Praznina je otpočinjala istu igru sa vidom kao tišina sa sluhom. Kad se dugo zagleda u te ruke što miruju na kolenima počinje da zamišlja da su to nečije tuđe ruke i da se nada da će se one odvojiti i ispuniti prostor pred njegovim očima novim, neviđenim i radosnim pokretima i rasterati samoću i čamotinju. Gleda ih zaneseno, pričinja mu se da lagano počinju da se pomiču i odvajaju. Nada ludo raste. Evo, sad će se slobodno dići ruke drugog živog bića… Ali kad mašta dođe sasvim blizu ostvarenja zanesen pogled se vrati u stvarnost. Pred njim leže samo njegove poznate ruke vezane za njega i utamničene zajedno s njim. Tada samo nemoćno mahne prstima kao napola mrtav insekt a već idućeg trenutka pogled mu se ukoči i zamagli i ponovo otpočinje kratka iluzija osuđena unapred na beznadan pad.

Na svojim nepomičnim rukama apsenik je prvo i ugledao sunce. Ne sunce samo, jer ono ne dopire nikad u ovu ćeliju, nego njegov rumeni, daleki, poslednji odblesak.

Veliko afričko sunce koje je pre tri meseca slobodno gledao kako se diže nad Sredozemnim morem bilo je ništa prema ovom jedva primetnom sjaju.

Raširi malko prste, podiže lice prema prozoru, kao da je to prozor nevidljivo sunce.

– Jedno je sunce, jedno isto svuda. – govorio je sam sebi u zanosu, i odmah su mu se reči pretvarale u pevanje i lice u zanesenu nasmejanu grimasu čoveka koji je preplavljen i zaslepljen jarkom, neizdrživom sunčanom svetlošću i naslonjen na ogradu broda, plovi i peva.

Mora i gradove, planine i polja on nije mogao da vidi. Ali to nije bilo ni potrebno, sve je imao, sve je bilo blisko, prisno i mogućno jer je ugledao sunce. To nije više bio veliki, sjajni kolut koji ga je dopratio kroz gradske ulice do tamničkih vrata. Ne, to što je on sada znao kao sunce i zvao suncem, to je bilo ovo nevidljivo a svagdašnje, nemirno i drhtavo strujanje koje je ispunjavao i pokretalo svaki delić ne samo njegovog tela nego svega oko njega i same mrtve stvari.

Sunce. U isto vreme i tečnost i zvuk i dah. Sa ukusom vina i voća. Stalno u pokretu, sa žarom vatre i svežinom vode i što je glavno, neiscrpno i nepresušno sunce.

– Postoji samo sunce. – govorio je sam sebi kao pijan, misleći kako bi se te reči mogle pevati kao melodija.

Da, u stvari, postoji samo sunce. A sve ovo što živi, diše, gamiže, leti, sja ili cvate samo je odblesak toga sunca. Samo jedan od vidova njegovog postojanja. Sva bića i sve stvari postoje samo utoliko ukoliko u svojim ćelijama nose rezerve sunčevog daha.

Sunce je oblik i ravnoteža, ono je svest i misao, glas, pokret, ime.

Sad to zna jasno i bez dvoumljenja kao što nikad ništa do sad u životu nije znao. Eto, to je našao u dnu mračne i vlažne ćelije u kojoj je bio nevin zatvoren. I od toga je ceo zvučao kao žica i osećao potrebu da peva, sam ne zna da li glasno ili nečujno, uvek istu misao i istu melodiju.

O, vasiono, šta ima u tvojim visinama, neznanim, slobodnim i prostranim iza one mudre nebeske opne kad se ovakva blaga od saznanja kriju po jadnim ljudskim tamnicama? I šta nose u sebi svemirske maglice i komete koje preleću nebom kad ovo jedno ljudsko telo, izgladnelo, u senci i vlazi, bijeno i ustrašeno, može da se raduje u sebi ovaj žar i ovoliki zanos radosti?

Uistini, najveće čudo bilo je u tome da se ovo telo pod teretom velike iluzije i silnog zanosa drži u ravnoteži koliko-toliko, i da može da savlada ovu neodoljivu potrebu za letom i kliktanjem i da se u nekom čudnom, opet sunčanom protivtežom drži, da se ne raspe u nečujnu eksploziju kao sunčana zlatna prašina koja se gubi u suncu.

Osećao je na mahove da mu u utrobi gori i sja celo sunce i da mu se dijafragma podiže i talasa kao plamen. I da mu taj unutarnji sjaj bije i suklja na oči, na nosnice, na sve pore. Tada je imao bolne i divne trenutke velikog, nezadrživog smeha koji je navirao iz njega kao topljeno zlato. I tako snažno, da je širio usta kao pevač od bojazni da se ne uguši ili da ne prsne.

A sunce u njemu ne prestaje da sja. Svemoćno i jedino, neiscrpno, nepresušno.

Iz tog zanosa prenuše ga zveket ključeva i škljocanje brave. Delila se voda po ćelijama. Dolazilo je vreme spavanju, nije ni primetio da je ćelija bila već mračna. U tom trenutku nad njim se, visoko, na samom plafonu, odjednom, samo od sebe, zapalila sijalica upletena žicom. Brzo se svukao i legao u levu postelju. Sve mu je izgledalo blago i dobro. Spavao je trvdo, snivajući neprestano sjajno sunce i neke moćne, fantastično odevene ljude i žene kako se suncu klanjaju. A oko njih nepregledna stada i teška natovarena kola koja se savijaju i škripe pod teretom bogate žetve.

A kad je sutradan u svitanje, hladno i sumračno svitanje probuđen oštrim i hladnim zvukom apsantskog zvona, čudi se bez bola i ogorčenja što je noć puna sunca i bogatstva a jutro sivo, ubogo, bez zračka i videla.

(1960)

Ivo Andrić