Jovan Dučić – ZALAZAK SUNCA

Jovan Dučić – ZALAZAK SUNCA / Tekst pesme

ZALAZAK SUNCA

Još bakreno nebo raspaljeno sija,
sva reka krvava od večernjeg žara;
Još podmukli požar kao da izbija
iza crne šume starih četinara.
Negde u daljini čuje se da hukti
vodenički točak promuknutim glasom;
Dim i plamen žderu nebo koje bukti,
a vodeno cveće spava nad talasom.

Opet jedno veče… I meni se čini
da negde daleko, preko triju mora,
pri zalasku sunca u prvoj tišini,
u blistavoj senci smaragdovih gora
– bleda, kao čežnja, nepoznata žena,
s krunom i u sjaju, sedi, misleć na me…
teška je, beskrajna, večna tuga njena
na domaku noći, tišine i tame.

Pred vrtovima okean se pruža,
razleće se modro jato galebova;
Kroz bokore mrtvih docvetalih ruža
šumori vetar tužnu pesmu snova.
Uprtih zenica prema nebu zlatnom,
dva giganta Sfinksa tu stražare tako,
dokle ona plače; a za morskim platnom,
iznemoglo sunce zalazi, polako.

I ja kome ne zna imena ni lica,
sve sam njene misli ispunio sade.
Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica…
Kao smrt su verne ljubavi bez nade!
Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,
ni da moje srce sve to laže sebi,
jer ja bih tad plakô, ja bih večno plakô,
i nikad se više utešio ne bi.

1901.

Jovan Dučić

Jovan Dučić – PESME, CITATI, KNJIGE, BIOGRAFIJA, ZANIMLJIVOSTI

Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)