• facebook
  • youtube
Jovan Dučić – Zalazak sunca

Jovan Dučić – Zalazak sunca

  • Posted on: 08/02/2018
  • By:

ZALAZAK SUNCA

Još bakreno nebo raspaljeno sija, 
sva reka krvava od večernjeg žara;
Još podmukli požar kao da izbija
iza crne šume starih četinara.
Negde u daljini čuje se da hukti
vodenički točak promuknutim glasom;
Dim i plamen žderu nebo koje bukti,
a vodeno cveće spava nad talasom.

Opet jedno veče… I meni se čini
da negde daleko, preko triju mora,
pri zalasku sunca u prvoj tišini,
u blistavoj senci smaragdovih gora
– bleda, kao čežnja, nepoznata žena,
s krunom i u sjaju, sedi, misleć na me…
teška je, beskrajna, večna tuga njena
na domaku noći, tišine i tame.

Pred vrtovima okean se pruža,
razleće se modro jato galebova;
Kroz bokore mrtvih docvetalih ruža
šumori vetar tužnu pesmu snova.
Uprtih zenica prema nebu zlatnom,
dva giganta Sfinksa tu stražare tako,
dokle ona plače; a za morskim platnom,
iznemoglo sunce zalazi, polako.

I ja kome ne zna imena ni lica,
sve sam njene misli ispunio sade.
Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica…
Kao smrt su verne ljubavi bez nade!
Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,
ni da moje srce sve to laže sebi,
jer ja bih tad plakô, ja bih večno plakô,
i nikad se više utešio ne bi.

1901.
Jovan Dučić