• facebook
  • youtube
Laza Kostić – Biografija

Laza Kostić – Biografija

  • Posted on: 05/05/2018
  • By:

Laza Kostić je bio srpski pesnik, pisac, novinar, filozof, poliglota i političar, a smatran je jednim od najvećih umova srpske literature. Posvetio se pisanju poezije i prevođenju sa evropskih jezika. Najzanimljivija je i najistaknutija pesnička ličnost druge polovine 19. veka u Srbiji. 

Život Laze Kostića

Laza Kostić je rođen 31. januara/12. februara 1841. godine u Kovilju (Vojvodina), u bogatoj građanskoj porodici. Materijalno obezbeđen, mogao je da se posveti čitanju i učenju, tako da je za svoje vreme bio jedan od najobrazovanijih srpskih pisaca. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava na Peštanskom univezitetu.

Prvo se zaposlio kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu, a zatim postaje advokat, beležnik i predsednik suda od 1869. do 1872. godine. Potom se, sve do smrti, iskljičivo bavio književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima.

Dva puta je bio u zatvoru u Pešti. Prvi put je bio uhapšen zbog lažne dojave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila, a drugi put zbog borbenog antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana. Potom je živeo u Beogradu uređujući „Srpsku nezavisnost”, ali je pod pritiskom reakcione vlade morao da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik kneževa. Potom se vratio u Bačku, i u Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Umro je 1910. godine u Beču, a sahranjen je u Somboru.

Rad i dela Laze Kostića

Po vremenu u kojem je živeo i stvarao, Kostić je romantičar, ali je mnogim svojim ostvarenjima preteča modernizma 20. veka. Njegova priroda se potpuno odražava u njegovim pesmama. Bio je ponosan, samouveren, oštrog uma, prkosan i otvoren. Stalno je odstupao od svakodnevnog i uobičajenog. Živeo je kao primer bizarnog, ekscentričnog, razbarušenog romantičara koji u svemu što je radio bio drugačiji od drugih, izdvojen, originalan. Često je žestio svoje savremenike svojim ponašanjem i izgledom. O atmosferi koja je vladala oko pesnika dovoljno govori često upotrebljavana konstatacija „Ludi Laza”. Pesnik je još više prkosio jer jer je bio svestan svog pesničkog genija i siromaštva duha sveta koji ga okružuje.

Laza Kostić, kao pesnik, filozof i estetičar, razvio je i teorijski obrazložio svoju originalnu poeziju. Osnovni princip je ukrštanje suprotnosti (tema, motiva, formi, pesničkih slika, ritmova, zvukova). U ostvarenju ovog principa značajnu ulogu imaju dve pojave: simetrija i harmonija.

Suština principa ukrštanja se može svesti na:

  • Simetrija je ravnoteža suprotnosti
  • Harmonija je slivanje različitosti u jedinstvenu celinu
  • Simetrija+harmonija = lepota
  • Lepota stvara apsolutni kosmički red

Pesma je ukrštaj suprotnosti:

  • razum-mašta
  • java-san
  • svesno-podsvesno
  • razumno-iracionalno
  • svetlost-tama
  • radost-tuga
  • vedrina-sumor

Kostićeve pesme prepune su motiva: motivi sudbine, biblijski motivi, antički motivi, ljubav, smrt, rodoljublje, refleksija, kosmos, čulnost. Uvek traži nova izražajna sredstva, nove i nesvakidašnje pesničke slike, bogate metafore, nove spojeve reči, kovanice. U njemu se mešaju humor, ironija, fantastika, transcendencija, metafizika.

Znao je grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski, mađarski, na svim tim jezicima je čitao, s nekih prevodio, a na nemačkom, francuskom i latinskom i pisao. Na njegovo intelektualno obrazovanje najveći uticaj imala je helenska književnost i filozofija: Homer, Eshil, Heraklit i drugi. Jedini helenofil među romantičarima, on je bio i prvi šekspiroman među njima i naš je najznačajniji prevodilac engleskog dramatičara u 19. stoleću. Kada je imao samo osamnaest godina, 1859. godine, Kostić je počeo da prevodi Šekspira na srpski jezik. Helenizam, Šekspir, srpska narodna poezija – to su tri osnovne pretpostavke Kostićeva dela.

Laza Kostić je, kažu, oblačio belo odelo pre nego što bi seo da piše. Stvaralački čin je morao biti svečan.

Napisao je oko 150 lirskih i 20-tak epskih pesama, balada i romansi – “Među javom i med snom”, “Santa Maria della Salute”,

tri drame – “Maksim Crnojević” (1868. godine), “Pera Segedinac” (1882. godine), “Uskokova ljuba ili Gordana” (1890. godine);

estetičku raspravu – “Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme” (1880. godine);

filozofski traktat – “Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju” (1884. godine);

monografiju – “O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu” (1902. godine);

Legenda o Lazi i Lenki

Legenda o Lazi Kostiću i Lenki Dunđerski pretočena je u najlepšu srpsku ljubavnu pesmu „Santa Maria della Salute“. Punih četrnaest godin ovaj veliki pesnik ju je nosio u sebi, kao rezultat pokajanja i kako pred kraj svog života više nije mogao da ćuti, on preispituje sebe i svoje strahove i tako nastaje pesma.

„Santa Maria della Salute“ se može razumeti samo ako se sagleda cela ljubavna priča i društvene prilike tog doba. Lenku Dunđerski, najmlađu ćerku njegovog prijatelja i dobrotovora Lazara Dunđerskog Laza Kostić je upoznao 1891. godine. Očaran dvadesetogodišnjom Lenkom, koja je plenila lepotom, šarmom i mladošću, trideset godina stariji pesnik nije mogao da savlada talas emocija koje su počele da ga ispunjavaju, ali kao prijatelj porodice Dunđerski i častan čovek, duboko je bio svestan razlike u godinama i nemogućnosti njihove veze.

Mnogo godina pre nego što je upoznala Lazu Kostića, Lenka je slušala priče o njemu i čitala njegovu poeziju sa nekim neobjašnjivim nemirom koji se pretvorio u bezgraničnu, toplu ljubav kada ga je upoznala. Odbijala je mnogobrojne prosce nadajući se da će je Laza uskoro zaprositi.

Razapet između moralnog i emotivnog, pesnik je pokušao da pronađe način koji bi zauvek stavio tačku nemogućnosti njihove veze. Piše pismo svom dobrom prijatelju, Nikoli Tesli o devojci izuzetne lepote, koja ispunjava sve uslove idealne supruge velikog naučnika. Kako je Lenka bila bogata udavača, a Nikoli upravo izgorela laboratorija, Laza se nadao da će spojiti ova dva divna bića i time rešiti nemoguću situaciju u kojoj se našao. Tesla nije bio zainteresovan za bilo kakav “elektricitet” osim strujnog kola i nauke, a Lenka je izjavila da bi se udala samo za nekoga kao što je Laza Kostić.

Spas je pokušao da pronađe bekstvom u manastir Krušedol. Ni to mu nije uspelo. Kako nije mogao da se oslobodi emocija, on u manastiru piše prvu pesmu posvećenu svojoj veliko ljubavi „Gospođici L. D.“  Poslednji, očajnički korak u svom begu od velike ljubavi, pesnik pravi na predlog svog prijatelja i nesuđenog tasta. Ženi se bogatom somborskom udavačom Julijanom Palanačkom, koja je svog “Lazu” verno čekala punih dvadeset godina. Na venčanju koje je obavljeno 1895. godine, pesnikov kum je bio Lenkin otac, Lazar Dunđerski.

Nepuna dva meseca od ovog venčanja, dogodila se tragedija. Jelena-Lenka Dunđerski je tragično preminula 25. novembra 1895. godine u Beču. Kružile su glasine da se ubila, kao i da je uzrok smrti bila sepsa nakon neuspešnog abortusa. Kako pouzdanih informacija nema, njena smrt je ostala tajna, a kao zvanična verzija se uzima ona koju je iznela njena porodica, da je preminula od tifusne groznice.

Za ovaj tragičan događaj, Laza je saznao dok je tokom bračnog putovanja boravio u Veneciji. Obuzet tugom kakvu nije mogao ni da zamisli, otišao je u crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute) i pod okriljem njene grandiozne lepote, dugo se molio, plakao u sebi, da niko suze ne vidi, tamo gde najviše boli i potpuno nesvesno već tada počeo da piše stihove najlepše oproštajne ljubavne pesme kod nas. Laza Kostić je odsanjao u toj pesmi ceo svoj život pre nje, poznanstvo sa njom, njemu misterioznu i tragičnu smrt, život posle nje kao i ponovni susret sa njom na onom svetu.

Lenka nije imala priliku da pročita pesmu koja je nastajala punih 14 godina u pesniku, ali je pročitala pesmu “Gospođici L.D” koju je pesnik priložio dvorcu Dunđerski u njen spomenar, mali, drveni kovčeg sa ružama oslikanim na poklopcu, koji je nažalost nestao, a time i zauvek odneo sa sobom istinu o ovoj večnoj ljubavi.

 

Laza Kostić je preminuo 26. novembra u Beču 1910. godine, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma.

Njemu u čast ustanovljena je Nagrada Laza Kostić, a u čast pesme “Santa Maria dela Salute”, koja je prema mišljenju večine kritičara najbolja pesma srpske književnosti uopšte, organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića svakog 3. juna i odabranom pesniku se dodeljuje “VENAC LAZE KOSTIĆA”. Prvi dobitnik je Pero Zubac.

Izvor: Medias.rs