• youtube
Miroslav Mika Antić – SREM

Miroslav Mika Antić – SREM

  • Posted on: 21/03/2019
  • By:

Miroslav Mika Antić – SREM

Miroslav Mika Antić – SREM ♥ Odlomke iz poeme govori Mira Banjac … Ponekad je kasno biti čovekal’ je zato časno biti čovek –kad si lud i kad si Sremac dovek.Znaš me, svete, odranije.Suze su mi najslanije.Ja milujem.Ja se tučem.Ja jaučem.Ja gugučem.U srcu mi od tamburadvesta zvezda, trista bura.U rebrima harmonika.A u grlu violina.U podrumu uvek vina.Pune krvi oranije.Od ratova i svatovanema zemlje pijanije….Kad me ima, zauvek me ima.I kad nema, zauvek me biće.Pročitajte više: http://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-srem/

Zveřejnil(a) Citati i stihovi dne Čtvrtek 21. března 2019

SREM

Prvi deo
POSLANICA ŽIVIMA

I

Dođe meni tako, pred jeseni,
pa ustajem ispod zemlje.

Presedne mi da se stalno
vetrovima i vremenom poravnavam.

Jesam mrtav. Al’ ko kaže
da ja dole mirno spavam.

Čuvaj! Sklanjaj snove!
Ja u njima budan sanjam.
Čudan sanjam.

Čuvaj! Sklanjaj staklo.
Biće srče! Vaskrsavam!

Sa stratišta svih ratova
lagano se približavam.

Širok Dunav. Ravan Srem.
Čuvaj, svete, – ja idem!

II

Stžem! Kopam zubima korenje.
Ničem s gorskom travom.

Čuvaj! Rijem ispod Fruške gore
kamen glavom.

Iz mulja me mesečina ljulja
nad Bosutom, nad Vukom i Savom.

To se noćas lud tociljam
po svom mokrom srcu. Ciljam
klipovima svog zubatog smeha
okrnjene zvezde iznad streha.

Čuvaj! Sklanjaj decu!
To ja jašem
sam na sebi, ko na belom konju.
I sam sebi rukom mašem.

I ljubim ti šume iza uha.
I ljubim ti Čot ispod pazuha.

III

Slavinu sam udario sebi
u grkljan i usred čela.
Čuješ kako moja nežnost vrela
klokoće i teče kroz sva sela.

Uz obrežja hoću plotun vinograda
da me čeka.
Iz sebe ti stižem.
To je strašno izdaleka.

Ja strnjište.
A iz mene munje vrište.
I korenja vrište. Čuvaj!
Čuvaj! Sklanjaj Frušku goru
da ne smeta u prozoru.
Daj videla malo! Sunca ištem!

Samog sebe ja sam ovde
lepotama i užasom doticao.
Samom sebi kroz zenicu
i kroz grlo proticao.
Sve sam ovom ludom svetu dao.
Jesam pao, ali nisam stao.
Posustao. Pa mrtav ustao.

IV

Ja sam samom sebi himna-
Kao barjak, – sebi kosu dižem.
Na isti glas njištim
i svatovce i opela.
Otečen iz sebe stižem.

Teturam se,
a iz mene veče vene.
Kukuričem,
a iz mene zora svetli.

Ja sam moji prvi petli
i poslednji moji petli.

Odakle sam rodom?
Iz svih sremskih kostiju.

Ustaj, svete, i otvaraj kapiju!
Evo tebi iznenada gostiju!

VIII

Ponekad je kasno biti čovek
al’ je zato časno biti čovek –
kad si lud i kad si Sremac dovek.

Znaš me, svete, odranije.
Suze su mi najslanije.
Ja milujem.
Ja se tučem.
Ja jaučem.
Ja gugučem.
U srcu mi od tambura
dvesta zvezda, trista bura.
U rebrima harmonika.
A u grlu violina.
U podrumu uvek vina.
Pune krvi oranije.

Od ratova i svatova
nema zemlje pijanije.

XXVII

Ajdemo mi, braćo moja – moj jedini,
da se malo umijemo pozlaćenim košticama
prve rose na ledini.

Zarudela trešnjo moja – suzo rana,
zatrudnela pesmo moja neobrana,
vesniče mog proleća i mojih Đurđevdana,
ajdemo mi, uz jeseni vozneseni!

Ti znaš, mila moja,
sad živim pomalo u svakom Sremcu,
ali ne znaš, mila moja,
koliko te, dok on spava, ljubim u snu.

Lizni usnu.
Probaj usnu.
Osetićeš moju usnu.

Sve ću žene zašiti za mene.
Konac su mi oparane vene.
Najviši sam ove zore
ja vrh Fruške gore.

Drugi deo
POSLANICA PREŽIVELIH

I

U Fruškoj sam gori srce
u vinovo lišće zavio.

Kad zaplačem, plakao sam u sebi.
Unutra.
Spolja sam se uvek šeret pravio.

Kad se toči,
prvo nek se toče moje oči.

Kad se srče,
prvo nek se srče moje juče.

Kad se pije,
prvo nek se moje sutra lije.

Je l’ ja nekog pitam kako mu je?
Šta se nekog tiče kako mi je.

Što pre, žene, usvojite mene.
Ajd’, u zdravlje, uz moje uzglavlje!

II

Kad poljubim usnu od bokala,
kad otkinem nogu od astala,
pa kad krenem da svet preokrenem,

pa zaljuljam kao klatno
šorovima zlatan zvonim,

kako drugom – kad ni sebi
neću, prgav, da se sklonim!

Zar ne vidiš da ja sebe
sačekujem šašav noću
i podmećem sebi nogu.
I bećarluk.
I samoću.

Daj rakije, da umijem usta.
Nije li nam vreme mesec potkovati?

ceo život držim sa dva prsta.
Nije li nam vreme, brale, sremovati?

III

Nije li nam došlo, evo,
takvo neko pusto doba
da se ljubav kašikama
vrelo proba?

I da nežnost, opaprenu,
nabadamo na viljuške
od kolevke
pa do groba?

Čašim.
Flašim.
Fruškogorijašim.

I bombašim.
Istoriju plašim.
Nebo plašim,
Fruškogorijašim.

Čim oživim i šešir nakrivim,
i čim zinem – sam od sebe ginem.

XI

Zemlja mala, vinograde brala,
glave brala, sto heroja dala.

Ne boj mi se, tugo moja stara,
ne boj mi se sremačkog bećara.
Ne vara te.
Sebe Sremac vara.
S Gorom fruškom i rođenom puškom.

S bespućima svu noć razgovara
preko plota – življi od života.
neguto se baruta i dima.
Hleb mu nemir, a ustanak piće.

Kad me ima, zauvek me ima.
I kad nema, zauvek me biće.

Ne diraj me – neću da te diram.

Al’ kad takneš i kad me pomakneš,
rafalima sebi himnu sviram.

XXI

Ne pitaj me otkud meni
u toj duši zlatni zubi.
Svitanja sam ujedao.
To mi zora usne ljubi.

Kad su Sremci krenuli,
snove su pokrenuli.

Ja sam neko pleme od plemenke.
Ja sam neka rika iz Vrdnika,
pitom kao dinja iz Sibača.
besan kao paprika iz Maradika.

Kipi šira – pa mi ne da mira.

Zato ti se u zenici nastanjujem.
Zato sebe u tvoj osmeh sahranjujem.
Zato tebi na jastuku osvanjujem.

Kad su Sremci krenuli,
na naličje nebo su okrenuli.

XXIV

Neka kuca srce moga Srema.
Biće pesme i kad mene nema.
Kraj uha ćeš osetiti dah moj vreo.
Kroz mećave šaputaću
kao bela violina.
Kad te budem u najlepšem Sutra sreo,
za dušu mi popij gutljaj starog vina.

I kad god ti mira nema,
kad se neki pomor sprema,
biću opet u busiji i ustanku.
Osetićeš kako noću na ramenu tvome
dremam
i šapućem, glasom gorkim od duvana
uspavanku.

Kad bi znala od čega sam smešen,
kad bi znala što vrištim nasmešen,
kad bi samo makar malo znala,
ti bi meni pola sunca dala
i još bi mi kazala i hvala
što si mene takvog izabrala.

XXIX

U Irigu uz knjigu i brigu.
Ponad Vognja puno nebo ognja:
svud opela i svud terevenke.
Sve do Ljube, gde se duše gube
kad poljube u usta evenke.

Otečen sam, pa misliš: umreću.
Gadni su me umori pritisli.
Umreću kad ja to hoću,
a ne kad se tebi misli.

I nemoj mi živom sprovod priređivati.
Sklanjaj mi sa čela vence od peškira.
Ja već imam Fruškogorski venac.
Sam sa svojom svećom tamo odmarširaću.

Ne pravi se kao da sam nevidljiv
i ne prolazi kroz mene gunđajući.
Ja sam zaostalo minsko polje.
Eksplodiraću!

Šašinci. Bačinci. radinci, Stradinci.
Kukujevci. Erdevik. Na vekove imam pik.
Ko god bane – noć u srce kane.
Ko god prođe – dušu mi oglođe.

Miroslav Mika Antić

~ Poema „SREM“ je premijerno izvedena na Spomen-groblju u Sremskoj Mitrovici 11. okrobra 1986. godine. Scensko izvođenje Poeme posvećeno je rodoljubima Srema, žrtvama fašističkog terora u toku NOB-e.

Celu poemu pročitajte u knjizi „Miroslav Antić – SREM“ (1986) Izdavač: Dom omladine „1. novembar“, Sremska Mitrovica.

Preuzimanje delova teksta, teksta u celini ili fotografija je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs

Izvor: Bistrooki – www.balasevic.in.rs