• facebook
  • youtube
Sergej Jesenjin – PISMO OD MAJKE i ODGOVOR

Sergej Jesenjin – PISMO OD MAJKE i ODGOVOR

  • Posted on: 06/03/2019
  • By:

PISMO OD MAJKE

Zar mogu nešto
da smislim u času tom,
o čemu sad
da pišem iz prikrajka?…
Preda mnom, tu,
na stolu tužnom mom,
leži pismo
što mi ga posla majka.

Ona mi piše:
Ako možeš, sine,
dođi nam za praznik,
ne budi jogunica!
Meni kupi šal,
a ocu jeftine –
gaće, jer je kod nas
velika oskudica.
Strašno mi je krivo
što si pesnik,
što ti je slava kleta
postala drugom.
Bolje bi bilo
da si od malena
orući njivu, išao za plugom.

Ostarila sam
i sasvim posustala.
Ali da si ti kod kuće
ostao, bez po muke:
stekla bih zamenu,
snaju bih imala!
Baka bi na krilu
cupkala unuke.

Ali ti si decu svoju
rasejao po svetu snova;
svoju si ženu lako
dao drugom, znam,
i bez prijatelja, bez gnezda
i bez krova,
bacio si se, sinko,
u kafanski šljam.

Oči moje divne,
što je s tobom, sine?
Beše tako čedan
i tih, ko čas večernji.
Svi su govorili uglas, od miline:
Kako je samo srećan
Sašenjka Jesenjin.

Ali nade naše
ti nisi opravdao,
zato mi i dušu
muči bol sve veći,
jer se zalud otac
u sebi radovao
da će ti pesme
mnoge pare steći.

Ali ma koliko
uzimao za njih,
ti se nećeš setit doma svog,
zato se i gorko
reči nižu te,
jer ja dobro znam,
iz primera tvog,
da na pesnike pare ne lete.

Strašno mi je krivo
što si pesnik,
što ti je slava kleta
postala drugom.
Bolje bi bilo
da si od malena,
orući njivu, išao za plugom.

Mi živimo u tami,
drugi nam kapu kroje.
Ni konja nemamo više.
Da si nam ti na domu,
bilo bi svega,svega:
znam sposobnosti tvoje!-
Bio bi i predsednik
u našem Ispolkomu.

Tad bi se živelo mirno,
niko nas darnuo ne bi;
pa i ti ne bi znao
za umor dana što plaše:
Naterala bi tvoju
ženu
da prede sebi,
a ti bi nas nadgledao
pod stare dane naše.

Cepam majčino pismo
i tonem u bol zanesen,
zar nigde izlaza nema
na putu zavetnom mom?
Ali, sve što razmišljam
posle ću da iznesem.-
Sve ću da iznesem
u odgovoru svom.

~
ODGOVOR

Starice draga
živi kako umeš.
Nežno osećam tvoju
ljubav i njome se sladim.
Al’ samo ti
nimalo ne razumeš –
kako živim
i šta u svetu radim!

Kod vas je sada zima.
i mesec kad se nadnese
znam da, ne samo ti,
pomisliš
u noći pod bregom
tobož da neko
trešnjicu bele trese
i zasipa
prozore naše snegom.

O, majko!
Ko da zaspi?
Ko da zaspi uz
vejavice jeku?
U dimnjaku tako tužno
odležu krici u roju.
I hoćeš da legneš,
ne vidiš postelju meku
već uzani sanduk
i – sahranu svoju.

 

Sergej Jesenjin