Категорија: Bajka

Stevan Raičković – BAJKA O BELOM KONJU

Stevan Raičković – BAJKA O BELOM KONJU

Imao neki brkati Ciganin konja, koji je nekada bio i mlad i prav i beo. Ali se vremenom, od teretna života, razbole. Postade bangav i šaren. Moglasu mu se izbrojati rebra, a bogami i dani.

Ali jedne noći dunu iznenada vetar i odškrinu vrata na štali. Do mračnoga ugla, u kome je tavorio konj, prostrla se kroz pukotinu traka
mesečine. Ličila je na usku, belu stazu, koja je zasenjivala oči i mamila da se po njoj krene.

I konj se klecavim korakom uputi iz svoga ugla, odgurnu još malo vrata i zauvek napusti mračnu štalu i brkatog Ciganina. Išao je celu noć po stazama i proplancima obasjanim mesečinom. Osećao se neobično: prvi put je mogao da zakorači kud hoće, na ovu ili na onu stranu, ulevo ili udesno. Umesto biča koji je slušao celoga života, sada bi mu tek s vremena na vreme oko ušiju zazviždao vetar.

Tako je sve to izgledalo dok je potrajala noć. Kad granu sunce, konj se baš zateče na stazi koja je vodila kroz neku malu naseobinu.

Prvo se jedna baba hitnu busenom na njega. Učinilo joj se da je konj bolestan i želela je da ga otera od svog plota. I kod sledećih kuća
se ponavljala ista priča. Letelo je preko plotova busenje, poneka krupnija cepka, pa i kamen. Kad prođe poslednji plot, konj zamače u šumu.

Držao se otada preko dana dalje od naseobina, a noću je grabio stazama i proplancima, sve jače obasjanim mesecom, koji je rastao. Kad se jedne noći pojavi na nebu pun mesec i kao usred dana osvetli proplanak, konj oseti u nozdrvama opojan miris nekog nepoznatog bilja rasutog po obroncima. Pasao je celu noć, a pred zoru naiđe i na izvor, sakriven između tri grabova stabla. Napoji se neobične, a pitke vode, pa uđe duboko u obližnju šumu.

I sledećih noći dolazio je na isti proplanak, pasao nepoznate trave i napajao se na izvoru između tri graba. Preko dana, u senovitoj šumi prošaranoj suncem, osećao je kako mu se snaga sve više vraća, kako mu telo postaje oblo, a noge gipkije.

Kad se jedne noći otisnuo do prve reke, u mirnom ogledalu vode, svetlucavom od tanke mesečine, primetio je da mu se dlaka ponovo belasa
kao snegovi. Od te noći nije ga držalo samo jedno mesto. Galopirao je po bregovima i dolinama, provlačio se između visokih stabala u šumi, belasao se u noći po beskrajnim, tamnim ravnicama.

Otkrivao je nepoznate trave i zaturene izvore, na kojima je pasao i pio. Neki ljudi iz naseobina su ga i videli. Ubrzo je krenula priča o belom konju, koji obasjan mesečinom luta po prirodi i otkriva bilje i izvore koji leče.

Dadoše se i ljudi za lekovitom travom i vidom. U neko doba, stiže reč o svemu tome i do uha brkatog Ciganina, te i ovaj krenu u potragu za svojim odbeglim konjem, koga je već bio ožalio. Otisnuo se brkajlija sa ženom na jednu stranu, sinovi i kćeri na drugu, a komšiluk im se rasu kud koji…

Beli konj jezdi još uvek proplancima i rubovima šume. Neki ga i opaze, ali mu niko ne može prići, jer je brz kao munja i neuhvatljiv kao oblak. Ljudi iz naseobina još uvek tragaju za lekovitom travom i vodom.

Ponekad ih i nađu. Ostanu onda na tom mestu samo toliko dok se izleče ili se sasvim nastane uz neki lekoviti izvor i stvore novu naseobinu.
I Cigani odonda lutaju, nikako da se skrase. Još nisu pronašli konja. Zaboravili su već i šta traže.

Stevan Raičković

NEBESKA REKA – Grozdana Olujić

Grozdana Olujić – NEBESKA REKA / Bajku govori Nada Blam / Tekst:

Tekle reke, svaka po svome: neka na istok, neka na zapad, a neka s planine pravo u more. Pa, i kuda bi? Velika rečna majka spokojno je nadgledala rađanje novih reka, unapred im određujući tok. S rekama nema iznenađenja, nema briga. Ne rađaju se često budale kao ona što je htela da teče ispod zemlje.

Majka svih reka osmehnu se tek rođenoj kćeri i podiže palicu ka zapadu, kad mala tvrdoglavica reče:
— Neću na zapad!
— Ti onda teci na jug, a možeš i na sever! — strpljivo reče Velika rečna majka, ali tek rođena kći nije htela ni na sever, ni na jug, niti s planine u more. Sva svetla, sva prozračna odmahivala je glavom, ponavljajući:
— Ne, i ne!

Velika rečna majka uzdahnu.
— Sve reke jedva čekaju da uplove u more! — reče i pomilova po obrazu najmlađu kćer, kad ova odseče:
— Ne ja!
— Pa, kuda ćeš? — zabrinu se Majka svih reka.

Mala svojeglavica je ćutala. Sudbina reke je da teče u dolinu, u more, ali nju privlače snežni planinski vrhunci i ruža sunca u modrinama neba, očaravaju je oblaci i zvezde.
— Kada bih postala nebeska reka! — prošaputa, a Velika rečna majka zadrhta od užasa.
— Tog nije bilo, niti će biti, kćeri! Nijedna se reka još nije popela u nebo. Bolje požuri da stigneš u dolinu, u more, dok nisu počeli zimski mrazevi! — reče Majka svih reka strogo i odluči da pripazi na tek rođenu kćer.

Mala reka se nevoljko poče spuštati ali od toga časa sve reke i rečice, svi izvori i potoci budno su stražarili. Obale i korito čuvali su je da ne pobegne, stene joj prečile put, planina je zaustavljala. Ko da pobegne od takve straže?

Zamrla od tuge, mala reka je ćutala, a dani su se krunili kao zrnevlje kukuruza.

Majka svih reka već poverova da joj je najmlađa kći zaboravila svoju suludu želju, kad se jedne noći prolomi oluja. Kao vatrene zmije skakale su munje po nebu, a gromovi survavali stenje s planine. Šćućurene u svojim koritima, reke su prestravljeno ćutale, ne usuđujući se da se pomaknu.

Ali, kada jutro svanu, Majka svih reka opazi da je korito male reke prazno i zabrinu se: kamo je mogla otići?

— U potragu za njom! — naredi svim vodama u planini, i veliko traganje poče, mada je kiša još rominjala.

Gde je sve nisu tražili, gde sve nisu zavirili: i u šumu, i u kamenjar, i u pećinu, i u gustiš! Ali, maloj reci ni traga! Majka svih reka već htede da naredi novo traganje, kad oseti da kiša lagano prestaje i ču zadivljeni krik neke ptice:
— Pogledajte!

Velika rečna majka s mukom podiže glavu uvis, i reče:
— Ne tražite je više!

Preko čitavog neba, sva blistava, kao šareni luk, putovala je mala reka. Jedan kraj luka doticao je vrh planine, drugi je nežno zaranjao u more, ali ona sama nije pripadala ni planini ni moru.

Bila je nebeska reka. Nazvali su je duga.

Grozdana Olujić

Video: Bajku NEBESKA REKA Grozdane Olujić govori Nada Blam.

ZVUČNE ČITANKE

Zvučne čitanke – Pesme, priče, bajke, basne, brzalice i zagonetke iz čitanki govore autori i poznati glumci

Ljubivoje Ršumović – Au što je škola zgodna (Pesmu čita Miodrag Petrović Čkalja)

Dušan Duško Radović – PLAVI ZEC (govori Duško Radović)

Dušan Duško Radović – KAD JE BIO MRAK (govori Duško Radović)

Miroslav Mika Antić – LJUBAV (Plavi čuperak) govori Mika Antić

Jovan Jovanović Zmaj – NA LEDU

Ljubivoje Ršumović – DESET LJUTIH GUSARA

Jovan Jovanović Zmaj – ZIMSKA PESMA

Ezop – LAV I MIŠ (Zvučna čitanka)

GOLUB I PČELA – Narodna priča (Zvučna čitanka)

Dositej Obradović – DVA JARCA (Zvučna čitanka)

Dositej Obradović – DVE KOZE (Zvučna čitanka)

Desanka Maksimović – HVALISAVI ZEČEVI (Zvučna čitanka)

Miroslav Mika Antić – GARAVI SOKAK

Dragan Lukić – SVAĐALICA – MIRILICA

Desanka Maksimović – PRIČA O RAKU KROJAČU

Lav Nikolajevič Tolstoj – DVA DRUGA (Zvučna čitanka)

Vladimir Andrić – LAV I LAF

Branko Ćopić – NADRILEKAR JOCA (Zvučna čitanka)

Desanka Maksimović – ŠALJIVČINA

Branko Radičević – ĐAČKI RASTANAK

BAJKA O KRALJU DŽERIJU (koja ima slatki kraj) – Igor Kolarov

Dušan Duško Radović – PRIČAM TI PRIČU

Ljubivoje Ršumović – DETE

Ljubivoje Ršumović – DECA SU UKRAS SVETA

Dušan Duško Radović – ZAŠTO POSTOJE MIŠEVI

Desanka Maksimović – PRIČA O RAKU KROJAČU

Desanka Maksimović – PRIČA O RAKU KROJAČU

Živeo pod velikim belutkom u reci Rak Krojač.

On je bio nadaleko čuven po svom zanatu. Sve bube, leptiri i ribice iz okoline šili su kod njega svoja odela. O vrednoći njegovoj svugde se pričalo; govorilo se da nikad iz ruke ne ispušta svoje rumenkaste, oštre makaze. U poslu su mu pomagali mali rakovi, njegovi sinovi. Oni su po dnu rečnom prikupljali materijal, od koga je posle Rak Krojač pravio divna odela.

Jednom u velikom viru, blizu belutka gde je stanovao Rak Krojač, ribice reše da prirede zabavu, te sve potrče njemu, da im sašije novo odelo.

– Noćas će biti zabava u viru na mesečini, pa te molim da mi sašiješ haljinu, lepšu nego ijednu što si do sada šio – reče štuka Raku Krojaču, presecajući hitro vodu.

– Sašiću ti sivozelenu haljinu od šljokica, zakićenu sedefastim lepezama – odgovori Rak Krojač i uze joj meru.

Za štukom dođe kaćiperka pastrmka i stade se umiljavati Raku Krojaču:

– Dragi Račiću, sašij mi haljinu da bude lepša nego u ostalih riba. A Rak Krojač se zamisli i reče:

– Sašiću ti šarenu haljinu, punu žutih, crvenih, belih i plavih tačkica. Bićeš najlepša na celoj zabavi.

Posle nje izroni iz trske grgeč moleći:

– Račiću, molim te da mi sašiješ novo odelo za zabavu, pa ću ti platiti koliko god zatražiš.

– Sašiću ti žućkastozeleno odelo, išarano crnim prugama. Ti jedini bićeš tako odeven.

Kad ribice odoše, navali Rak Krojač na posao.

Posla račiće da nabave materijal potreban za riblje haljine: rečnog bisera, sedefa, šarenog sitnog peska. A čim se oni vratiše, poče da pravi nova odela, nižući biser i sedef na duga vlakna like, koja je potom upredao sa rečnim srebrom.

Za to vreme su ribice spremale vir za zabavu. Prvo su očistile dno od mulja i posule ga rumenkastim belutkom i mahovinom; posle su pokosile visoku obalsku travu, da bi mesec što bolje osvetlio vir. Najzad su otišle do žablje sviračke družine zvane „Kreketuša“ i pogodile se da im svira na zabavi. Tek predveče se upute Raku Krojaču da vide šta je s haljinama.

Kad tamo stignu, a veliki belutak gde je Rak Krojač stanovao leži odvaljen u stranu, a račići po mutnoj vodi lutaju i plaču.

– Šta je to, pobogu?! Gde je Rak Krojač – poviču preneražene ribe, sluteći neku nesreću.

– Odnela ga u torbi neka deca koja su ovuda lovila rakove – odgovore račići kroz plač. – Sad nećemo nikad više videti svog dragog oca, Raka Krojača.

Onda i pastrmka i grgeč i štuka udare u plač. Bilo im je žao što je siroti rak nastradao, a još više što im nije haljinice za zabavu sašio.

Mališani, videvši kako ribe žale njihovog oca, još više se rastuže:

– Taman smo mu doneli bisera, sedefa, rečnog srebra i šarenog peska i on počeo da ih niže na vlakna, a nevaljala deca nam ga zauvek odnesoše.

Čuvši plač račića i riba, dotrče i žabe i rečne zmije i svi drugi stanovnici reke da vide šta je i tako nastane opšta žalost.

Baš je sunce zalazilo za breg kad se to dešavalo. Voda u viru se rumenela kao da je neko u nju sasuo vina. Večernji vetar je lutao kroz trsku. A stanovnici reke i dalje su tužili kraj belutka.

Najednom štuka presta plakati i viknu:

– Evo, dolazi niz reku Rak Krojač, poznajem ga po rumenkastim makazama što ih nosi u ruci.

Svi se obazru na tu stranu i ugledaju ga zbilja kako se oprezno provlači između kamenja, hitajući kući. Stigavši na svoj prag reče:

– Sreća moja što sam poneo makaze, te sam, čim su se deca malo zagovorila, rasekao torbu i pobegao, inače me ne biste nikad više videli.

Kakav drugi lenj rak bi posle ovog doživljaja legao da se odmori, a Rak Krojač prvo uze da dovrši započete riblje haljine. Šio ih je dok se mesec nije javio, a onda su već bile gotove i prelivale su se kao duga u bezbroj boja.

Kad su štuka, pastrmka i grgeč stigli u novim haljinama, zabava u viru je već bila otpočela, žabe su svirale, ribice su igrale okretne igre, a Rak Krojač je ispod belutka za to vreme pričao svojoj deci šta je sve pretrpeo dok nije pobegao iz torbe.

Desanka Maksimović

BAJKE – Karel Čapek – BAJKA O SREĆNOM SIROMAHU

BAJKA O SREĆNOM SIROMAHU – Karel Čapek

Istini za volju moram, naime, reći da se taj čovek zvao Jure i da je imao kućerak u Maršovu, ali da nije bio nimalo srećan. Naprotiv, mislio je da je najveći mučenik i najveći nesrećnik na svetu. I zaista, taj Jure je bio siromah. Imao je jednu staru kravu, jednu rogatu kozu, jednog krezubog psa i jedno polje. To je bilo sve što je imao. Znate i sami da se od toga ne može živeti na velikoj nozi. No pored toga bio je previše zagrižljiv i nezadovoljan. Stalno se tužio kako nema ništa, a drugi imaju svega napretek, kako se samo muči i trpi i kako mu od svega rada ne ostaje ama baš ništa, i kako bi bilo najbolje sve to pustiti k vragu i uteći nekud ili umreti. A govorio je još i druge bogohulne reči.

Njegova žena, stara Jurina, prigovarala mu je:

– Ne greši, nevaljali čoveče, ne huli. Radije uzmi motiku ili srp pa naseci trave za kozu. Ma ko bi uvek samo kukao i žalio. Više te neću ni slušati, ti meketalo, ti gunđalo, tiroktalo, ti gazdo srditi.

Tako i još drukčije govorila mu je stara Jurina, mudro ga savetovala, ali uzalud.Jure je i dalje psovao i tužio, a pored toga mislio je da ima zlu i jezičavu ženu koja ga samo muči. Zato se osećao još nesrećnijim.

Jednom kad je morao okopati krompir, opet je počeo kukati da je na svetu sve rđavo uređeno, jer se on, Jure, samo muči, a drugi plivaju u slasti i izobilju. A kad mu je žena ponovo prigovorila i počela ga savetovati (a pridikovati je znala tako lepo da je odmah mogla postati dekanom), raspalio se, odbacio je motiku irekao da odlazi i da se više neće vratiti.

Pokupio se i zaista otišao. Došao je do Upica i, razume se, pravo u krčmu kod Faltuma.

Tamo je zaseo, psovao, gledao kao razbojnik i besan pio. A kad mu se bes malo stišao, ražalostio se pa je i dalje pio od tuge. A kad ga je prošla i žalost, javila se u njemu dobra namera i zato je i dalje pio da mu ta dobra namera ne pobegne. I kad se sve to nabroji, popio je toliko da mu je zaista bilo dosta. Krčmar mu je rekao da ode i da se ispava.

No lako je reći: idi i ispavaj se. Ali kad je čovek toliko popio, a uz to je još i noć, bogami, dragi moji, onda se loše ide.

Jure je pokušao svakojako: putem i jarkom, na dve ili na sve četiri, uspravno i teturajući se. Svakojako je pokušavao dok se nije dokoturao do upičkog groblja. Tu je seo kraj puta i počeo da nariče. Nad grobljem je isplovio mesec i prelio čitav kraj tužnim i bledim svetlom. Jure se zagledao u mesec i počeo glasno kukati kako se ovako više ne može izdržati, jer ima nevaljalu kozu i zlu ženu i sav mu je život zao; da mu polja neće roditi, krava dojiti, pas neće lajati i da se krompir neće sam vaditi i otići u podrum. Kukao je da je siromašan, bedan i nesrećan, da je žedan, a krčmar Faltum ga je oterao kući; da je njegov sused Tomaš srećan, a gazda Matejko goji svinjče, a samo on, Jure da je nesrećan i da ga je napustio gospod koji mu je podario pakao na zemlji.

Odjednom se usred noći javi božji glas:

– Ne kukaj, Jure!

Ali Jure se nije dao zbuniti.

– Kako to? Zašto to? – počeo je glasnije. – Ja se mučim kao budala a ničega nemam. Šljiva mi se osušila, kokoši beže Tomaševima, razbilo se sito i žena me grdi. A pogledajtamo u Libnjatovu, bože moj, gledaj učitelja kakav je to gospodin. A u Upicama dekan? Svakome je bolje nego meni. Samo sam ja nesrećan i bedan i jad me svuda prati. Žedan sam, a ni put ne mogu da nađem. Zarje to božja pravda?!

– Ne kukaj, Jure! – ponovo se javio božji glas.

– Jest, da – nastavio je Jure – meni je najgore na čitavom svetu. Ako igram na lutriji ništa ne dobijem, ako se kartam – najobičniji šnaps ili marjaš – opet sve izgubim. Na putu nikad ne nađem dukat, i tako stalno nigde ništa. Meni nikad ništa ne uspeva, nikad mi se ništa ne ispuni, nikad ništa. Kad bi mi se barjedan jedini put u životu nešto ispunilo, bože moj, zavezao bih gubicu i ne bih jadikovao, kao što to sada moram da činim. A to je, kažem, velika nepravda.

– Ne greši, Jure! – javio se božji glas i po treći put. – Ali da vidiš kako je neizmerno velika moja dobrota, ispuniću ti tri želje. Možeš tri puta poželeti što god hoćeš i to će ti se ispuniti, pa ma šta to bilo.

– E, pa onda ja bih hteo – povikao je Jure, ali ga glas s neba preduhitri:

– Pričekaj, Jure, ne žuri! Dobro razmisli da ne zaželiš kakvu stvar nedostojnu moje dobrote. Pričekaj bar da se otrezniš, a sad putuj kući!

Glas je zamuknuo, a Jure krenu kući putem prema Maršovu.

– Istina – rekao je – moram dobro razmisliti šta da poželim. Novu ženu? Dvadeset krava kao što ima havlovski upravitelj? Ili zlatni lančić za sat preko trbuha?

U Jurinoj glavi skupilo se sve ono što je nekad u životu želeo da ima: nož sa šest oštrica i sa makazama, sa vadičepom, lulicu od stive, automobil ili ratiborski dvorac, sihrovsku fabriku, sreću u kartama ili gramofon, kožuh, lovačkog psa i bilijar, bure vina, milion u novcu i dva konja, šešir s kičicom od divokoze, poslanički mandat i sat koji svira, deset lonaca dukata, izrezbaren štap i vodoskok u dvorištu, električno svetlo, čitavo nahodsko vlastelinstvo, svinjsko pečenje s kupusom i pivom ili još i pisaću mašinu.

– Gospode bože, toliko je tih lepih stvari na svetu i šta sada da poželim?

Juri se od svega toga zavrte u glavi.

– Pazi Jure – stalno je ponavljao – da ne poželiš nešto glupo.

– Treba da se posavetujem sa ženom – rekao je. – Pa ona nije glupa.Ona bi još smislila valjane stvari. Pošto imam tri želje, jednu ću prepustiti njoj. Možda će želeti novu haljinu, a možda šivaću mašinu. Pa zašto da nema tako nešto?

S takvim mislima penjao se Jure uz breg kući. Bila je noć, noge su mu se nekako same stale zaplitati, a u glavi mu se vrtelo. Obazre se naokolo i čitav kraj učini mu se stran i nepoznat. Uplaši se da nije zalutao i da je negde strašno daleko od kuće.

Zato se glasno požalio:

– Gospode bože, kad bih bar već bio kod kuće!

I samo što je to rekao, već je bio kod kuće, u svom kućerku u Maršovu. Da je zaista bio kod kuće osetio je samo po mirisu, jer je u kući bio mrak kao u rogu.

I tada je Jure shvatio da je izrekao prvu želju.

– No – tešio se – još mi preostaju dve. Dobro ću da pazim da ne poželim bilo šta. Odspavaću, a ujutru ću zaželeti dve stvari: gramofon i češko kraljevstvo ili radije bilijar i svinjsko pečenje. Ali samo kako da se svučem kad je mrak kao u rogu? Ne znam ni gde je krevet. Najpre ću se napiti vode. O bože, kad bih samo znao gde je ta moja stara stavila šibice?

Samo što je to rekao, šibice je imao u rukama.

– Sto mu gromova – uplaši se Jure. – Pa to je druga želja ispunjena. No, baš sam to dobro izveo!

– Sad ti, momče, preostaje samo jedna želja. Moram odmah poželeti nešto najlepše, što bi zaista bilo vredno. A šta da poželim? Da postanem češki kralj?

– Da, ali to nije tako jednostavno. Sirota moja žena bi imala strašnih briga ako se ujutru probudi kao kraljica. Imala
bi na vratu mnogo čeljadi, kesokradica, lakeja i ministara, a nije lako kuvati za toliko ljudi. Moram je najpre pitati hoće li da bude kraljica.

Ali ona spava kao panj. Bože moj, kad bi se samo probudila!

Samo što je to rekao, žena mu se probudi, sede u postelji i reče: – Koga me vraga budiš, ti pijanduro, prljavče, ti gazdo obesni!

Sad je Jure shvatio da je izrekao i treću želju i da više ne može ni jednu izreći. Hteo je najpre da počne sa psovkama, ali odjednom spazi kako mu je žena bedna i izmučena i postade mu žao što ne može da je učini češkom kraljicom, niti da joj kupi novu odeću. Prišao joj je bliže, pomilovao je po sedoj kosi i rekao: – Ništa, Marženko, probudio sam te samo da ti kažem da se ne ljutiš na mene. I da ti kažem da se više neću ljutiti i galamiti, da više neću jadikovati nego ću držati jezik za
zubima i raditi kao sivonja. No, i radiću sve što ti zaželiš.

– Jure – rekla je na to stara Jurina – samo da ti to izdržiš i da ponovo ne grizeš i sebe i nas oboje.

– Izdržaću – rekao je Jure svečano – nikad više neću biti zao i nezadovoljan.

I vidite, deco, Jure je to zaista izdržao. Od toga dana bio je srećan siromah. Pošlo mu je sve nabolje zato što se sad brinuo za sve svoje stvari. Doduše nije postao opštinski predsednik u Maršovu, nije imao ni gramofon ni automobil. Ali je kupio nož sa šest oštrica i srećno se njime služio sve do svoje smrti.

Karel Čapek

Prevod: Mirko Jirsak

BAJKA O KRALJU DŽERIJU (koja ima slatki kraj) – Igor Kolarov

BAJKA O KRALJU DŽERIJU (koja ima slatki kraj)

Bio jednom jedan kralj Džeri i imao je tri koze.
Zapravo, imao je od svega po tri: tri dvorca, tri ananasa, tri šolje, tri kompjutera, tri knjige, tri papuče, tri sijalice. Imao je čak i tri imena – Džeri, Džeri i Džeri.
Ali, svi su ga jednostavno zvali Džeri, jer ko može da zapamti baš sva imena čudnog kralja.

I tako je jednog jutra kralj Džeri pošao u lov. On je mnogo voleo da lovi kornjače i puževe, ali toga dana odlučio je da se pozabavi medvedima. To su one velike, čupave životinje koje se najčešće mogu videti u zoo-vrtovima ili filmovima.

Kralj Džeri je hrabro stupio u mračnu šumu sa svoja tri podanika i bacio se u potragu za krvoločnim i opasnim medvedima. Šuma je bila ogromna i puna drveća.

Jedan drevni putopisac je zabeležio da je svojevremeno u njoj izbrojano čak dvadeset stabala, jedan potočić i pet šarenih kamenčića, ali šuma se od tada znatno smanjila. Ipak, i dalje je bilo opasno lutati po njoj bez pratnje, kompasa i skafandera.

Kralj Džeri je bio neustrašiv i njegove lovačke veštine su bile nadaleko poznate. Priča se da nijedna kornjača ili puž nisu uspeli da mu umaknu, izuzev jednog puža koji je imao veliku sreću da se rodi na drugom kontinentu i tamo ostane.

Kralj Džeri je, dakle, neustrašivo bauljao po šumi levo i desno, išao napred i nazad, skakutao levo i desno, čačkao svoj i tuđe noseve, ali tog dana medvedi kao da su u zemlju propali.

Treba napomenuti da je zemlja u toj šumi veoma tanka, i da malo-malo pa neko propadne kroz nju. Jedne godine, kroz nju je propao neki političar, pa su ga posle nazvali Propali Političar. Nikad ga nisu pronašli; neki sumnjaju da je to zbog toga što ga nisu ni tražili.

Dobro, političari su u svemu manji od medveda, što znači da su medvedi u svemu veći od političara. Pa ako medved i propadne u zemlju virila bi mu glava ili uši, ili vrhovi ušiju ili čak i dve muve koje se vrpolje na vrhovima ušiju.

Ništa od toga. Od medveda ni traga ni glasa.

O, kako je kralj Džeri bio nesrećan!

Od tuge je počeo da radi gimnastiku i prebrojava svoje tri koze, tri papuče, ne vredi, sve je bilo na broju, čak i njegova tri imena – Džeri, Džeri i Džeri.

Ali, medveda nije bilo.

Baš kad je izgubio svaku nadu da će uloviti jednu od tih dlakavih grdosija, kralj Džeri je pored osmog drveta naleteo na medveda. Imao je zakrvavljene oči, ogromne šape, oštre kandže, zubi su mu svetlucali i – igrao je karte sa zekom.

Kralj Džeri se nije uplašio.

Dovukao je svoju omiljenu stolicu iz detinjstva, seo je između medveda i zeke i rekao:

– Dobro, vi igrate karte, hoću i ja da igram karte, ko izgubi, taj je magarac, ko pobedi nije. Molim, zeko, podeli nam karte. A ti, medo, ćuti. Bićeš magarac, a posle ću da te ulovim.

Kad kralj Džeri odluči da pobedi, onda pobedi.

– Jupi!

A medved je postao magarac.

Naravno, pošto je Džeri pošao u lov na medvede, a ne na magarce, odmah ga je pustio kući.

A onda? Ništa. Kralj je izvukao iz trećeg džepa teglu meda i celu je pojeo.

KRAJ

Igor Kolarov

Igor Kolarov (Beograd, 1973-2017) je bio jedan od najznačajnijih srpskih pisaca za decu i mlade. Zbog vanserijske poetike i humora njegova dela su omiljena među čitaocima svih generacija.

Video: Bajku o kralju Džeriju pročitali glumci Dobrila Ilić i Mića Milovanov.

BAJKE – POSLEDNJI SAN STAROG HRASTA (Andersenove bajke)

POSLEDNJI SAN STAROG HRASTA

Visoko na strmoj morskoj obali, na ivici beskrajne šume, stajao ogromni prastari hrast. Imao je već tri stotine šezdeset i pet godina, ali to vreme u životu hrasta, nije duže od jednakog broja dana u čovekovom veku. Mi danju radimo a noću spavamo, ali stablo ostaje budno kroz tri godišnja doba a zimi zaspi, jer zima je njegova noć, vreme njegovog odmora. I taj hrast beše nekad mali, ali je s godine na godinu rastao i izrastao do pravog gorostasnika. Svojom je bujnom krunom nadvisio sva šumska stabla, pa je od davnina lađarima služio kao znak za plovidbu. U njegovim su granama gnezda svijale divlje gugutke i kukale kukavice, a kad je zrela jesen njegovo lišće prošarala bakarnim senkama, na njega su sedala jata ptica selica, da odmore pre dalekog putovanja. I te se godine najavi zima britkim severcem. Iza njega pomamno zahuktaše ledene oluje i divlje vetrine zatresu njegovom krunom: “Hu-u-u! Fiju-u tu smo, tu! Veseli se dugom sanku, pevamo ti uspavanku! S tvoje krune gustog granja, strgaćemo žuto, staro odelo – lišće suvo, pre ledenog zimovanja. Letimo ti u pomoć – laku noć, laku noć!”

Jednog dana, kad se već beše na sve živo ustremila ljuta, zima, stari je obnaženi hrast spavao i sanjao svoj najlepši san. Evo ovako. Vreme je blago, vazduh provejavaju mirisi cveća, i trava. Sunčevi zraci miluju zelene krune, a iz daljine zanosno bruje praznična zvona. Sve što beše davno video i doživeo ukaže se hrastu u čarobnoj uobrazilji i zaređa, pored njega, kao neka praznična parada. Tu su i riteri i gospođe sa sokolovima na ruci. Jedni i drugi gordo jašu na konjima, a čuje se lavež pasa i jeka lovačkih rogova. Tu su i raskalašne slave i krvavi ratovi. Nadire na zemlju silna neprijateljska
armija. Dolaze borci u šarenim uniformama naoružani sjajnim kopljima i elebardama. Razapinju šatore. Cele noći plamte stražarske vatre, a kroz tihu okolinu razleže se pevanje. Tu su
i mladi ljubazni parovi, koji pijani od sreće sanjare na mesečini i u koru drveta urezuju početna slova svojih imena. I opet kao u pradavno vreme svirci lutalice sviraju u liru
i harfu svoje umilne i sanjalačke poeme, dok istovremeno gugutke guguču u zelenoj kruni koja se lagano klati. Hrast oseti neku neobičnu lakoću i novu snagu, koja je kroz njega strujala, od najdubljeg korena pa do najviše grančice. Osetio je kako mu kruna postaje sve silnija i kako raste prema Suncu. S trena na tren postajao je sve veći. Kad se kao od šale razmrdao i već svojom krunom prevazišao oblake, preovladao mu je osećaj miline i sreće, te poželi da sve oko njega — drveće i cveće, travke i biljke — poraste kao i on. I želja mu se ostvari. Svi se trgoše da rastu i svi neizbežno krenuše uvis pa ga i dostigoše u toj jurnjavi za nebeskim visinama. Odjednom hrast oseti da ga žile više ne vezuju za Zemlju i pomisli: “O, kako je meni divno! Okružen najmilijim susedstvom u blesku Sunca sada mogu da nesputan poletim u nebesko prostranstvo!”

To je sanjao hrast u noći svoje tri stotine šezdeset pete godine. Aldi dok je on sanjao, prolomio se orkan nad morem i obalom i svirepom snagom iščupao i oborio hrast onog trena kada je ovaj osetio da se oslobodio Zemlje.

Hans Kristijan Andersen

Iz knjige: Andersenove bajke, Izdavač: Naklada NAŠA DJECA, Zagreb, 1962. Ilustrovao Vladimir Kirin

Izvor, obrada teksta i foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

BAJKE – Princeza na zrnu graška (Andersenove bajke)


PRINCEZA NA ZRNU GRAŠKA

Živeo nekad princ, koji se nameravao oženiti princezom, ali pravom. Zbog toga je obišao čitav svet, no bez uspeha. Princeza je bilo, ovakvih i onakvih, ali je svakoj nešto nedostajalo da bude prava.

I vratio se princ u svoj dom, potišten i očajan, jer je veoma mnogo želeo da se oženi ali nije imao kime.

Jedne večeri razbesnela se bura. Sevalo je i grmelo, lila je kiša, bilo je strašno. Neko je zakucao na gradska vrata. Stari kralj je izašao da vidi ko je.

Pred vratima je stajala nekakva princeza, više nikakva nego nekakva: sva promrzla i pokisla. A ipak se zaklinjala da je prava.

“No, to ćemo još videti!” pomislila je stara kraljica. Otišla je u spavaću sobu, stavila na dno postelje zrno graška, a preko zrna graška dvadeset dušeka i dvadeset perina.

Na takvoj postelji trebalo je da prenoći ova princeza.

Izjutra su požurili da je upitaju kako je spavala.

“Oh, grozno!” uzdahnula je princeza. “Čitave noći nisam oka sklopila. Ležala sam na nečem tvrdom, sva sam modra. Grozno!”

To je zaista bila prava princeza! Kad je kroz dvadeset dušeka i još dvadeset perina mogla osetiti zrno graška. Toliko osetljive mogu biti samo prave princeze.

I princ se oženio njom, pošto je bila prava princeza.

A to zrno graška stavili su u muzej, gde ga i danas možeš videti, ako ga neko nije odneo.

Vidiš, to je prava priča.

Hans Kristijan Andersen

Iz knjige: POLETARAC Dušana Radovića – JESEN, Izdavač: Izdavačka radna organizacija “RAD”, Beograd, 1987.

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Hans Kristijan Andersen – BAJKE

Hans Kristijan Andersen (2. april 1805. – 4. avgust 1875.) je najznačajnije ime kada se govori o bajkama. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečijih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari“.

Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima – H. K. Andersen

ANDERSENOVE BAJKE:

MALA SIRENA

RUŽNO PAČE

Princeza na zrnu graška

POSLEDNJI SAN STAROG HRASTA

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

BAJKE – RUŽNO PAČE (Andersenove bajke)

RUŽNO PAČE

Divno je bilo u polju. Leto, pa žito požutelo, zob pozelenela, seno u plastove zdenuto po zelenim livadama, a roda na dugim crvenim nogama korača i priča nešto egipatski, jer je taj jezik naučila od svoje majke.

Oko polja i livada bile su velike šume, a u šumama duboka jezera. Da, zaista bilo je divno u polju.

Usred sunčanog sjaja ležalo je jedno staro poljsko dobro, okruženo dubokim kanalima. Sa zidova spuštale su se do vode vreže s velikim lišćem, toliko velikim, da su mala deca ispod najvećih mogla da stoje uspravno. Gusto je bilo zelenilo i divlje kao u najvećoj šumi, a tu je baš jedna patka ležala na gnezdu. Htela je da izleže pačiće, ali već je skoro izgubila volju, jer je to tako dugo trajalo i retko joj je ko dolazio u posete. Ostale patke više su volele da se brčkaju po kanalima nego da ispod lišća sede i razgovaraju s njom.

Najzad su jaja počela da prskaju jedno za drugim: „Pip! pip“ čulo se; oživela su sva jaja i jedna glava javljala se za drugom. „Pap! pap!“ rekla je patka, pa su se onda svi digli, kako su znali i umeli, i stali da izviruju na sve strane ispod zelenog lišća, a majka ih je puštala da gledaju koliko hoće, jer je zeleno zdravo za oči.

“Ala je svet veliki!” kazali su mališani, jer sad su, razume se, imali mnogo više mesta nego kada su sedeli u jajima.

“Nemojte misliti da je to ceo svet,” rekla je majka. „Svet se pruža daleko čak na drugu stranu vrta, sve do popine njive! Ali donde ni ja nisam nikad bila!
— Jeste li svi već izišli? – i ona se diže. “Ne, niste još svi. Veliko jaje još je zatvoreno. Koliko će to trajati? Još malo pa neću moći više da izdržim!“ i ona opet sede na jaje.

„No, kako je?“ upita stara patka koja dođe da učini posetu.

„Dugo traje sa ovim jednim jajetom!“ rekla je ona druga. „Nikako neće da se otvori! Ali da vidiš samo one ostale! To su tako slatki pačići kakve u životu nisam videla! Svi liče na oca, onu dangubu koja ne dolazi čak ni da me obiđe.

„Pusti me da vidim to jaje koje neće da se otvori,“ kazala je stara. „Da nije slučajno ćureće! Tako su mene jednom prevarili, pa sam imala muke i nevolje s tim dečkom. Jer oni se strašno plaše od vode. Ma, veruj mi, nikako nisam mogla da ga u vodu nateram. Vikala sam i grdila, ali ništa nije pomagalo! Pusti me da vidim to jaje! Da, zaista! To je ćureće jaje! Ostavi ga u gnezdu, a ostale mališane uči da plivaju!“

„Još ću malo da posedim!“ rekla je patka. “Toliko sam ležala pa ću još malo“

„Kako hoćeš,“ odgovorila je stara patka i odgegala.

Puče najzad i veliko jaje. „Pip, pip!“ kazao je mališan i ispao napolje; ali što je bio veliki i nakazan! Patka ga pogleda: „Pa to je užasno veliko stvorenje!“ kazala je ona. „Nijedno od ostale dece ne izgleda ovako. Da nije to ipak bilo neko ćureće jaje? O, lako ćemo to saznati! U vodu mora ovaj, pa makar ga ja sama odgurala!“

Sutradan bilo je divno vreme. Sunce je tako lepo sijalo na zeleno lišće. Majka patka sišla je tada sa celom porodicom do kanala: pljus, skočila je u vodu. „Pat, pat!“ kazala je ona, a jedno pače za drugim bućkalo je u vodu. Voda im se zatvarala nad glavom, ali su se oni opet brzo pojavljivali gore i prekrasno plivali; noge su prosto same od sebe radile u vodi, i svi su ušli, čak je i ružno sivo pače plivalo s njima.

„Ne, ovo nije ćure!“ rekla je stara. „Pogledaj samo kako vešto maše nogama i kako se uspravno drži! To je moje rođeno dete! Nije, istina, najlepše, kad ga malo bolje pogledam, ali šta da se radi. Pat, pat, hodite sa mnom, ja ću vas voditi u svet i predstaviću vas ostalim patkama, ali se držite blizu mene da vas niko ne napadne i čuvajte se mačaka!“

I tako su stigli do dvorišta u kome su živele patke. Vladala je tu grozna graja. Jer dve porodice svađale su se baš oko ostataka jedne jegulje, koju je na kraju ipak dobila mačka.

„Vidite, deco, tako vam je to u svetu,“ uzdahnula je majka patka i obrisala kljun; jer i njoj se jela jegulja. „Dobro se samo držite na nogama,“ kazala je ona „priberite se i poklonite se pred onom starom patkom! Ona je najotmenija od svih — ona je od španske krvi, otuda njeni otmeni maniri i, vidite, ona ima crvenu kožicu na nogama, to je nešto naročito lepo i najveće odlikovanje koje može dobiti jedna patka; to znači da je treba paziti, da je moraju poštovati i životinje i ljudi!

— Ne skupljajte noge! Dobro vaspitano pače širi noge daleko jednu od druge, baš kao otac i majka! Tako vidite! Poklonite se sada savijajući vrat i kažite: pat!“

Tako su i uradili. A ostale patke okolo gledale su ih,i rekle sasvim glasno: „Gledaj, gledaj i ovo smo jato morali još da steknemo, kao da mi nemamo dovoljno pačića. I, fuj, ala jedno pače izgleda nakazno! Nećemo ga trpeti u svome društvu!“ I odmah polete jedna patka, pa ugrize siroto pače za vrat.

„Ostavi ga na miru!“ kazala je majka. „Ono nikome ništa nažao nije učinilo.“

„Da, ali tako je veliko i neobično. Zato moramo da ga grizemo.“

„Lepa su deca koju ima ova majka,“ izjavila je stara patka sa crvenim kožicama na nogama. Sva su lepa osim jednog, koje joj nije pošlo za rukom! Želela bih da ga ubije“

„To ne ide, vaša milosti,“ kazala je majka.

„Mada nije lepo, ono je tako dobro dete i tako dobro pliva kao sva ostala, možda još malo bolje. Nadam se da će biti lepše kad poraste ili će se vremenom možda smanjiti. Toliko je dugo sedelo u jajetu, pa zato ne izgleda baš najbolje!“ I pri tom je češkala pače po vratu i milovala ga kljunom od glave do repa. „A osim toga, ovo je “mali patak, „dodala je ona,“ pa i ne mari toliko što nije lep. Nadam se da će biti snažan, pa će se nekako probiti kroz svet“

„Ostali su pačići slatki,“ rekla je stara. „Ponašajte se kao da ste kod svoje kuće. A ako nađete kakvu jeguljinu glavu, možete mi je doneti.“ I onda su se svi osećali kao kod svoje kuće.

Ali siroto mlado pače, koje se poslednje izleglo iz jajeta i izgledalo onako ružno, svi su grizli, tukli i zadirkivali, i patke, i kokoške
i ostala živina.

„Tako je veliko!“ svi su govorili.

A ćuran koji je s mamuzama došao na svet pa verovao zato da je car, širio se kao lađa s punim jedrima, prilazio pravo pačetu, pa se pućio, dok sav ne pocrveni. Siroto pače nije znalo kuda da ide, kuda da se skloni. Žalilo je mnogošto izgleda tako ružno i što služi na podsmeh svoj živini.

Tako je prošao prvi dan, a posle je bilo još gore. Svi su gonili jadno pače. Čak i braća i sestre bili su zli prema njemu i govorili:

„Mačka te odnela, ti nakazni stvore!“

A majka bi kazala: „Ah, da te moje oči ne vide!“

I patke su ga grizle i kokoške su ga kljucale, a devojka koja je živini donosila hranu, gurnula ga je nogama. Pobeglo je jadno pače i odletelo preko ograde. Male ptice u žbunju trgle su se uplašene.

„To je zato što sam ovako ružan!“ mislio je mali patak, pa zatvorio oči i bežao još dalje.

Dospeo je tako jednoga dana do velike bare gde su stanovale divlje patke. Ležao je tu cele noći i bio tako umoran i tužan. Sutradan, digle su se divlje patke i pogledale novoga druga.

„Ko si ti?“ upitale su ga one.

A mali patak okretao se na sve strane i pozdravljao, što je bolje mogao.

„Ala si ti strašno ružan,“ kazale su divlje patke. „Uostalom, nama je to svejedno, samo ako se ne orodiš s našom porodicom!“

Jadno pače! Ono nije ni mislilo na ženidbu, htelo je samo da mu dozvole da leži u ritu i da pije malo vode iz bare. Ležalo je tako dva puna dana. Trećeg dana pojaviše se dve divlje guske ili tačnije dva divlja gusana. Izglegli su se nedavno iz jajeta, a pravili se kao da sve znaju.

„Slušaj, druže,“ kazali su oni, „ti si tako ružan, ali se nama ipak sviđaš. Hoćeš li s nama da pođeš i da budeš ptica selica? Nedaleko odavde na jednoj bari ima nekoliko divnih, slatkih divljih pataka, tako lepih gospođica kakve davno nisu gakale. Možda ćeš imati kod njih uspeha, ma koliko bio ružan!“

Pif, paf! odjeknulo je u tom času i obe divlje guske ležale su mrtve u trsci, a voda se obojila crveno. Pif, paf! odjeknulo je opet, a čitava jata divljih gusaka poleteše iz trske i onda su se ponovo čuli pucnji.

Bio je to veliki lov. Lovci su ležali oko bare, a neki sedeli na drveću koje se prostiralo nad ovom močvarom; plavi dim lebdeo je kao oblak oko tamnoga drveća i spuštao se na vodu; kroz trsku su gazili lovački psi, klač, klač; trska i rogoz talasaše se na sve strane; beše to užas za siroto pače! Okrenulo je glavu da je gurne pod krilo, a u tom času stvorio se pred njim jedan grozan, veliki pas, kome je jezik visio iz njuške a oči sevale grozno; raširio je čeljust baš na naše pače, pokazao oštre zube i — klač, klač, otišao dalje ne dirnuvši ga.

„E, hvala Bogu,“ uzdahnulo je pače. Toliko sam ružno da ni pas nije hteo da me pojede.“

Ostalo je onda da tiho leži, a kiša puščanih zrna svirala je kroz trsku, pucanj odjekivao za pucnjem.

Stišalo se tek dockan predveče. Jadno pače nije se usuđivalo ni da ustane. Čekalo je još nekoliko časova, pa se onda osvrnulo na sve strane i požurilo što dalje od ove bare i što brže; trčalo je preko polja i livada, a duvao je takav vetar da se jedva moglo micati.

U pozno veče stiglo je pače do jedne sirotinjske seljačke kućice. Izgledala je toliko trošna, da ni samo pače nije znalo na koju će stranu kuća pasti, te je zastalo zbog toga. Vetar je tako besneo oko sirotog pačeta da je ono moralo da sedne na rep, kako bi se moglo odupreti. Bivalo je sve gore i gore. Primetilo je tada pače da su vrata ispala iz jedne šarke i visila tako koso da je ono moglo kroz taj otvor da se provuče u sobu. To je i učinilo.

Tu je živela jedna baba sa svojim mačkom i kokoškom. Mačak, koga je nazivala sinom, umeo je da pravi grbu i prede, ali samo onda kada ga baba miluje. Kokoška je imala sasvim kratke noge pa ju je zato baba zvala Kratkonoga Gega. Nosila je lepa jaja i baba je volela nju kao rođeno dete.

Izjutra primetiše odmah novoga gosta. Mačak stade da mauče a kokoška da kokodače.

„Šta je?“ upita baba i pogleda po sobi.

Ali ona nije videla dobro, pa joj se uči- ni da je mlado pače neka debela patka koja se izgubila.

„Pa ovo je sjajan lov!“ kazala je ona. „Imaću sada i pačijih jaja, samo ako ovo nije neki patak. Videćemo brzo!“

I tako je pače držano na probi tri nedelje dana, ali ne snese nijednog jajeta. A mačak je bio gospodar u kući, i kokoška gospođa. Zato su uvek govorili: „Mi i ostali svet!“ Mislili su da su oni polovina sveta i to ona bolja. Patka je verovala da neko može imati i drukčije mišljenje, ali kokoška to nije trpela.

„Umeš li da nosiš jaja?” pitala je ona.

„Ne.“

„Onda ne otvaraj kljun!“

A mačak je pitao: „Umeš li da praviš grbu i da predeš?“

„Ne.“

„E, onda ne smeš da se mešaš u razgovor, kad razgovaraju pametni ljudi.“

I pače je tužno sedelo u uglu. Pade mu tako na pamet da misli o svežem vazduhu u šumi. Požele mnogo da pliva po vodi i ne mogaše da prećuti nego saopšti tu želju kokoški.

„Šta od tebe čovek neće čuti!“ kazala je kokoška. „Nemaš nikakva posla, pa izmišljaš takve gluposti! Nosi jaja ili predi, pa ćeš zaboraviti takve stvari.“

„Ali tako je divno plivati po vodi!“ reklo je pače. „Divno je zagnjuriti se u vodu, a voda se onda zatvori nad glavom, pa se do dna može gnjurati.“

„I to mi je neko zadovoljstvo,“ rekla je kokoška. „Ti si poludeo, kako mi se čini. Pitaj mačka, — on je najpametniji čovek koga ja poznajem, — da li bi on želeo da pliva po vodi ili da se gnjura, a o sebi i da ne govorim. Pitaj čak i našu staru gospođu, koja je pametnija nego iko na svetu; misliš ti da bi ona volela da pliva po vodi i da joj se voda nad glavom zatvori?“

„Vi me ne razumete,“ reklo je ružno pače.

„Koješta! Ako te mi ne razumemo, ko će te onda razumeti? Ne misliš, valjda, da si pametniji nego mačak i stara gospođa, a o sebi i da ne govorim. Nemoj da si tako uobraženo, dete moje. Zar nisi u toploj sobi i zar nemaš okolinu od koje se mnogo čemu možeš naučiti? Ali ti si glupan i čovek gubi samo vreme, kad se bakće s tobom. Meni možeš verovati, ja ti mislim dobro, zato ti kažem neprijatne stvari, a po tome uvek treba da poznaš svoje drage prijatelje! Potrudi se malo, pa nauči da praviš grbu ili da predeš.“

„Čini mi se da ću otići u svet!“ reklo je pače.

„Idi onda!“ odgovorila je kokoška.

I tako je ružno pače otišlo. Plivao je po vodi i gnjurao se, ali sve su ga životinje izbegavale zbog njegove ružnoće.

Došla je tako jesen. Lišće po šumama požutelo je i pocrvenelo, vetar ga je dohvatio i igrao se njim, a gore u vazduhu bilo je hladno. Oblaci su visili teški, puni grada i snega, a na ogradi sedeo je gavran i graktao od hladnoće. Čoveku je hladno oko srca kad pomisli na to.

Jedno veče sunce je davno zašlo, a veliko jato velikih i lepih ptica pojavi se iz žbunja. Ružno pače nikad nije videlo nešto tako lepo. Ptice su bile sjajno bele s dugim vitkim vratovima. Bili su to labudovi. Puštali su neki neobičan glas, raširili duga krila, a onda odleteli iz hladnih krajeva u toplije zemlje na široka mora. Popeli su se tako visoko, tako visoko! Malo ružno pače se osećalo nekako sasvim čudnovato; okretalo se u vodi kao vodenični kamen, diglo glavu visoko gore i pustilo krik tako glasan i tako čudnovat, da se i samo od toga uplašilo.

Ah, nije mogao zaboraviti te divne ptice, te srećne ptice i kada ih više nije mogao videti, zagnjurio se sve do dna, pa kada je opet isplivao, bio je sav izvan sebe. Pače nije znalo kako se ptice zovu, niti kuda lete, ali ono ih je volelo kako još nikada nikoga nije volelo; nije im zavidelo, kako bi mu moglo i pasti na pamet da poželi takvu lepotu; bio je zadovoljan, kad ga u dvorištu patke trpe, njega, jadno ružno pače!

A zima je bila tako hladna, tako hladna; pače je moralo da pliva po vodi, da čuva to parče da se ne zaledi; ali svake noći ovaj je otvor bivao sve manji i manji. Mrzlo se, pucala je sve ledena kora; pače je moralo snažno da vesla nogama da se voda sasvim ne zaledi; najzad se umorilo, stalo i zamrzlo se u ledu.

Rano izjutra došao je jedan seljak, video pače, svojom klompom razbio led i odneo pače svojoj ženi.

Ovde u kući, ono je opet oživelo. Deca su htela da se s njim igraju, ali naše pače pomisli da hoće da ga muče. Od straha je odletelo pravo u lonac s mlekom, te se mleko prosu po celoj sobi, a žena vrisnu i sklopi ruke nad glavom a ono polete u čabar s maslom i onda opet u bure s brašnom i opet gore, — ali kako je sada izgledalo!

Žena je vrištala i mahala žaračem a sva deca jurila da uhvate pače i smejala se i vikala; dobro je bilo što su vrata stojala otvorena; napolje je pače izletelo u sneg koji tek što je pao. I ležalo tu a činilo mu se kao da spava.

Ali bilo bi suviše tužno da pričamo sve muke koje je siroto pače moralo da izdrži na ciči zimi. Ležalo je u močvari među trskom, kada se sunce opet toplo rodilo i toplije zasijalo. Ševe su pevale i lepo proleće je ponovo došlo.

Tada je pače zamahalo krilima. Zašumela, su ona jače nego nekad i snažno ga ponela napred i pre nego što je i znalo šta se s njim zbiva, stvorilo se ono u jednom velikom vrtu gde su jabuke blistale u cvetu a cveće mirisalo viseći na dugim zelenim granama sve do vijugavih potoka. O, ovde je bilo tako lepo, tako prijatno! I baš ovde, pojaviše se iz gustiša tri lepa bela labuda; mahali su krilima i plivali po vodi tako lako, tako lako! Pače je poznavalo ove divne ptice, pa ga obuze neki čudan bol.

„Odleteću njima, ovim kraljevskim pticama,“ kazalo je ono, „one će me ubiti zato što ja, nakazna životinja, hoću njima da se pridružim. Ali svejedno! Bolje da me oni ubiju nego da me grizu patke, da me tuku kokoške, da me nogom udara devojka koja kokoške hrani i da toliko trpim preko zime.”

I mladi patak polete u vodu, pa dopliva do divnih ptica, koje ga pogledaše pa raširiše krila.

“Ubijte me samo,” kazalo je siroto pače i oborilo glavu na vodu očekujući smrt.

Ali šta vide u vodi! Videlo je ispod sebe svoju sopstvenu sliku, a to više nije bila neka nezgrapna siva ptica, ružna i odvratna, nego je to bio labud.

Ne mari ništa kad se neko rodi u pačijem gnezdu, ako se samo ispilio iz labudovog jajeta.

Dobro stvorenje naučilo je mnogo u brigama i nevoljama koje je moralo iskusiti. Sad je umelo da ceni svoju sreću, svu krasotu koja ga je čekala.

A veliki labudovi plivali su oko njega i milovali ga kljunom. Po vrtu su trčala deca pa bacala hleb i žito u vodu, a najmanje je uzviknulo: „Evo jednog novog labuda!“

Ostala deca klicala su zajedno s njim: „Da, došao je još jedan novi!“

I svi su pljeskali rukama i igrali u krug, pa otrčali majci i ocu, pa su onda u vodu bacili i hleb i kolače, a svi su govorili: „Ovaj novi je ponajbolji! Tako mlad i tako lep!“

A stari labudovi poklonili su se pred njim. Tada se mladi sasvim postideo pa sakrio glavu pod krilo i sam nije znao šta da radi. Bio je presrećan, ali ipak ne gord, jer dobro srce nikad nije gordo. Mislio je o tome kako su ga gonili i kako su mu se podsmevali, a slušao je sada sve kako govore da je on najlepši od svih lepih ptica. I drveće je spuštalo svoje granje u vodu do njega i sunce je sijalo tako toplo i tako lepo, te zatrepta njegovo perje, vitki vrat se podiže i on od srca zaklikta:

„Ovoliko sreće nisam ni sanjao, kada sam bio ružno pače!“

Hans Kristijan Andersen

Iz knjige: NAJLEPŠE BAJKE od Hansa Kristijana Andersena, Izdavač: Izdavačko i knjižarsko preduzeće GECA KON A.D., Beograd, 1935. godine

Adaptacija: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Izvor i foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)