Категорија: Intervju

Miroslav Mika Antić – ČESTITKA ZA NOVU GODINU

Mene je uvek nerviralo kad ljudi izmisle jedan dan u godini, pa kažu: Ovo je Nova godina! I onda slave Novu godinu.

Ja kalendare ne volim. Nova godina može da bude svaki dan, može da bude u junu, može da bude u aprilu, može da bude u martu Nova godina. Prvo, može da bude kad čovek ima para; drugo, može da bude kad je čovek srećan, a treće, zašto baš mora da bude Nova godina uvek onda kad je drugima Nova godina? Meni je ponekad Nova godina pa idem ulicom i vičem: Jao, baš je sada počela! A oni ne veruju, kažu: Nemoguće, danas je (recimo) 15. april, otkud može tebi da bude Nova godina?

A meni Nove godine počinju od nekih trenutaka koji su mi dragi u životu, kad ja odlučim da nešto stvorim, da nešto uradim, da nešto budem, da nešto otraje u meni… I ako bih ja nekom čestitao Novu godinu ( a evo čestitam, imam priliku ovoga puta da to kažem i na radiju), ja bih poželeo Novu godinu ne samo 1. januara ljudima, nego bih poželeo svim onim danima kada im je dobro, kad im se učini da valjaju sami pred sobom i sami pred drugima, kad im se učini da im je dan nekako bolji nego što je bio juče i kad im se učini da je dan gori nego što će biti sutra. I da uvek postoji nekakvo sutra koje će biti mnogo bolje nego što je danas.

Miroslav Mika Antić

Video: Miroslav Mika Antić govori svoju čestitku za Novu godinu. Video by Mala Vračka

Vlatko Stefanovski

Vladimir Vlatko Stefanovski (24. januar 1957, Prilep) je makedonski gitarista, virtuoz, prepoznatljiv po svom posebnom stilu.
Rođen je u glumačkoj porodici i počeo je da svira gitaru sa 13 godina, a pre svoje dvadesete je oformio sastav Leb i sol (u kome su pored njega nastupali Bodan Arsovski, Nikola Kokan Dimuševski, Garabet Tavitjan i Kiril Džajkovski), koji je izdao 13 albuma i nastupao širom sveta. Sem toga, Vlatko je izdao nekoliko solo albuma i uradio je muziku za više filmova i pozorišnih predstava. Takođe, radio je muziku za mnoge ovdašnje velike zvezde Balkana.

TEKSTOVI PESAMA

Muzika iz filma NEBESKA UDICA

Dimitrijo, sine Mitre (Instrumental)

Diskografija i radovi

Albumi

Zodijak (sa Bobanom Arsovskim – Third ear music – 1990.)
Cowboys & Indians (Third ear music – 1994.)
Sarajevo (Third ear music – 1996.)
Gipsy Magic (Third ear music – 1997.)
Kruševo (sa Miroslavom Tadićem – MA recordings – 1998.)
Vlatko Stefanovski Trio (Third ear music – 1998.)
Live in Belgrade (sa Miroslavom Tadićem – Third ear music – 2000.)
Put na Sunce (IFR – Kalan – 2000.)
Kino kultura (Third ear music – 2001.)
Kula od karti (Avalon Production – 2003.)
Treta majka (sa Miroslavom Tadićem – Avalon Production – 2004.)
Thunder From The Blue Sky (Vlatko Stefanovski trio sa Janom Akermanom i Damirom Imerijem – Esoteria Records – 2008.)
Seir (Kroacija rekords – 2014.)

Filmska muzika

Šmeker (Zoran Amar, 1985. jugoslovenski)
Za sreću je potrebno troje (Rajko Grlić, 1986. jugoslovenski)
Zaboravljeni (Darko Bajić, 1989. jugoslovenski)
Klopka (Suada Kapić, 1990. jugoslovenski)
Početni udarac (Darko Bajić, 1991. jugoslovenski)
Suicide guide (Erbil Altanaj, 1996. makedonski)
Nebo gori modro (Jure Pervanje, 1996. slovenečki)
Gipsy magic (Stole Popov, 1997. makedonski)
3 Summer Days (Mirjana Vukmanović, 1997. jugoslovenski)
Journey to the Sun (Yesim Ustaoglu, 1998. turski)
Nebeska udica (Ljubiša Samardžić, 2000. jugoslovenski)
Serafim, svetioničarev sin (Vicko Ruić, 2002. hrvatski)

Balet

Zodijak (sa Bobanom Arsovskim 1989.)
Vakuum (1996.)
Dabova šuma (1998.)
Edukativne TV serije
Bušava azbuka (1985.)

Animirani filmovi

Cirkus (Darko Marković, 1979.) sa Leb i sol
Vjetar (Goce Vaskov, 1990.)

Kratkometražni filmovi

Volim vodu (Goranka Greif Soro, 2002.)

Albumi sa grupom Leb i sol

Leb i sol (PGP-RTB – 1978.)
Leb i sol 2 (PGP-RTB – 1978.)
Ručni rad (PGP-RTB – 1979.)
Beskonačno (PGP-RTB – 1980.)
Sledovanje (PGP-RTB – 1981.)
Akustična trauma (PGP-RTB – double live – 1982.)
Kalabalak (Jugoton – 1983.)
Tangenta (Jugoton – 1984.)
Zvučni zid (Jugoton – 1985.)
Kao kakao (Jugoton – 1987.)
Putujemo (Jugoton – 1989.)
Live in New York (Third ear music – 1991.)
Anthology (Third ear music – 1995.)

Meša Selimović

Mehmed Meša Selimović (Tuzla, 26. april 1910 — Beograd, 11. jul 1982) je bio istaknuti pisac koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka. Njegova dela ugrađena su u temelje čitave moderne književnosti i kulture na balkanskim prostorima.

Uvijek sam volio lijepo pričanje, ličilo mi je na divno bajanje koje razoružava zle sile.“ – Meša Selimović

BIOGRAFIJA

Meša Selimović o Dostojevskom, knjizi DERVIŠ I SMRT, ljubavi, smrti, smislu života, čitaocima…

Kada su na samom početku novog milenijuma anketirani umni ljudi Srbije koja prozna knjiga treba da ponese epitet da je najbolja što je u 20. veku napisano na srpskom jeziku, izbor je pao na Mešin roman „Derviš i smrt“

CITATI

Meša Selimović – DERVIŠ I SMRT (Odlomci)

Meša Selimović – TVRĐAVA (Odlomci)

Meša Selimović – SJEĆANJA (Memoarska proza)

Meša Selimović – OSTRVO (Odlomci)

Meša Selimović – TIŠINE (Odlomci)

Pišući zato što ne mogu drukčije, zadovoljan sam kad vidim da su moje knjige privoljele nekoga da ostane sam sa sobom, neopkoljenim, pravim, da sam sebi zaviri u dušu, kad neka moja riječ odjekne snažnije u njemu.“ – Meša Selimović

Spisak dela:
Uvrijeđeni čovjek (1947)
Prva četa (1950)
Tuđa zemlja (1957)
Noć i jutra (filmski scenario) (1958)
Tišine (1961)
Magla i mjesečina (1965)
Eseji i ogledi (1966)
Derviš i smrt (1966)
Za i protiv Vuka (1967)
Tvrđava (1970)
Ostrvo (1974)
Sjećanja (1976)
Krug (1983)

„Lakoća kojom se formulisao i održavao na paučini jezika, aforistika i logika koju je demonstrirao svedočili su o jednom bogomdanom daru, bez drugih uverenja osim vere u umetnost“ – Matija Bećković o Meši Selimoviću

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Đorđe Balašević – Vremeplov… 1979. godina

Đorđe Balašević – Vremeplov… 1979. godina

Te 1979. godine na festivalu Split ’79. Đorđe Balašević je sa pesmom „Panonski mornar“ osvojio prvo mesto po glasovima publike u Večeri dalmatinskih šansona. U jednoj od verzija pesme su bili i danas većini nepoznati stihovi:

„Imao sam kao mali strašan elan,
snivao sam da ću proći svet,
da ću stići do Afrike ko Magelan…“

Iste godine je objavljen i prvi album Ranog mraza – Mojoj mami, umesto maturske slike u izlogu, sa pesmama:
Uvod, Sve je dobro kad se dobro svrši (Lana), Drago mi je zbog mog starog, Jedan Saša Iz Voza , Uticaj rođaka na moj životni put, Mnogo mi znači to, Neki novi klinci, Stara Pesma, Moj Frend Ima Rock And Roll Band, Brakolomac, Prodaje se prijatelj i Kraj.

Tekst pesme UVOD:

Ja se slikam za naslovne strane
I provodim neke bezvezne dane (to znaš).
Dajem intervjue (uvek iste)
I pikiram ka vrhu top liste. Pa da.
Sve zbog moje drage mame.

Mesto maturske slike na tablou
U nekom izlogu na lokalnom korzou,
sve što radim ja, ja radim zbog nje.

Mesto maturske slike na tablou
U nekom izlogu na lokalnom korzou
Ovo dajem njoj.

Muzika i tekstovi: Đorđe Balašević
Aranžmani i produkcija: Josip Boček
Ton majstor: Tahir Durkalić
Saksofon: Milivoje Marković
Violina: Jovan Kolundžija
U „Staroj pesmi“ korišćen refren iz pesme „Zoki, Zorule“ Dragana Tokovića

Autorski članak Đorđa Balaševića iz 1979. – Stranica mog života

 Posteri i naslovne strane iz časopisa – Đorđe Balašević

Rekli su… o Miki Antiću

Rekli su o Miroslavu Miki Antiću…

„Ravnica je svima nama uglavnom ravna. Njemu je bila izuzetno visoka i široka. Uglavnom je to bilo predstavljeno na njegovim slikama. To su suncokreti u modernijoj fazi njegovog stvaralaštva.“ – Jug Antić, sin Miroslava Mike Antića

Nemanja Rotar („Sutradan posle detinjstva“) :

Miroslav Mika Antić je napustio ovaj svet 1986. godine sa rukama zamočenim u zlatni prah. Hteo je te večeri da naslika još jedan suncokret, mešajući oker sa zlatnim prahom.

„Hteo ja još, pa stao.“ Tako je napisao na toj nedovršenoj slici.
Pokušali su da mu operu ruke, ali prah nije silazio. Dve starije žene su se prekrstile. Pomislile su da se pesnik beatifikuje. A on je otišao na onaj svet sa zlatnim rukama da se tamo rukuje sa svojom braćom po peru, Đurom, Jesenjinom, sa njegovim Majakovskim… Mika je ležao na odru dok su mu ruke svetlucale kao u biblijskoj priči.

Desanka Maksimović – Miki Antiću u spomen

„Rastao, rastao i ostao da raste, Miroslav Antić, sa svim budućim generacijama. Uz roditelje, babice i rodbinu ostaje da čeka svako dete, da ga nasmeje, da mu oboji čuperak, da opet sa njim raste, raste… Toliko je životan.“ – Dragan Lukić

Dušan Duško Radović o Miroslavu Miki Antiću

Po Drašku Ređepu, Antić je bio: pesnik, boem, umetnik reči, usmenjak, slikar, dramatičar, pustolov, ljubavnik zavičaja, paor, dečak, Banaćanin, naslednik Zmaja, filmadžija, bostandžija, reporter, mag… Antiću je gotovo čitav život prošao u nekom čudnom polusnu. Ni sam često nije mogao da razgraniči šta mu je java, a šta san. Poslednju svoju jesen, već sasvim skrhan bolešću, proveo je u Banji Junaković. Ti dani, ovako su se urezali u Ređepovo sećanje:

– Voleo je ovu banju i zbog najdužeg šanka koji je ikada video. Jednog dana otišao je u obližnji Sombor, kod Milana Konjovića. Vratio se sav srećan i pohvalio mi se: “Milan me je naslikao”. Pitao sam da li ga je slikao u Galeriji, a znao sam da Konjović nikada tamo ne slika, nije tu držao ni pribor. Odgovorio mi, sad već pomalo zamuckujući da je Milanu pozirao baš u Galeriji i to dva sata. I da portret nije poneo, jer je ostao da se suši.

Kasnije je Konjović otkrio Ređepu da o Antićevom portretu nije bilo ni govora, a kamoli slikanja, ali je posle pesnikove smrti načinio portret po sećanju, koji je “Prometej” docnije štampao kao razglednicu.

Branislav Petrović – Miroslavu Miki Antiću u spomen

MIKA I RAŠA POPOV

Nisu Mika Antić i Raša Popov bili najbliskiji drugari jer Raša kaže za sebe da nije bio boem tako velikog formata kao Mika. Ali, spajala ih je specifična vrsta prijateljstva.

Tako je bio svedok kako je Antić 1957. proteran iz Novog Sada jer se drznuo da u jednom novinskom tekstu iskritikuje omiljenog Titovog književnika Miroslava Krležu. Skrasio se Mika u Beogradu, ali kazna je dugo bila na snazi. Morao je godinama da čeka priliku da na mala vrata objavi knjigu pesama „Plavi čuperak“.

Knjiga je dosad imala više od 100 izdanja i danas je najomiljenija zbirka pesama za decu u našoj zemlji i okolini.

A, tek joj je 50 leta – šeretski zaključuje Popov.

NA dan kad je umro Mika Antić, Raša Popov je sedeo u kafani „Šumatovac“ pored „Politike“. Kada je čuo tužnu vest, napisao je: „Nek zasvira tužnu pesmu gajdaš Rada Čatar, crna kiša pala je na mokrinski atar“ – ispričao je jednom Bogdan Ibrajter Tane, emotivnu vezu dvojice pesničkih divova iz Mokrina, Mike i Raše.

„Mene zadivljuje distihovana parafraza svemirske stvarnosti. Kaže Antić: Bolestan sam od punog meseca, a puno sunce boluje od mene. To je taj klasik srpske poezije 20. veka, koji u poeziji veliča i svoj zavičaj i oseća zvezde, vetrove i ptice“- Raša Popov.

Meha Šehić:

Antić je imao preveliku energiju za jedan život. Zato ga je bezdušno rasipao, na sve strane. U tome je nalazio zadovoljstvo i okrepu, iako znam da je skupa cijena takvog življenja.

Mislim da je živio magnoveno, od trena i za tren. Za njega nije bilo prepreka. Ili ako ih je bilo, smatrao ih je motivskim predloškom za pjesničko nadahnuće. Prezent i futur kod njega su uvijek kucali istim bilom. Duhom je ukidao sve udaljenosti, prostorne i vremenske. Dovoljno je pročitali njegovu knjigu ”Mit o ptici” i uvjeriti se koliko je tajanstveno imanentno našem biću. Ptica je središte toga tajanstva. Let njeno suštastvo. Nebo vječni izazov.

Možda se Antićevo shvatanje vremena i života poklapa sa Prustovim. I kod jednog i kod drugog osjeća se potreba u traganju za vremenom, što je ujedno i traganje za samim sobom. Dvije su stvari za biće nužne. Da se trenucima transferira vječnost. Tako prisvojeno vrijeme postaje pobijeđeno vrijeme. Ptica kao simbol u Antićevoj poeziji ima takvo označenje.

Pomenuli smo Antićevu energiju, s razlogom. To se vidi po broju pjesničkih djela koja su, sva bezmalo, našla blisko utočište kod brojnog čitateljstva. Posebno zbirka za djecu ”Plavi čuperak”, doživjevši mnoga izdanja i nesuzdržane pohvale. Niko vrijeme zaljubljivanja nije tako vjerno i tako kristalisano dočarao kao ovaj poeta. Zvukovi se skladno pretvaraju u posebnu omamu, a riječi kao prenosioci subjekta, profilišu ono najljepše što se talasa u mlađahnom biću. To je ono stanje kad želja želju pretiče. Baš u tom preticanju žive zanos i smisao. U zbirci ”Plavi čuperak” želja se preobraća u taj zanos. A mi znamo da je zanos najljepša karika života. Otuda tolika jagma mladeži za ovim djelom.

Kad smo već kod djela ovog pisca, pomenimo ”Plavo nebo”, ”Koncert za 1001 bubanj”, ”Roždenstvo tvoje”, ”Nasmejani svet”, ”Boje i reči”… Tu su i filmovi ”Doručak sa đavolom”, ”Sveti pesak”, ”Široko je lišće”, ”Strašan lav” i drugi.

Ovaj poeta nosio se mišlju da je i u ljubavi više davao nego što je dobijao. Žene su brzo osjetile da zanos nije dovoljan za brak. Da je to predigra, a za igru su potrebne realne stvari. Neka vrsta racija u svemu, pa i u osjećanjima. Poeta se sa time nije mirio.

Raskidao brakove čim su zapali u krizu. I uvijek se novom snu predavao. I tako bi to trajalo, da nije došla opaka bolest. Pa i nju je pjesnički prihvatao. Kao neumitnost. A to je umio, ponekad i sa ciničkom opaskom. Iako je dijagnoza bila crna, nije prestajao da piše. I da igra šah. Sa ljekarom koji ga je liječio, tražio je crne figure, koje su, govorio je, u dosluhu sa njegovom bolešću i sudbinom. Kad bi odnio pobjedu nad protivnikom, likovao je: Još se ne spušta moja zastavica!

Majka Melanija doživjela je sinovljevu smrt. Za života ga nije opominjala da umjerenije živi. Znala je za njegovu boemiju, rastave. Nikad ni riječi prigovora. To je Antić s ponosom isticao. To bi mu poništilo punoću života. Kako je majci bilo u srcu, druga je stvar Utjeha joj je bila što je iza njenog Mike ostalo šestoro djece.

Roditelji su bili učitelji i stalni selidbenici: Mokrin, Kikinda, Pančevo. U Pančevo se porodica doselila 1941. godine. Tu proživjela tamne okupacijske dane. Tu je napisao i prve stihove, prvi se put zaljubio.

Poslije slijede gimnazijski dani, fakultet, rad u listu ”Pančevac” gdje je pored novinskih tekstova i uređenja dječje strane pravio i strip, sa naslovom ”Bata iz Banata”. Poslije se na životnoj traci smjenjuju različita zaduženja i obaveze. U Beogradu i u Novom Sadu, gdje je proveo punih trideset godina kao slobodni reporter ”Dnevnika”.

U njegovom biću bio je usađen gen da se živi brže od života, ne ispuštajući iz vida same dubine života, koje je u pjesništvu otkrio. Antić se brzo od trauma oporavljao i pribrao. Poslije njih imao je veće nalete na stvaralačkom planu. Kad se njegova ličnost sagleda iz blizine, iz životnog i stvaralačkog ugla, uočavamo da je tempo strasti prelazio u nagle fortisime, u intenzitet najjače vrste. To je moralo naći odraza i na njegovo zdravstveno stanje.

U trenucima njegove bolesti, kada je stvarnost bila odveć maglovita, Antić se osvrnuo, u posljednjim časovima, na svoje vrijeme i njegove vrijednosti. To je bilo pri uručenju jedne književne nagrade u Novom Sadu. Evo doslovno tih riječi: ”Srećan sam što sam dobio pravo crveno priznanje. To je nagrada koja se dobija za čuvanje revolucije obrazom kao bombom, čašću kao puškom, dostojanstvom, slobodom i pameću. Ima jedna revolucija u kojoj sam živio u toku rata i u posleratnim godinama. Ovo naše danas je deo te revolucije. Čuvajte je.”

Kad je umirao rekao je da mu niko ne drži govor.

Tako je i bilo. Jedino u njegovom rodnom Mokrinu, na dan njegove smrti, održali su pisci književno veče u čast preminulog pjesnika.

Žarko Đurović:

Miroslava Antića nazivali su ”mokrim bratom” iz Mokrina. Boemijom i pijanlucima najviše je ugrožavao sebe, ali je svojim stvaralačkim darom nadvisivao sredine u kojima je živio. Bio je posjednik neslućenog dara i energije, koje je samo smrt mogla ukrotiti. Zbirkom pjesama za mlade ”Plavi čuperak” i zbirkom poezije ”Mit o ptici” uvrstio se u red najvećih pjesnika na tlu bivše Jugoslavije u drugoj polovini prošlog vijeka.

Pamćenje samo za sebe za stvaraoca mnogo ne znači. Ako ono dobije imaginativnu osnovu i ako od nje potiču mnoge amplitude duha, možemo reći da je ono svrhovito i životno. A za pamćenje je važno da putuje kroz vrijeme, sačuvavši u njemu one trenutke koji domašajem obuhvataju najdalje trenutke prošlosti. Reći ćemo da je to djetinjstvo, budući da se iz njega vjerno rađaju slike i prve važnije spoznaje.

Život Miroslava Antića je jedno veliko djetinjstvo. I onda kad je zakoračio u punu stvaralačku zrelost, ono je predstavljalo crpku koja je napajala bogate stvaraočeve svjetove. Najviše one koje su nadahnute maštom. Mislim da je kod Antića ona bila stožer jedne fine unutrašnje prozračnosti. Rekao bih nešto nalik snu, sa brzim prelaskom iz jednog osjećanja u drugo, ne remeteći pri tom svoje značenjske upitanosti.

Pamtim ga kad je jedne noći, dakako pripit, ali još više uznijet pjesničkim zanosom, banuo u Klub pisaca Beogradskog univerziteta u Balkanskoj četiri, na petom spratu i glasno počeo da recituje stihove iz tek objavljene zbirke pjesama ”Ispričano za proleća”, o kojoj je Davičo, petnaestak dana prije toga, izrekao najlaskavije ocjene. Tada Antić nije imao ni punih dvadeset godina.

Petar Kerečki, predsjednik Kluba, zamolio je pridošlicu da se stiša i urazumi, ističući da je ovo skup pisaca, a ne kočijaša.

– Boli me briga kakav je skup! – vikao je Antić. Došao sam da u ovoj zimskoj noći oglasim dolazak proleća!

Kerečki je tražio da se nezvani gost izbaci iz Kluba, na što smo se usprotivili Brato Pavlović i ja. Kerečki je, uz saglasnost prisutnih, zahtijevao da i mi zajedno sa ”uljezom” napustimo klupske prostorije. To smo i učinili i sa Antićem pošli u kafanu ”Triglav”, koja se nalazila na samom rubu pijace Zeleni venac. Tu smo i zoru dočekali i sa njome patrolu milicije, koja nas je, usljed narušavanja javnog reda i mira privela u milicijsku stanicu u Knez Mihajlovoj ulici, nadomak kafane ”Grčka kraljica”.

Antić se obratio šefu smjene sa molbom da, iako priveden, recituje stihove, prvo Jesenjinove, a poslije svoje. Ovaj mu je uslišio molbu.

Odjekivali su Jesenjinovi stihovi (tada su bili u modi). Iz druge prostorije došli su milicioneri da slušaju razbarušenog pjesnika, zaboravljajući na službene obaveze. Antić je recitovao Jesenjinovu pjesmu ”Pismo ženi” da bi se tome recitovanju pridružio i Pavlović sa omiljenom pjesmom ”Šemsa”. Recitovao sam i ja pjesmu sličnog sadržaja, svoju.

Odobrovoljeni šef smjene izvadio je nešto novca i dao ih Pavloviću.

– Zaslužujete jednu turu pića! – rekao je.
– Važno je da nismo dobili po turu! – uzvratio je Antić.

Od toga trenutka, koje je bilo i prvo poznanstvo, održavao sam bliske odnose sa Antićem. Najčešće u kafanama, mada smo se na obostrano zadovoljstvo, sastajali i tamo gdje je radio u ”Dnevniku” kao novinar, u Novom Sadu, blizu bivše banovinske zgrade.

Sada, na vremenskoj distanci, razmišljam o Antiću, njegovoj poeziji i burnom životu. Ono što me je kod njega najviše privlačilo bila je buntovna priroda. Iza nje krio se jedan nepresušan dar za mnoge oblasti, za poeziju u prvom redu, a poslije za film, slikarstvo, novinarstvo. Bio je zaljubljenik raznih borilačkih vještina – boksa, džu doa… Kad su mu sinovi pošli u školu, počeli su da se podučavaju iz navedenih vještina. Pitajući za njih kako su, rado bi mi rekao da su uznapredovali, pomenuvši neke pojaseve u koje se ja veoma malo razumijem.

Mića Vujičić:

Književnik i novinar Raša Popov rekao je jednom prilikom da se tajna fenomena Miroslav Antić može odgonentnuti tehnikom „Fukoovog klatna“. Iako je u svojim pesmama saopštavao filozofski ozbiljne stvari, Mika Antić je uspevao da bude dostupan svakom čitaocu. Zbog toga je postao klasik. Njegove pesme su lepa književnost, ali i bestseleri koji se čitaju i na plaži i u školskoj učionici. Naprosto, čovek je bio genije.

Rođen je u Mokrinu 1932. godine, a umro je 24. juna 1986, pre tačno dvadeset godina. No, i te bi se informacije morale uzeti s nevericom. Sam Antić je govorio da je živeo stotine godina. Pre svega zbog toga što je bio svestran i zato što nije bilo posla koji mu je bio stran. Lako je iz njegovih pesama uočiti koliko je voleo život i koliko se trudio da od njega uzme sve što mu se nudi. Bio je pre svega pesnik. „Plavi čuperak“ ulazi u istoriju književnosti kao knjiga koja će se izdvojiti po broju izdanja. Bio je pesnik tinejdžera – pesnik koji se usudio da poetski rafinirano piše o njihovim prvim ljubavnim iskustvima i problemima. Međutim, bio je i mudrac, recimo u svojoj zbirci „Horoskop“ koju posvećuje svom sinu s molbom da nikada ne pristane na čopor . U „Garavom sokaku“, o čijim je pesničkim i astrološkim dostignućima najstudioznije i najbolje do sada pisao Antićev zemljak Raša Popov, bio je pesnik s jakim socio-angažmanom. Iako su često podvlačili njegovu boemsku crtu, Miroslav Antić je bio pesnik koji je godinama brusio svoju poetiku. Nekoliko zbirki pesama govori tome u prilog. U njima se Antić igra rečima i pesničkim oblicima, stilskim figurama i rimama.

U svojoj autobiografiji Mika kaže: „Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije… Imam i neke nagrade i priznanja. Dve „Nevenove“. Jednu za životno delo u poeziji za decu; Goranovu nagradu; nagradu Sterijinog pozorišta; Zlatnu arenu za filmski scenario; Nagradu oslobođenja Vojvodine; Sedmojulsku nagradu Srbije; Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list „Ritam“, ili uređivao Zmajev „Neven“.

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca nego za šaputanje, rekao sam u pesmi „In memoriam“. I u svim ostalim svojim pesmama“.

Ipak, jedan od najinteresantijih podataka vezanih za ovaj sočni i bogati životopis svakako je podatak da je Antić napisao i jedan ljubavni roto roman. Roto roman „Stepenice straha“ objavljen je 1973. godine u „Novinsko-izdavačkom preduzeću Forum“ iz Novog Sada, pod podnaslovom „Ljubavni vikend roman“, a u znamenitoj ediciji „Svi pisci sveta“. To je ljubavna priča o odrastanju tinejdžera Vuka Pavlovića koji na moru pokušava da osvoji visoku i strmu morsku liticu koja je već usmrtila nekoliko ljudi. To je prvi (avanturistički) nivo priče. S pojavom Olje, koja pravi zemljotres u srcu glavnog junaka, priča postaje ljubavna romansa. No, glavni junak Vuk ima haklberijevski problem. Njegovog junaka ne zlostavlja otac kao Haklberija Fina, ali se njegovi roditelji svađaju. Tražeći izlaz za Vuka, Miroslav Antić u priču uvodi Bobu, simpatičnu profesorku muzike koja je od onih karaktera za koje se ne zna šta su. Boba je i drugi roditelj i potencijalna ljubavnica. Svejedno, ona je još jedan arhetip biser u roto dramaturgiji Mike Antića.

Zanimljivo je kako se klasik naše književnosti prilagođava žanru. On pokazuje da je sjajan pesnik, ali i literarni zanatlija. Piše roman u jednom dahu, držeći se pravila vikend romana. To nije laka stvar, ali Antić, renesansna ličnost s hiljadu zanimanja, kao da piše roto roman iz tri poteza. Ovo je knjiga koja ne odudara previše od ostalih romana iz edicije „Svi pisci sveta“. Ali, opet su tu pametne filozofske maksime koja obeležavaju Antićeve dvadeset dve zbirke poezije, a koje su tako lepo kocentrisane u zbirci „Horoskop“. I u „Stepenicama straha“ Miroslav je Antić. Već na prvim stranama stoji da ljudi obično gledaju u nešto, ali da ipak nije dovoljno videti. „Treba se setiti očima…“ .

Roman „Stepenice straha“ koji je reprintovan u sklopu sabranih dela Miroslava Antića koje je objavio novosadski „Prometej“, mogao bi da bude sjajna metafora karaktera ovog neverovatnog čoveka čija bibliografija, bez preterivanja, liči na telefonski imenik. Ima čak 3225 bibliografskih jedinica! Tinejdžerski roman „Stepenice straha“ potvrđuje Rašinu tezu o fenomenu „Fukoovog klatna“ čiju je tajnu Mika očigledno znao i mogao bi s delimično odgonetne tajnu tog mudrog svaštara i zaljubljenika u svaki atom života.

Milan Živanović:

Na današnji dan pre sedamdeset godina u Mokrinu je rođen neponovljivi Miroslav Antić. Sve što je uradio potpisivao je kao pesnik, a ceo radni vek proveo je u „Dnevniku“ i bio njegova „prva violina“

Miroslavu Antiću (Mokrin, 14.3.1932 – Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: „Niko ne sme da mi drži govor!“. Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao „Besmrtnu pesmu“ i naručio Janikine tamburaše i „Pira manđe korkoro“ („Lutam sam po svetu“).

Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antić se preselio u legendu. Još za života je bio mit, a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj, samo u pisanom obliku. Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste, posejao je tragove svoje genijalnosti i u „pobočnim umetnostima“: na filmu, u pozorištu, slikarstvu. Da ne govorimo o novinarstvu. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica, 152 izdanja Antićevih knjiga.

U svemu što je takao, uradio svojom rukom, Antić je bio neponovljiv i postao, uistinu, kultna ličnost. Živeo je više života, najmanje osam, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Antiću „znali sve“ iz kafanskih priča i naklapanja, hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli, tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov „Rečnik Vojvodine“. U njoj Antić nije čuo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, osećao moć zemlje. Više od knjiga čitao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja.

Antić je voleo da parafrazira Kandinskog i kaže kako je „sve što umetnik izdahne umetnost“ – činio je to sa prevelikom strašću. On je sve to zvao – pesma. I potpisivao kao Pesnik. Krećući se u svim vremenima i prostorima, zahvaljujući novinarstvu i mestu reportera u „Dnevniku“, Antić je znao da kaže:
– Sve je stvoreno iz kretanja, a ko se više kreće nego novinar. Zahvaljujući novinarstvu uspeo sam da obiđem ceo svet, sem Australije. Naravno da tamo nisam samo skupljao materijal za reportaže, nego se tu vrlo mnogo zalepilo za mene od drugih kultura.

Pesnik koji je poslednje dane propatio kao Isus na krstu, iznedrio je biser čiji je sjaj teško gledati otvorenih očiju. Antić nije hteo u kalup, u biografiju, i onda kada je promišljeno pravio. Sa zlatnim prahom među prstima otišao je na onaj svet da nam sa nebeskih visina u zvedanom jatu pokatkad namigne. To je ta njegova trajna i tajna veza:

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag

Miroslav Antić živi svoj drugi život u bljesku kometa, a njegov duh je u svemu što je svojom rukom uradio.

Tom Antiću vredi se vraćati. Uvek!

Miloš Crnjanski – CITATI

Miloš Crnjanski CITATI

Prošlost je grozan, mutan bezdan; što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikada postojalo. (Seobe)

Kada bi ceo srpski narod nestao, a ostao samo Gorski vijenac – ostalo bi dosta. – Miloš Crnjanski

Pisac mora mnogo da putuje, mora mnogo da vidi, da mnogo doživi. – Miloš Crnjanski (Iz razgovora sa Dragoslavom Adamovićem, 1974.)

…Nije samo ono što sam pevao i pisao, priča samo, nego je priča i ono čega sam se bojao i od čega sam strepeo. Sve je to bilo obmana. Živeo sam ludo. San je ceo moj život bio… – Miloš Crnjanski

Sve su to bila „raseljena“ lica. Međutim, neće to biti priča samo o njima, nego i tom londonskom svetu, koga, kao sardine u limenim kutijama, voze, ujutru, na rad, u London, a vraćaju uveče, okrenute leđima prema Londonu, iz Londona. A najviše o toj, ogromnoj, varoši, čiji je zagrljaj bio smrtonosan za toliko ljudi i žena, — a koja sve to gleda, nema kao neka bezmerna Sfinga, koja sluša kako prolaznik za prolaznikom pita: Gde je tu sreća? Kakvog, taj ulaz i izlaz prolaznika, u samoći, i gomilama, — četiri, osam, četrnaest miliona? — ima smisla? (Roman o Londonu)

A što se tiče mnogih zapeta – čak se i Ivo Andrić šalio na moj račun u pitanju tih zapeta – to je želja da čitalac čita rečenicu onako kako ja želim da je čita, ne kako bi on hteo. – Miloš Crnjanski, iz intervjua sa Jovanom Pejčićem

Poet, po mom mišljenju, otkriva čoveku, u svakom vremenu, da se osnovne vrednosti života: lepota prirode, ljubav, sreća – ne menjaju. A da su u životu, u svakom vremenu, prolaznost, neizvesnost na vrhu države, politički nemoral, raznolikost ideja o čoveku, a naročito kratkoća života i promenljivost ekonomskih situacija, uzrok, da u svetu vlada haos. Da je sve uzaludno. – Miloš Crnjanski

Osećao sam da je jedna Evropa potpuno propala, ali da se i jedna nova pomalja, isto tako krvava. (Itaka i komentari)

Vi znate da ja imam ludu teoriju sumatraizma da život nije vidljiv, i da zavisi od oblaka, rumenih školjaka i zelenih trava čak na drugom kraju sveta… (Pisma iz Pariza)

Crnjanski, preci pesnika, nalaze se, krajem 17. veka u selu Itebeju, u Banatu. Pesnik zna samo da su tamo došli iz obližnjeg sela Crnja. Pesnikov otac mislio je, i pričao, da je otuda i ime njihovo, koje su dobili pri seobi iz Crnje u Itibej. Može biti. (Itaka i komentari)

Život, greh, red, zakoni, granice, sve su to mutni pojmovi za mene. Ja tome nisam kriv. I bio, kakav bio, ja znam da ću umreti sa umornim, ali svetlim osmehom, mada mi je nejasno sve što sam učinio i preživeo. (Dnevnik o Čarnojeviću)

U mladosti, i u ratu, čovek nosi u sebi duboku čežnju za srećom, kao da će večno živeti i kao da je budućnost, kraj svih grozota, lepa. (Itaka i komentari)

Srce ne kuca više, kucaju uspomene. (Dnevnik o Čarnojeviću)

Lament nad Beogradom je moja labudova pesma. – Miloš Crnjanski (Iz razgovora sa Nikolom Drenovcem, 1964)

Non finito. Non finito. (Kod Hiperborejaca)

Đorđe Balašević o pesmi BEZDAN

Đorđe Balašević o pesmi Bezdan

– „Bezdan“? Bezdan kao šta, kakva kota?
– Priznajem da sam pokušavao da nađem drugu reč, ali je sve bilo beznadežno. Tu pevam o novoj situaciji. U „Dunji“ ona se udala, Vasa Ladački je oženio drugu koju nije voleo, onaj je doveka voleo protinu kći. Sada sumnja: da me više ne voliš?
U pesmama svi volimo da smo mangupi, mi ostavljamo. U ovim mojim godinama ljubav drugačije doživljavamo i primamo. Nema recki na revolveru, sada ti trebaju saputnici, oslonci. „Bezdan“ mi je zato vrlo draga pesma jer nosi čar novog iskustva.

(Đorđe Balašević, intervju, časopis Rock, 1986. Autor intervjua: Petar Popović)

Gibonni: – Kada je reč o pevačima, mada znam da bi bilo gotovo nemoguće, ali u nekoj specijalnoj situaciji mislim da bismo Đorđe Balašević i ja mogli da složimo pesme. Mi se ne poznajemo privatno, samo preko pesama, ali ja jako poštujem te ljude koji su izdvojeni i nezavisni od trendova. Kao Leonard Cohen, Bob Dylan, David Bowie… Đorđe Balašević je pravi majstor, a pesma Bezdan je neverovatna, kao i ceo taj album.

Đorđe Balašević – Relikvija

Kapa je poklon od kapetana duge plovidbe Gorana Antunovića, koji je došao na koncert u Sarajevo. Zvao je iz Indonezije i rekao: „Ako bi mi nabavili kartu za koncert ja bih došao iz Indonezije.“ Mislim, za Balaševićev koncert ćemo ti naći kartu (za Željka Joksimovića nemamo vezu, al’ za Balaševića ću te uvesti pa ne znam šta da bude… )

I onda mi je on bacao dva puta kapu na scenu, a ja sam mu uvek vraćao, reko: „Ti si pravi kapetan, tebi treba!“ Ali on se na kraju toliko raspametio, došao je na scenu, dao mi kapu i rekao: „Ne! Ovo je tvoja.“

Tu kapu čuvam kao malu relikviju.

– Đorđe Balašević

Preuzimanje delova teksta, teksta u celini ili fotografija  je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na  www.balasevic.in.rs

Đorđe Balašević: Devojke će skakati sa desetog sprata

Zum Reporter, 1978. – Đorđe Balašević: DEVOJKE ĆE SKAKATI SA DESETOG SPRATA
Autor pesme „U razdeljak te ljubim“ – o sebi, jednoj Zorici i bivšoj grupi…

 

Rođeni Novosađanin, kako sam kaže „već šesto koleno“, rođen u tom istom Novom Sadu pre dvadeset pet godina. Srednjeg je obrazovanja (mislimo po školi, ali ne i muzičkom smislu), studira geografiju (koju, kako sam kaže nikada neće završiti, jer ne zna tačno ni zbog čega je to upisao). „U stvari znam, znam“, pobuni se Đorđe, „Bio je to jedini fakultet u Novom Sadu na kojem, u okviru prijemnog ispita, nije trebala da se polaže matematika, o kojoj, da budem iskren, nikad nisam imao pojma. Inače, nisam ja mnogo odmakao ni u geografiji, o kojoj takođe ne znam mnogo, a jedini geografski pojmovi za koje sam čuo i o kojima znam su ravnica i reka“.

Nego, da se vratimo na Đorđa. Visok je 176 centimetara („I to bez ikakvih štikli, jer ih ne nosim“), težina mu, kaže, varira, zavisno od hrane koju mama spremi, i od toga u kojoj se kategoriji nalaze braća Kačar. Mlad, neoženjen, ali čvrsto emotivno vezan za svoju ljubav Zoricu, koja se, kako Đorđe kaže, „bavi jednim finim i ozbiljnim poslom i vredno studira medicinu; toliko o njoj, zbog obožavateljki, da se zna“.

Naivni muzički umetnik

„Moram malo da vam nastavim o ovoj geografiji“, insistira Đorđe, „Nisam bio jedno dve godine na fakultetu, i sad, bogati, svi me poznaju i svojataju. Profesori s fakulteta govore: „O, pa to je onaj Balašević što studira kod mene“, a ja ih nikada nisam video. Oni opet iz gimnazije pričaju kako sam ja bio njihov ljubimac, a lomili su me kako su hteli“.

Dobro, da ostavimo geografiju pa da se malo vratimo muzici.

„Vidite ovu moju staru tamburu s kojom se ja ne razdvajam…“, sve vreme našeg razgovora Đorđe Balašević je svirao, pa nismo znali da li nam je potreban blok za pisanje, ili kajdanka za note, „Prvi put sam je u ruke uzeo kad sam imao devetnaest godina. Eto, razbili smo tajnu, nisam bio nikakav vunderkind, i ništa me do tih devetnaest godina nije zanimalo duže od dva dana. Pre ove tambure pevao sam s jednim mojim prijateljem, a on svirao tamburu. Oženi se čovek jednoga dana, pomisli da to više ne dolikuje ozbiljnim ljudima, i ode, a ja ostadoh sam. I bilo mi je smešno da onako sam bez ičega stojim pred mikrofonom i pred publikom i pevam. Kupiše mi mama i tata tamburu, i ja bez ikakve muzičke škole, malo danas, malo sutra, „istamburah“ sve ovo što sam danas. A ja sam, što bi rekli Vojvođani, „ako je pravo kasti“, jedan naivni muzički umetnik. Nema tu ničeg čudnog, ni sa mnom, ni s tom tamburom, ni s tom naivnom muzikom. Odlučio ja, brate, ono mi krenulo pa guram. Evo, sad sam odlučio da kupim i klavir, nemam o njemu pojma, ali siguran sam – naučiću“.

„Žetva“ – „Trojanski konj“

– Dobro, i kako jedan takav čovek ili naivni muzički umetnik stiže do ovakvog uspeha?

„Pa, ima i za to pravi put. Znao sam da ne mogu sam ništa, ni ja ni moja tambura. Još pre tri godine učestvovao sam u formiranju jednog sastava koji smo tada nazvali „Žetva“. Ali, pošto me, kako narod kaže „mesto ne drži“ više od mesec dana, napustio sam „Žetvu“ zbog malog fudbala. Posle sam, kao što vam rekoh, odlučio da malo duže ostanem u muzici, pa sam se ponovo uvukao u „Žetvu“. Nisam mogao, ljudi, sam prodreti na novosadski Radio. Trebalo mi je da snimim nekoliko kompozicija, da bi narod za mene čuo, a onda, posle nekoliko meseci, zbogom „Žetvo“! Na sreću, ta čudna melodija „U razdeljak te ljubim“, bila je dovoljna za moj planirani beg. Ostavio sam „Žetvu“, prema kojoj, da budem pošten, ništa nisam ni osećao, a najmanje ljubav, ona je meni pre poslužila kao trojanski konj, da se uvučem tamo gde nisam mogao stići sam. Tako sam krenuo sam u avanturu, ali sada se već moglo. Prvo što je trebalo uraditi, to je bilo naći nekoliko muzičara i vokalnih solista koji razumeju moju muziku i koji je vole onako kao ja. Bilo je tu dosta lutanja, bilo je i neznalica i šarlatana, ali sada se iskristalisalo. Sad smo pravi. Trebalo je i bilo problematično, dati ime toj novoj grupi. Inspiraciju smo imali. Trebalo je to da bude nešto što će udariti na „Žetvu“. Tako postadosmo „Rani mraz“, a zna se šta se događa sa žetvom kad naiđe rani mraz“.

I tako sad, neposredno posle prelaska iz jednog sastava u drugi, ponovo veliki uspeh, „U levicu te ljubim“, pa „Prva ljubav“… „Nema tu ničega za priču. Bio je to samo nastavak onoga što sam počeo u „Žetvi“, jer sve ono što je „Žetva“ bila bio sam i ja; trebalo je to samo preneti i normalno nastaviti sa „Ranim mrazom“.

– A šta je, po vama, razlog da je publika ovoliko zainteresovana za vašu muziku? Slušali smo vas pre neko veče na Beogradskom letu, odakle ste na kraju morali pobeći. Kakav je to fenomen Đorđe Balašević – reči njegovih pesama, ili muzika?

„Mislim da ovo što ja komponujem i pišem i što „Rani mraz“ izvodi, i nije baš prava muzika. To je, po meni, pre primenjena poezija, obogaćena malo vojvođanskim – lalinskim sočnim govorom i vicem, a boga mi i lalinskom mudrošću i dosetljivošću. Sve je to donedavno bilo negde po strani, ja sam eto probao da probijem taj led, izgleda u sretnom trenutku. Postade to i neka moda, što meni, pravo da kažem, i ne smeta, jer ispade da sam ja preteča nekakvog pravca koji će trajati dok traje“.

A kolika je trenutna popularnost Đorđa Balaševića i njegove grupe „Rani mraz“ svesni su i diskografi. Prisustvovali smo u petak u Studiju Produkcije gramofonskih ploča RTB snimanju njegove najnovije singl ploče, gde on sam, sa svojom tamburom, bez orkestra i solista, izvodi jedan petnaestominutni muzički recital, koji će i pored svih prezauzetosti PGP-a, a zbog velike potražnje i popularnosti na tržištu biti u prodavnicama ploča četiri dana posle snimanja. Zaista mudro i brzo.

Bogićević u Kosmosu

Navešćemo vam nekoliko pravih bisera iz ovog najnovijeg muzičkog recitala Đorđa Balaševića, koji vi već možete kupiti u prodavnicama pod nazivom „Ljubio sam snašu na salašu“:

„Pratio me babo u Iđoš na vašar. Pratio da kupim šest dobrih konja i kaz’o mi: „Ne marim kakvog konja ćeš kupiti, samo kobile nemoj“. Baba baš nije mnogo mario kobile, a i ja sam ga razum’o tek kad sam odrastao.“

„Onda, taj Bermudski trougao, di na misteriozan način nestaju silni avioni i brodovi. Toliko brodova, da sam se ja malko zabrinuo i za ovaj naš Slavonski.“

„Od to doba u vasioni su se odigrale mnoge nevjerojatne pojave. Eto baš onomad, ta Kohletova kometa, pa sve te zvezde, s repom, pa Rusi u Kosmosu, Amerikanci u Kosmosu, Kinezi u Kosmosu, Bogićević… svi u Kosmosu.“

„Salaš, pitaš, koliki mi je. Ne bi ti umeo kasti, onomad sam zvao geometra čak iz Segedina, pa se siromah na polak onesvestio.“

„Kroz odškrinuta vrata od pušnice suhomesnati proizvodi, šunke, slanine – a znaš kakve. Red šunke, red slanine, pa opet red šunke, red slanine, pa tako jedno šest puta.“

„Ljubio sam snašu na salašu, strasno, beše mirisna ko majska ruža. Rekla mi je, konačno, al’ suviše kasno kako ima brkatog muža.“

Eto tako će, malo rečju, malo pesmom, Đorđe Balašević sam sa svojom tamburom petnaest minuta zabavljati slušaoce na svojoj najnovijoj ploči.

„Samo da me hoće jednom i konačno shvatiti ozbiljno“, pravda se Đorđe, „Eto vidite, na primer, moji roditelji, oni misle da je i s muzikom stvar kao i s teniskim reketom koji su mi kupili pre deset godina, pa ga ja, kad sam se zadovoljio, bacio. Moja mama i sad misli da joj se dete malo igra dok snimi dve-tri ploče pa će i to bataliti. A nije tako. Sad sam, konačno, uspeo sastaviti prave ljude i muzičare i „Rani mraz“ sada ima sedam članova: Vericu Todorović, Biljanu Krstić, Aleksandra Dujina, Aleksandra Kravića, Vladislava Kneževića, Borisava Đorđevića i mene. Nadam se da smo dovoljno muzikalni, vešti i čuveni, da ćemo iskoristiti ovaj povoljan trenutak. Jedno kategorički tvrdim: na festivale više nećemo ići. Ako im trebamo, nek festivali dođu kod nas. Održavaćemo kontakt s publikom, ali da bismo ostali na nivou, gostovaćemo samo u gradovima ugleda i renomea Bačkog Gradišta i Los Anđelesa“.

– Za kratko vreme postao si jedan od najpopularnijih jugoslovenskih pevača i kompozitora. Da li ti se i to popelo na – vrh glave?

„Ja to u Novom Sadu, koji je relativno mala varoš i gde me svi znaju, i ne osećam. U ovim većim gradovima to se može i primetiti ali mi ne smeta – naprotiv. Trče tu i tamo za mnom neke devojčice, traže autograme i slike, da im napišem da ih volim, a ja na početku rekoh, volim Zoricu. Ma, volim i njih, ali ne baš toliko koliko Zoricu. Znate, kad sam bio mali, pa sam napisao jednu pesmu, pod nazivom „Šta će biti kad se ja budem ženio?“, odnesem je nastavnici da je objavi u školskom listu, a ona, jadnica, mislila da sam poludeo pa pozvala moje roditelje da me odvedu kod doktora. Lepo ja tamo pisao nešto u stilu: „Ako se ja jednog dana budem ženio, devojke će skakati s desetog sprata, seći vene i napuštati škole. A ako se ja, jednog dana, odnosno nikad, ne oženim, onda će sve to isto raditi moje verenice“. Bio sam, izgleda, mnogo skroman i kao mali.“

Autor intervjua: Slobodan Joković

Časopis Zum Reporter, avgust 1978.