Категорија: Kolumne

Đorđe Balašević: Stranica mog života (1979)

Đorđe Balašević: Stranica mog života – MOJA PRVA BANKA

Pripremio: Nino Milenković
Snimio: Đani Gol

To je bio moj prvi ispit na fakultetu. Sećam se da je januar te godine bio siv i kišovit i ja sam, vraćajući se kući, namerno stajao u barice na širokom trotoaru bulevara Dvadeset i treći oktobar. Vera i Jovan Balašević nisu čuli kad sam ušao. Ručali su i razgovarali nešto. Zaćutali su kad su me videli na vratima trpezarije, ali me ništa nisu pitali.
Moji pokušaji da završim gimnaziju, vanredno, otegli su se u nedogled, i mama i tata su naučili da me bišta ne treba pitati kad dolazim sa ispita.
Prišao sam im i položio indeks na sto. Nisu se baš otimali oko njega.

Od trenutka kad mi je Grginka zaključila trećeg keca, i kad sam odlučio da ne ponavljam razred nego da napustim redovno školovanje, događale su se čudne stvari. Bio sam na dobrom putu da se potpuno izgubim. U želji da sustignem svoju generaciju koja je neumoljivo odmicala, tražio sam neke prečice i redovno stizao u ćor-sokak.
Razmišljao sam kasnije mnogo o tim praznim godinama, kad sam skitao i skitao, kad sam svirao i pisao i kad sam konačno pronašao sebe, sve tragajući za nekim.
Bile su to, u stvari, prilično važne godine. Nastale su tada neke divne pesme koje su mi kasnije mnogo pomogle. Nastala je u tim danima „Prva ljubav“, „Snaša“, „Oprosti mi Katrin“.
Nastale su još neke pesme koje će se tek čuti. Sa druge strane, mojoj porodici, te su godine donele mnogo problema, koji su pogađali naročito moju majku. Pred njenim očima bili su svi moji drugovi i vršnjaci koji su na ovaj ili onaj način rešili životna pitanja, zaposlili se ili završili studije.
Ja sam brojao zvezde. Tretirali su me gotovo kao NLO. Pojedinci su bili spremni da se zakunu da su me videli kako lebdim negde između neba i tla, kolebajući se na trenutak, i kako ipak, definitivno, nestajem u oblacima. Mašta me zaista nosila nebom. Dodiri sa stvarnošću, silna razočaranja, bili su kao grubo spuštanje, kao kad se, recimo, pokvari mehanizam za izbacivanje točkova kod aviona.
Pomalo verujem u sudbinu. U sreću. Mislim da je prst sudbine bio dolazak Cara u moj život, onog proleća kad sam kao poslednji preostali od onih koji su verovali u Đ. Balaševića, sve češće počeo da razmišljam o beznađu i besmislu u kom sam se našao.

U delu Novog Sada zvanim „Blok“ gde sam imao sreću da odrastem, pred samouslugom „Galeb“ okupljali smo se svakog dana u podne. Neki su dolazili iz škole, neki su odlazili u školu, ali taj period od dvanaest do 2 uvek je bio rezervisan za „koka-kolu“ i stare, po hiljadu puta pretresene teme. Momci, moji drugovi, bili su zaista veliki lafovi, ali su imali jednu manu, jednu pogrešnu podelu sveta.
Naši i njihovi. „Naši“ smo bili mi, osuđeni da pričamo o Pižonu i Dalipagiću, o zvezdama muzike i sporta, da pratimo šta je taj i taj rekao tom i tom na pripremama reprezentacije, i sve tako.
„Njihovi“, to su bili svi oni koje sam nabrojao, razne zvezde i ljudi koji nešto stvaraju. Moji drugari su bili ubeđeni da niko od „naših“ ne može postati „njihov“. Nije ih razuverio ni uspeh Bobeta pavkovića i moj proboj u vrh. To što su dva momka ispred samousluge „Galeb“ postali „njihovi“, objašnjavali su velikim procentom sreće i čudnih okolnosti. Ali, to je već neka druga stranica mog života.
Uglavnom, Car je dolazio u samouslugu svaki dan. Razgovarali smo, ponekad, prilično se sprijateljili, i jednog dana je došlo do neminovnog pitanja:
– Šta studiraš ti?
Pokušao sam da mu predstavim da su me profesori strašno mrzeli i da sam žrtva opasnih zavera. Naravno da nisam uspeo. On, Car, doktor Nebojša Carić, profesor na Institutu za geografiju, imao je veliko iskustvo sa slinim generacijama studenata, i pročitao me je kao bukvar. Ipak, učinilo mu se da od mene može nešto biti.
Pošto sam ja i dalje bio nezainteresovan, on se raspitao na fakultetu, i jednog dana doneo mi raspored ispita koje bih morao da položim, da bih i bez srednje škole bio primljen na fakultet.
I ja sam učio. Nikad se nisam spremao u životu kao za te ispite.
Kod kuće nisam ništa govorio. Mojima je glava bila puna planova koje sam smišljao zabijajući glavu u pesak.
I – položio sam. Prvi put sam osetio onu divnu superiornost kad izlaziš na ispit i znaš da sve znaš i da mora da se dogodi nešto strašno, recimo da prospeš sok od paradajza na profesorovo belo odelo, pa da ne položiš.

Ja ne znam da li je generacija klinaca u koju sam se ja, mator i pokvaren, ubacio, bila te godine izuzetna. Možda su asistenti bili duhoviti, ili profesori raspoloženi. Ne znam. Uglavnom, nešto nije bilo u redu, i stari Tom Sojer koji je imao najveću zbirku ukora zbog neopravdanih časova, te godine je redovno prisustvovao predavanjima i vežbama. Car i ja nismo se više viđali kod samoposluge. Tamo sam dobio čitav niz minusa zbog izostanaka.
Sretali smo se u holu fakulteta, zvanično kao profesor i student, i ja sam sa nestrpljenjem čekao drugu godinu i neke predmete koje je Car predavao. Sticanjem mog statusa redovnog studenta, situacija u porodici, po mom pitanju, malo se smirila ali još je bilo nekih sumnji, jer mama, stari Šerlok Holms, nikako nije verovala da ja zaista svaki dan idem na vežbe, i da je od „onog njenog“ postao neki drugi Đole, tek tako, iz čistog mira.
Pričao sam joj kako sam se u stvari zaljubio u jednog asistenta, ženskog naravno, izmišljao sam kako ta devojka ima zrikiš pogled i neke slatke zubiće i kako samo zbog nje idem na predavanja.
Potpuno sam zaboravio na gitaru. Svi moji planovi o grupi koja će žariti i paliti po top-listama, bili su potisnuti u drugi plan.
Na ekskurziji, jednoj od mnogih, jer na našem fakultetu terenske vežbe su sastavni deo predavanja, momci su svirali gitaru i ja sam malo uzeo stvar u svoje ruke. U autobusu je bio i profesor geologije Jova Petrović, speleolog evropskog glasa a privatno veliki laf, boem, svetski čovek iz „Belu Palanku“ kako je govorio.
Njemu se svidelo kako sviram. Sećam se, od Čajniča do Beograda svirao sam bez prestanka, a doktor Jova mi je na kraju rekao da će od mene biti nešto, čak i ako nikad ne položim geologiju.
Tako sam se polako vraćao u normalan život. I dalje sam sanjario, pisao pesme, nisam postao neki „vukovac“, ni slučajno. Jednostavno, prestao sam da gubim vreme, i to u pravom trenutku, jer su zavodi za izgubljene stvari već bili prepuni mog izgubljenog vremena.

Akademik Bukurov bio je strog profesor. Sećam se, kada sam izvukao pitanja pomislio sam kako ništa ne znam.
Od majke prirode dobio sam na dar čudesni talenat da nikad nemam tremu i da uvek mogu da se skoncentišem onda kad je to najpotrebnije.
Petnaestak minuta, koliko sam imao vremena za razmišljanje, prošlo je, uglavnom, ja sam pričao i pričao, crtao putanje nebeskih tela, a profesor me je samo ponekad prekidao i klimao glavom. Ali, ja nisam znao da li je to što govorim dobro ili loše. Kad sam završio, upisao je nešto u indeks, pružio mi ga i obratio se sledećem studentu.
Da li sam pao ili položio, mislio sam.

Navikao sam da padam. Padao sam na ispitima kada sam vanredno polagao gimnaziju, padao sam na popravni, na godinu, pao bih i na dve godine, ali je to zaista bilo nemoguće.
Uopšte nisam znao kako da se ponašam ako položim. To mi se godinama nije dešavalo.

Vraćajući se kući, smišljao sam neku pesmu. Osećao sam se jako dobro. Razmišljao sam o svom životu, o uspesima i padovima i konstatovao da sam ipak znao i verovao da će se sve dobro završiti.
Kod samousluge „Galeb“ popio sam „koka-kolu“ sa momcima i malo pričao o izboru selektora.
Polako sam prolazio pored Careve zgrade, ali on se nije pojavio. U hodniku, pred liftom, javio sam se nekim komšijama kojima se za pet godina stanovanja nikad nisam javio.

Tata je prvi uzeo indeks. Posle ga je pokazao mami, ona je pogledala upisanu ocenu, nasmešila se, ali se odmah uozbiljila.
– Nema pečata, rekla je.
Naravno, kasnije su mi udarili pečat. Na tu ocenu, i na sve ostale. Kasnije su mi se dogodile još neke važne stvari. To su stranice mog života koje, uglavnom, svi znaju. „U razdeljak te ljubim“ i tako dalje. Preko svih uspeha, do LP ploče koja je ovih dana završena.
Svojim roditeljima ja sam poklonio dosta lepih trenutaka. Neke slike na naslovnim stranama, na televizijama, prva mesta na top-listama. Silna priznanja sa svih strana, zlatne ploče, uspeh za uspehom.
Ipak, već sada znam da to nema veze. Sve je to sasvim sitno i beznačajno u odnosu na onu desetku iz matematičke geografije, zarađenu jednog januara 1975. godine.

Đorđe Balašević

Izvor: časopis „TV NOVOSTI“ objavljen u februaru 1979. godine, primerak iz lične kolekcije portala BISTROOKI

Preuzimanje delova teksta, teksta u celini ili fotografija  je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na  www.balasevic.in.rs

Televizija od svakog majmuna može da napravi zvezdu – kolumna Blic (2003)

Juce smo davali sest nedelja ovogodisnjem budvanskom festivalu, to jest danu kad je Bosna dobila izlaz na more. I pored svih pretnji koje je u onih par dana medijske paznje izgovorio direktor vasara, alias Gospodin Korektni, nasa porodica se lagano spustila Slovenskom Obalom, a da se niko nije bacio kamenom na nas. Naprotiv. Cak smo uknjizili i par osmeha od grupe prilicno folkolikih naplacivaca parkinga, i od jedne totalno karleusaste prodavacice sladoleda…

       Ne bih zeleo da nepotrebno pominjem neka imena (ili da pominjem neka Nepotrebna Imena?), ali stvar se definitivno otela kontroli. Vaspitanje se kod nas ocito smatra znakom slabosti, i to sto nisam odmah odgovorio na silne uvrede ohrabrilo je Napaljene Pocetnike U Davanju Intervjua da odu predaleko u svojim smicalicama. Ipak, na kraju je samo potvrdjeno ono staro pravilo: televizija moze od svakog majmuna napraviti zvezdu, ali ne moze od svake zvezde napraviti majmuna. Ili: ne BAS od svake zvezde…
No, ako sam tih dana ja svima bio kriv, meni stvarno niko nije bio kriv. Nikad neki treceligas nije za manju lovu dobio priliku da me vise blati po novinama. Svake godine dolazim u Milocer, na Citadeli sam odrzao na desetine dragih koncerata, i taj sentiment je prevagnuo da pogazim jedan gotovo sklopljen dogovor sa mnogo ozbiljnijim Suncanim skalama, i pristanem na Kule I Gradove koje su se do kraja svele na teatralne zakletve u Casni Krst. I desilo se nesto potpuno predvidivo, kao kad ironijom zreba Real Madrid konacno dodje na penal malom seoskom klubu: Udri ga, udji djonom, povuci za dres, ko zna da li ces ikad vise imati sansu da mu se toliko priblizis? Bude tu i pljuvanja i psovanja, bude i klizecih startova s ledja, ali na kraju svi trce da menjaju dres sa sampionima, jer pitanje pobednika nije ni dolazilo u pitanje: Real i posle toga ostaje Real, a Proleter sa Slane Bare zauvek ostaje Proleter sa Slane Bare…
Zao mi je sto sam svojim prisustvom uopste skrenuo paznju sa mladjih kolega, ali neizvesno je da li bi oni privukli paznju i da su se na sceni pojavili sasvim sami? Pevane su tu neke pesme vec otpevane na prethodnim festivalima, ali su srecom takve da ih tada niko nije primetio, kao sto ih srecom niko nije primetio ni ovog puta, pa ce valjati za jos koji festival kad se malo proplaknu kroz kompjuter? Zao mi je i sto je moje neslaganje sa organizatorom sve te kolege uglavnom stavilo na suprotnu stranu, kao da su oni, jadni, ti koje je ovaj stari lav zeleo da ismeje svojom slobodom, sepureci se pred tim okrpljenim cirkusom…

Ne, deco, pogresno ste me shvatili, ja sam ipak Jedan Od Nas.

I ako planirate da barem jedan dan u zivotu budete lavovi, ne smete se toliko plasiti zalizanog tipa u crnim cizmama, pa ne znam kakvim bicem da vam puca nad glavom…
On vam nikad ne moze biti rodjak. Cak ni tako daleki rodjak kao sto sam vam ja..

02.09.2003. Blic

***

Citati iz knjige “I život ide dalje…”

Đorđe Balašević – Citati iz knjige  I život ide dalje… (sve dalje odavde…)

KLIMAV ALIBI ZA MEĐUVREME RAZUMA

Kolumne iz „Radio TV revije“ oktobar – maj 1991- 1992.

“A baš o Maju je reč…
O jednom zastarelom, ekstravagantnom, pomalo neregularnom Maju, o jednom od onih pomerenih, starih dobrih majeva, kakvi se, iako su se sasvim dobro pokazali, već godinama ne proizvode više…”
(“Tri posleratna druga”, str.107.)



Otkad ga znam, maj je započinjao Prvim Majem…
Ćale nam je davao uzbunu oko sedam, već obrijan i spreman, u izviksanim sandal-cipelama, sa zlatnom “doxom” na ruci i sa upasanom buškastom atletskom majicom.
Košulju, belu ili u najgorem slučaju svetlo plavu, oblačio je tek pred polazak, ne rizikujući da je zaprlja u samom ćošku podruma, gde se zavlačio da natoči balon iz onog poslednjeg, naročitog bureta, iz kog se točilo samo za svečare i dečije rođendane, i tako, na neki od krupnijih Državnih Svetaca…
-Ako uhvatimo autobus u pola osam, stižemo na početak Parade…
Ne, nismo imali ni automobil ni televizor. Moj stari je svoju treću, najbolju deceniju života, ispucao na najgore moguće godine, na “one” između hiljadu devetsto četrdesete i hiljadu devetsto pedesete, i dosledno je sprovodio svoju teoriju da “nikom ne treba baš suviše upadati u oči”…
-Skloni se od vrata. Drži se za štanglu. Ne turaj ruku kroz prozor…
Istrčavali smo iz busa na uglu Rusinske, i finiširali zapuštenom Turgenjevom ulicom, i mama je čuvajući štikle skakutala sa cigle na ciglu, ali je i kroz tu igru školice, balansirajući cegerom sa kiflicama, uspevala da mi još jednom ispriča priču o tipu sa bradicom i okruglim cvikerima, koji je slažući na hartiju tepajuće slovenske reči, lepljive kao gutljaji slatkog vina, zaradio da se i jedna uličica pod kestenima u tamo nekom dalekom Novom Sadu, na Dunavu, nazove njegovim prezimenom…
Pa dobro, gde ste vi?
Tito, Kardelj i Ranković su izgleda znali neku prečicu, jer su na Paradu uvek stizali pre nas. Čika-Laza bi prihvatao balon od ćaleta, tetka-Hajnalka se cmakala sa mojom majkom, a ja sam opčinjeno gledao u televizor “Tesla”, (koji se otvarao kao ormarić), i u pitomce vojne akademije od čijeg se odlučnog strojevog koraka drmala vaza sa đurđevkom na pomenutom TV prijemniku domaće proizvodnje…
Ali…
Ne kukam to ja za Praznikom Rada. A nemam ni pravo. Nisam se baš naradio u svom veku, a sem toga, čitav život sam organizovao po principu jednog velikog Praznika.
Ma ne, stvarno nije to u pitanju…
Ja jednostavno žalim za Majevima. Za muzikom. I za bojama…
Žalim za okrpljenom šarom cirkusa “Adrija” preko puta Poljoprivrednog Sajma, i za paviljonom broj dvadeset i tri u kom su se folirale prepotentne holandske krave, šarene i čiste kao na omotima mlečnih čokolada. Žalim za belim lađama sa kojih su mahali neki, žalim za prebukiranim “korzom” posle šestog časa, za grožđicom u sladoledu od vanile, i za jednim crveno-crnim plovkom koji se ljuljuškao kao lokvanj na žućkastoj površini kanala…
Dobro, predajem se…
Jasno mi je da ne možemo nazad u svoje Majeve…
Ali nije mi jasno zašto naši klinci ne mogu napred, u neke svoje…
Meni zaista nije neophodno još jedno sretno detinjstvo, ali znam neke male bistrooke stvorove kojima zaista jeste…
Uzeo sam svoje devojčice u kola, i pošao u potragu za Majem, ali nismo naišli ni na ringišpil, ni na vatromet, ni na cirkus.
Ako…
Ošamućeni smo i bez ringišpila. Vatromet nas obraduje kad ga nema. O cirkusu da i ne govorim…
Da, devedeset i druga je. I ovo danas je, navodno, Maj…
Odavno su Tito, Kardelj i Ranković stupili u svečanu nebesku ložu. Pravi sveci su na to ustali, i pomerili se malo u stranu…
Odavno teta-Hajnalka u velikim gradonosnim oblacima (koji priprete ponekad, onamo od Čeneja, komešajući se kao jastuci prebačeni preko prozora), hladi sodu za špricere svom razmaženom mužu…
Majku naslutim u tami, s vremena na vreme, sleti mi na rame kao maleni crni leptir, šapne mi stih koji me muči, ili me pokrije mekim cicanim snom kad se uznemirim sanjajući stvarnost, ali Ćaletu teško ulazim u trag.
Pa, večito je i bio na kojekakvim službenim putovanjima…
Ipak, u vedrim noćima, kad se zagledam u nebo iz nekih sasvim drugih razloga, otkrijem po provinciji svemira neke uredno složene zvezde, setim se sivog listerskog odela na ofingeru i kutijice sa dugmadima za manžetne, i znam, tamo je negde nedavno prošao moj preplašeni, pedantni otac…
I eto…
Od one davne prvomajske parade nije ostalo bog zna šta. Još jedino pitomci vojne akademije i ja…
*
Demokratija je sistem u kom i oni koji ne misle imaju pravo na svoje mišljenje… Kod nas takvi imaju i prioritet, štaviše…
*
A moj peščani sat troši mnogo više nego ranije. Progoreo je neki dihtung, verovatno. Donja gomilica peska već je primetno veća od one gore… Nemam više vremena da propuštam baš svakog idiota…
*
Nisam birao saigrače po grbu na prsima, birao sam ih po grbu u prsima, po nekom Našem Grbu, koji se ne skida tek tako, s majicom… I, svaka čast svakom… Ali Nacionalnost je ipak samo jedna romantična stavka životnog formulara… Amateri su definitivno morali ispuniti daleko više od toga da bi zaslužili da budu u ekipi sa mnom.
*
Našalih se da je Nacija opasna zamka. Proverena. Za kojekakvu pernatu divljač. Ali da će mene majstori ipak morati da love malo krupnijom sačmom…
***
Sigurno je u meni feler. Nakupilo mi se “dana žalosti” za tri života. Ma proći će, sve je do sad prošlo…
*
Ma, ne idem ja ispred svog vremena. Moje vreme ide iza mene.

U tome je nesporazum…
Ipak, sačekaću ga još malo.
Još samo malo, onda odoh…
*
U redu, priznajem da sam opet u emotivnom minusu, ali proleće mi uvek uznemiri misli, kao odraz oblaka tamno ogledalo vode… Proleće? Još kako. Tako se bar priča po čaršiji. Došlo je u našu zemlju inkognito, svi znaju da je tu, ali još niko nije uspeo da ga prepozna…
*
Nema tog aviona u koji može stati sedef mesečine posut po Dunavu. Salaš koji se ljuljuška u detelini, privezan za bagrem kao jedrenjak, s leve strane druma, ono kad prođeš Čenej, pa još malkice apred, prema Sentomašu… Nema avioa u koji se može spakovati lavež periferijskih džukaca, leva, sunčana strana bivše Kamberove ulice, I onaj (sad zatvoreni) kafić na keju, u kom sam prvi put video lepu plavojku u majici na široke pruge. Ameri prevazilaze sebe, ali nema još ni blizu letilice u koju bi moglo da stane sve ono što bih morao da ponesem, kad bi me neko konačno naterao da zauvek odem odavde.
*
Inače, umesto post skriptuma, za one koji će ovu “Radio TV Reviju” naći negde na tavanu, pod hrpom starih novina, nekog sretnijeg dana:
Prošla je, evo, i druga nedelja novembra, devedeset i prve…
Kako-tako…
Predsedništvo SFRJ pozvalo je “Plave šlemove”. Ervin Džonson, opravdano nazivan i “Medžik”, napustio je košarku inficiran virusom side.
Umro je Iv Montan…
U zemlji koja se na današnji dan zvala Jugoslavija, ratni nemiri su se, po izveštajima dopisnika, vratili u dolinu Neretve, odakle su, među nama budi rečeno, i krenuli na turneju po zemlji.
I šta?
I ništa…
Izgleda da sve to na kraju ipak nekako dođe na svoje…
*
Bratstvo i jedinstvo trijumfovalo je na kraju. Svi narodi i narodnosti su ravnopravno dali po jednog Velikog Ludaka…
*
Eh… Sećate se 29-og novembra? Ako to nije bio praznik, onda ja stvarno ne znam šta je to praznik. Na svakom novom kalendaru prvo se okretala ta strana. Da vidimo kad “pada” Dan Republike…
“Dva’estdeveti” je sreda? Super, samo odradimo ponedeljak i utorak… Davno bilo, sad se pripoveda…
*
Ima ljudi koji nikad ne mogu zajedno u prvo lice množine, i gotovo…
*
Vukovar…
Oslobođen je, kažu jedni…
Pao je, kažu drugi…
Hm, neko tu laže…
Istina se mora utvrditi. Možda ne bi bilo loše da još par hiljada staraca bude pobijeno po dvorištima, u to ime…
Još par hiljada klinaca potrpano na traktorske prikolice, i pokriveno prljavim najlonima. Zima, zima, e pa šta je…
Pa da brojimo mrtve po jendecima…
I ko ima više poginulih birača – pobedio je…
Vukovar…
Simbol pobede, kažu jedni…
Simbol otpora, kažu drugi…
Baš sam glup. Meni se to učinilo kao simbol tragedije. Očaja. Sramote… Meni, šalabajzeru jednom običnom, to se učinilo kao ožiljak na dobroćudnom licu ravnice. Kao silovanje civilizacije. Poniženje dobrog dela stvari u koje sam verovao…
*
Mnogi koje znam već su odavno van zemlje. Oni zagovaraju jednu dosta prihvatljivu teoriju da je bolje biti van zemlje nego ispod nje… Ali ja sam ostao tu. Ma, nije mi padalo na pamet, publike mi… Uostalom, savest mi je čista. JNA je prva prekršila naš “dogovor” iz devetsto osamdesete…
*
Srećom, niko me ne uzima za ozbiljno, i najgora kritika koju sam do sada dobio je da je moja knjiga u vrhu prodaje samo zato što sam je JA napisao… Ajde? A Tolstojeve su se valjda prodavale zato što je u njima bio kupon za nagradnu igru, a ne zato što ih je ON pisao? Ja sam na kraju krajeva samo jedan obični samouki pesnik. A mi ”naivci” uvek imamo neke zašiljene detinjarije u svojim peratonicama…
*
Na Lazarevu Subotu je pao sneg. Da nije to neki znak? U narodu je uvek postojalo neko verovanje…
Sve do nedavno…
Sad u narodu postoji još jedino verovanje da više ne postoji nikakvo verovanje u narodu…
***