Edgar Alan Po – SENKA / Priča, tekst
SENKA
Parabola
Zaista! Ja hodam kroz dolinu Senke.
– Psalm Davidov
Vi koji čitate još uvek ste među živima; ja koji pišem već dugo ću biti u carstvu senki. Uistinu, čuda će se događati, i tajne će se spoznati, i mnogo vekova će prod pre nego što ljudi ugledaju ove uspomene. I, pošto ih budu ugledali, biće onih koji neće verovati, i onih koji će sumnjati, a biće i onih koji će dugo razmišljati nad slovima ovde urezanim čeličnim perom.
Beše to godina užasa i mnogo jačih osećanja, za koje nema imena na ovom svetu. Jer nad mnogim predskazanjima i znamenjima koja su se dogodila, i blizu i nadaleko, i preko mora i planina, behu rasprostrta crna krila Kuge. No i pored toga, zvezdoznancima nije bilo nepoznato da je nebo nosilo oblik zla; i meni je, Grku Oinosu, između ostalih, bilo jasno da je upravo nailazila smena sedamsto dvadeset i četiri godine, kada je, na vratima Arijesa, planeta Jupiter spojena sa crvenim prstenom užasnog Saturna.
Neobičan duh neba, ako ne grešim mnogo, jasno se ispoljavao ne samo na kugli zemaljskoj već i u dušama, zamislima i meditacijama čovečanstva.
Na balonima crvenog hijanskog vina, zidinama plemenitog hola, u maglovitom gradu Ptolemaisu, sedeli smo, u noći, nas sedmorica. Ulaza u našu odaju nije bilo, sem visokih tučanih vrata, koja je oblikovao majstor Korinos. Pošto je bio jedan od retkih umetnika, vrata su se otvarala iznutra. Crne draperije su nam, u mračnoj sobi, zatvarale pogled na Mesec, zlokobne zvezde i prazne ulice – ali se tako nisu mogli isključiti slutnja i nagoveštaj zla.
Oko nas je svuda bilo stvari o kojima se ne mogu jasno izraziti – stvari materijalnih i duhovnih – težine u atmosferi – osećaja gušenja – napetosti – i, iznad svega, užasno stanje postojanja koje doživljavaju nervozni kada su im čula izoštrena i budna, a istovremeno snaga misli uspavana.
Mučnina je bila oko nas, oko naših udova – porodičnog nameštaja – nad peharima iz kojih smo pili; sve su stvari bile utučene i pririsnute – sve sem plamena sedam gvozdenih svećnjaka koji su osvetljavali našu gozbu.
Stremeći u visokom, vitkom snopu svetlosti, stajali su tako, goreći, samrtnički bledi i nepokretni; u ogledalu koje je njihov odsjaj stvarao iznad okruglog ebonosovog stola, za kojim smo sedeli, svaki od nas, ovde okupljenih, video je bledilo sopstvenog lica i grozničave poglede u potištenim očima svojih drugova.
I pored svega, smejali smo se i bili veseli na svoj način – histeričan; pevali smo pesme Anakreona – pesme koje su označavale ludilo; i bili potpuno pijani – mada nas je purpurno vino podsećalo na krv. Mladi Zoilus je bio još jedan stanovnik naše odaje. Mrtav, ispružen celom svojom dužinom, ležao je prekriven; – genije i demon prizora.
Na žalost, osim lica izobličenog kugom, nije učestvovao u našem veselju. Izgledalo je da se njegove oči, u kojima je Smrt bila tek upola ugasila vatru epidemije, živo interesuju za našu svetkovinu, kao što, verovatno, mrtvi mogu da prihvate veselje onih koji su pred smrću.
I mada sam ja, Oinos, osećao oči pokojnika na sebi, prisiljavao sam se da ne primetim gorčinu njihovog izraza, i uporno gledajući u dubine ebonosovog ogledala, glasno i milozvučno pevao pesme Teosovog sina. Postepeno su moje pesme prestajale, a njihov odjek je, nestajući u tamnim draperijama, postajao slab i neupadljiv, da bi se na kraju i izgubio.
I, gle! Iz tih tamnih draperija u kojima zamreše zvuci pesama, iskoračila je tamna i neodređena senka – senka kao što je može Mesec, kada je nisko na nebu, oblikovati od čoveka: ali to ne beše senka čoveka, niti boga, ni ma kakve poznate stvari. I lelujajući se među draperijama odaje, na kraju se ispruži po površini tučanih vrata.
I senka je bila nejasna, i bezoblična, i neodređena; i niti je bila senka čoveka, niti boga – ni boga Grčke, ni boga Haldeje, niti bilo kog egipatskog boga. Zaustavila se na mesinganom ulazu, ispod luka pervaza vrata, i niti se micala, niti prozborila reč, već ostala tako nepokretna. Vrata na kojima se senka zaustavila, ako se dobro sećam, bila su tačno naspram stopala mladog Zoilusa u mrtvačkom pokrovu.
Ali pošto smo, nas sedmorica okupljenih, videli senku kad je izašla iz draperija, nismo se usuđivali da je neposredno gledamo, već smo oborili pogled i neprekidno zurili u dubine abonosovog ogledala.
I najzad sam ja, Oinos, prošaputavši, zatražio od senke njeno ime i mesto stanovanja. Odgovorila je: „Ja sam SENKA, i prebivam u blizini katakombi Ptolomejskih, odmah kod maglovitih dolina Helusionskih, koje se graniče sa obraslim kanalom Koronijanskim.“
I tada smo se nas sedmorica trgli sa užasom, i ustali drhteći i ježeći se, preneraženi: jer tonovi glasa senke nisu bili zvuci bilo kog bića, već mnoštva; i menjajući se u kadencama od sloga do sloga, sumorno su padali na naše uši u dobro poznatim i prisnim naglascima hiljade umrlih prijatelja.
Edgar Alan Po
Iz knjige: Edgar Alan Po – SABRANE PRIČE I PESME, Izdavačko preduzeće RAD, Beograd
Edgar Alan Po PESME, PRIČE, BIOGRAFIJA, KNJIGE
Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)