Jovan Dučić – O MIRNOĆI (JUTRA SA LEUTARA) / Citati, Tekst
O MIRNOĆI
Najveći problem čovekov, to je spokojstvo u životu. Spokojstvo je stoga jedino što je on večito tražio, i jedino što nikad nije našao. Sve velike vere i filozofije išle su za tim da čoveku najpre uliju u dušu spokojstvo. Drugim bićima je dovoljno da imaju hranu i prebivanje pa da budu spokojna, i čak radosna, a jedino čovek može postići i sva bogatstva i sve blagodeti pa da ipak ostane nespokojan. Ništa čoveka nije na svetu potpuno zadovoljilo kako bi ga zatim i uspokojilo: vere i filozofije su donele ponekad utehe i ohrabrenja, ali nikad spokojstvo i mirnoću.
Za antičke Grke, mir je čovekov bio moguć u jednom od ova dva principa: u apatiji, a to znači u odsustvu uzbuđenja; ili u ataraksiji, a to znači u odsustvu svake strasti. Uopšte, mirnoća za starinski grčki svet bila je vrhunac ne samo filozofske sebičnosti nego i vrhunac umetničke lepote: mirnoća u lepoti i lepota u mirnoći. Ništa nije bilo lepo što nije pre svega bilo
i mirno. Samo je istinski duboko ono što je apsolutno umireno: duboke vode su mirne, i duboke šume su spokojne, ali ni duboka misao se ne može zamisliti drukčije nego mirnom.
Slavni francuski kip Rodenov, nazvan Mislilac, ne bi antičkim Grcima izgledao odista misliocem već zato što je rađen u onakvom stavu gladijatora. Kad čovek misli, njegovo je telo sve labavije i klonulije ukoliko više misli; a čovek duboko zamišljen ima izgled da se sav spiritualizira, i da uopšte prestaje biti materijom. – Čak i veliki bol nije Grcima izgledao dovoljno veliki ako se video na licu paćenika.
Aristotel je predlagao jednom vajaru da svog ranjenog heroja Menecija naslika kao da spava, a ne kao da pati od svoje rane. Drugom prilikom su Atinjani vratili sa Akropolisa jedan sličan kip zato što je ranjenik pokazivao na licu telesni bol, koji su stari Grci uvek smatrali ružnim a ne veličanstvenim. Nemir se smatrao čak neprijateljem umetničkog stvaranja. Sve se veliko začelo u spokojstvu i u tišini: grčka arhitektura, grčka skulptura, i grčka filozofija. Spokojstvo, dakle, znači sinonim apsolutne lepote.
I smrt je trebalo sakriti kao kakvu ružnu stvar. Grčki genije nije prestajao da traži sve oblike spokojstva, koje je zatim smatrao božanstvenim. Nije bilo nijednog mudraca koji nije govorio kako spokojstvo i mudrost znače jedno isto. Uzrujanost i srdžbu, naprotiv, smatrali su ludilom. Atinski govornici na Pniksu bili su za vreme govora okrenuti moru, da bi im mirnoća prostora i pučine inspirisala spokojstvo u razmišljanju.
I svoje ruke su atinski govornici morali držati ispod toge, kako ne bi pravili pokrete i time uzrujavali i sami sebe. Jedna statua na Salamini pokazivala je nekad i Solona u takvom mirnom stavu. I danas vidimo u Lateranu jedan kip Sofokla, atinskog pesnika, također sa rukom ispod toge, što odista njegovu veličanstvenost samo upotpunjuje.
Srednji vek je govorio da će čovek svoje spokojstvo koje je izgubio još pre svog rođenja, naći opet samo u veri i u molitvi. I hrišćanstvo je bilo religija mirnoće, jer je bilo, u osnovi, religija samoodricanja. Svet je smatran trenutnom obmanom, posle koje će tek doći večni mir i nebesko spokojstvo.
Ljudi su tako išli za verom koja odriče život kao unižavajuće iskušenje, a išli su za njom ne zbog njene komplikovane dogme, koju običnom pameću niko nije umeo dovoljno da razume, nego pre svega zbog ideje o spokojstvu kroz čovekovo samovoljno odricanje od svih dobara na ovom svetu. Crkva je učila da treba primati sve udarce sudbine kao zaslužene i Bogom poslane, i da treba okrenuti i drugi obraz ako nas je neprijatelj već po jednom udario.
Opraštati svakom osim sebi, bilo je bitno hrišćansko učenje o tom kako se dobija nebeska milost, što znači kako se postiže spokojstvo na svetu. Svi su filozofi verovali da filozofija daje mir, i da biti mudracem znači biti srećnim, pošto je mudrac jedini koji poznaje veličinu samoodricanja. Čak i Monteskje negde kaže kako gospođa di Šatle nije htela spavati kako bi naučila filozofiju, a on joj je rekao da, naprotiv, treba naučiti filozofiju da bi naučila spavati.
Odista, samo su uzbuđenje i strast dva neprijatelja čovekovog života, jer oni život zagorče i skrate. Zato sva sreća leži u ravnoteži između strasti i apatije.
Imperator Marko Aurelije je savetovao da treba biti u harmoniji sa svemirom, ne znajući da će jednom docnije astronomi odista i računski dokazivati koliko harmonija i svemir znače jedno isto, i da će zakon Njutnov o gravitaciji predstavljati i jednu formu ljudske misli.
Čovek razdražen i ljut jeste stvarno lud i glup; jer strast zaluđuje i zaglupljuje, oduzimajući čoveku moć humanosti i moć spokojnog razmišljanja. Samo čovek miran, izgleda uvek gospodarem i sebe i drugih, dostojanstven i ponosit. Čovek gospodin mora pre svega biti miran. Ima jedna mirnoća gospodina koja je blistavija i od najlepših reči. Ako čovek pun temperamenta donosi često ljudima puno radosti, ipak samo čovek spokojan donosi mira.
Francuz može da vas zamori duhovitošću, ali vas nikad Englez ne zamori svojom mirnoćom ni kratkim rečenicama, rečenicama u kojima često nema ničeg osobitog, i to sasvim namerno: da bi one bile podnošljive, zato što bi pre svega bile neuzbudljive. Ljubaznost Engleza i nije nikad u rečima nego u njegovom celom odnosu i držanju, što je kod Francuza ili Talijana, koji su blistavi i izdašni u rečima, često sasvim protivno. Monteskje je pravo rekao da Englez nije nikad dovoljno učtiv, ali da nije nikad neučtiv.
Spokojstvo daje uzvišen izgled i ljudima i stvarima. Kako je izgledala veličanstvena smrt Geteova kada je u momentu u kome je osetio da mu se primiče velika senka smrti, zatražio samo malo više svetlosti. Takva je bila uzvišena i smrt Šilerova. Kada je pesnikova prijateljica, gospođa Volcogen, zapitala ovog pesnika u takvom istom momentu kako se oseća, Šiler je odgovorio: „Sve mirnije.“
Čovek je nespokojan samo kad je u društvu drugog čoveka, naročito kad je u društvu sa više ljudi zajedno, a skoro nikad kad je sam. Miran razgovor je jedino moguć udvoje. Ako u razgovoru učestvuje više njih, onda ne samo da je razgovor obično nespokojan i strastven, nego i neiskren i izveštačen, čak i među ljudima koji su inače među sobom najiskreniji. Svagda u našem životu ima neko treći koji smeta našem spokojstvu, kao što treći smeta u braku. Za miran život treba što manje ljudi i što manje reči.
Stvarno, reči sve iskvare, i izvitopere, i upropaste, i profanišu. Neki ruski pisac je rekao: „Izrečena reč je laž.“ Razmislite, odista, pa ćete se setiti kako ste često bili gotovi da s nekim dođete do sporazuma, ili čak i do prijateljstva, da nisu najednom pale neke reči, i da nije izbilo neko treće lice. Uopšte, sve što se utroje govori, taj govor ne prestaje da stoji u vezi najpre sa onim trećim: da se zadobije njegovo mišljenje, da bude po njegovom ukusu, da bude na strani kojeg od one dvojice koji diskutuju. On je tu da sudi, odmeri presudi. Ovaj Treći, to je Svet; to je Načelo i Pravilo, Razlog i Moral.
Zbog njega, verovatno, često razgovor postaje blistavijim, ali i plašljivijim, a stoga i lažnijim. Još ako je ta treća ličnost slučajno neka lepa žena! Ljubav je, po pravilu, jedno osećanje zloće, sujete i egoizma; ljubav je strast, a u strasti je čovek uvek zao, ako nije čak i glup i lud. Prema svemu tome, nepostižno je spokojstvo drukčije osim samo udvoje.
Kada filozof Platon kaže da samo ljubav donosi mirnoću, onda reč ljubav treba ovde razumeti u kosmičkom smislu, jer se reč ljubav u ovom slučaju tiče mirnoće elemenata u svemiru, a ne spokojstva u sujetnom i sebičnom čovekovom duhu. Svakako, čovekova ljubav za ženu jeste najmanje u stanju da dadne mirnoću koju čovek traži za svoje stvaranje.
Žena je vatra koja obasja ali i sagori. Nema perfidnije kombinacije nego što je jedna ljubavna intriga, niti ima razornijih priviđenja nego što su ljubavna strahovanja. Zato su najviši ljudi bili u ljubavima najnesrećniji. Antički ljudi su bili, izvesno, ljubavnici koliko i mi sami, ali sa više mirnoće, pošto su voleli ređe i zato dublje. Danas Amerikanci isključuju podjednako sentimentalnost i senzualnost, i predstavljaju zato najmirnije ljude.
Sve su dubine u prirodi mirne, a tako su isto mirne i sve duboke stvari u čoveku: uverenja, vera, herojstvo. Antička ljubav je bila mirna jer je bila zdrava, a bila je zdrava zato što je uglavnom bila fizička. Jedino je civilizacijom i razmišljanjem čovek komplikovao sva svoja osećanja, pa i ljubav. Spokojstvo antičkih ljubavi vidi se najbolje po pustolovinama njihovih bogova, u kojima nema ničeg preteranog, ni mračnog, ni paćeničkog.
Grci su kroz svoju materijalističku religiju, koja je predstavljala harmoniju elemenata, uspela da unese mirnoću čak i u ljubav. Međutim, moderno društvo je u ljubav unelo sujetu, što znači ne princip mira nego princip rasula. Nekad je u ljubav unošena lepota, a zatim vera, dok je danas u ljubav, uglavnom, unesena sujeta, znači jedna strast najteže ukrotljiva od sviju strasti.
Da je ljudstvo rođeno neuravnoteženim i ludim, to se vidi kod čoveka u nagloj srdžbi i u brzom očajanju, a kod žene u fizičkom neotpornom moralu. Naročito su u stanju ludila velike gomile. Zbog ovoga je lakše zavesti i prevariti ceo jedan narod, nego prevariti jednog mudrog čoveka. U zadnje vreme je izbačena reč psihoza, kojom se objašnjavaju sve obesti mase. Čovek se mora odista izdvojiti iz gomile da bi mogao normalno misliti.
Gomile poruše spomenike kojima su se i same do juče klanjale, i gradove koje su same – s teškom mukom izgrađivale. Gomila je neverna i apsurdna. Kad su bolovali tirani Klaudije i Kaligula, rimski narod je zbog toga padao u takav bol da je zapretio kako će masakrirati Senat, verujući da je posredi neka zavera protiv Cezara.
Kad se rodio francuski dofen, gomila pariska je provodila dane i noći pod prozorima dvora, kličući Luju XVI, izbezumljena od radosti, makar što će docnije ta ista gomila sa mržnjom ispratiti ovog nesrećnog kralja na giljotinu.
Čovek se toliko menja prema momentima i slučajevima, da nije uvek ni pouzdano pametan, ni postojano glup ili lud. Jedan isti se čovek zbog toga klati iz krajnosti u krajnost, kada to ni sam često ne primećuje. Spomenuti cezar Klaudije je u Galiji zabranjivao prinošenje ljudi na žrtvu bogovima, a u Rimu je sam naređivao da se ubija i gladijator koji se sasvim slučajno okliznuo i pao na areni.
Tako se često događa i da nam jučerašnji prijatelj postane sutra najvećim neprijateljem, kao što se događa i obratno. Čovek uvek ide tako većma za svojom nesigurnom prirodom, nego za jednim sigurnim razlogom. Čovek se svaki dan za ponešto kaje što je učinio, što najčešće znači da je čovek u izvesnom momentu bio nesposoban da potpuno savlada urođeno ludilo, i uradi ono što je najmanje želeo da uradi. Svakako, zdravi su samo ljudi koji su bez strasti, a takvih je najređe.
Zato ljudi najčešće naprave ono što su najviše izbegavali, i izgovore ono što su najviše želeli da prećute. Stoga ne hvatajte ljude u pogreškama, praštajte uvrede, i ne pamtite reči. Od stotinu stvari koje čovek uradi, on ih je najviše uradio u ludilu, ili u bunilu, ili bar slučajno, ali svakako najmanje promišljeno.
Često sam govorio sam sebi: „Od onog što sam maločas izrekao, ne bi li bolje bilo da sam prećutao bar polovinu? A od onog što sam sada smislio da kažem, ne bi li bolje bilo da ništa od toga svega uopšte ne kažem, ili čak da izgovorim nešto sasvim protivno?“ Na ovaj način je ovakvo kušanje samog sebe često i mene izvelo na pravi put, pošto čovek ide za strastima, koje su uvek budne, i navikama, koje su mehanički uvek aktivne, više nego za razumom.
Glavno je u svom životu i svojim rečima pronaći neki tajanstveni konac koji vodi po zamršenim putevima naših strasti i navika; jer čovek pogreši baš u traženju samog pravca, više nego što pogreši i u samim detaljima. Operišite sa kontrastima, i uvek ćete pogoditi put. Glavna je stvar grosso modo, desno ili levo, belo ili crno. Stoga nije ni pitanje zašto je Aleksandar u Persiji ili u Indiji uradio ovu ili onu stvar, nego je glavno da li mu je uopšte trebalo ići u Aziju, mesto da je pokušao ujediniti Evropu, i civilizirati je u blagorodnom grčkom duhu.
Prema tome, pošto čovek ili najčešće uradi ili najčešće kaže sasvim protivno od onog što je sam želeo, znači da je čovek po instinktu lud, i da su većina njegovih sreća ili nesreća slučajne. Zbog ovog ni najdublje religiozni ljudi nisu uspeli da budu dobri koliko su to želeli. Prvi hrišćanski imperatori nisu bili bolji od paganskih. Konstantin nije bio bolji nego Titus, ni Teodosije bolji nego Marko Aurelije. Naprotiv.
A da je čovek veliki deo života u stanju ludila, dokazuje i to što nema čovekove zloće koja nije pomešana sa dobrotom, niti ima čovekove dobrote u kojoj nema i zloće. Religija jedina umerava čovekovo ludilo; jer i zlo i dobro su bili u prirodi pre nego što su bili u religiji.
Makar što je čovek uvek čeznuo za spokojstvom koliko i za svetlošću i vazduhom, ipak je on sam radio najviše protiv njega. Sve čovekove mane idu za tim da čoveka obespokoje, a najviše njegov neobuzdani jezik. Odavno je rečeno da iskrenost ne znači reći sve što čovek misli, nego ne reći nikad ono što ne misli; a čak su najopasniji ljudi koji kažu sve što im je na srcu i na pameti – što na umu to na drumu.
Jer oni ne govore istinu ili zabludu zato što su iskreni, nego zato što su slabi, i što ne vladaju sobom. Mnogi ludi ne smeju da sa svojom istinom ostanu nasamo, kao što dete ne sme da ostane u praznoj sobi. Ima često i više plemenitosti da neke istine prećutimo, nego da ih otvoreno kažemo; a mnoge vam istine ludi kažu ne iz dobrote da bi vam koristili nego iz cinizma da bi vas unizili.
Uljudnost je jedan način da se izbegnu potresi i nespokojstva. Trebalo je mnogo vekova dok su ljudi izmislili reč uljudnost. Istina, uglađenost izgleda prostim ljudima hipokrizija, a verovatno da često ima tu i dosta tačnog, pošto čovek mora pokazivati da mnoge stvari ne vidi da bi preko njih prešao. Izvesno, u uglađenosti ima puno i umetnosti, što znači puno finoće i dobrote.
Zato je čovekoljubivi karakter uljudnosti bio cenjen kroz sva vremena. Najkulturniji narodi su uvek bili i najuljudniji. Učtivost Kineza i Persijanaca bila je njihova najviša rasna odlika, a oni su sami stavljali uljudnost i iznad dobrote. U Veneciji XVII veka, kad su anonimna pisma bila dovoljna da nekog opreme u smrt, neprestano su bila u dejstvu dva poznata „Društva za uljudnost“. Samo u društvu učtivog čoveka može čovek naći spokojstvo.
Narod bez osećanja uljudnosti, a takvih ima i među najvećim, to nije narod nego gomila. Znači da se po uljudnosti najbolje razlikuje društvo od rulje. Samo je gospodin u stanju da vam kaže pohvale u lice, a samo prostak misli da je sebe obezoružao ako je o drugome kazao prijatnu reč. Gospodin je navikao da lako dadne slatku reč, kao što lako ispusti zlatnu paru, a fukara sve plaća u marijašima, i uvek misli da je sve preplatio.
(1934)
Jovan Dučić, JUTRA SA LEUTARA
Jovan Dučić – PESME, CITATI, KNJIGE, BIOGRAFIJA, ZANIMLJIVOSTI
Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)