Jovan Dučić – O PLESU / JUTRA SA LEUTARA
O PLESU
Čovek peva i kad je žalostan, ali igra samo kad je radostan. Nikad čovek ne zaigra u tuzi, kao što, naprotiv, u tuzi zasvira ili zapeva; jer nesreća oduzme telu njegov pokret, a pokretu njegov ritam. Stvarno, ples je ekstaza, vrhunac uzbuđenja, izlaženje iz sebe u prostor, ispoljenje koliko i reč u pesmi, i koliko zvuk u muzici. Sve što je radosno, igra na suncu, i sve igra u ritmu i u harmoniji.
Stoga ljudski ples i treba da liči na pokret kakav postoji u prirodi: na lelujanje žita, na talasanja mora, na titranje vodenog mlaza, na treperenje lišća, na igru krvi.
Svakako, za ples uvek treba rase, zdravlja, temperamenta, snage. Ples je isto toliko proizvod rase koliko i muzika, slika i pesma. Ples, to znači prepuna čaša snage i volje za život. Ima naroda koji znaju igrati i drugih kojine umeju i ne mogu. Među evropskim narodima znaju da plešu samo Španci i Rusi. U Španiji ozbiljno igraju kao što su nekada u Grčkoj ozbiljno filozofirali.
Španski su plesovi jedino igranje koje je rođeno u strasti i u besu krvi. Španska igračica je u stanju da izrazi u svom baletu celu lestvicu ljudskih osećanja i strasti: ljubav, zavist, prohtev, naivnost, ljubomoru, nežnost, blaženstvo, predanost, podanost, osvetu, obest, mržnju, sećanje, bol, nostalgiju, zaborav, apatiju.
Španci igraju dok se drugi narodi samo klate i teturaju. Jedini Crnci bolje igraju od Španaca, a ovo stoga što su Crnci uvek deca, i umeju da se zaborave kako bi se zatim celi predali pokretu. Oni su i najvećma prirodni, jer su još vrlo bliski prirodi; i daleko od kulture, od koje dolazi sva zbrka i sva zbunjenost. Stvarno, divljaci i poludivljaci su igru i izmislili: igru ratničku, i sveštenu, i ljubavnu.
A oni su je izmislili pre pozorišta i pre pantomime, možda i čim je čovek čuo oko sebe muziku vetra i vode za kojom je zatim pošao njegov pokret. Znači, čim je osetio pravo postojanje života i lepotu u životu.
Ples nije za ceo svet, jer je ples ili umetnost ili je nakarada. Trebalo bi da u jednoj dvorani igraju svega nekoliko parova, kao što samo nekoliko najsposobnijih lica igraju jedan pozorišni komad. Jer ritam je bogom dan i urođen kao i sluh, i zato mogu igrati samo oni kojima je ritam već u krvi. Ples je pre svega stvar temperamenta; a po tome kako neko igra, vidi se kakav je njegov temperamenat: sangvinika, kolerika, flegmatika ili melanholika.
Većma poznate karakter jednog čoveka po tome kako igra, nego po tome kako misli i govori. Nije stoga ni čudo što Mađar igra čardaš, Francuz kadril i menuet, Čeh polku, Srbin kolo. Nije čudo ni što su ljudi naročitog duha bili poznati i kao slavni igrači: jedan Epaminonda i jedan Luj XIV. Nije čudo što su izvesne ličnosti igrom htele postizavati svoje ciljeve: lepa Saloma da otruje ljubavlju dušu jednog proroka, i mudri Rišelje da, prerušen u bufona i s praporcima, igra sarabandu kako bi zadobio naklonost kraljice Ane.
Igrom se opiju duhovi većma nego li muzikom, jer je pokret viši i od zvuka, a opojniji i od stihova. Kad su grčki rapsodi bili već zamorili grčki svet neprestanom pesmom o trojanskim herojima, došle su u Atinu, već za vreme Solona, žene iz Frigije i iz Libije da uz dvostruku frulu i citru igraju strasne i zanosne plesove iz svojih krajeva. Grčki kipari su vajali s ushićenjem igračice u lepoti njihovih pokreta, u mekoti draperije, i u izrazima očaranih lica, koja su toliko odvajala od dotadašnjih ikonografskih lica grčkih božanstava.
Sve je igralo u staroj Grčkoj, i ljudi, i bogovi, i šumska i morska bića, i satiri, i sileni, i nimfe i menade. Ksenofon u Banketu opisuje igru na svadbi Bahusa i Arijadne, a kipari vajaju u svojim metopama igračice čak i za nakit grčkih hramova.
Igraju puno i Egipćani, mada su toliko vezivali umetnost za božanstva i za smrt. Nema odista ni kulturnog ni nekulturnog naroda koji nije strasno igrao. Jedini su Kinezi oduvek smatrali ples za sramotu. I hrišćanstvo je ples smatralo grehom.
Pokret je uvek napredovao sa civilizacijom. Tako prvi skulptori nisu znali za lepotu pokreta. Takozvano frontalno kiparstvo zna samo za čoveka ukočenih udova, koji stoji licem u lice s gledaocem. Lepota Fidijasovih figura i jeste najviše u takvoj tek pronađenoj lepoti stavova i pokreta; a ovaj Anaksagorin učenik prožmao je tako kroz pokret i ritam svoju materiju duhom koji je njegov učitelj, prvi stavio u sredinu i kosmičkog i umetničkog života.
Nikad više posle toga nije pokret prestajao da među ljudima predstavlja vrhunac lepote i zračenja. Jedan antički pesnik je govorio da je ples istovremeno i slika društvenih naravi i slika duševnosti jednog vremena.
Odista, pokret je to ostao i do današnjeg dana. Svet se zgranjava našim igrama početkom XX veka zbog njihove raskalašnosti i delimične nezgrapnosti, i po ovom dvojem bi današnji ples odista bio slika svog lošeg vremena. Međutim, ako današnja moderna muzika i ples, pozajmljeni od američkih Crnaca, nemaju melodije, oni zato imaju ritma. Takozvane crnačke „zavetane“ besne su od životnog ritma. Savremeni čovek je već bio presićen lepotama veka koji je prošao. Taj isti čovek ne može više da i dalje sluša sa uživanjem ili bar sa strpljenjem Rosinijevu muziku u Seviljskom berberinu.
Tako niko ne bi mogao danas ni da gleda, a kamoli i da sam igra stari preciozni menuet. Današnji je čovek i inače izišao polulud iz rata, izbezumljen od mašinerije, od krvavih utakmica, od huke granata, a to odista ne ide naporedo sa finom Rosinijevom muzikom, a još manje sa ljupkim menuetom. I nekadašnja romantična devojka bi sad u društvu izgledala ćurka, a nekadašnji romantični čovek bi danas izgledao magarac. Heroj našeg vremena izgleda cinik i rušilac, i zato takvom čoveku treba muzika što lupa kao što lupa na gvozdenom mostu huka bornih kola i teških baterija.
Slika vremena u kojem živimo, to je onaj Crnac u orkestru koji se kezi na publiku pored bubnja, praveći paralitičarske pokrete i životinjske grimase. Nesumnjivo, on predstavlja sliku vremena koje neće imati kontinuiteta, kao što nije imalo ni istorijske logike, ali je taj Crnac došao među nas kao proizvod jednog bolesnog razdoblja. Ples je, dakle, jedna slika savremenih naravi, kao i svaka druga umetnost čovekova.
Ne zaboravimo da sve ipak nije konačno propalo ni u današnjoj degeneraciji plesa: sa crnačkim plesovima i muzikom došli su i nostalgična melodija sa Havaja i sentimentalni tango iz Argentine, dva možda najlepša i najnežnija ostvarenja koja je ikad dala kombinacija pokreta i zvuka.
U srpskom narodu se najgore igra u oblastima gde su ispevane naše najbolje i nenadmašne epske pesme. Hercegovci i Crnogorci ne igraju bolje na suncu nego Hotentoti na svojoj mesečini. Njihova se igra sastoji od skakanja s jednog mesta na drugo, bacajući se odozdo naviše, sa vrlo malo ritma, a naročito uz vrlo malo melodije. U teškoj prošlosti tuđe tiranije nije odista bilo mesta radosti ni ekspansiji koje inače predstavlja ples u svom istorijskom razvijanju.
Uostalom, srpsko „kolo“ je potpuno nenacionalno; ono se igra i kao „farandola“ u zapadnoj Francuskoj, kao što se pod drugim imenom igra na Madagaskaru. Svakako, kolo nije poniklo u predelima naše epske pesme. Naša epska oblast zna samo za ratničke igre koje su se paralelno razvijale sa tom epskom pesmom, a one se sastoje u poskakivanju i u poklicima. Ratničke igre su uopšte možda sa pobožnim igrama i prvi početak umetnosti igranja.
Posle ovih dvaju dolazi ljubavna igra, kao menuet, ili tango, ili valcer, a to već znači konačno usavršavanje čovekovog plesa.
Pokret je i jedno krupno nasleđe čovekovo. Demosten je govorio jednom prijatelju da čovek koji ide preterano brzo jeste isto tako nepristojan prema društvu kao čovek koji govori neuljudno. Odista, nama se čini da bi po pokretu kakvog čoveka mogli poznati da li je to lice čitalo Danteovu poeziju, ili grčke filozofe, i da li su njegovi preci bili gospodari ili sluge; jer čovek koji još ni po čemu ne liči na svog oca ili na svoju majku, često na njih potpuno liči po pokretu i držanju tela.
Naročito se stoga gospodsko nasleđe u kakvoj porodici vidi po pokretu i stavu fizičkom: plebejac korača drukče nego gospodin, čak i onda kad je umniji od gospodina. Ima ljudi i žena najlepših lica ili najlepšeg stasa, i koji čak inače imaju i prefinjene ukuse u svemu drugom, ali ipak nemaju lepe pokrete tela, ni držanje glave, ni položaj ruku i nogu. Vojska i sport mogu mnogo da isprave urođene mlitavosti i grubosti ljudskog tela, ali zato im oduzimaju i od urođene finoće i lične
izrazitosti.
Čoveka od rase i od fine porodične krvi, skoro većma poznate gledajući ga s leđa nego gledajući ga s lica, kao persijski ćilim. A to je po koraku, mirnoći, ritmičkom gibanju, i po ponositoj liniji od glave do pete. Sve životinje viših rasa, počinjući od arapskog konja do lava, imaju pre svega izvanredne pokrete.
Ima i ljudi čiji je pokret tako pun lepote da mu telu ne možete više naći nikakav nedostatak. Čovek, i dok sedi i dok govori, već samim svojim stavom tela izražava i svoju moć osetljivosti, i svoju misaonost, i svoju duhovitost. Ovo znači i da umni i otmeni ljudi sasvim drukčije sede nego što sede ljudi beznačajni ili ljudi prosti. Kod žene se po samom pokretu može poznati da li ima urođene čednosti, ili je moralno pokvarena, kao [i] da li je gospodstvenog ili je neotmenog duha. Ima finih žena koje nose glavu kao najlepše ptice, kao što ima ljudi koji nose glavu kao vepar.
Ne znam nijednog velikog pesnika ni umetnika koji je puno ludovao za plesom, ali su i čuveni igrači većinom bili lišeni svakog drugog talenta. Kao da je savršen pokret odista sam sebi dovoljan. Bilo je i velikih artista koji čak nisu voleli muziku, kao Igo i Gotje i Heredija; a nije voleo muziku ni Hajne, mada je o njoj pisao. Nije mario za ples ili za muziku ni Gete, koji je čak i sam svirao na klaviru. Je li to stoga što muzika reči ne ide zajedno sa muzikom čistog tona?
Međutim, antički narodi su ovakvu ravnodušnost za muziku smatrali čovekovom inferiornošću. Stari su Rimljani smatrali takvu ravnodušnost i prostaštvom, pošto su za grubog Marijusa govorili kako je takav prostak zato što ne zna ni muziku. Istina, ne treba ovde ni preterivati.
Ima i inferiornih ljudi koji su ipak vrlo muzikalni; a čak i neke životinje igraju na zvuke muzike, ili i same pevaju, puštajući makar i neskladne ali radosne glasove ako odnekud začuju glas kakvog instrumenta. – Najzad, muzika je prilično stvar spola, kao i ples; svi muzikalni ljudi, a naročito žene, spolno su veoma uzbudljivi, a često i perversni; jer muzika potresa nervni sistem i raspaljuje maštu. Tolstoj je ovo pokazao u tragičnom slučaju koji je opisao u jednom malom ali izvanrednom romanu.
Ljudi hladni i bespolni igraju i sviraju uvek dosta rđavo, ili uopšte ne sviraju, a najčešće i ne igraju. Da ples i muzika fizički uzbuđuju čoveka, vidi se po tome što indijske bajadere igraju lascivno i kad igraju religiozne plesove. Međutim, u današnje doba plešu i babe i dedovi u istom javnom lokalu u kojem plešu i njihovi unuci, naročito u Engleskoj i Americi.
Danas se uglavnom pleše najviše iz konvencije, manije, sujete, perversije, ili kurtoazije, većma nego i iz strasti za igranje. Kada bi čovek igrao sa drugim čovekom, a žena sa drugom ženom, više se uopšte ne bi ni igralo, što ipak znači da se u plesu najvećma traži telesno uzbuđenje. Odista, takvo uzbuđenje koje zdrav čovek ima pri igranju držeći u naručju toplo i golišavo telo mlade žene, njen vreo dah po obrazu i po usnama, često kod nekih lica prelazi iz umetnosti u telesnu opsesiju, i u bestijalno nastrojenje.
Sladunjavimenuet je mesto strasti imao graciju; ali današnji fokstroti idu samo za postupnom degradacijom žene. U današnje doba, jedan Don Huan ne mora više da pravi romantične serenade, ni da se bije na dvobojima da bi zadobio jednu lepu ženu, pošto mu je danas dovoljno jedno veče u bezumnoj glazbi i u divljačkom plesu, čak i naočigled sviju, da skoro jurišem zadobije i duh i telo ženino.
Današnja je mladež ovo dobro razumela, a zato će ples udvoje, jednom uobičajen, i ostati za sva dalja vremena. Uostalom, uvek je dovoljno da neki porok postane običajem celog sveta, pa da ga niko više i ne smatra porokom, nego čak da ga najzad smatraju jednim sveštenim društvenim običajem.
Ludilo sujetne žene za plesom prevazilazi sve druge čovekove sujete i sva ostala ludila. Ima žena koje su tom manijom za plesom upropastile ili sebe ili druge. Lukrecija Bordžija je igrom bacila u porok i svoje najbliže srodnike, a dvadesetogodišnja Beatriče Sforca je pala mrtva od preteranog igranja.
Tako je Puškinova žena, ne samo svojom lepotom nego i svojom igrom, bila zadobila svoju tužnu slavu koja je velikog pesnika najzad oterala i u smrt.
Kažu da je i Sokrat voleo da igra; ali ko zna šta je mudrac bio našao u plesu. Možda je našao samo najsavršeniju meru ritma u prirodi, kao što je Gete na golim leđima žene pažljivo brojao slogove svojih heksametara.
Jovan Dučić, JUTRA SA LEUTARA
Jovan Dučić – PESME, CITATI, KNJIGE, BIOGRAFIJA, ZANIMLJIVOSTI
Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)