Narodna bajka – MEĐEDOVIĆ / Vuk Stefanović Karadžić narodnu bajku Međedović zabeležio je od pevača Tešana Podrugovića. / Tekst
MEĐEDOVIĆ
U nekakome selu pođu žene u planinu da traže divljega broća, i tako, vrljajući po planini, jedna od njih zađe pred jednu pećinu, iz koje izađe međed te je uhvati i odvede unutra; i onđe živeći s njome, žena zatrudni i rodi muško dijete. Pošto dijete malo poodraste, žena se nekako ukrade i uteče u selo kući svojoj. Međed je jednako koješta donosio i dijete hranio, kao mu prije i mater.
Kad dijete naraste poveliko, ono navali da ide iz pećine u svijet. Međed ga stane od toga odvraćati govoreći mu da je on još mlad i nejak, a u svijetu ima zlijeh zvjerova koji se zovu ljudi, pa će ga ubiti. I tako se dijete malo poumiri i ostane u pećini.
Poslije nekoga vremena dijete opet navali da ide u svijet, i kad ga međed drukčije nije mogao odvratiti, a on ga izvede pred pećinu pod jednu bukvu, pa mu reče: „Ako tu bukvu možeš iščupati iz zemlje, onda ću te pustiti da ideš u svijet; ako li ne možeš, još valja da sjediš kod mene”. Dijete spopadne bukvu, pa povuci tamo, povuci amo, ali ne može da je iščupa; onda se opet vrati s ocem u pećinu.
Kad poslije nekog vremena dijete opet navali da ide u svijet, međed ga izvede pred pećinu i kaže mu da ogleda može li sad iščupati bukvu iz zemlje. Dijete bukvu spopadne i iščupa. Međed mu onda reče da joj okreše grane, pa zametnuvši je na ramo kao kijaču da ide u svijet.
Dijete posluša oca, i idući tako po svijetu dođe u jedno polje đe su se nekolike stotine plugova bile sastale te orali spahiji. Kad dođe k ratarima, zapita ih eda bi imali što da mu dadu za jelo. Oni mu odgo- vore da pričeka malo, sad će se njima donijeti ručak, pa đe ručaju oni onoliki, ručaće i on.
Dok su oni još to govorili, a to se pomole kola i konji i mazge i magarci s ručkom.
Kad se ručak donese, Međedović reče da će on to sve sam pojesti. Ratari se začude i reknu mu kako će on pojesti toliko jelo što je doneseno za toliko stotina ljudi! On opet reče da hoće, i opkladi se s njima: ako ne pojede da im da svoju kijaču, ako li pojede da oni njemu dadu sve što je gvozdeno na njihovijem plugovima.
Ručak se postavi, a Međedović se naklopi te pojede sve, i još da je bilo. Onda mu oni skupe s plugova sve što je gvozdeno na jednu gomilu, a on usuče nekolike breze, pa sve poveže i natakne na svoju kijaču, pa zametnuvši je na ramo otide k nekakome kovaču i reče mu da mu od onog gvožđa skuje buzdovan na onu kijaču. Kovač se primi toga posla, ali mu se učini da je gvožđa mnogo, pa ga sakrije gotovo pola, a od ostaloga buzdovan slupa kojekako.
Međedoviću se učini buzdovan mali prema onolikome gvožđu, a i ono što ga je da nije načinjen kao što bi trebalo. Zato, kad buzdovan nasade na kijaču, Međedović, da bi ga ogledao je li dobar, baci ga u nebo, pak se poda nj načetvoronoži, te ga dočeka u leđa. Buzdovan nesrećom kovačevom prsne, onda Međedović razmahne kijačom te kovača ubije, pa otide u njegovu kuću i nađe sve sakriveno gvožđe, i odnese ga sa onijem komadima od buzdovana drugome kovaču, i kaže mu da mu skuje buzdovan na kijaču, ali mu reče da se ne šali, nego od svega gvožđa dobar buzdovan da skuje, ako nije rad proći kao i onaj prije što ga je kovao.
Kovač čuvši još prije šta je bilo od onog kovača, skupi sve svoje momke, pa ono sve gvožđe sastave ujedno i skuju buzdovan vrlo dobar koliko se igda moglo. Kad nasade buzdovan na kijaču, Međedović opet da bi ga ogledao, baci ga u nebo, i načetvoronoži se poda nj, ali se buzdovan ne razbije, nego odskoči od leđa… Ispravivši se Međedović rekne: „Sad je buzdovan dobar”, pa ga zametne na rame i pođe dalje.
Idući tako nađe u polju jednog čoeka đe je upregao u ralicu dva vola te ore, i došavši k njemu zapita ga eda li ima šta za jelo. Čoek mu odgovori: „Sad će moja kći donijeti meni ručak, pak ćemo podijeliti što je bog dao”. Međedović mu stane kazivati kako je on pojeo sve što je bilo pripravljeno za nekoliko stotina ratara, „a šta će sad u jednome ručku biti meni, šta li će tebi?”
U tome eto ti đevojke s ručkom. Kako đevojka ručak postavi, Međe- dović se odmah rukom hvati da jede, a čoek mu ne dadne, nego mu reče: „Ne dok se ne prekrstiš ovako kao i ja”. Međedović gladan, na imajući kud kamo, prekrsti se, pa onda počnu jesti, i najedu se obojica i još im preteče.
Međedović gledajući ručkonošu, koja je bila krupna i zdrava i lijepa đevojka, omili mu, i reče ocu njezinu: „Hoćeš li mi dati ovu svoju kćer da se ženim njome?” Čoek mu ogovori: „Ja bih ti je rado dao, ali sam je obrekao Brku”. Međedović na to rekne: „Bre, šta marim ja za Brka? Ja ću Brka ovijem buzdovanom”. A čoek mu rekne: „Be, i Brko je neki; sad ćeš ga viđeti”.
U tome stane huka s jedne strane, dok se iza brda pomoli jedan brk i u njemu trista i šezdeset i pet tičijih gnijezda. Malo-pomalo pomoli se i drugi brk; eto i Brka. Kako dođe k njima, a on legne ničice đevojci glavom na krilo, i reče joj da ga pobište. Đevojka ga stane biskati, a Međedović, ustavši polagano, raspali svojim buzdovanom Brka u glavu; a Brko prstom na ono mjesto govoreći đevojci: „Evo ovđe me nešto ujede”, a Međedović opet buzdovanom na drugo mjesto, a Brko opet prstom na ono mjesto: „Evo ovđe me opet nešto ujede”. Kad ga udari treći put, Brko se opet pipne onđe i srdito poviče: „Ta zar si slijepa? Evo ovđe me nešto kolje”. Onda mu đevojka kaže: „Ne kolje tebe tu ništa, nego te evo čoek bije”.
Kad Brko to čuje, on se trgne i skoči na noge, a Međedović već bacio svoj buzdovan pa bježi preko polja, a Brko se naturi za njim. Međedović, polakši, poizmakne pred Brkom, ali Brko nikako neće da ga se mahne.
Međedović bježeći tako dođe na jednu vodu, i nađe kod nje ljude na gumnu đe viju šenicu, i poviče im: „Pomagajte, braćo, zaboga! Evo me ćera Brko. Šta ću sad? Kako ću prijeći preko ove vode?”
A jedan od onijeh ljudi pruži mu lopatu govoreći: „Sjedi na lopatu da te prebacim”. Međedović sjede na lopatu, a čoek razmahne njome i prebaci ga na drugu stranu, a on bježi dalje. Malo zatijem eto ti na gumno i Brka, pa zapita ljude: „Prođe li ovuda taki i taki čoek?” A oni mu kažu da prođe. Brko ih zapita: „Kako prijeđe preko ove vode?” A oni mu odgovore: „Preskoči”. Onda se Brko zaleti, pa hop preko vode na drugu stranu, pa poćeraj za Međedovićem.
Međedović bježeći uz jedno brdo vrlo sustane, a kad izađe na brdo, nađe čoeka na uzoranoj njivi koji je u torbi o vratu imao sjeme, pa po jedanput zagrabi šakom te sije, a po drugi u usta te jede. Ovome čoeku poviče on: „Pomagaj, brate, zaboga! Ćera me Brko, i evo ga sad će me stići! Nego šta ću činiti? Sakrij me đe!” A čoek odgovori: „Bogme, Brko nije šala. Ali ne znam đe ću te sakriti; nego hodi ovđe u moju torbu u sjeme”. I tako ga uzme u torbu. Kad Brko potom dođe i zapita ga za Međedovića, on mu kaže da je odavno onuda prošao, i dosad bog zna kud je otišao. Onda se Brko vrati natrag.
Čoek onaj sijući žito zaboravi za Međedovića, i uzme ga jedanput sa žitom u šaku, te metne u usta. Međedović se poplaši da ga ne proguta, te po ustima ovamo-onamo, dok srećom nađe jedan krnjav zub, te se u njemu ustavi i prićuti.
Kad sijač uveče dođe kući, on poviče na snahe: „Dajdete, đeco, one moje zubne čačkalice, nešto me žulja u onome mome pokvarenom zubu”. Snahe donesu dva velika gvozdena ražnja, pa pošto on zine, podupre jedna s jedne, druga s druge strane dok Međedović iskoči iz zuba. Onda ga se sijač tek opomene, i rekne mu: „A žlje te sakrio! Umalo te nijesam prožderao!”
Iza toga, pošto večeraju i stanu se o svačemu razgovarati, zapita Međedović domaćina šta mu je bilo onome zubu te je onako mimo sve ostale pokvaren. A domaćin mu stane ovako pripovijedati:
„Jednom pođemo nas desetak su trideset konja u Dubrovnik po so. Idući tako nađemo jednu đevojku kod ovaca, pa nas zapita kuda ćemo, a mi joj kažemo da idemo u Dubrovnik po so, a ona reče: ‘Šta da se mučite tako daleko? Evo ima u mojoj pletivači nešto soli što je preteklo kad sam mrsila ovce, mislim da će vam svima biti dosta. I tako onđe pogodivši se s njome, ona skine s ruke svoju pletivaču, a mi s konja svoje vreće, pa puni i mjeri, dok napunimo vreće za sve trideset konja.
Pošto se onđe s njome namirimo, vratimo se natrag. Ovo bijaše u jesen, i vrijeme bješe dosta lijepo; ali jedan dan pred noć, kad bijasmo navrh Čemerna, nešto se naoblači pa okrene snijeg sa sjeverom, da se pometemo i mi i konji. U tom se još na veću našu nesreću smrkne sasvijem, i tako tumarajući ovamo-onamo, dok jedan od nas srećom nabasa na jednu pećinu i poviče: ‘Ovamote, braćo! Evo suhote!’ Onda mi jedan po jedan onamo, dok svi uđemo i uvedemo sve tridesetoro konja, pa konje rastovarimo i naložimo vatru, te prenoćimo kao u kući.
Kad sjutradan svane, a to imaš šta vidjeti: mi svi u jednoj ljudskoj glavi koja stajaše između nekakijeh vinograda. Dok se mi tome još čuđasmo i konje tovarismo, ne lezi vraže! eto ti pudara od onijeh vinograda, pa uzme onu glavu s nama te metne u praću, pa okrenuvši je nekoliko puta sebi iznad glave, baci je preko vinograda da plaši čvorke, i kad padnemo na jednome brdu, onda ja pokvarim ovaj zub”.
I na čast vam laž.
NARODNA BAJKA
Vuk Stefanović Karadžić narodnu bajku Međedović zabeležio je od pevača Tešana Podrugovića.Tešana Podrugovića (umro oko 1820) je Vuk više cenio od svih svojih pevača. Od njega je Vuk zabeležio dvadesetak pesama i jednu od najneobičnijih i najboljih naših pripovedaka „Međedović“.