Ознака: ĐorđeBalašević

Đorđe Balašević – Drvena pesma

Đorđe Balašević – Drvena Pesma  /  Album: Naposletku… (1996.)

Tekst pesme:

Snio sam noćas nikad prežaljenu stvar…
Mog drvenog konjića, kanap i zvuk točkića…
Vrbice zvon… Za mnom verni Sančo moj…
U pohodu na Nespokoj…

Snio sam još i svoju prvu tamburu…
Kako ko noćna dama iz južnog Amsterdama…
Iz izloga… Mene klinca zavodi…
Na smrtne grehe navodi…

Di je to drvo raslo, od kog je tesana?
Da l’ se pod njime neko nekada ljubio?
Otkud u njemu izvor svih mojih pesama?
Da l’ je to znao onaj ko ga je dubio?

Di je to drvo raslo, vrh kojih bregova?
Da l’ nas je ista kiša mlađane zalila?
Ko mu je grane kreso, mati ga njegova?
Čija je ruka lišće s jeseni palila… da znam?

Snio sam, onda, krevet, sav u čipkama…
Obesnu igru vatre… Sklopljene šalukatre…
Na uzglavlju ruža u intarziji…
Pod kojom smo se mazili…

Snio sam sanduk, crni, srebrom okovan…
Novembar… Izmaglica…
I kvartet dragih lica…
Maleni čun nasred luke pokisle…
Da me u večnost otisne…

Di je to drvo raslo, spram kojih vetrova?
Da l’ je pod njime neko za nekim žalio?
Što ga je grom obišo, mati ga Petrova?
Ko je u šake pljuno, pa ga strovalio?

Jedina moja mila… Što si me budila?
Bio sam tako blizu naličja vremena…
Taji se jedno drvo u mojim grudima…
Gde li će nesto nići iz toga semena… da znam.

***

Đorđe Balašević / Rani mraz – Kristifore, crni sine…

Đorđe Balašević / Rani mraz – Kristifore, crni sine…  Singl ploča (1978.)

Tekst pesme:

Dosadio španskom kralju stalno jedan isti svet…
Na Kolumba izbor pade da načini preokret.

Nije stigo da se snađe, već mu utrapiše lađe…
I rekoše: „Nađi kontinent!“

Nije znao da će sasvim promašiti liniju…
Da će naći Ameriku sve tražeći Indiju.

Kristifore, crni sine, kud se vinu na pučine?
Kad ti to ne leži ni za lek…
Ne ide se preko mora bez kompasa i motora…
Nema veze što je srednji vek.

Jednog dana, kad pred njima neka zemlja velika…
Svi misliše: „Indija!“, kad ono – Amerika.
Kristof se za glavu hvata, stavlja omču oko vrata…
Da potraži stvarno drugi svet.

Ljudi moji, totalno sam promašio liniju…
Našao sam Ameriku, a tražio Indiju…

Kristifore, crni sine, kud se vinu na pučine?
Kad ti to ne leži ni za lek…
Ne ide se preko mora bez kompasa i motora…
Nema veze što je srednji vek.

***

Đorđe Balašević – Requiem (Ej, Komandante…)

https://www.youtube.com/watch?v=0O3jkIOz1-0

Đorđe Balašević – Requiem (Ej, Komandante…)  / Album: Panta Rei…  (1988.)

Tekst pesme:

Kad god prođem ulicom sa tvojim imenom
pomislim na onu pesmu…
Već je godinama ne pevam,
stari refren nikom ne treba.

A ljudi pesme kratko pamte, Komandante…

Ostaće u knjigama i priča o nama:
Balkan krajem jednog veka.
Svako pleme crta granicu.
Svi bi hteli svoju stranicu…

Tope se snovi kao sante, ej Komandante…

Na barikadama su opet zastave,
svet ide ko na praznike.
I decu izvode s jutarnje nastave
da vide gladne radnike…

A gde smo mi, naivni,
što smo se dizali na „Hej Sloveni“?
Kao da smo uz tu priču izmišljeni…

Vremena su nezgodna za momka kao ja
koji gleda svoja posla…
Nisam lutak da me naviju.
Imam samo Jugoslaviju…

Sve druge baklje bez mene plamte, e Komandante…

Na barikadama su opet zastave,
svet ide ko na praznike.
I decu izvode s jutarnje nastave
da vide gladne radnike…

I svi su tu da dobiju na toj lutriji…
Na barikadama su uvek najbrži,
al’ nikad i najmudriji.

A gde smo mi, naivni,
što smo se dizali na „Hej Sloveni“?
Kao da smo uz tu priču izmišljeni…

I prevareni…

Kad god prođem ulicom sa tvojim imenom
pomislim na Panta Rei…
Baciće se, tako, neki lik
kamenom i na tvoj spomenik.

Jer sve se menja, i sve teče… čoveče.

***

Citati iz knjige „Kao rani mraz“ (scenario)

Citati iz knjige Kao rani mraz (scenario) 
VASA: Mora biti da je lepo… Svaki put ti je druga slika pod prozorom kad se probudiš… Polja… Bregovi, vinogradi… Pa trska i palacke… Onda neki tornjevi u daljini… Opet žito… A ja kroz onaj svoj pendžerak vidim uvek isti budžak neba… U koji se ni mlad mesec ne usuđuje… A o suncu da i ne govorimo…
MALA VIDRA: Da, ali… Zato nikad ne mogu dobiti pismo, recimo… Moja kuća jednostavno otplovi kad joj padne na pamet… Poštar bi morao plivati za njom… To je jedno… A drugo… Nikad mi momci neće pevati serenadu pod ovim prozorom… To je sigurno…
*

VASA: Vidi… U nekog se zaljubiš, ali ne dospeš da ga voliš… Posebno kad si mlad…

NIKOLA: Zaljubiš se… Ali ga ne voliš? Zar to nije… Isto?

Vasa uzdahnu, kao profesor koji pokušavajući da objasni đaku teoremu otkriva da ovaj nije najbolje savladao ni tablicu množenja…

VASA: Ne znam… Meni nije… Zaljubiš se, jer… Je to tebi potrebno… A voliš… Jer je to potrebno nekom drugom… Ne misliš? Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko… A drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe… Tek onda je to…

*

SKELEDŽIJA: Jesi l’ ga pitao za onu pesmu, Nikola? Šta veli?
NIKOLA: Nisam, a i ne treba… Nije to pesma o njemu, Radoslave… Vasa Ladački nije ime čoveka… To ti je pre… Ime sudbine…

*

VASA: Sad mi je žao… Al’ tako mi došlo, šta da radim? To nam je u familiji… Samo škljocnemo na pun mesec… Nešto sam razočaran, proći će… Ili neće? Jedno od ta dva…
DOKTOR ŠEFER: Mladi ste, i treba da ste razočarani, sad mu je vreme… Razočaranje vam je kao „male boginje“… Ako ga ne preležiš u mladosti, u poznim te godinama može ubiti…
*

GLAS (off): Da… Dospe i do mene poneka priča o njemu… Ni ne pretpostave, siroti, da se nas dvojica oduvek znamo, pa lupetaju tako koješta… No, najlakše je pričati o boljima od sebe, to je drevna zavera… Oni što te uopšte ne znaju najviše laju, a oni što te najbolje znaju najviše ćute… I lepo bi bilo da mogu bar ponekog da ćušnem preko usta, onako učiteljski, kad se najmanje nada, ali… Davno je Gospod prosvetlio onu barabu u meni, uzdržim se, taman posla… Dobro, opsujem tu i tamo, ali i u tom sam se izveštio, promrmljam samo… Te moje psovke pre liče na blagoslove nego na prostote…

GLAS (off): Stavili ga u pesmu, veli Skeledžija? Sigurno neki tako dokoni potiski đilkoši, vetroglavi kao i on sam? Ostavio lepu al sirotu, uzeo bogatu zbog lanaca i vranaca, ih… U pesmi se to uklopi bez greške, provereno, kao teget prusluk i bela kragna, ali pesmama se još i može oprostiti kad slažu… S ljudima to već malo teže ide, ali neka i njih… Da su onakvi kakvim ih je dragi Bog zamislio, i On i ja bi davno ostali bez posla…

GLAS (off): Ma… Pogreši svetac, a da neće svirac s neke čarde u žabojebini podkraj sveta? Nije džaba govorio pokojni Žare Cigan da dobra violina ima pet žica… Četiri na čivijama, i jednu u srcu onog ko je svira… Prosto im bilo, kolkogod da ih je toj bandi, al nisu oni njega stavili u pesmu, tužni i žalosni… Da im ta peta žica slučajno štima, kao što ne štima… Odmah bi videli da su ga u pesmi samo zatekli… On je u pesmi otkako ga znam…

*

LAŽNI DERAN: Šta je, cirkuzaner, šta me tako gledaš? Kao da nikad nisi video devojku za kojom ćeš patiti celog života?

*

ANDRIJA: Nekad mi prosto dođe da se zaljubim…

Nikola ga zapanjeno gleda, samo bi im to još trebalo ? Okreće se ka Vasi koji se već lukavo okrenuo na drugu stranu, delujući potpuno ravnodušno…

NIKOLA: A ti, Vaka?

Vasa tutnu Andriji u ruke špil karata, sačeka da ovaj par puta promeša, pa precepi crvenog keca i pokaza ga Nikoli, ni ne pogledavši kartu prethodno…

VASA: Ja? Znaš mene… Ja sam se rodio zaljubljen…

Tu rečenicu svakako čuje i devojka koja sa svojom braćom baš u tom trenutku prolazi kraj njih, Nikola i Andrija čežnjivo gledaju za njenim uobraženim nosićem, ali Vasa se ne okreće, nego samo mangupski dobaci…

VASA: A večeras sam konačno saznao i u koga!

*

VEREBEŠ (na Mađarskom): Znaš i to da je doktor Šefer naš prijatelj, takoreći… I dobar čovek… Eh… Sto puta ti je mama govorila da ne ideš u njihov vrt, ali ti ništa nisi voleo kao da zajašeš taj bedem… Ali sad je drugo… Nisi više dečkić koji krade kajsije kad nema nikog u letnjikovcu… Jedno je slomiti poneku grančicu, Andi, a drugo je slomiti srce… Dva srca… Sva tri srca… Hej? Pazi šta radiš, molim te… Jer to nije tamo neki stručak zumbula, nego jedna naročita ruža… Ruža negovana da bi ostala divlja… Razumeš li to? A takvim ružama se diviš izdaleka… Njih ne diraš…

*

NIKOLA: Kočoperna… Samo… Računao sam da ću se vremenom već zaljubiti u nju, a da neću ni primetiti… Ali ovih dana sam saznao da ne možeš a da ne primetiš kad se zaljubiš… O, primetiš… Primetiš, još kako…

VASA: Čekaj… A da li je njoj stalo do tebe?

NIKOLA: Otkud znam… Što je sam ne pitaš? Samo mi fali da sam se pored svega još i nesretno zaljubio…

VASA: Pa… Znaš kako se kaže, moj prijatelju… Jebeš ljubav kad nije nesretna…

*

MALA VIDRA: Hej?

VASA: Hej i tebi… Lepi matrozu…

MALA VIDRA: Javili su da si poginuo…
VASA: Ih… Smrt bi bila jeftin izgovor, sećaš se?

MALA VIDRA: O, kako mi je teško… Teško mi je bilo kad sam čula da si poginuo… Još teže kad sam čula da si živ… Ali ovo je najteže… Nisam mislila da će biti baš tako…

VASA: Vidiš… Teško, teže, najteže… Ne valjam ti ni živ, ni mrtav… Cigani kažu, kad se đavo namerači na tvoj beli šal, možeš ga šarati, možeš ga parati, al’ on će ga i u končićima naći… Neko nam je gadno uvračao… Izmicalo je od početka… Uvek za korak…

MALA VIDRA: I šta sad? Čitav život ćemo ostati na tom koraku?

Pogledao ju je nežno, brižno, u tom pogledu više nije bilo onog bezobrazluka koji ju je proganjao kroz snove, ali odjednom je bila sretna što ga ima barem ovakvog… Samo. jadno li je prijateljstvo kad ostane kao sitan kusur krupne novčanice ljubavi…

*

Otilija Šefer ušunjala se kroz malu gvozdenu kapiju kroz koju se iz donjeg dela vrta izlazi ka obali. Pokušava da je zatvori, ali negde zapinje, i ona se udubljuje u to toliko da prestaje da bude oprezna…

DOKTOR ŠEFER: Moraš je malo povući gore…

Stajao je na stazi, kao da je znao gde će se ona pojaviti, kao žandar koji čeka lopova pod merdevinama naslonjenim na otvoreni prozor stražnje mansarde. Otilija se uplaši, ali već sledećeg trenutka zauzima arogantnu pozu, kojom se uvek izvlačila kad bi bila uhvaćena u nečemu…

TILA ŠEFER: Ti ćeš na kraju početi i da me proganjaš!?

DOKTOR ŠEFER: Ja ne, Otilija… Ali se nadam da će taj đavo koji te proganja već jednom posustati… I da ćeš naći svoje mesto… Jer ono odavno nije ni uz mene, ni u ovom domu…

Ona ga gleda podozrivo, nije navikla da joj odgovori tako brzo i određeno, taktika kontranapada zbog nečeg je zatajila?

Ali ono od čega je najviše zazirala bila je tamna uniforma višeg poručnika na njemu?

TILA ŠEFER: Zašto si to obukao? Gde ideš?

DOKTOR ŠEFER: O, na maskenbal, mila… Njegovo Veličanstvo Franc-Jozef organizuje veliki maskenbal… I lično mi je poslao pozivnicu…

Otilija spušta gard, ipak je ona samo žena, a muškarci su i izmislili ratove da bi se pred Ženama pravili važni, i plašili ih njima…

DOKTOR ŠEFER: Proglašena je opšta mobilizacija, nisi čula?

Ona uplašeno pritisnu ruku na grudi. Znači istina je?

TILA ŠEFER: O, nisam… Bila sam…

Zbog oboje, Dr. Šefer ne dopusti da ta njena pauza potraje predugo…

DOKTOR ŠEFER: Nije važno… Bila si na verovatno jedinom mestu gde mobilizacija nije proglašena…

Učini joj se da se opet ukazuje prilika za odbranu napadom…

TILA SEFER: Ne razgovaraj tako sa mnom, Arone… Ozbiljno ti kažem… Ostaviću te…

On se tužno osmehnu…

DOKTOR ŠEFER: Davno si ti mene ostavila, moja draga… Još onda kad si mi prvi put zapretila da ćeš me ostaviti…

Njene oči dobiše onaj titraj srndaća zbog kog ih je zavoleo, uznemirila se, i drugi adut joj je izbijen? Pokušaće da jednostavno ignoriše situaciju, i razgovor svede na svakodnevan? I to je ponekad palilo?

TILA ŠEFER: Ali… Tvoje godine… Ne moraš da se odazoveš… Baš prvi…

Onaj tužni osmeh vrati se kao talas…

DOKTOR ŠEFER: Naravno da moram… Ceo ovaj rat je i započet zbog mene… Da se časno izvučem iz svega…

Ona pokuša da pronikne u senku pod širitom njegove kape, te reči su dopirale iz nekog mraka, kao iz hladne cevi prislonjene na slepoočnicu…

TILA ŠEFER: Šta to govoriš, Ari?

Nevoljno se trgao na njeno tepanje. To što je rekao nije rekao da bi izazvao sažaljenje…

DOKTOR ŠEFER: Čekao sam te samo da se oprostimo, Tila… Sve drugo…Papiri, dokumenti, sve je već sređeno… Osim nas…

Bila je suviše gorda da mu padne u zagrljaj, tim pre što ju je iznenada neodoljivo podsetio na markantnog udovca u kog se pre četiri godine zaljubila, a taj čovek je bio suviše gord da bi je u zagrljaj prihvatio…

TILA ŠEFER: Pa sve i da je kraj… Nije kraj sveta… Još ćeš ti naći naći nekog…

On se osmehnu ponovo, i dalje u onom tužnom tonalitetu, ali u nešto nežnijem akordu…

DOKTOR ŠEFER: Mislim da neću… Ni tražiti… Kako sam tebe voleo… Ne voli se jednom u životu… Tako se voli jednom u hiljadu života… Bio bih malo sebičan da očekujem da mi se to desi još jednom u preostalih desetak, petnaest godina ovog…

Malo je žena koje ne bi zaplakale na to što su čule, ali baš o tome je Doktor i govorio: Malo je žena kao Tila Šefer…

TILA ŠEFER: Kao da ti nikad nisi poželeo nikog drugog?

DOKTOR ŠEFER: Naravno da jesam… Svaki normalan čovek poželi tuđu ženu… Ali se, između ostalog, naziva normalnim čovekom i zato što s tom željom ume da izađe na kraj… Za razliku od normalnog… Šnaucera, na primer?

Pogledala ga je povređeno, znala je da kao žena uhvaćena na kapljici bašte zaslužuje da bude nazvana raznim imenima, ali ju je ipak zabolelo…

TILA ŠEFER (skrhano): Nazivaš li ti to mene… Kučkom?

Nije želeo da je uvredi, bar ne na taj način, i pokajao se što je tu poslednju dominu reči okrenuo naopako…

DOKTOR ŠEFER: Ne još… Tako bih te možda nazvao da se nije umešala i ljubav… Kad se u želju uplete i ljubav… Onda ništa od ovog što sam rekao o psima i ljudima više ne važi… Izvini…

Mrzela ga je zbog te nadmoćne dobrote, znajući da ona ne bi bila takva. Zašto joj jednostavno nije lupio par pravih šamara umesto svega ovoga?

TILA ŠEFER: Ti si kriv! Da, ti! Dao si mi suviše slobode…

Doktor je pogleda, recimo, čudno, ali čim u periodnom sistemu reči bude izmišljena i reč za koju je ostavljeno prazno mesto između prekora i sažaljenja, i taj će njegov pogled biti potpuno objašnjen…

DOKTOR ŠEFER: Otilija, ti si mene potpuno zaboravila? Ko sam ja da dajem slobodu? Ja ti slobodu naprosto nisam uzeo… To je ipak nešto sasvim drugo…

Suzica je balansirala u samoj ivici njenog oka, i brzo je šmrknula, pokušavajući da je održi u ravnoteži…

DOKTOR ŠEFER: A tvoje shvatanje slobode je… Shatanje tvoje slobode… I baš te briga što ta sloboda porobljava sve slobode oko sebe… No… Izgleda da to tako i treba…

Priželjkivala je već dugo da se raziđu, da se reši njegovog cinizma, indolencije, nezainteresovanosti, ali na najteži mogući način otkrila je da je ona uzrok tog cinizma, da je indolencija u stvari zabašurena pomirenost, a da se iza nemarnog grma nezainteresovanosti kriju zvončići najistančanijih osećanja, kao stručci đurđica u skrovitoj seni jasmina…

TILA ŠEFER: Pa… Zašto mi to dopuštaš?

Doktor podiže ranac sa klupe i okači ga o rame…

DOKTOR ŠEFER: Priča počinje da se vrti u krug, Otilija… Čini se da je trenutak za velike završne reči…

Provukao je i drugu ruku kroz remen ranca, izgledao joj je odjednom kao vitez spram malog paža iz dućana sa kojim se do maločas mazila…

DOKTOR ŠEFER: Već dugo nije reč o tome šta ti ja dopuštam… Sad je već uveliko reč o tome šta ti sebi dopuštaš, moja mila…

I pored svega što je izgovorio nije u tim rečima osećala neprijateljstvo, i to ju je najviše poražavalo. Videla je da odlazi, da joj izmiče, sujeta je na juriš zauzela položaje sa kojih se ljubav povukla, i zaustila je da kaže bilo šta što će ga zadržati, ali Dr. Šefer Mlađi je bez sumnje o njoj razmišljao mnogo više nego ona o njemu, jer je tačno znao kad treba da je ućutka…

DOKTOR ŠEFER: Nemoj, Tila… Šta god da sad kažeš slagaćeš… A moraš se početi navikavati na to da više nemaš nekog ko će se uvek praviti da ti veruje…

Prošao je mirno kapijicu, zašto je i pomislila da on ne pozna sve te prečice?

Zatvorio je vrata lako, znajući trik, i pogledao je još jednom kao da joj pokazuje kako to treba da se zatvore vrata za sobom, čula je samo njegov prvi korak, i to jedva, a onda su trava i rosa učinili svoje, što joj je tih dana bilo savršeno poznato…

Primetila je da ne oseća ništa, u jednom delu njenih grudi još je gorela strasna vatra nove ljubavi, u drugom delu počelo se razbuktavati iz starog žara, vihor očaja povezao je ta dva plamena u pomahnitali kovitlac i jednostavno više nije uspevala da ih razazna…

Pokušala je da vikne njegovo ime, ali je kao ukleta gubila dah, želela je da pođe za njim, ali ni to nije umela, pa je i klonula, upravo tako…

Da…

Upravo kao kip nesretne princeze sirene iz bajke, pognut pred nadolazećim valovima noći, i začaran, kao i sve drugo uostalom, na pustoj obali nekad raskošnog Čivutskog Vrta…

***

NIKOLA: I, nikom ništa? Sva ta zemlja, mlinovi… Niko više ni ne pominje njive plodne, vinograde…
Zastade, omaklo mu se, ali to ne bi ništa značilo da Vasa nije znao nastavak stiha…
VASA: Blagorodne? Ne, Nikola… Niko ih ne pominje… Sem tamburaša… Čuo sam, dabome… Neka ih… Takav im odgovaram… Da me vide drukčijeg, onda sami sebi ne bi odgovarali… Svako se brani kako ume…

***

NIKOLA (off): Kažu da osetiš kad nekog dragog vidiš poslednji put… Ja to tad nisam osetio, čak ni kao slutnju, ni kao najprikriveniji nagoveštaj, ali… Sledećeg proleća je novi rat zašenlučio i našim poljima, ispreturajući opet i granice i ljude, u svom tom džumbusu i neki stihovi iz one pesme prebegli su u stvarnost, i… Otad više nisam video Vašu Ladačkog…

NIKOLA (off): Što ni slučajno ne znači da više nikad ni neću…

***

Đorđe Balašević – Pesma „Zabavniku“ za rođendan

Fotografija: Politikin Zabavnik br. 3499, 1. 3. 2019.

Otvoreno pismo „ZABAVNIKU“ za rođendan

Ljudi su čudni i raznorazni
Svašta je ispod božijeg plašta…
Mnogi prožive kao po kazni:
Nemaju pojma šta je to mašta.

Nemaju pojma, niti tri čiste
Da krenu tamo gde smo mi išli.
Uz vas smo, dragi šareni liste,
Pedeset puta Zemlju obišli.

Prvih pedeset, cenjeni liste,
Čestitam redom, dobre i teške…
Ja nisam zavod, da dižem biste
Ja pišem pesme, uz sitne greške.

Od pedes’ osme, dotični liste,
Zbog vas sam spreman na razne radnje,
Al’ ja vas ne krivim za iste,
Ne, nudim nastavak saradnje.

Više sam puta prošao štivo,
Paju i Patu, i druge patke…
Da bolje objasnim svoj nivo,
Iznosim sledeće podatke:

Povratak s Marsa, prilično davno,
/razbijen češki kristalni luster/,
Tada je Flaš Gordon priznao javno
Da je spram mene običan šuster.

Pa Mama: Ručaj! Pa Tata: Klopaj!
Hrabri je mornar jedina mera…
O, baš sam hteo da budem Popaj,
Al’ sam sve više bivao Pera.

I Džoni Hazard, u niskom letu,
/sa mojim drugom, Malešev Pantom/,
Onda, Rip Kirbi, u pubertetu,
I, neko vreme, uspešan Fantom.

To je ta priča, naravno kratka,
Svašta sam bio, a šta sam sada?
Sad malo ličim na Baju Patka
Al’ najviše sam Crna Brada.

To je ta pesma, šašavi liste,
Poenta sledi, u dva-tri retka:
Eh, da vas nema i da niste,
Gde bi mi bili sledećeg petka?

Ljudi su čudni i raznorazni,
Svašta je ispod božijeg plašta…
Mnogi prožive kao po kazni:
Nemaju pojma šta je to mašta.

Đorđe Balašević

Novi Sad, 7. mart 1989. godine

Balasevic Zabavnik
Politikin Zabavnik iz 1978. godine, pesma nedelje: Rani Mraz – Moja prva ljubav

Đorđe Balašević – Ja ne verujem u bajke, ja učestvujem u njima!

Ja sam iz one generacije koja je čitala bajke… Dobar deo slika koje sam u životu zamislio su nadgradnja Vasilise Prekrasne i drugih bajki braće Grim, Andersena…

Na jednom koncertu u Ljubljani ja sam rekao da ću opet svirati u Zagrebu, Splitu, Skoplju, Sarajevu… I onda me je neko pitao: “Šta je tipe, ti veruješ u bajke?“

A ja sam mu odgovorio: “Ja ne verujem u bajke, ja učestvujem u njima“!

Sada živimo u jednoj bajci koja nije lepa, ali mora postojati neki epilog, neki izlaz iz ovog tamnog vilajeta.

Tako da ja definitivno verujem u bajke, ali znam da ih nema samo lepih…

Izvor: deo intervjua koji je sa Đoletom vodio Ninus Nestorović, književnik i satiričar iz Novog Sada

Ceo intervju – Nisu sve bajke lepe

***

Đorđe Balašević – Još jedan dan bez nje

Još jedan dan bez nje

Kroz maglu i kišu, iznenađen jutrom,
tiho nestaje san.
Kao pahulja, znaš, kad doleti na dlan.

Telefon me budi, i otvaram oči,
(neki nepoznat glas),
Neka curica pita: “Ima l´ nade za nas?“

A nad Novim Sadom, vetar nosi oblake,
počinje još jedan dan bez nje.

Dok čekam autobus na Trgu slobode
bivam zbunjen na tren:
Jedan široki korak, al´ ipak nije njen.

Kod pošte me sreću četiri oka
Neki otac i sin:
To je čika što peva „Oprosti mi Katrin“.

A nad Novim Sadom vetar nosi oblake,
protiče još jedan dan bez nje.

Kod „Mileta Pice“ je uveče gužva.
Često navratim tu.
Mnoga poznata lica, al´ ne vidim nju.

I, neko mi kaže: „Ej, strašna ti pesma
za košarkaški tim.
Čujem, poznaješ Kiću, daj, upoznaj me s njim“.

A nad Novim Sadom vetar nosi oblake,
prolazi još jedan dan bez nje.

Maj, 1979.

***

Pesmu  “Još jedan dan bez nje” je Đorđe Balašević napisao 1979. godine, objavljena u knjizi Računajte na nas  (1980.) godine a Đorđe Balašević je (sa promenjenim tekstom) otpevao na albumu Dnevnik starog momka (2001.) – pesma Ankica (Prolazi još jedan dan bez nje)

Đorđe Balašević - Još jedan dan bez nje (1979.)
Đorđe Balašević – Još jedan dan bez nje (1979.)

Đorđe Balašević – Studentima 1996.

Studentima

(Bez prava da se uplićem, ali sa punim pravom da verujem u vas, kao što ne verujem ni u koga drugog)

To više nije stvar pacijenata
Prerušenih u stranačke Lidere
Dosta Histeričnih, Klimakteričnih
Sami su stekli Duhovne Midere

To više nije pitanje Gadosti
Profita, prevare i Mutne Vode
Ne, deco, To su Kradljivci Mladosti
Za vas je to već problem Slobode

Svakom svoj tropar. I svoji gresi
Dosta se brukala ova Nacija
Krajnji je čas da se Srbiji desi
I jedna čestita generacija

***

Đorđe Balašević – Studentima / Novi Sad, 1996. godine

 

Đorđe Balašević / Rani mraz – Hej, haj baš nas briga

Đorđe Balašević / Rani mraz – Hej, haj baš nas briga   Singl ploča (1979.)

Tekst pesme:

U mog babe para mlogo, hej!
Da izbrojiš ne bi mogo sve.
Pa se selom pripoveda da smo prave lole…
Zavidi nam neki sitan svet.

Ume život biti tmuran kad gledaš od dole…
Budi zato sivi soko, pa se vini u visoko, hej!

Hej, haj baš nas briga, vozamo se na taljiga…
Zorom ili mrakom, šorom il sokakom…
Noću kad selo drema, kad nigdi nikog nema…
Mi jurimo kroz noć.

Jedared je baba bio kum… Svirci su nas čekali uz drum…
I red bi bio da smo konje upregli u čeze, ej, taljige vole baba moj…
Još kad sitno iz šaraga tambura zaveze…
Onda život nema mana, brži smo od aeroplana, hej!

Hej, haj baš nas briga, vozamo se na taljiga…
Zorom ili mrakom, šorom il sokakom…
Noću kad selo drema, kad nigdi nikog nema…
Mi jurimo kroz noć.

Hej, haj baš nas briga, vozamo se na taljiga.
Hej, haj baš nas briga, vozamo se na taljiga.
Hej, haj baš nas briga, vozamo se na taljiga.
Hej, haj baš nas briga, vozamo se na taljiga.

***

 

Đorđe Balašević – Ljubav ne pobeđuje

Đorđe Balašević – Ljubav ne pobeđuje  /  Album: Promo CD (2012) Tekst pesme:

TV NOVOSTI 1979.

Ljubav ne pobeđuje, nijedna od stotine…
To su samo drevne zablude, više izmišljotine.
Maslo ludih pesnika, prevejanih lisaca…
Raznih muzikanata, glumatala i pisaca…

Znam, ljubav ruši zidine ponosa i taštine…
Ali bajke da pobeđuje – to su budalaštine.
Lako je izigraju, kao trsku slome je…
Nikoga ne porazi sem onoga u kome je.

Romeo i Julija pravila su kršili…
Sitnim slovom počeli, pa krupnom tačkom tu priču završili…
Na vernost se zakleli, samo srca sledili…
Da je tužno, tužno je, al’ nisam ubeđen da su pobedili.

Ljubav je tek akrostih, refren stare arije…
Takvi nikad ne pobeđuju, ma to su koještarije.
Utvrda bez stražare, poharama krunjena…
Naivna i ranjiva, zanesena i zbunjena.

Orfej se oglušio o pretnje i pridike…
Tamni Hades prošao pa opet ostao bez Euridike…

Nesretna Karenjina, crni zar na auri…
Inicijal Puškina zorom ugraviran na kobnoj čauri.

Okraj oka tinjaju mali zlatni grumeni…
Daj mi Bože stih da utešim jedan nosić rumeni…
Ljubav nosi dolamu od vilinskog prediva…
I možda ne pobeđuje, ali je zato nepobediva.