Ознака: Horoskop

Miroslav Mika Antić – DNEVNIK

 

kolorizacija fotografije: Bistrooki

Miroslav Mika Antić – DNEVNIK /Pesma iz zbirke HOROSKOP

1.

Stvari koje su snažnije od tebe, jake su, jer
samo ti ih vidiš kao jake. Zauzdaj konja,
postaće krotak i veran.
Zajazi potok i biće sluga vodenici.
Podigni krov nad glavom, i šta ti mogu mećave,
pljuskovi ili sunce.

Stvari koje su krhkije od tebe, slabe su, jer ih
samo ti vidiš kao nejake. Zažari grumen
uglja, dobićeš vatru. Zasej u zemlju zrno žita,
rodiće hlebovi.
Izmisli sopstveni horoskop i neka sve na svetu
bude rođeno u tvom znaku.

Šta vredi da budeš zabeležen u zvezdama, ako
te niko nije pročitao na Zemlji.

2.

Skupljaču neobičnih stvari, nek drugi skupljaju
značke i marke. Nek drugi skupljaju sličice
fudbalera.
Ti skupljaj dane, časove i trenutke.

Utemeljivaču nove mašte, ne daj nikom na
svetu da određuje tvoju sudbinu. Ne daj
im da ti udare žig horoskopa.
To je jedina azbuka koju te molim da naučiš.

Znam da bi bili potrebni dugi nizovi godina
da neko shvati pozlatu naših zenica, dok
žmurimo ovako. Jedino ti možeš
ispuniti tu želju da budeš nešto veći i od
samoga živog bića:
da budeš ličnost u moru čovečanstva.

3.

Izbaci srednje slovo iz svog imena. Navuci
sebe na sebe i budi sam sebi sin, sine moj.
Samo u Talmudu stoji ime oca uz sina. Samo
na firmama stoji ime oca uz sina.

Kad se u mome plemenu rodi dete, kaže se:
„Daj bože da bude bolji od svojih roditelja.“
Zar nije Buda rekao: „Ono što zaista jesmo,
proizvod smo sopstvenog razmišljanja.“
I Haksli: „Samo jedan kutak svemira možeš
popraviti. Taj kutak si ti sâm.“

Sve su to razni putevi da se dođe do ličnosti.
Tako nas uče mudraci koji su uvek
bili deca. Jer imali su svoj znak.
I sve se rađalo u tom znaku. I još uvek se
rađa, mada su oni davno minuli.

4.

Ovako sam to čuo: „Preci su nule onima koji
im se na kraju pridruže kao nula.
Staneš li im na čelo kao broj koji nešto vredi,
nule će postati cifra. Cifra koji se ne dâ
izbrojati nijednom pameću.“

I još jedno sam čuo: „Tradicija je divna stvar,
ali ne kad se od nje živi, već kad se ona
stvara.“

Ako ne vidiš zvezde, upali baklje. Ako ne vidiš
sunce, uveži vatre u krug.
Ako ne vidiš šarenilo, upali sebe i prskaj, kao
one šašave prskalice za Novu godinu.
Pobacaj pregršt svitaca i makar fosfornom
svetlošću obasjaj tamu. Umori već jednom
ljudima te noći što ih umaraju.

5.

Nekad na svetu živeo je car Darije. To je onaj
koji je bičevao more. Rvao se s njim, kidao
na komade i davio ga. Mrcvario je okean da
se osveti prirodi, što je izgubio jednu veliku
životnu bitku.
Danas ta bitka nikome ništa ne znači.

Mnoge će stvari, koje su sada najvažnije, nekad
izgledati takođe besmislene. Ujutru počinješ
da se boriš. Nikad to nemoj činiti sasvim
ozbiljno. Bori se kao i dosad: igraj se.
Možda ćes tako i poraze sutra videti kao pobede.

Evo i jedne vesti od Baruha Spinoze. Datum:
1673. Poslednja poruka u lišću, u čast tvog
polaska u školu:
„Radost je čovekov prelaz od manjeg
savršenstva ka većem.“ A u dnu, jedva sam
prepoznao rukopis Ludviga Berna: „Misli u
živom svetu, a živi u izmišljenom.“

Miroslav Mika Antić, Horoskop

Foto kolaž i kolorizacija fotografije: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Miroslav Mika Antić – GOVOR

GOVOR

Smatram velikom slabošću i stvarno bio bih potišten kada bih sve ovo što osećam, nepristupačno proveri, morao da ti objašnjavam hudim jezikom čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari, koje su mnogima tajna.

„Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena“, kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.

Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a možda niko neće ni pokušavati da ga otkrije, ali ti ga već sada moraš obuhvatiti mislima.
Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva.

Postoje kulture gestova, disanja ili vida. Postoji vreme vremena i prostiranje prostora. Postoji lepota lepote. Postoji istina istine, stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći. Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja… postoji i ljubav ljubavi, sine moj.
Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer uvek znače drugo nego što ja to želim. Sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja.

Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleđa. Takvo je moje ćutanje s tobom ove noći. Opnu po opnu, ljusku po ljusku, sluz po sluz, žamore među nama civilizacije protozoa, epohe virusa, ćelije stena i vazduha, i uštavljena koža vode i večnosti. To je kao da se sporazumevamo u svim vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem smo se zadesili.

Pišem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni reči odgovora. Znači da misle na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora.

Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

Miroslav Mika Antić, Horoskop

Miroslav Mika Antić – HIMNA

HIMNA

1.

Zaista nema teže stvari, nego da se rimuje strah sa svetlošću. Ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim.
Još kod Defoa, u „Robinzonu“, naučili smo da je strah od opasnosti hiljadu puta gori nego sama opasnost.

Nema na svetu teže stvari, nego da se rimuje voda s vatrom. Pevaš li vodu i vatru zajedno, prete ti da ćeš biti udavljen. Pevaš li vatru i drvo zajedno, prete ti da ćeš biti spaljen. Pevaš li drvo i sekiru zajedno, prete ti da ćeš biti posečen. Pevaš li sekiru i nakovanj zajedno, prete ti da ćeš biti smrvljen.

Sve među sobom ima nekakve iskonske i opake račune. Ali ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim.

2.

Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađac, lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si obuhvaćen.

Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak kad nisi svestan pesme. I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.

3.

Ne daj nijednoj knjizi, nijednim novinama, da svojim presavijenim jezikom govore tvoju sudbinu. Da prstima bez noktiju, prstima od papira, beleže tvoje dane.
Niko sem tebe nema pravo da se meša u tebe, rođeni moj.

Kažu: „Mora da se dogodi nesrećan slucaj, da se kornjača izvrne na leđa, da bi bar jednom u životu, na kraju, mogla da ugleda nebo.“

Ovo je srećan slučaj što jedan otac i sin, ležeći ovako na leđima, vide kroz krov i kroz oblake i kroz tamu, ove noći čitavu večnost u nebesima.

4.

Sećaš se onoga što sam ti pisao iz Ura. Prepisano sa ruševine: „Život je spor, kao oranje pomoću igle, a smrt je brza, kao voda sto nestaje u pesku.“

Ti sutra polaziš u školu i učiće te raznim azbukama. Izaberi najdužu. Najtežu. Pronađi takvu azbuku koju ćeš učiti uvek ponovo. Azbuka sa milijardu milijardi znakova.

I neka u svakom od njih, kao rumena semenka, bude po jedno tvoje malo srce.

Onda izađi u neko vedro veče, izađi ispod neba, i tamo gde je najniže, gde dodiruje ljude, ovlaži osmehom kažiprst, zamoči ga u poljubac i njime ostavi otisak na usni vasione.

Miroslav Mika Antić
Horoskop

Miroslav Mika Antić – TORBA


TORBA
1.

Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovog što ti sada govorim, sine moj.
U naježenom vetru večeri drveće otresa s leđa suvi bakar. To se dogegao septembar.

Ti sutra polaziš u školu.

Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne magle i prve kiše. Vazduh se para kao paučina i sav je izbušen kricima divljih jata što se sele na jug.

2.

Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja. S njom ćeš prespavati noć.

„Prazna je torba najteža“ — pevaju Cigani dok se vuku niz bespuća. Ja u sebi pevušim: „Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje mašta svega što živi i želi. U punu ne staje više nijedna mrva sna.

Nijedna gipkost ovog pomalo okoštalog sveta.“

3.

Tu pesmu, možda, retko koji mališan čuje od svoga oca, dok prima u šake sudbinu.
Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom sinu: „Ko premnogo u torbu trpa, poderaće je.“

A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je torba. A i ljudsko srce je torba. Sve su to torbe bez dna.
I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u njih pregršt zanosa, nežnosti, nade, još uvek ostaće mesta za nove, šire prostore, još uvek ostaće mesta za nove radoznalosti.

Još uvek ostaće mesta za mnogolike svetove koji na prstima prilaze i nose ispod kože toplije i belje ljubavi.

4.

Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji veliki broj budućnosti.

I moraš imati dalekovidu moć proricanja da se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.

Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve tako lako poderivo – sem čoveka.

Miroslav Mika Antić, Horoskop

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Miroslav Mika Antić – ŽMURKE

ŽMURKE

1.

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.

Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao, obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.

2.

Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaška sunca.
Sve se to događa zato što nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.

Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života, mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.

3.

Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke.

Uhvati ih u letu i sve će se u tebe duboko otkotrljati.

Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida, i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

Miroslav Mika Antić
Horoskop

Miroslav Mika Antić – UMESTO POGOVORA (Horoskop)


UMESTO POGOVORA (HOROSKOP)

… Ali ko kaže da mene neće biti toga jutra?
Ja ću se igrati u svim igrama onih koji žive.
Imaću nova imena i druge ruke, da me ljubavlju
vežu. Jer ja u svim vremenima postojim i
večito ću se na Suncu kretati.

Šta ako me se ne setiš? Ako me nikad ne pozoveš,
podižući pogled ka zvezdama?

Rabindranat Tagore, Indija 1861-1841

Miroslav Mika Antić, knjiga „Horoskop“

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Miroslav Mika Antić – UMESTO PREDGOVORA (Horoskop)

UMESTO PREDGOVORA

Čuangce i Hueitce šetali su mostom iznad reke Hao, kad Čuangce primeti: „Vidiš kako se ribice praćakaju u reci! To je njihova sreća“.

„Kako možeš znati u čemu je sreća riba, kada i sam nisi riba?“, reče Hueitce.

„A otkud ti znaš da ja to ne znam, kad ti nisi ja“, odgovori Čuangce.

Čuangce, Kina 339-295. pre nove ere

Miroslav Mika Antić, knjiga „Horoskop“

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Miroslav Mika Antić – OČI

Miroslav Mika Antić – OČI / Tekst pesme:

1.

U svakom septembru ima nečeg nalik na
tihe rastanke. Primetiš to po igrama koje
polako počinju da te sapliću. Primetiš to
po iskraćalom odelu, koje ostavljaš
mlađem bratu.

Primetiš i po bajkama koje smo dosad tako
lepo izmišljali. Primetiš kako nam i bajke
sve manje veruju.

U stvari, velika je to varka. Baš kao što je i
svet drukčiji kad ga gledaš sa ove ili sa
one strane svoga oka.

2.

Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom,
ti si nada koju on gleda iz svoga sveta.
Ne veruj ničemu što se može primetiti samo
sa jedne strane vida.

Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u
daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode.
Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.
„Ne zidaj vrata veća od kuće“, kažu Eskimi.
To isto znači što i zidati prozore manje
od očiju.

3.

Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako
pada uvis. Videti kako padaju uvis
krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi
planina.
Ovako sam to čuo: „Ko nebo nije ugledao u
vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću.“

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne
gledaj to kao pad u sunovrat nego kao
pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog:
„Niko me na svetu nije pokorio,
sem mene.“

4.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja
svetlosti, kako se uspravlja nad zemljom
i razgranava u svom padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline,
u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok toneš
polagano u njih i paraš se, baš kao što i
ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas
a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju
nebo i rastu u jednu predivnu vasionu
koju smo izmislili sebi u visovima opalog
septembra.

Miroslav Mika Antić, „Horoskop“

Video: Recitacija pesme OČI

Miroslav Mika Antić – LJUBAV

Miroslav Mika Antić – LJUBAV / Pesma iz knjige „HOROSKOP“ / Tekst pesme:

Da li je istina ono što piše u Kalevali:
„Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima“?

Da li je istina ono što govore u Basri:
„Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećeš stići. Ako joj okreneš leđa pratiće te“.

Neko je negde rekao i hvala mu:
„Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta“.

Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.

Nema male sreće i male bolesti.
Nema male krađe i male smrti.
Nema malog rata niti malog poštenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga čoveka i male ljubavi.

Ne okreći mi nikad leđa da bih te voleo.

Sećam se tvojih prvih zuba.
Sećam se tvojih prvih koraka.
Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvoga kreveta i molim sve na svetu da mi ne umreš.
I ostao si živ.
Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kičica slikala lazurnu svetlost po mojim dlanovima.

Mi se prevrćemo naglavce kao peščani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobićeš jednoga dana dublji glas. Počećeš da se briješ.
Oženićeš se i zaposliti. Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem da ću večito živeti,
opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnog boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim izdahnuo okolo
svoje neverovatne misli, i tako, ogromnom maštom,
sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.

Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.

Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veče makar samo sat ili pola sata.
Biće to sasvim dosta za sve protekle godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kičica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo leđa da bi me poštovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali beskonačnosti.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorilo u večnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već odavno bi bila zvezda.

Miroslav Mika Antić
Horoskop

Video: Pesmu govori Jelena Vukušić – Dulović