Johan Volfgang Gete – NOVA LJUBAV, NOVI ŽIVOT

NOVA LJUBAV, NOVI ŽIVOT Srce, srce, šta to biva? Šta te tišti, šta te svi? Čudno li se sve to zbiva! Jesi l’ ti to il’ nisi ti? Prođe sve što pre voljaše, prođe što te pre boljaše, prođe mar i mir tvoj. – O, srce moje, otkud to? Je li okov neumoljiv cvetna mladost ta, taj drag lik, taj pogled neodoljiv, predan, topal, dobar, blag? Kad poumim da je manem, da se trgnem, nje okanem, u tren oka put me moj avaj! opet vodi njoj! I tom niti neraskidnom, ko činima vila zla, u lancu me drži stidnom vragolanka…

Johan Volfgang Gete – KRISTEL

KRISTEL Često mi se duša smrkne sva, srce mi tegoba tre. No kad sam kod svoje Kristel ja, opet je dobro sve. Vidim je tu sad, onde sad, a ne znam, da pita ko, ni kako mi se, ni gde, ni kad, ni što mi se sviđa to. Ta tamna šeret-oka dva, nad njima veđa gar, spazim li samo, duša mi sva, utrne, plane u žar. Ima l’ tih ljupkih usta gde, okruglih obraza tih? I drugih još oblih stvari, – ne da oka ne skineš s njih! A kad obujmim njezin struk u valsa vihor-snu, pa krug u krug…

Johan Volfgang Gete – KRALJ U TULI

KRALJ U TULI Bi kralj u Tuli. – Vjernost do groba: sav mu mar. U smrtni čas mu ljuba dà pehar, zlatan dar. Kralj, voleć ga nad svime, dok moro suze lit, iz njega samo htio na svakoj gozbi pit. Kad smrt mu priđe, doznav gradova svojih broj, sve nasljeniku dade; al’ ne da pehar svoj. S vitezim uz sto sjedne veseo slavit zbor, u dvornici kraj mora gdje njegov stoji dvor. Još jednom vatren gutljaj tu popi stari kralj, pa s visa pehar sveti u morski baci val. Gledo ga padat, tonut do mračna hladna dna. Pa oči sklopi.…

Johan Volfgang Gete – RUŽICA NA HRIDI

RUŽICA NA HRIDI * Spazi dječak ružin cvijet, ružin cvijet na hridi; bješe mlad, i bješe lijep, – potrča mu u susret, da ga bolje vidi. Ružo, dušo, ružice, ružice na hridi. Dječak reče: “Predaj se, ružice na hridi!” Ruža reče: “Ne dam se, ubošću te, čuvaj se, – vječno da te bridi!” Ružo, dušo, ružice, ružice na hridi. Divlji dječak uzabra ružin cvet na hridi. Ružica se branila, grebla ga i ranila, al’ se on ne stidi. Trpi, dušo, ružice, ružice na hridi. Johan Volfgang Gete (prevod:Milan Ćurčin) * Gete nije dao naslov ovoj pesmi tako da je on…

Johan Volfgang Gete – VOŽNJA MOREM

VOŽNJA MOREM Mnogu noć i dan mi brod ukrcan staja; ja s društvom u luci, do povoljnog vetra, pićem dobru volju održavah i strpljenje. A dvogubo nestrpljivi oni; želimo ti puta najbržega, punu sreće vožnju; tma espapa na te čeka u daleku svetu, kad se vratiš svi ćemo te redom izgrliti. U cik zore sve se uskomeša, vikom mornar iz sna nas probudi, sve uzavre, sve to živo radi, s prvim vetra blagoslovom poći. I jedra se vetrom nadimaju, i ljubavlju žarkom sunce mami; idu jedra, a idu oblaci, na obali kliču prijatelji srećna puta pesmom, i pominju slasti puta,…

Johan Volfgang Gete – GANIMED

GANIMED * Kako si u jutarnjem blesku odasvud užagrilo u mene, proleće, dragane! Stostrukom ljubavnom slašću uz srce mi se pripija toplote tvoje večne sveto osećanje, beskrajna lepoto. O, kad bih te uzeti mogao u naručja! Ah, na grud’ma tvojim počivam, čeznem, a cveće, a trava tvoja, uz srce mi se priljubljuju. Ti hladiš ljutu žeđ mojih grudi, ljupki jutarnji vetre! Slavuj me s ljubavlju doziva iz maglene dolje. O, idem, idem! Kuda? Ah, kuda? Uvis! Uvis stremi put. Svijaju se oblaci naniže, oblaci se naginju put čežnjive ljubavi. K meni! K meni! U krilu vašem uvis! Grleći grljen! Uvis…

Johan Volfgang Gete – PROMETEJ

PROMETEJ * Pokrij svoje nebo, Zevse oblaka pàrom i kušaj svoju snagu, kao dječak što stabljikama čička rubi glave, na hrašću i na vrhovima brda, ali mi zemlju moju moraš ostaviti. I kolibu, koju ne sagradi ti, i ognjište moje, na čijem žaru zavidiš meni. Ničega jadnijeg ne znam pod suncem od vas bogóva. Vi hranite bijedno žrtava dankom i molitvi dahom svoje veličanstvo i tužno biste životarili da prosjaci i deca nisu Nada pune lude. Kad bijah dijete pa se u nevolji nađoh, skretao sam zalutalo oko suncu, kao da je nad njim uho koje će žalbu mi čuti…

Johan Volfgang Gete – MAJSKA PESMA

MAJSKA PESMA O, al’ mi blista priroda sva! Al’ kliče polje! Al’ sunce sja! Iz svake grane pupi po cvet, a iz žbunova glasova svet; Iz svakih grudi radost i raj. O, zemljo! sunce! O, srećo, traj! Ljubavi, lepša no oblak taj što zlatni zorin upija sjaj, Ti polju daješ blagoslov nem, a cveća dahom i svetu svem. Devojko! draža no život sam! Pogledaj! Taj pogled! Voliš me, znam. Ne voli ševa pesmu ni let, nit dah nebesa jutarnji cvet kô što te voli plahi mi dah, tebe što mladost, radost i mah zvucima daješ pevanja mog. Ljubav ti ovu…

Johan Volfgang Gete – DOBRODOŠLICA I RASTANAK

DOBRODOŠLICA I RASTANAK Na konja! srce burno reče; poleteh skoro isti tren. Ljuljuškaše već zemlju veče, gorom se plela noćna sen; ramena hrasta-ispolina već zaogrnu maglen skut, iz žbunja gledaše me tmina stotinom očiju uz put. Mesec se mutni tužno njih’o zasevši na oblačka hum, mahaše vetar krilom tiho, stravičan slušah njegov šum; noć čudovišta bezbroj stvori, al’ bodra radost svlada strah: o, kakvom vatrom krv mi gori! U srcu kakav oganj plah! Spazih te i tvoj pogled mio ozari svaki damar moj; svim srcem svojim tvoj sam bio, svakim sam dahom bio tvoj. Prolećni rumen ćuv je lako obavijao…