Miloš Crnjanski – STRAŽILOVO

STRAŽILOVO Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom, rascvetane trešnje, iz zaseda mamim, ali, iza gora, zavičaj već slutim, gde ću smeh, pod jablanovima samim, da sahranim. I ovde, proletnje veče za mene je hladno, kao da, dolinom, tajno, Dunav teče. A, gde oblaci silaze Arnu na dno i trepte, uvis, zelenila tvrda, vidim most što vodi, nad vidikom, u tešku tamu fruškog brda. I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom, što u reci, rascvetan kao krin, blista, znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni, verno i tužno, senkom i korakom, kroz…