Ознака: legende

SVETI SAVA – Priče, pesme, narodna predanja, legende…

Sveti Sava (svetovno ime Rastko, monaško ime Sava; rođen oko 1175. godine u Rasu, umro 14. (27.) januara 1236. u Trnovu, Bugarsko carstvo) je bio najmlađi sin srpskog velikog župana Stefana Nemanje, svetogorski monah, jeromonah i arhimandrit Studenice, prvi arhiepiskop autokefalne Srpske arhiepiskopije, diplomata, zakonodavac, književnik i hodočasnik.

Široko se smatra jednom od najznačajnijih ličnosti srpske istorije, a Srpska pravoslavna crkva ga slavi kao sveca. Njegova ličnost je ostvarila veliki uticaj na srednjovekovno srpsko književno stvaralaštvo, a njegov kult se vekovima neguje u srpskom narodu.

HIMNA SVETOM SAVI – SVETOSAVSKA HIMNA

Sveti Sava – ŽITIJE SVETOG SIMEONA

Desanka Maksimović – SAVIN MONOLOG

PRIČE I NARODNA PREDANJA O SVETOM SAVI

Miloš Crnjanski – SMRT SVETOG SAVE

NARODNE LEGENDE O SVETOM SAVI

SVETI SAVA I HILANDARSKA TROJERUČICA – Hilandarsko predanje – Narodna predanja i priče

SVETI SAVA I HILANDARSKA TROJERUČICA – Hilandarsko predanje – Narodna predanja i priče

Kad je Sveti Sava išao iz Svete Gore u Srbiju, da izmiri zavađenu braću, poneo je sa sobom, sem Moštiju Svetog Simeona, još i čudotvornu ikonu Trojeručicu.

Svete Mošti položi u Ćivot u Studenicu, a ikonu daruje bratu Stefanu sa zavetom, da je čuva u domu i da se u vreme rata nosi pred srpskom vojskom. Časna ikona je čuvana u domu Nemanjića sve do potonjeg. Jedne noći pojavi se ona pred Hilandarom, na putu od mora, sa severne strane.

Iguman, ustajući da ide na polunoćnicu u veliku crkvu, ugleda kroz prozor svoje ćelije svetlost, kao sunce, na mestu gde je sada časovnica. Odmah pozove kaluđere da vide to priviđenje. Kad tamo, a ono ikona Trojeručica. Zaprepašćeni monasi donesu odmah odežde, krstove i kadionice, te je s pojanjem unesu u sabornu crkvu i polože na Gornje mesto u oltaru.

Sutri dan, na veliko njihovo čudo, nađu je u igumanskom stolu. Ne znajući otkuda je tu, opet je s poklonima i molitvama odnesu na prvo mesto u oltar. Iguman, sumnjajući da je eklisijarh nije noću preneo u igumanski sto, zaključa crkvu i ponese ključ.

Ali mu se Trojeručica javi te noći u snu s rečima: „Nisam došla ovde, da vi mene čuvate, nego ja vas“. Iguman se prene od sna i odmah pođe sa svim starcima i kaluđerima u crkvu i tamo opet nađu Trojeručicu u igumanskom stolu. Tada joj se tu svi poklone, iščitavši molitvu i ostave je u stolu, gde je i dan današnji.

CRNAČKE NARODNE BAJKE I LEGENDE

Crnačke narodne bajke i legende

Legende:

Legenda o postanju

Legenda o slonu

 

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

 

LEGENDE – Legenda o slonu (Crnačke narodne bajke)

LEGENDA O SLONU

U to vreme, a to vreme je vrlo daleko, ne bi se dalje moglo ni zamisliti, ljudi su živeli svi skupa u jednoj velikoj naseobini, a i životinje isto tako, svaka u svojoj naseobini, svaka prema svojoj vrsti: antilope su bile sa antilopama, divlje svinje sa divljim svinjama, leopardi sa leopardima, majmuni sa majmunima.

Ali je u svakom selu, da bi im zapovedao, bio jedan slon, te su tako slonovi bili raštrkani pošto je svaka porodica slonova zapovedala u drugoj naseobini; starešina svih njih, stari slon, živeo je sam u šumi, ali ako bi se javila neka nesuglasica, svi su pretstajali pred njega i on je mudro sudio.
Kad je stari slon mislio da su njegovi dani izbrojani, on je svoj duh preneo na svog naslednika i iščeznuo. Nikada, nikada ga više nisu videli, ali je njegov duh i dalje živeo.

Ljudi su živeli zasebno, daleko, daleko u šumi, i s njima nije bilo nijedne životinje, nijedne, čak ni psa. Što se tiče kokoši, nemam pojma, ali mislim da su i one bile s ostalim pticama.

Ljudi su bili zasebno: oni su jeli šumsko voće, ali su često lovili i životinje i jeli njihovo meso, i tada su nastajale zađevice kojima nije bilo kraja. Životinje su dolazile da se žale slonu; on naredi ljudima da dođu, ali oni nikako nisu dolazili i dalje su lovili životinje.
Bilo je toliko tužbi na ljude da slon na kraju reče: — Pošto oni ne dolaze, idem ja u njihovu naseobinu. On se snabde za put i pođe u naseobinu ljudi. Ali trebalo je najpre naći tu naseobinu, jer ljudi su je dobro sakrili, i to je bilo teško. Slon je išao: na svom putu on najpre naiđe na naseobinu leoparda.
— Kuda ćeš, stari? — Idem u naseobinu ljudi da sudim povodom njihovih nesuglasica s vama ostalima. — To je vrlo dobra zamisao. Da idemo i mi s tobom. — Ne, oni će se mnogo uplašiti. Više volim da idem sam tamo.

I slon je to rekao zato što je dobro znao da je Nzame stvorio ljude i da je starešina ljudi Nzameov sin, kao i on što je.
— Pa dobro! Ići ćeš sam, stari, ali odmori se jedan dan u našoj naseobini.

I slon pristade, jer su ga lepo dočekali, i ostade čitava dva dana u naseobini leoparda. On bi ostao čak i tri i više dana, ali nije bilo ništa više da se jede. On, dakle, nastavi svoj put i stigne u naseobinu antilopa. I tu mu prirede veliko veselje.
— A kuda idete tako, stari? — Idem u naseobinu ljudi da im sudim za njihove zađevice jer one mi dodijaše. — To je vrlo dobra zamisao. Da idemo i mi s tobom. — Ne, više volim da idem tamo sam, jer možda će vas oni noću pobiti! I antilope odgovoriše: — Dobro, ali odmori se kod nas bar dva dana.

I stari slon rado pristade, jer su antilope bile vrlo dobre prema njemu, i on osta čitava dva dana u naseobini antilopa. On bi ostao čak i tri i više dana, ali nije bilo ništa više da se jede, a on je ogladneo.

Stari slon se onda uputi u naseobinu divljih svinja. I tako od naseobine do naseobine, slon je stalno putovao.

Međutim starešina ljudi, koji je često pogledao u svoju amajliju (rog od antilope sa uglavljenim ogledalom na vrhu), odavna je saznao za dolazak slona, kao i to zašto on dolazi u naseobinu ljudi. To, on to nije želeo. I na svim stazama koje su vodile u njegovu naseobinu, nadaleko, vrlo nadaleko, sa svim ljudima i sa ženama koje su raznosile zemlju, on je kopao velike rupe i u njihovo dno pobijao zašiljene koce; tri, četiri, pet klopki rađale su se jedna za drugom na jedan čas, na dva časa, na tri časa hoda. I kada je najudaljenija bila završena, on reče svojim ljudima:

— Idite i nasecite mi stabljika manioke.
I ljudi odu da naseku manioke.
— Nabacajte stabljike i dobro prepokrite rupu.

I ljudi lepo rasporediše stabljike i posle nekoliko dana one ponovo izbiše, i više se nije videlo drvo. I na jedan čas hoda odatle, na istoj stazi, starešina ljudi naredi da se kopa druga jama.
I on reče svojim ljudima:
— Idite i donesite mi strukova patate.
Oni odu i vrate se sa mnogo strukova patate. I njihov starešina im reče:
— Rasporedite strukove povrh rupe.
Oni ih lepo rasporede, tako da se rupa više nikako nije primećivala.

I on tako naredi te na stazi iskopaše pet različitih rupa, prepokrivenih sa pet različitih biljaka. I na svakoj stazi koja je vodila u njegovu naseobinu, on naredi da se tako iskopa pet rupa. I to još nije bilo sve: bilo je i još nešto. Starešina ljudi bio je vrlo prepreden! On je ovako mislio u svojoj duši: — Ako slon vidi hrpu manioke na putu, on će se čuvati, jer je lukav!
I na stazi, daleko, daleko, na četiri pet raznih mesta on naredi da se rasadi manioka, ali ispod nje nije bilo rupe; a zatim dalje, iza prve rupe, on naredi da se rasadi još manioke, zatim patate, zatim drugih biljaka. I tako duž celog puta!

Stari slon je, dakle, išao u naseobinu ljudi. I evo gde na putu naiđe na hrpu manioke; i on ju je prevrtao svojom surlom, i opet prevrtao, jer je bio oprezan: ali nije naišao ni na šta sumnjivo.

— To je, reče on, poklon moje dece: ona su htela da mi pripreme šta da jedem u putu: ona su vrlo dobra. I kako se još uvek pomalo čuvao, on je samo načeo da jede manioku.
Smatrao je da je izvrsna: pojeo je zatim od druge celu hrpu; nije je bilo mnogo, a stari slon je bio vrlo krupan, mnogo krupniji nego današnji slonovi. Malo podalje, nova hrpa manioke. Stari slon joj priđe predostrožno, zatim gricne malčice; ništa sumnjivo.

— Ah! reče on, krasne dece! I on pojede celu hrpu, jer stari slon je bio velik, a hrpa mala. I stari slon je mnogo, mnogo hodio! I veče se približavalo kada on na stazi spazi novu hrpu manioke; kako je bio veoma gladan, on pojuri na nju. Tras! Ta hrpa je bila upravo povrh rupe. I kako je stari slon veoma brzo trčao, on upadne glavačke na zašiljeni kolac. I to je bilo dobro za njega! Jer inače bi ga kolac proburazio i on bi stradao. Ali glavom slomi kolac. I cele noći je stari slon ostao u dnu rupe vapeći i ječeći: — Nastradao sam!

Ali ujutru starešina ljudi, koji je bio tu sasvim blizu sa svojim ratnicima, dođe na ivicu rupe:
— Gle! Šta je ovo? reče on. Kako? Pa to je stari! Oh! Ko je mogao da ga namami da upadne ovde! I brzo, on nabaca zemlje i granja u rupu; ali kad vide da je rupa skoro zasuta i da će slon uskoro da izađe, on umakne što je brže mogao sa svim svojim ljudima. Stari slon, međutim, izađe iz upe i sav izubijan, sav nagnječen, nastavi svoj put, ali ga je jako bolela
glava, oči su mu bile pune zemlje i jedva je mogao da ide! Najzad, posle mnogih doživljaja, stari slon, pošto se u isti mah pozvao na svoje velike amajlije i na sve druge slonove, savlada smetnje i stigne u naseobinu ljudi.

Stigne na veliki trg; na njemu nije bilo više nikoga! Ali na njegovu zapovest, sve ostale životinje krenu u pohod sa zadatkom da vrate ljude.

Majmuni su ih gonili po drveću, divlje svinje i leopardi po šumama, ptice su odavale njihovo povlačenje, zmije su ih ujedale u travi, i oni su morali da dođu na suđenje.

Tako su ljudi dospeli pred starog slona, i starešina ljudi se jako plašio u svom srcu jer je video kako se smrt približava. On je „drhtao“, jer ko je video šta je posle smrti? Smrt je kao mesec. Ko je video šta je s druge strane?
Starešina ljudi je drhtao! Ali stari slon reče:

— Ti, dakle, priznaješ svoj greh? A starešina ljudi odgovori: — Priznajem! — Onda vidiš da ćeš nastradati? — O! Stari, ja sam mali, a ti si jak. Oprosti! O!

I stari slon reče: — To je istina, ja sam jak, a ti si slab, ali Nzame te je stvorio kao starešinu. Oprostiću ti dakle.

A starešina ljudi reče: — Hvala, blagodarim. I on oseti da mu je srcu laknulo.

Ali starešina leoparda istupi besno: — Stari, ti ne govoriš lepo. Ljudi su ubili moga brata: ja hoću da im se osvetim. I čovek to leopardu nadoknadi poklonima. A slon tada reče: — Sada ćete se „pobratimiti“ i svađa će biti svršena. Starešina ljudi pozva svog brata i reče mu: Lizni krv leopardu i on tebi. I starešina leoparda reče svome bratu:
— Lizni krv čoveku i on tebi. U znak pobratimstva čovek liznu krv leopardu i leopard liznu krv čoveku i oni su živeli kao braća u istoj naseobini.

Ali i starešina orlova istupi napred i održa istu govoranciju, i starešina divljih svinja, i starešina gorila, i mnogo drugih, ali i oni u znak pobratimstva liznuše krv jedan drugome i nesuglasica nije više bilo.

I kako su tako otklonjene sve nesuglasice, i starešina slon reče: — Hoću da se pobratimim sa starešinom ljudi. Onda zaklaše jedno jare, jer se ono nije pobratimilo: ono je bilo rob čoveka; zaklaše veliko jare, i stari slon i starešina ljudi se pobratimiše. Stari slon upoznade amajlije starešine ljudi, a starešina ljudi amajlije starog slona. I od toga vremena stari slon je postao ototore ljudi i zbog toga se on mnogo poštuje. Oni koji to ne čine, to su „divljaci“.

Amana. Nema više.

Iz knjige: Crnačke narodne bajke, Izdavač: narodna knjiga, Beograd, 1960.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

LEGENDE – Legenda o postanju (Crnačke narodne bajke)

LEGENDA O POSTANJU

Evo šta mi je pričao moj otac, koji je to čuo od svoga oca, i tako odavno, odavno, od početka sveta!

U početku svega, sasvim u početku, kada ništa nije postojalo, ni čovek, ni životinje, ni biljke, ni nebo, ni zemlja, ništa, ništa, ništa, postojao je bog i on se zvao Nzame. I njih trojicu koji su Nzame mi nazivamo Nzame, Meber i Nkva.

I u početku Nzame stvori nebo i zemlju, i nebo zadrža za sebe. A na zemlju dahnu i pod dejstvom njegova daha nastadoše zemlja i voda, svaka za sebe. Nzame je stvorio sve i sva: nebo, sunce, mesec, zvezde, životinje, biljke, sve. I kada je završio sve što mi sada vidimo, pozvao je Mebera i Nkvu i pokazao im svoje delo:

— Je li dobro učinjeno to što sam učinio? — upita ih on.

— Da, dobro je učinjeno, odgovoriše oni.

— Ima li još nešto što bi trebalo da se učini?

A Meber i Nkva mu odgovoriše:
— Vidimo mnogo životinja, ali ne vidimo njihova gospodara: vidimo mnogo biljaka, ali ne vidimo njihova vlasnika.

I da bi postavili gospodara svega, među stvorenjima, oni odrediše slona, zato što je on bio mudar, leoparda, zato što je bio snažan i lukav, i majmuna, zato što je bio vragolast i hitar.

Ali Nzame je hteo da učini i nešto još bolje, i utroje oni sazidaše jedno stvorenje koje je gotovo sasvim ličilo na njih: jedan mu dade snagu, drugi moć, treći lepotu. Zatim mu njih trojica rekoše:

— Evo ti zemlje, ti si od sada gospodar svega što postoji. Kao i mi, ti živiš, sve i sva ti je potčinjeno, ti si gospodar.

Nzame, Meber i Nkva se ponovo popeše gore do svog prebivališta, novo stvorenje osta samo na zemlji i sve mu se pokoravaše.
Ali među životinjama slon osta prvak, leopard je zauzimao drugo mesto, a majmun treće, jer su njih Meber i Nkva prvo izabrali.

Nzame, Meber i Nkva dali su prvom čoveku ime Fam, što znači snaga.

Gordo zbog svoje moći, snage i lepote, jer je u te tri osobine nadmašivalo slona, leoparda i majmuna, gordo što je bolje od svih životinja, to prvo stvorenje okrete kud ne valja; ono postade oholo, ne htede više da obožava Nzamea i poče da ga prezire:

Jeje, o, la, jeje,
Bog na nebu, čovek na zemlji!
Jeje, o, la, jeje,
Bog je bog,
Čovek je čovek,
Svaki doma, svaki za sebe!

Bog je čuo tu pesmu. On oslušnu:
— Ko peva?
— Traži pa nađi, odgovori Fam. — Ko to peva?
— Jeje, o, la, jeje. — Ma ko peva? — Hej, ja pevam? viknu Fam.

Bog, sav besan, pozva Nzalana, grmljavinu: — Nzalane, hodi ovamo!

I Nzalan dojuri gromko grmeći: bou, bou, bou! I munja šinu i zapali šumu. Obrađena polja, kad se zapale, izgledaju prema toj vatri kao baklje od amone. Fii, fii, fii, sve je buktalo. Zemlja je kao i sada bila pokrivena šumama: gorelo je drveće, bilje, Pipipe, manioke, čak i klokočike u zemlji, sve se sušilo. Životinje, ptice, ribe, sve bi uništeno, i satrto. Ali na nesreću, stvarajući prvog čoveka, bog mu je rekao: — Ti nećeš umreti. A bog što daje, to više ne uzima. Da li je prvi čovek izgoreo, šta je s njim bilo, nemam pojma; on je u životu, ali gde je? Moji preci mi to uopšte nisu rekli. Šta je s njim bilo?

Nemam pojma, čekajte malo.

Ali bog pogleda zemlju, sasvim pocrnelu, bez igde ičega, pustu; on se zastide i htede da to ispravi. Meber i Nkva se posavetovaše u svome prebivalištu i učiniše ovo: po zemlji pocrneloj i pokrivenoj ugljem oni nasuše novi sloj zemlje; jedno drvo niče, poče da raste i sve više da raste, i kad bi neka njegova semenka pala na zemlju, nicalo bi novo drvo, kad bi
otpao neki list, on bi rastao, rastao, počeo bi da ide i postajao životinja, slon, leopard, antilopa, kornjača, sve, sve.

Kada bi neki list pao u vodu, on bi plivao i postajao riba, sardina, mrena, rak, ostriga, školjka, sve, sve. Zemlja je postala opet ono što je bila i ranije, što je i dan-danas.

II dokaz, deco moja, da su moje reči istinite je u tome što na izvesnim mestima, ako kopate zemlju, ponekad čak ozgo, naići ćete na tvrd, crn kamen koji se krši; ako ga bacite u vatru, on gori. Vi to odlično znate:

Zvižduk se raleže,
Slon dođe,
Hvala Slonu.

To kamenje, to su ostaci starih šuma, sagorelih šuma.

Međutim, Nzame, Meber i Nkva su se savetovali; — Potreban je starešina koji bi gospodario životinjama, reče Meber. — Svakako,
potreban je, reče Nkva. — Zaista, nastavi Nzame, ponovo ćemo napraviti čoveka, čoveka kao što je Fam, iste noge, iste ruke, ali ćemo mu okrenuti glavu i on će videti smrt. I tako učiniše. Taj čovek je, prijatelji moji, kao vi, kao ja.

Toga čoveka koji je ovde na zemlji bio prvi, otac svih nas, Nzame je nazvao Sekume, ali bog nije hteo da ga ostavi samog. On mu reče: Napravi sebi ženu od stabla. Sekume sebi napravi ženu, i ona poče da se kreće, i on je nazva Mbongve.

Praveći Sekumea i Mbongvu, Nzame ih je sačinio od dve strane: jedne spoljne, ove, vi je zovete gnul, telo, i druge koja živi u gnulu i koju svi zovemo nsisim.

Nsisim, to je ono što stvara senku, senka i nsisim, to je isto, i nsisim oživljava gnul, i nsisim odlazi kada čovek umre, ali nsisim ne umire. Dok je nsisim u svome gnulu, znate li gde on prebiva? U oku. Da, on prebiva u oku, i ta mala sjajna tačka koju vidite u sredini, to je nsisim.

Zvezda na nebu,
Vatra na zemlji,
Žar na ognjištu,
Duša u oku.
Magla, dim i smrt.

Sekume i Mbongve živeli su srećni ovde na zemlji i imali su tri sina: prvome su dali ime Nkur (budala, zao), drugom Bekale (onaj koji ne misli ništa), i on je na leđima nosio Mefera, trećeg (onoga koji je dobar, koji ume). Imali su i kćeri, koliko? Ne znam. I ta trojica imali su takođe decu i ta deca opet svoju decu. Mefer je otac našeg plemena, a ostali očevi ostalih plemena.

Međutim, Fama, prvog čoveka, bog strpa u rupu u zemlji i tu rupu pritisnu ogromnim kamenom. Ah! Lukavi Fam je dugo, dugo kopao: jednog dana probio se napolje. Ko je zauzeo njegovo mesto? Drugi ljudi. Ko se na njih rasrdio? Fam. Ko stalno gleda da im napakosti? Fam. Ko se skriva u šumi da ih ubija, u vodi da izvrće njihove čunove? Fam, čuveni Fam.
Tišina! Ne govorimo tako glasno, možda je tu i sluša nas:

Mir, ne mrdajte se!
Fam prisluškuje
Da bi počinio jade ljudima;
Mir, ne mrdajte se!

Zatim je ljudima koje je stvorio bog dao zakone. Nazivajući Sekuma, Mbongvu i njihove sinove, pozivajući ih sve, male i velike, velike i male, reče:

— Ubuduće evo vam zakona i vi ćete im se pokoravati:
„Nećete krasti u svom plemenu.
Nećete ubijati one koji vam ne čine zlo.
Nećete ići da jedete druge noću“.

— To je sve što od vas tražim; živite u miru u vašim naseobinama. Oni koji budu slušali moje zapovesti biće nagrađeni, njima ću dati ono što budu zaslužili, a ostale, njih ću kazniti. — Toliko.

Evo kako bog kažnjava one koji ga ne slušaju: Posle njihove smrti oni tumaraju noću, pateći i vapeći, i dok pomrčina pokriva zemlju, u doba kad čoveka hvata strava, oni ulaze u sela, ubijaju ili ranjavaju one na koje naiđu, čineći im svako zlo koje mogu.

U njihovu čast se igra posmrtna igra kedzamkedzam, ali to ništa ne pomaže. Na gumno ispred kolibe njima se iznose zdele sa najboljim jelima; oni jedu i smeju se, ali to ništa ne pomaže. I kada niko od onih koje su oni poznavali nije više među živima, tek tada oni čuju ngofio, ngofio, pticu smrti; oni odmah sasvim omršave, sasvim omršave i, evo, umru! Kuda oni odlaze, deco moja? Vi to znate kao i ja pre nego što pređu preko velike reke, oni dugo, dugo ostaju na jednom velikom, ravnom
kamenu: njima je hladno, smrzavaju se, bruu…

Zima i smrt, smrt i zima!
Hoću da zapušim uši. Zima i smrt,smrt i zima,
Jad i beda, o mati moja!

I kada svi pređu, prokletnici, Nzame ih na dugo, dugo vreme zatvara u ototolan, čemerno prebivalište u kome se trpi mnogo muka i nevolja…

Što se tiče dobrih, zna se da se oni posle smrti vraćaju u svoja sela; ali oni su zadovoljni ljudima, pogrebne svečanosti, igre u znak žalosti za njima vesele njihovo srce. Noću oni dolaze kod onih koje su poznavali i voleli, i pobuđuju u njih lepe snove, govore im šta treba da čine da bi dugo živeli, stekli velika bogatstva, imali verne žene (čujete li, vi, tamo, pored
vrata!), imali verne žene, imali mnogo dece i ulovili mnogo divljači. I poslednjeg slona koga sam oborio, prijatelji moji, na taj način sam saznao da on nailazi na moju zasedu.

I kada svi koje su oni poznavali pomru, dobri tek onda čuju ngofio, ngofio, pticu smrti; oni odmah počnu da se šire, isuviše šire, čak neizmerno, i umru! Kuda oni idu, deco moja? Vi to znate kao i ja. Bog ih uznosi na nebo i smešta ih pored sebe u Večernjoj zvezdi. Otuda nas oni gledaju, oni nas vide i zadovoljni su kada svetkujemo u čast njihove uspomene, a oči svih onih koji su pomrli čine da se zvezda tako sija.

Ono što su mi pričali moji preci, eto: a ja, Ndumemba, saznao sam to od svog oca Mbe, koji je to čuo od svog oca, a odakle je to čuo prvi od naših predaka, nemam pojma, nisam tu bio. — Toliko.

Iz knjige: Crnačke narodne bajke, Izdavač: Narodna knjiga, Beograd, 1960.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

BAJKE

BAJKE i LEGENDE / Najlepše bajke i legende svih vremena, narodne bajke, bajke najpoznatijih autora…

BAJKA O KRATKOVEČNOJ – Desanka Maksimović

BAJKA O KRALJU DŽERIJU (koja ima slatki kraj) – Igor Kolarov

NEBESKA REKA – Grozdana Olujić

BAJKA O BELOM KONJU – Stevan Raičković

PRIČA O RAKU KROJAČU – Desanka Maksimović

BAJKA O LABUDU – Desanka Maksimović

SLIKARKA ZIMA (OŽIVELA SLIKA) – Desanka Maksimović

ALEKSANDAR PUŠKIN – Bajke (BAJKA O ZLATNOM PETLIĆU, BAJKA O RIBARU I ZLATNOJ RIBICI)

BRAĆA GRIM – Najlepše bajke
...

Hans Kristijan Andersen – BAJKE
...

SRPSKE NARODNE BAJKE
...

CRNAČKE NARODNE BAJKE I LEGENDE

JAPANSKE NARODNE BAJKE

Karel Čapek – BAJKA O SREĆNOM SIROMAHU

„Skrivena želja u svakoj bajci čovjeka uvis penje, u svakoj cvjeta po jedna želja i čeka ispunjenje“. – Branko Ćopić