Federiko Garsija Lorka – MALI BEČKI VALCER

MALI BEČKI VALCER U Beču ima deset djevojaka, jedno rame na kojem smrt jeca i jedna šuma rasporenih golubica. Ima komadić jutra u muzeju inja. Ima salon s hiljadu prozora. Jao, jao, jao, jao! Primi ovaj valcer zatvorenim ustima. Ovaj valcer, ovaj valcer, ovaj valcer pristanka, smrti i konjaka koji kupa svoj rep u moru. Volim te, volim te, volim te s naslonjačem i mrtvom knjigom, za potišteni hodnik, u tamnom potkrovlju ljiljana, u našoj postelji od mjeseca i u plesu što ga sniva kornjača. Jao, jao, jao, jao! Primi ovaj valcer slomljenih slabina. U Beču imaju četiri ogledala u…

Federiko Garsija Lorka – SAN

SAN  Kraj studenog vrela srce mi počiva. (Nitima ga omotavaj, pauče zaborava.) I voda izvora njemu priču priča. (Nitima ga omotavaj, pauče zaborava.) Moje budno srce o ljubavi priča. (Pauče tišine, tkaj mu tvoju tajnu.) I voda izvora slušaše ga tiha. (Pauče tišine, tkaj mu tvoju tajnu.) Srce mi studenim vrelom se razliva. (Ruke bele i daleke, ne dajte da voda teče.) I voda ga nosi pevajuć od milja. (Ruke bele i daleke, vodom sve oteče!) 1919. Federiko Garsija Lorka prevod: Vladeta Košutić

Federiko Garsija Lorka – Pesma danu koji odlazi

PESMA DANU KOJI ODLAZI Kako mi je teško da te pustim da odeš, dane! Odlaziš pun mene a kad se vraćaš, ne poznaješ me. Kako mi je teško ostaviti na tvojim grudima moguća ostvarenja nemogućih minuta. U predvečerje Persej ti kuje okove. Ti bežiš na breg ranjavajući noge. Ne mogu te privući više ni moje telo, ni moj plač, ni reke kraj kojih snivaš svoj zlatni popodnevni san. Sa istoka na zapad nosim tvoju okruglu svetlost. Tvoju veliku svetlost što drži moju dušu u neprekidnoj napetosti. Sa istoka na zapad… Kako mi je teško da te nosim sa tvojim pticama…

Federiko Garsija Lorka – Neverna supruga

NEVERNA SUPRUGA  I odvedoh je na reku misleći da je devojka, a imala je muža. Bilo je to u noći svetoga Jaga i kao po dogovoru – pogasili su se fenjeri i zapalili svici. Na poslednjem uglu ulice dodirnuh njene zaspale dojke i odjednom mi se otvoriše kao grane zumbula. Njena uštirkana suknja zvonila mi je u ušima kao komadić svile rezan sa deset noževa. Bez svetlosti u svojim krošnjama drveće je poraslo. I horizont pasa lajao daleko od reke. Pošto smo prošli kupine, vrbe i trnje, pod velom njene kose iskopah jamu u vlažnom pesku. Ja skidoh kravatu; ona…

Federiko Garsija Lorka – NOKTURNO

Federiko Garsija Lorka – Nokturno / Federico García Lorca – Aire de nocturno, 1919 NOKTURNO Bojim se mrtvog lišća. Bojim se gaja punog rose. Odoh da spavam. Ako me probudiš, ostaviću kraj tebe svoje hladno srce. “Šta to zvoni tamo daleko?” “Vetar u prozorskim oknima, moja ljubavi!” Stavio sam ti đerdane od zorinih dragulja. Zašto me ostavljaš na ovom putu? Ako odeš daleko, moja će ptica plakati i zelena loza neće dati vino. “Šta to zvoni tamo daleko?” “Vetar u prozorskim oknima, moja ljubavi!” Nikada nećeš znati, sfingo od snega koliko bih te voleo u svitanjima kad pljušti kiša i…

Federiko Garsija Lorka – ROMANSA MESEČARKA

ROMANSA MESEČARKA Ala volim te, zeleno. Zelenilo vetra, grana. Brod pučinom mora plovi a planinom jezdi vranac. Pasa senkom ovijenog na doksatu ona sanja, put zelena, vlas zelena, s očima od srebra hladna. Ala volim te, zeleno. I dok luna sja ciganska, nju gledaju stvari. Ona njih da gleda nije kadra. *** Ala volim te, zeleno. Krupne zvezde inja jasna pristižu sa ribom senke koja zori put otvara. Smokva se o vetar tare hrapavošću svojih grana, a breg kao grabljiv mačak kostreši se pun agava. Ko će doći? I odakle? Doksatom se šeta sama, put zelena, vlas zelena, i o…