Ознака: odlomci

Mihajlo Pupin – SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA / Autobiografija

Mihajlo Pupin – SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA / Autobiografija Mihajla Pupina

U spomen majci

Predgovor:

Kada se osvrnem na period od godinu i nešto više dana koliko mi je trebalo da napišem ovu knjigu, čini mi se da će reči sa početka jedanaeste glave najbolje izraziti svrhu ovog pisanja: Glavni cilj moga pisanja bio je prikaz uspona idealizma u američkoj nauci, posebno u prirodnim naukama i odgovarajućim tehnikama. Bio sam svedok ovog postupnog razvoja, i sve što sam do sada napisao je pokušaj da izložim svoje mišljenje, kao svedok koji o ovom može s pravom da govori. Ali ima mnogo drugih američkih naučnika koji su još pozvaniji da o tome govore. Čemu onda da o usponu idealizma u američkoj nauci govori naučnik koji je počeo svoju karijeru kao srpski doseljenik, kada ima toliko rođenih Amerikanaca koji poznaju čitavu situaciju bolje od mene? Oni koji su do sada pratili moja izlaganja, naći će sami odgovor na ovo pitanje. Naglašavam samo da postoje izvesni psihološki razlozi koji idu u prilog mog mišljenja da, ponekad, useljenik može da vidi neke stvari koje izmiču očima domorodaca. Ko vidi taj i veruje; neka govori onaj koji ima šta da kaže.

Mihajlo Pupin

ŠTA SAM DONEO AMERICI

Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima bi se sukobio.

Doseljenik koji je vičan raznim veštinama i zanatima, a telesno je sposoban da izdrži naporan rad, s pravom zaslužuje posebnu pažnju. A šta može pružiti mladi doseljenik koji nema para u džepu, nije vičan bilo kakvom poslu, nema zanat i ne poznaje jezik zemlje u koju je došao? Očigledno ništa. A da su pre četrdeset osam godina postojali ovi sadašnji propisi o useljavanju, ja bih verovatno bio vraćen natrag. Međutim, ima izvesnih stvari koje mlad doseljenik može doneti ovoj zemlji, a koje su mnogo dragocenije od svih onih koje danas propisuje zakon o useljavanju. A šta sam ja, kada sam se 1874. godine iskrcao u Kasl Gardenu, doneo? Pokušaću da odgovorim na ovo pitanje pričom o svom životu pre iskrcavanja u ovu zemlju.

Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti. U Idvoru nijedna nacija, osim srpske, nije nikada živela.

Stanovnici Idvora bili su oduvek zemljoradnici a većina od njih bila je nepismena u doba moga detinjstva. Pa ni moj otac ni moja majka nisu znali čitati ni pisati. Tu se nameće pitanje: šta je mogao dečak od petnaest godina, rođen i odgojen pod takvim okolnostima, bez ikakvih sredstava doneti Americi ako bi se našle zakonske mogućnosti da mu se dozvoli useljavanje?

Ali ja sam tada verovao da nosim Americi takve vrednosti da će mi se dozvoliti useljavanje, pa sam se prilično iznenadio kada sam primetio da na mene niko ne obraća posebnu pažnju kada sam se iskrcao.

Od kada se pamti, idvorski Srbi su se smatrali braćom Srba u Srbiji, koji su se nalazili samo na nekoliko puškometa dalje od Idvora, na južnoj strani Dunava. Vedrih dana iz Idvora se jasno može videti Avala, planina u blizini Beograda. Ova plava planina, koja je za mene u to doba bila nešto posebno, izgledala je kao da uvek podseća Srbe u Banatu, kako ih Srbi iz Srbije motre okom punim nežne pažnje.

. . . . . . . . . . . . . . . . . .

Moja majka je bila vrlo pobožna žena, a kao retko ko poznavala je Stari i Novi zavet. Rado je recitovala psalme. Poznat joj je bio i život svetaca. Njen omiljeni svetac bio je sveti Sava. Ona mi je prva objasnila životnu priču ovog izuzetnog Srbina. To je za mene bilo otkriće. Kao i svaki drugi đak i ja sam, svake godine u januaru, prisustvovao proslavama dana svetog Save. U tim prilikama, mi nemirniji dečaci bi zbijali šale na račun onog starijeg đaka koji bi, zbunjenim i drhtavim glasom, recitovao nešto o svetom Savi, što bi mu učitelj sastavio za tu priliku. Posle ove recitacije, učitelj bi pokušavao da specijalnim načinom govora kroz nos u nekom izveštačenom, svečanom tonu, dopuni izlaganja starijeg đaka. Posle svega bi došao pop, koji je izgledao strašno umoran i počeo službu punu staroslovenskih reči i fraza, što je nama, nestašnoj deci, ličilo na neuspele pokušaje slovačkih trgovaca mišolovkama da svoju robu pohvale na srpskom jeziku Tu bi naše veselo komešanje dostiglo vrhunac, tako da mi moji vragolasti vršnjaci nikad nisu pružili priliku da shvatim pravi smisao proslave dana svetog Save. Priča moje majke o njemu, i način na koji je ona to meni predstavila, stvorilo je u meni sliku sv. Save kao sveca koji je veličao vrednost knjiga i roda prema zemlji u kojoj je živeo, počela je da jenjava i najzad se ugasila. A kad ta ljubav nestane i država mora umreti. To sam naučio od nepismenih seljaka u Idvoru.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Mislim da nema srpskog dečaka koji nije čuo za onu divnu rusku pesmu koju je napisao veliki ruski pesnik Ljermontov, u kojoj se kaže:

”Izašla sam dole na drum sama,
Kroz maglu se blista kameni put,
Noć je tiha, priroda Boga hvali,
A zvezda sa zvezdom šaptaše…“

Ljermontov je bio sin ruskih ravnica. I on je gledao iste plamteće zvezde na crnom ponoćnom nebu koje sam i ja video. Osećao je isto ushićenje koje je David osetio i koje je kroz svoje psalme preneo na mene onih mojih budnih noći pre pedeset godina. Veliki je gubitak za dečake, odrasle u gradu, koji nikad nisu osetili čarobnu moć tog rajskog ushićenja koje donosi letnja noć! Kako su u mom mladalačkom razmišljanju od pre pedeset godina, svetlost i zvuk bili dovedeni u vezu sa prirodnim darovima koji omogućavaju međusobno sporazumevanje čoveka sa čovekom, životinje sa životinjom, zvezda sa zvezdama i čoveka sa svojim Tvorcem, razumljivo je što sam mnogo razmišljao o prirodi zvuka i svetlosti. I danas verujem da su ovi oblici opštenja osnovne radnje u vasioni oko nas, i još uvek razmišljam o njihovoj prirodi.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Onaj ko nije prešao burni Atlantik u martu, u jeftinoj klasi iseljeničkog broda, taj slabo zna šta su muke. Ja sam zahvalan zvezdama što su ondašnji iseljenički zakoni bili drukčiji od današnjih, jer da nije bilo tako, ja danas ne bih bio među živima. Izdržati sve one muke na uzburkanom Okeanu, a pri tom očuvati onu ružičastu sliku o obećanoj zemlji, veliko je iskušenje za dečačke nerve i njegovu fizičku snagu. Ali doživeti da budem vraćen bez pare u džepu i bez ružičastih snova, bilo bi previše za svakog čoveka, osim ako nije lišen svakog tananijeg osećanja. Mnoge noći sam proveo na iseljeničkom brodu pribijen uz topli dimnjak i pomicao se čas tamo čas ovamo da bih izbegao nalete hladnih vetrova. Sve što sam imao na sebi bilo je jedno lako odelo. Ostalo što sam nekada imao pretvorio sam u novac da bih kupio kartu za brod. Nije mi preostalo ništa novaca da bih mogao kupiti strunjaču i ćebe za moj ležaj na brodu. Zato i nisam mogao da tamo spavam za vreme hladnih martovskih noći iz krajnje neudobnosti. Da nije bilo toplog brodskog dimnjaka, verovatno bih umro od hladnoće. U početku sam se morao boriti da bih obezbedio sebi mesto pored dimnjaka, ali kada su iseljenici shvatili da nemam tople odeće, prestali su da me potiskuju.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Četrnaestog dana, rano izjutra, ukazala se niska obala Long Ajlenda. U šarenoj gomili uzbuđenih iseljenika verovatno nije bilo srećnijeg čoveka od mene kada sam ugledao obećanu zemlju. Bilo je vedro, blago i sunčano martovsko jutro, a kako smo se približavali Njujorškoj luci, topli sunčevi zraci kao da su topili onu hladnoću koja se sakupila u mom telu od stalnog izlaganja ledenim vetrovima severnog Atlantika. Osećao sam se kao neka druga osoba, a svaki novi prizor koji se ukazivao sa broda u toku približavanja Novom svetu kao da mi je nagoveštavao da ću biti dočekan dobrodošlicom.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Kad sam se probudio, setio sam se pisma koje sam majci poslao iz Hamburga pre godinu dana, obećavajući joj da ću se skoro vratiti sa puno znanja i sa akademskim počastima. Ovaj san podsetio me je da je moje obećanje pažljivo ubeleženo u mojoj podsvesti.
Prinston nije bio nalik ni na jedno mesto koje sam do tada video. Čitao sam o Hilendaru, čuvenom manastiru na Svetoj Gori, na Egejskom moru, koji je osnovao sv. Sava u dvanaestom veku. Video sam slike tih zgrada u kojima su kaluđeri živeli u samoći i učenju. Pomišljao sam da je Prinston, sa svojim zgradama u obliku manastira, jedno takvo mesto, gde se mladim ljudima pruža prilika da uče i postanu ljudi od nauke, i da tako pripremljeni mogu da posvete svoje živote radu sa sličnim ciljevima koje je imao i sv. Sava.
Prema železničkoj stanici išao sam zamišljen i bez žurbe, kad mi priđe jedan student i mi zapodenusmo razgovor. Bio je malo stariji od mene. Ljubaznost i znanje zračili su iz svake crte njegovog lepog lica. Znao je mnogo o Srbiji, čak i o Srbima u Austro-Ugarskoj. Kada sam mu kazao da sam u Ameriku došao da steknem znanje, toplo mi požele da me jednog dana vidi kao studenta univerziteta u Prinstonu.
Prinstonski student! Biti zajedno s drugovima i prijateljima kao što je onaj simpatični i lepuškasti mladić, koji me je dopratio do železničke stanice! To je nemoguće, pomislih u sebi, gledajući kroz prozor kupea kako se univerzitetske zgrade lagano gube u daljini i kada mi, u isto vreme, postade jasno da me ovaj voz vodi natrag u Baueri.
Posle osam godina imao sam priliku da pročitam jedno svoje pismo upućeno majci. U njemu sam je hrabrio govoreći kako ću joj jednog dana pisati i potpisati se – ”student u Prinstonu”.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Mihajlo Idvorski Pupin (1854—1935)

Džordž Orvel – 1984 (odlomci)

Džordž Orvel – 1984 (citati, odlomci) Naslov originala: GEORGE ORWELL: ‘NINETEEN EIGHTY-FOUR’; A NOVEL / First published by Secker and Warburg, London in 1949.

Bio je vedar i hladan aprilski dan; na časovnicima je izbijalo trinaest. Vinston Smit, brade zabijene u nedra da izbegne lјuti vetar, hitro zamače u staklenu kapiju stambene zgrade Pobeda, no nedovolјno hitro da bi sprečio jednu spiralu oštre prašine da uđe zajedno s njim.

Hodnik je zaudarao na kuvani kupus i stare otirače. Na jednom kraju je bio prikačen plakat u boji, preveliki za zatvoreni prostor. On je predstavlјao samo jedno ogromno lice, više od metra u širinu: lice čoveka od svojih četrdeset pet godina, sa gustim crnim brkovima i crtama lepim na neki surov način. Vinston krete ka stepenicama. Pokušati liftom nije vredelo. On je i u najbolјim prilikama radio retko, a trenutno je struja bila ukinuta preko dana. To je bio deo akcije štednje u pripremama za Nedelјu mržnje.

Stan je bio na sedmom spratu, i Vinston, koji je imao trideset devet godina i proširenu venu iznad desnog članka, peo se sporo, odmorivši se putem u nekoliko navrata. Na svakom odmorištu, prekoputa vrata za lift, sa zida je gledalo ogromno lice na plakatu. Slika je bila jedna od onih koje su tako udešene da oči na njoj prate posmatrača iz svakog ugla. Ispod lica stajao je natpis VELIKI BRAT TE POSMATRA.

Svet je napolјu čak i kroz zatvoren prozor izgledao hladno.

U dalјini se jedan helikopter obruši među krovove, zalebde za trenutak kao muva zunzara, i ponovo odlete krivulјom. To je bila policijska patrola koja je špijunirala lјude kroz prozor. No patrole nisu bile strašne. Strašna je bila samo Policija misli.

Sa mesta na kome je Vinston stajao mogle su se tek razabrati, ispisane elegantnim slovima na belom zidu, tri parole Partije:
RAT JE MIR
SLOBODA JE ROPSTVO
NEZNANJE JE MOĆ

Oči mu se ponovo usredsrediše na papir. On otkri da je, dok je sedeo zadublјen u bespomoćne misli, bio nešto napisao, kao automat. I to ne više onim ranijim krutim i nespretnim rukopisom. Pero mu je bilo sa uživanjem klizilo po glatkom papiru i ostavlјalo za sobom, krupnim i urednim velikim slovima:

DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT
DOLE VELIKI BRAT

sve jedno za drugim, i tako ispunilo pola strane. Nije mogao a da ne oseti ubod panike. To je bilo besmisleno, jer ispisati te reči nije bilo ništa opasnije nego to što je počeo da piše dnevnik; no za trenutak oseti iskušenje da istrgne upropašćene strane i napusti ceo poduhvat.

Nikakve razlike nema u tome vodi li on dnevnik i dalje ili ne. Policija misli će ga uhvatiti, bilo kako bilo. Počinio je — počinio bi i da nije uopšte stavio pero na papir — onaj suštinski zločin koji je u sebi sadržao sve ostale. To se zvalo zlomisao. Zlomisao se nije mogla sakriti zauvek.

Budućnosti ili prošlosti, vremenu u kome je misao slobodna, u kome se ljudi razlikuju medu sobom i ne žive usamljeni — vremenu u kome postoji istina i u kome se ono što je učinjeno ne može povući:
Iz doba jednoobraznosti, iz doba samoće, iz doba Velikog Brata, iz doba dvomisli — pozdrav!

Niko nije imao ništa svoje do onih nekoliko kubnih santimetara u lobanji.

Ako svi zapisi pričaju istu priču — onda laž prelazi u istoriju i postaje istina.

Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.

Sastaćemo se na mestu gde nema tame.

Dok ne postanu svesni, neće se nikad pobuniti, a dok se ne pobune, neće moći da postanu svesni.

Ako uopšte ima nade … ona je u prolima.

Na kraju će Partija objaviti da su dva i dva pet. Bilo je neizbežno da pre ili posle iznese tu tvrdnju: to je zahtevala logika njenog položaja. Njena filozofija je prećutno poricala ne samo vrednost iskustva nego i samo postojanje spoljne stvarnosti.

Sloboda, to je sloboda reći da su dva i dva četiri. Ako je to dato, sve ostalo dolazi samo po sebi.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski – MLADIĆ (MOMČE) odlomci

MLADIĆ (u nekim prevodima i MOMČE) (rus. Подрóсток) je roman Fjodora M. Dostojevskog, koji je počeo da piše početkom 1874. godine, a završio ga je u jesen 1875. godine. Roman je objavljen te iste godine u časopisu „Otadžbinski zapisi“.

Odlomci iz romana:

Ne mogavši da se savladam, sedoh da napišem ovu istoriju mojih prvih koraka u životu, iako sam mogao proći i bez toga… Jedno znam pouzdano: nikad neću sesti da pišem svoju autobiografiju, pa makar živeo i do sto godina. Mora čovek biti baš bedno u sebe zaljubljen, pa da bez stida piše sâm o sebi.

~
Istina, u žene se ništa ne razumem, a i neću da razumem, jer sam se zarekao da celoga života neću za njih da znam. Ali ipak znam pouzdano da ima žena koje mogu da zavedu svojom lepotom ili čime bilo, na jedan pogled; a druge žene potrebno je pola godine proučavati pre nego što se sazna šta ima u njima: i da čovek prouči takvu ženu i da se u nju zaljubi malo je da je samo vidi i malo je da bude samo gotov na sve, nego je potrebno, povrh svega, da ima i nekog talenta.

U to sam uveren mada ništa ne znam, i ako nije tako, onda bi trebalo sve žene svesti na stepen prostih domaćih životinja, i samo ih u tom obliku držati kod sebe; može biti da bi to vrlo mnogi rado hteli.

~
Jedan vrlo uman čovek rekao je, između ostaloga, da ništa nije teže nego odgovoriti na pitanje: „Zašto je neophodno potrebno biti plemenit?“ Vidite, ima tri vrste podlaca na svetu: prvo, naivni podlaci, to jest, oni koji su uvereni da je njihova podlost najveća plemenitost; zatim, podlaci koji se stide svoje sopstvene podlosti, ali ipak je ne napuštaju; i najzad, prosto podlaci, čistokrvni podlaci.

~
— Dragi prijatelju, — voleti ljude takve kakvi su, to je nemoguće. A ipak moraš. I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, „seti se da si i ti čovek“. Naravno, moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. Ljudi su po prirodi svojoj niski, i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš. Negde u Koranu naređuje Alah proroku da na „nepokorne“ gleda kao na miševe, da im čini dobro i da prođe mimo. Ovo je malo gordo, ali tačno. Budi u stanju da ljude prezireš čak i tada kad su dobri, jer tad su najčešće i rđavi. O, dragi moj, to sam ti rekao sudeći po sebi! Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne, — svejedno. Ljubiti bližnjega svoga, a ne prezirati ga, — to nije moguće. Po mom mišljenju, čovek je rođen sa fizičkom nemogućnošću da voli svoga bližnjega. Tu mora biti da ima neka greška u rečima još od početka, i „ljubav prema ĉoveĉanstvu“ treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši — (drugim reĉima, sebe si sam stvorio, te i ljubav prema sebi samom), — i koga, prema tome, nikada neće ni biti u stvari.
— Nikada neće ni biti?
— Dragi prijatelju, slažem se da bi to bilo malo glupo, ali to nije moja krivica; a pošto me pri stvaranju sveta nisu pitali za savet, to i ja za sebe zadržavam pravo da u tom pogledu imam svoje mišljenje.

~
— Znaš li ti, dragi mladiću, — poče on opet kao da produžuje pređašnji govor: — znaš li ti koja je granica sećanja na čoveka na ovom svetu? Granica ljudskoga sećanja postavljena je na sto godina. Sto godina posle smrti, čoveka još mogu da pamte njegova deca ili njegovi unuci koji su mu videli lice, a posle toga, ako se i može da produži sećanje na njega, to je samo usmeno, misleno, jer su otišli svi koji su mu videli živ lik. I zarašće mu grob travom, oblupiće se na njemu beli nadgrobni kamen, i zaboraviće ga svi ljudi, i samo njegovo potomstvo, zaboraviće mu docnije i ime, jer samo malo ljudi ostaje u uspomeni ljudskoj — ali i ne mari! Makar me i zaboravili, mili moji, ali ja ću vas voleti i iz groba. Čuću, deco, vaše vesele glasove, čuću korake vaše na grobovima vaših očeva o zadušnicama; živite još na sunašcu i radujte se, a ja ću se za vas pomoliti Bogu, u snu ću vam dolaziti… svejedno — i posle smrti traje ljubav!…

~
Dragi moj — poče on opet zamišljeno i s osmehom — ja smatram da je bitka gotova i da se borba svršila. Пosle psovki, bacanja blatom i ismevanja, nastalo je zatišje, i ljudi su ostali sami, kao što su i želeli: velika ranija ideja ih je napustila; veliki izvor snage, koji ih je hranio i grejao, nestajao je kao ono sunce na slici Kloda Lorena, samo što je ovde već počinjao poslednji dan čovečanstva. Tada odjednom ljudi uvideše da su ostali potpuno sâmi, i odjednom osetiše da su velika siročad. Dragi moj mali, ja nikad nisam mogao da zamislim ljude da su neblagodarni i glupi. Uveren sam da će ljudi, kad osete da su ostali siročad, početi da se međusobno približuju jedni drugima tešnje i s većom ljubavi; uhvatiće se za ruke, uviđajući da su sad jedan drugome sve! Iščezla bi velika ideja besmrtnosti, i nastupila potreba da se čime zameni; ceo onaj veliki suvišak ljubavi prema Onome koji je bio Besmrtnost, okrenuće se kod svih ljudi prema prirodi, svetu, ljudima, svakom živom stvoru. Zavoleće zemlju i život neiskazano, ukoliko više budu postepeno bili svesni svoje prolaznosti i konačnosti; voleće nekom naročitom, ne pređašnjom ljubavlju. U prirodi će otkriti pojave i tajne kakve pre nisu ni slutili, jer su sad uzeli da posmatraju prirodu drugim očima, pogledom ljubavnika na ljubljenu ženu. Kad se probude, potrčaće da se međusobno izljube, pošto će biti svesni da su dani njihovi kratki, i da im taj život na zemlji jedino ostaje. Radiće jedan za drugoga, i svak će svoje deliti s drugim, i tim samim će biti srećan. Svako dete će znati da su mu svi na zemlji kao i otac i majka. „Neka sutra bude moj poslednji dan, misliće ljudi posmatrajući zalazak sunca — ne mari, ne mari što ću ja umreti, kad ostaju svi ostali, a posle njih njihova deca‘\ — I ta misao: da će ostati ostali, koji će se svi međusobno voleti, i drhtati jedan nad drugim, zamisao o viđenju posle smrti. O, požuriće oni da vole, da bi utolili veliku tugu u svome srcu. Biće gordi i drski za sebe, ali krotki jedan prema drugom; svak će drhtati za život i za sreću svačiju. Biće nežni jedan prema drugom, i neće se zbog toga stideti, kao sad, i milovaće se kao deca. Pri susretu će se gledati dubokim i mislenim pogledom, i u njihovim pogledima biće ljubav i tuga… — Dragi moj — prekide on sam sebe s osmehom — sve je to samo fantazija, neverovatna fantazija; ali mi je ipak dolazila pred oči vrlo često, zato što bez nje u svome životu nisam mogao da budem, i nisam mogao da o njoj ne mislim. Ne govorim o svojoj veri: moja vera je velika, ja sam deist, filosofski deist, kao i cela naša hiljada što je, po mom mišljenju, ali… interesantno je da sam svoju sliku završavao uvek sa viđenjem, kao u Hajneovom „Hristu na Baltičkom moru‘! Ne mogu da ga obiđem, ne mogu da ga, na kraju, ne zamislim usred ljudi koji su ostali siročad. On im dolazi, pruža im ruke i govori: „Kako ste mogli da me zaboravite?“ I tad bi im svima padala koprena s očiju, i odjeknula bi zanosna himna novog i poslednjeg uskrsnuća…

~

— Dragi prijatelju, obraćam ti pažnju na ovu ĉudnu stvar: svaki Francuz može služiti ne samo svojoj Francuskoj, nego i celom čovečanstvu, ali pod jednim uslovom: da ostane što više Francuz; isto tako i Englez i Nemac. Jedino je Rus, i to još u naše vreme, dakle još mnogo pre no što se bude sveo opšti račun — već stekao sposobnost da bude u najvećoj meri Rus baš tada kad je u najvećoj meri Evropljanin. U tome i jeste bitna nacionalna razlika između nas i svih ostalih, i u tom pogledu smo mi nešto potpuno zasebno. U Francuskoj sam Francuz, sa Nemcem sam Nemac, sa antičkim Grkom sam Grk, i, tim samim, u najvećoj meri Rus. Tim samim sam pravi Rus, i u najvećoj meri služim Rusiji, zato što nosim njenu glavnu misao, ja sam pionir te misli. Ja sam tada emigrirao, ali da li sam time napustio Rusiju? Nisam, ne, samo sam produžio da joj služim. Mada nisam ništa radio u Evropi, mada sam otputovao samo da se skitam (i znao sam da idem samo da se skitam) dovoljno je bilo što sam putovao sa svojom mišlju i sa svojom svešću. Nosio sam sobom rusku tugu. O, nije mene tada uplašila samo prolivena krv, ni Tiljerije, nego sve što će morati posle toga da dođe… Imaju ti narodi još dugo da vode međusobnu borbu, zato što su još odveć Nemci i odveć Francuzi, i što još nisu završili svoj zadatak u tim ulogama. I dotle me je žao te pogibje. Rusu je Evropa isto toliko mila kao i Rusija: svaki mu je kamen u njoj mio i drag. I Evropa nam je bila otadžbina isto tako kao i Rusija, još i više! Ne može se Rusija više voleti nego što je volim ja, ali nikad nisam sebi prebacivao što su mi Mleci, Rim, Pariz, riznice njihove nauke i umetnosti milije nego Rusija. Da, Rusima je milo to staro tuđe kamenje, ta čuda staroga Božjega sveta, ti komadi svetih čudesa; čak je njima to milije nego samim Evropljanima! Evropljani sad imaju druge misli i druge osećaje, i to staro kamenje je za njih izgubilo vrednost… Tamo se konservativci bore samo za svoj opstanak; a i petrolejci se otimaju samo za pravo na zalogaj. Jedino Rusija živi ne za sebe, nego za misli; i, priznaćeš, dragi prijatelju, da je važna stvar što Rusija živi evo već gotovo jedan vek, ne za sebe, nego samo za Evropu! A oni ostali? O, njima je suđeno da pretrpe strašne muke pre nego što stignu u Carstvo Božje.

~
A to, da čovek bezuslovno usreći makar jedno biće za svoga života, i to ne samo praktički, nego stvarno, ja bih naredio da to bude dužnost svakog inteligentnog ĉoveka; baš kao što bih uneo u zakon da se natera svaki seljak da zasadi bar jedno drvo u svom životu, s obzirom na opustošene šume u Rusiji; uostalom, jedno drvo bi bilo malo; moglo bi se narediti: svake godine po jedno drvo. Viši čovek, umno razvijen čovek, koji ide za višom idejom, često se sasvim odvoji od stvarnosti, postaje smešan, ćudljiv i hladan, čak, mogu da ti kažem, i glup; i to ne samo u praktičnom životu nego, na kraju krajeva, glup i u svojim teorijama. I zato bi obaveza: da bude aktivan praktički, i da usrećava bar jedno biće — popravila sve, i osvežila bi i samoga usrećitelja. Kao teorija ovo je vrlo smešno, ali kad bi se pretvorilo u praksu i prešlo u običaj, ne bi nimalo bilo glupo.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Mladić (Momče)

Izvor i foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Dušan Duško Radović – ŽENSKI RAZGOVORI (Citati, odlomci)

„Ženski razgovori“ je televizijska serija snimljena 1972. po scenariju Dušana Duška Radovića. 1991. godine je objavljena knjiga ŽENSKI RAZGOVORI. Predgovor knjige je napisao Matija Bećković. „Jedna od zvezda rasutog Radovićevog sazvežđa je i tekst Ženskih razgovora. Pišem ove reči, a Duškova fotografija me gleda sa zida moje sobe. Čini mi se da znam šta misli: čudi se što pričam ono što se ne priča i što on nikad nije pričao i raduje se ovoj knjizi.“ – Matija Bećković

Samoprekor i oholost majstora – Matija Bećković – Predgovor iz knjige ŽENSKI RAZGOVORI Dušana Duška Radovića

ODLOMCI (ŽENSKI RAZGOVORI)

Ja nikada ne zavirujem u džepove svoga muža (Ženski razgovori)

Ispala sam glupa (Ženski razgovori)

Ako on da gol – ja odmah izjednačim (Ženski razgovori)

Ljubav samo može da pokvari brak (Ženski razgovori)

Tu rubriku ne vodim (Ženski razgovori)

Muškarce prati sreća (Ženski razgovori)

Treba mu uzeti pare (Ženski razgovori)

 

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Mihail Afanasijevič Bulgakov – MAJSTOR I MARGARITA (citati)

Mihail Bulgakov je roman MAJSTOR I MARGARITA (Naslov originala: Михаил Афанасьевич Булгаков МАСТЕР И МАРГАРИТА) pisao 11 godina. Smatra se jednim od najboljih romana XX veka. Delo predstavlja roman paradigme, jer je izgrađen od više slojeva. Može se tumačiti kao psihološki, sociološki, fantastični, satirični i ljubavni roman, ali i roman-parabola.

ODLOMCI IZ ROMANA

… pa ko si ti, na kraju?
– Ja sam deo one sile,
što večito zlo želi
a večito vrši dobročinstva.

Gete, Faust

Da, čovek jeste smrtan, ali to je još najmanje od svih zala. Gadno je to što je on ponekad iznenada smrtan, u tome je, eto, stvar: i što uopšte nije u stanju ni da kaže šta će večeras raditi.

– U našoj zemlјi ateizam nikoga ne čudi – diplomatski učtivo reče Berlioz. – Većina našeg stanovništva je potpuno svesno i već poodavno prestala da veruje u bajke o bogu.

– Da – malo se začudivši obaveštenosti prokuratorovoj, nastavi Ješua – interesovao se za moje mišlјenje o državnoj vlasti. Nјega je to pitanje jako interesovalo.
– I šta si mu rekao? – upita Pilat. – Ili ćeš mi odgovoriti da si zaboravio šta si mu rekao? – u tonu Pilatovog glasa već se osećalo beznađe.
– Rekao sam mu između ostalog – ispriča uhapšenik – da svaka vlast predstavlјa nasilјe nad lјudima i da će nastati doba kada neće biti niti vlasti cezara niti bilo kakve druge vlasti. Čovek će preći u carstvo istine i pravičnosti, gde uopšte neće biti potrebna nikakva vlast.

– Fotelјu – tihim glasom naredi Voland i istog časa se, sam bog zna kako i odakle, na sceni pojavi fotelјa u koju sede mag. – Reci mi, lјubezni moj Fagote – obrati se Voland kariranom lakrdijašu, koji je očigledno imao i drugo ime, a ne samo »Korovjov« – šta misliš, rekao bih da se stanovništvo Moskve dosta izmenilo?

– Šta da se radi – zamišlјeno odgovori ovaj – lјudi kao lјudi… Vole novac, ali uvek je to tako bilo… Čovečanstvo voli novac, ma od čega da je načinjen, od kože, papira, bronze ili zlata. Lakomisleni su… Pa šta onda… i milosrđe ponekad zatreperi u njihovim srcima… obični lјudi… i, sve u svemu, liče na one pređašnje… stambeno pitanje ih je samo pokvarilo…

– Verujem! – uzviknu konačno glumac i ugasi svoj pogled – verujem! Ove oči ne lažu. Jer, koliko sam vam puta samo govorio da je osnovna vaša greška u tome što potcenjujete značenje lјudskih očiju. Shvatite, jezik može da sakrije istinu, a oči nikada! Postavlјaju vam iznenadno pitanje, vi čak i ne zadrhtite, u jednom trenu uspevate da se savladate i znate šta je potrebno reći da biste sakrili istinu, veoma ubedlјivo govorite, nijedna bora se na vašem licu neće pomaći, ali, na žalost, uznemirena pitanjem, istina sa dna vaše duše za tren skače u oči i: sve je gotovo. Ona je zapažena, a vi ste uhvaćeni!

– Nesrećni poeto! Ali vi ste, dragoviću moj, sami krivi za sve. Niste smeli da se ponašate sa njim tako slobodno, pa čak i drsko. Zato ste i platili. Trebalo bi još da kažete i hvala što ste tako jeftino prošli.
– Pa ko je on, konačno? – uzbuđeno mlatarajući pesnicama, upita Ivan.
Gost se zagleda u Ivana i odgovori mu pitanjem:– Mi smo ovde svi lјudi nepouzdani… Jeste li sigurni da vam neće biti potrebni nikakvi lekari, injekcije i ostale gužve?
– Ne, ne! – uzviknu Ivan. – Recite mi, ko je on?
– Pa dobro – odgovori gost i jasno i razgovetno deleći reči na slogove, reče:
– Juče ste, kraj Patrijaršijskih ribnjaka, sreli Satanu.

– Nosila je u rukama odvratno, žuto cveće koje je uznemiravalo. Đavo će ga znati kako se to cveće zove, ali se ono zbog nečega prvo pojavlјuje u Moskvi. I to se cveće jasno isticalo na njenom crnom prolećnom kaputu. Nosila je žuto cveće! Zlokobna boja. Skrenula je sa Tverske u uličicu i tada se obrnula. Tversku sigurno znate? Tverskom su se kretale hilјade lјudi, ali vam jamčim da je ona videla samo mene, pogledala me je, ne bih mogao da kažem da me je pogledala uznemireno, pre bi se moglo reći nekako bolećivo. I osvojila me je ne toliko njena lepota, koliko neobična, neviđena dotad usamlјenost u njenim očima!
– Povinujući se tom žutom znaku, i ja skrenuh u istu uličicu i krenuh za njom. Išli smo po krivudavoj, dosadnoj uličici ćutke, ja jednom, a ona drugom stranom. I zamislite samo, u uličici nije bilo ni žive duše. Mučio sam se, jer mi se činilo da moram da porazgovaram sa njom, a plašio sam se da neću izgovoriti ni jednu jedinu reč, da će ona otići i da je više nikada neću videti.
– I, zamislite samo, ona iznenada progovori:
„Da li vam se dopada moje cveće?“
– Jasno se sećam kako je zazvučao njen glas, nekako dubok, ali neujednačen i ma koliko to bilo glupo, učinilo mi se da je eho odjeknuo u uličici i da se odbio od žutog, prlјavog zida. Brzo sam prešao na njenu stranu i, prilazeći joj, odgovorio:“Ne.“
– Pogledala me je začuđeno, a ja sam najednom, i to potpuno neočekivano shvatio da sam celog života voleo upravo tu ženu! Kako vam se to dopada, šta velite? Reći ćete, razume se, da sam lud?
– Ništa ja ne kažem – uzviknu Ivan i dodade: – Molim vas, nastavite!
I gost nastavi:– Da, začuđeno me je pogledala, a onda me je upitala:“Ne volite cveće?“
– U njenom glasu, kako mi se učinilo, bilo je nečeg neprijatelјskog. Išao sam pored nje, trudeći se da idem ukorak s njom i na svoje najveće čuđenje nisam bio zbunjen.
„Ne, cveće volim, ali ne ovo“, rekoh.
„A koje volite?“
„Volim ruže.“
– Tada sam požalio što sam to rekao, jer se ona osmehnu sa izrazom krivca, i baci svoje cveće pored trotoara na kolovoz. Zbunivši se malo, ipak ga digoh i pružih joj ga, ali je ona, osmehnuvši se, odgurnula cveće i ja ga poneh u ruci.
– Tako smo izvesno vreme išli ćutke, sve dok mi nije istrgla cveće iz ruke i bacila ga na ulicu, posle čega je svoju ruku u crnoj rukavici provukla pod moju i mi krenusmo jedno kraj drugog.
– Dalјe – reče Ivan – i ne propuštajte, molim vas, ništa!
– Dalјe? – ponovi gost. – Pa šta, dalјe biste mogli da pogodite i sami.
– Najednom obrisa neočekivanu suzu desnim rukavom i nastavi:
– Ljubav se pojavila pred nama kao što ispod zemlјe iskače ubojica u uličici i oborila nas oboje.
– Tako ubija munja, tako ubija bodež!
– Ona je, uostalom, tvrdila kasnije da to nije tačno, da smo se mi voleli odavno i ne poznajući se još…

To su činjenice. A činjenice su najtvrdoglavije stvari na svetu.

Čitaoče, za mnom! Ko ti je rekao da na svetu ne postoji prava, verna, večita lјubav? Neka takvome lažlјivcu odseku njegov pogani jezik! Za mnom, čitaoče moj, i samo za mnom, a ja ću ti pokazati takvu lјubav!

Margarita približi usne majstorovom uhu i prošapta:– Kunem se tvojim životom, kunem ti se sinom zvezdočaca koga si otkrio, da će sve biti u najbolјem redu!
– Dobro, dobro – odgovori majstor i dodade nasmejavši se: – Razume se, kada lјudi izgube sve, kao što je to slučaj sa tobom i samnom, oni traže spas kod natprirodnih sila. Pa dobro, pristajem da je tamo tražim.

– Recite, a zašto vas Margarita naziva majstorom? – upita Voland.
Ovaj se osmehnu i reče:
– To je slabost koja joj se može oprostiti. I suviše je visoko cenila roman koji sam napisao.
– A o čemu je taj roman?
– O Pontiju Pilatu.
Tada ponovo počeše da skakuću i poležu plamičci sveća, poče da zvecka posuđe na stolu, Voland poče grohotom da se smeje, ali nikoga nije ni preplašio niti začudio tim smehom. Behemot zbog nečega poče da aplaudira.
– O čemu, o čemu to? O kome? – progovori Voland, konačno prestavši da se smeje. – Sada? Pa to je uistinu potresno! I niste mogli da pronađete drugu temu? Dajte mi da ga pogledam – Voland ispruži ruku dlanom okrenutu nagore.
– Na žalost, to ne mogu da učinim – odgovori majstor – jer sam ga spalio u peći.
– Izvinite, ali u to ne verujem – odgovori Voland – jer to se ne dešava. Rukopisi ne gore. – Okrenu se prema Behemotu i reče: – Hajde,Behemote, daj roman ovamo.
Mačak istoga časa skoči sa stolice i svi videše da je sedeo na debelom svežnju rukopisa. Gornji primerak mačak, poklonivši se, predade Volandu.

– Vaš roman je pročitan – progovori Voland, okrenuvši se majstoru – i rečeno je samo jedno, da on, na žalost, nije dovršen. Hteo sam da vam pokažem vašeg junaka. Skoro pune dve hilјade godina on sedi na ovome mestu i spava, ali kada nastupi pun mesec, kao što vidite, on tada pati od nesanice. Ona muči ne samo njega, već i njegovog vernog čuvara, psa. Ako je tačno da je kukavičluk najstrašniji porok, onda pas za njega nije kriv. Jedino čega se hrabri pas bojao, to je nepogoda. Pa šta, onaj ko voli treba da podeli sudbinu onoga koga voli.

– Dostojevski je umro – reče građanka, ali nekako ne baš i previše sigurnim glasom.
– Protestujem! – uzviknu Behemot. – Dostojevski je besmrtan!

1929 – 1940.

Mihail Bulgakov

Prevod: Milan Čolić

Iz knjige: Mihail Bulgakov – Majstor i Margarita, Izdavač: DEČJE NOVINE, Gornji Milanovac, 1988.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Fjodor Mihajlovič Dostojevski – ZAPISI IZ PODZEMLJA

Citati (odlomci) iz knjige ZAPISI IZ PODZEMLJA – Fjodor Mihajlovič Dostojevski

I autor Zapisa i sami Zapisi su, prirodno, izmišljeni. Pa ipak, takva lica kao što je pisac ovih beležaka ne samo da mogu već i moraju postojati u našem društvu, kad se uzmu u obzir okolnosti u kojima se formiralo naše društvo. Hteo sam da prikažem publici, jasnije nego što se to obično radi, jedan od karaktera nedavne prošlosti. To je jedan od predstavnika pokolenja koje još živi.

U ovom odlomku, nazvanom „Podzemlje“, ta ličnost se predstavlja čitaocima, izlaže svoja shvatanja i kao da želi da pokaže uzroke zbog kojih je nastala i morala nastati u našoj sredini. Sa narednim odlomkom počeće pravi Zapisi te ličnosti o nekim događajima iz njenog života.

(Fjodor Dostojevski)

Dovoljno sаm obrаzovаn dа ne budem sujeverаn, аli sаm ipаk sujeverаn.

Jа ne sаmo dа nisаm umeo dа postаnem zаo već nisаm uopšte umeo dа postаnem bilo štа: ni zаo, ni dobаr, ni podlаc, ni pošten, ni junаk, čаk ni insekt. I eto, sаd tаvorim poslednje dаne u svom kutu, drаžeći sebe zlobnom utehom kojа ničemu ne vodi: dа pаmetаn čovek doistа i ne može postаti nešto, to može sаmo budаlа. Dа, čovek devetnаestog vekа morа, i čаk morаlno je obаvezаn, dа bude, uglаvnom, beskаrаkterno stvorenje; а čovek koji imа kаrаkterа i rаdi — većinom je ogrаničen.

Reći ću vаm otvoreno i svečаno dа sаm mnogo putа želeo dа postаnem insekt. Ali, čаk ni togа nisаm bio dostojаn. Kunem vаm se, gospodo, dа je snаžno sаznаnje — bolest, prаvа i istinskа bolest. Zа svаkodnevni ljudski život bilа bi dovoljnа i običnа svest, to jest, zа polovinu ili četvrtinu mаnjа od one porcije kojа sleduje obrаzovаnom čoveku nаšeg nesrećnog devetnаestog vekа, čoveku koji, pored sveg ostаlog, imа i tu nesreću dа stаnuje u Petrogrаdu, nаjаpstrаktnijem i nаjfаntаstičnijem grаdu nа celoj kugli zemаljskoj. (Imа grаdovа fаntаstičnih i nefаntаstičnih.)

Štа li civilizаcijа oplemenjuje u nаmа? Civilizаcijа stvаrа u čoveku sаmo mnogostrаnost osećаnjа i… аpsolutno ništа više. A tokom rаzvitkа te mnogostrаnosti čovek će, moždа, i dotle doterаti dа će pronаći nаslаdu i u prolivаnju krvi. Jer to se njemu već dešаvаlo! Jeste li primetili dа su nаjsuptilniji krvoloci bili skoro svi odredа nаjcivilizovаnijа gospodа, kojimа rаzne Atile i Stenjke Rаzini nisu dorаsli ni obuću dа čiste, а što nisu tаko jаko upаdljivi kаo Atilа i Stenjkа Rаzin, to je sаmo zаto što se često sretаju, što su suviše obični i oči su nа njih nаvikle.

Osim čitаnjа, nije bilo zа mene nikаkvog izlаzа, to jest ničegа u svetu oko mene što bih mogаo poštovаti i što bi me privlаčilo.

I što je glаvno — obrni, okreni, mozgаj, uvek ispаdа dа sаm pre svegа jа kriv zа sve i, što je nаjgore, kriv bez krivice, tаko reći po zаkonimа prirode. Prvo, zаto što sаm pаmetniji od svih ljudi svoje sredine. (Stаlno sаm smаtrаo sebe zа pаmetnijeg od svoje okoline i ponekаd sаm se, verujete li, čаk stideo togа. U nаjmаnju ruku, celog životа sаm gledаo nekаko u strаnu, nisаm mogаo dа gledаm ljudimа prаvo u oči.) Dаlje, kriv sаm i zаto što, kаd bi u meni i bilo velikodušnosti, imаo bih sаmo više muke, svestаn njene potpune beskorisnosti.

O, gospodo, ja sebe možda samo zato i smatram pametnim čovekom što celog života nisam mogao ništa ni da počnem ni da završim. Neka sam brbljivac, bezopasni i dosadni brbljivac, kao i svi mi. Šta da se radi ako je jedini zadatak svakog pametnog čoveka – brbljanje, naime, svesno presipanje iz šupljeg u prazno.

Neosporno je da čovek voli da gradi i da krči puteve. Ali zašto onda tako strasno voli i rušenje i haos?

Poznavao sam jednog oca koji je bio strog i surov čovek, ali pred kćerkom je klečao, ruke i noge joj ljubio, nije mogao da je se nagleda. Zaista! Ona igra na zabavi, a on stoji po pet sati na jednom mestu i ne skida pogleda s nje. Poludeo je za njom; i ja to shvatam. Noću, ona, umorna, tvrdo spava, a on se probudi i ode da je zaspalu ljubi i prekrsti. On ide u prljavom kaputu, tvrdica je u svemu, a njoj kupuje od poslednjih para, daje bogate poklone, i kako se raduje kada joj se poklon svidi. Otac uvek više voli kćerke nego majka.

Ako ostаnemo sаmi sа sobom, bez knjigа. Mi ćemo se odmаh zаplesti, izgubiti — nećemo znаti kome dа se pridružimo, čegа dа se pridržаvаmo, štа dа volimo, а štа dа mrzimo, štа dа poštujemo i štа dа preziremo. Nаmа je čаk teško i dа budemo ljudi, prаvi ljudi od krvi i mesа. Stidimo se, smаtrаmo to zа srаmotu i upinjemo se dа budemo neki nereаlni „svečovek”. Mi smo mrtvorođenčаd, odаvno se već i ne rаđаmo od živih očevа, i to nаm se sve više i više sviđа. Prilаgođаvаmo se ukusu. Uskoro ćemo izmisliti dа se rаđаmo nekаko od ideje. Ali dostа — neću više dа pišem „iz podzemljа”.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Fjodor Mihajlovič Dostojevski – BRAĆA KARAMAZOVI (Odlomci)

Citati (odlomci) iz knjige BRAĆA KARAMAZOVI – Fjodor Mihajlovič Dostojevski (Ф. М. ДОСТОЕВСКИЙ – БРАТЯ КАРАМАЗОВЫ 1879-1880.)

Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane: ako li umre, mnogo roda rodi. (Jevanđelje po Jovanu XII, 24)

Čovek se zaljubi u kakvu bilo lepotu, u telo žensko, ili čak u jedan deo ženskog tela (to samo sladostrasnik može razumeti), pa će dati za to rođenu decu, prodaće oca, mater, Rusiju i otadžbinu; iako pošten, poći će i ukrasti; iako smiren – zaklati; iako veran – izneveriće. Pesnik ženskih nogu, Puškin, nožice je u stihovima opevao; drugi ih ne opevaju, ali ne mogu da pogledaju u nožice bez drhtavice. Nego, ne samo nožice… Tu ti, brate, prezrenje ne pomaže;

Ali zaljubiti se, ne znači voleti. Zaljubiti se čovek može i mrzeći. Zapamti!

Nekog ti je zgodnije imati među neprijateljima nego među prijateljima.

Lepota – to je strašna i užasna stvar! Strašna zato što se ne da opisati, a ne da se opisati stoga što je bog zadao sve same zagonetke. Tu se obale sastaju, tu sve protivrečnosti zajedno žive. Ja sam, brate, vrlo neobrazovan, ali ja sam mnogo o tome mislio. Strašno mnogo tajni! Suviše mnogo zagonetaka pritiskuje na zemlji čoveka. Traži odgonetku kako znaš, i izlazi suv iz vode. Lepota! A osim toga, ne mogu da podnesem što po neki, čak srcem viši čovek, i sa umom visokim, počinje sa idealom Madone, a svršava sa idealom sodomskim! Još strašnije je kad se neko već sa idealom sodomskim u duši ne odriče ni ideala Madone, i od toga mu srce plamti, i vaistinu plamti, kao i u mladim neporočnim godinama. Da, širok je čovek, čak je i suviše širok – ja bih ga suzio! Što umu izgleda kao sramota, to je srcu samo lepota. Zar je u Sodomu lepota? Veruj da se u Sodomu lepota i nalazi za ogromnu većinu ljudi -jesi li ti znao tu tajnu? Strašno je to što je lepota ne samo strahovita nego i tajanstvena stvar. Tu se đavo s bogom bori, a bojno polje su srca ljudska. Uostalom, što koga boli, on o tom i govori.
Najglavnije je, samog sebe ne lažite. Onaj koji sam sebe laže, i svoju laž sluša, taj dolazi dotle da nikakvu istinu ni u sebi, niti oko sebe ne opaža, dakle, dolazi do nepoštovanja i prema sebi, i prema drugima. A kad ne poštuje nikoga, on onda prestaje i voleti; a da bi tako bez ljubavi mogao sebe zabaviti i razonoditi, on se predaje strastima i grubim nasladama, i dolazi sasvim do skotstva u porocima svojim, a sve to od neprestanog laganja i ljudi i samog sebe. Ko samog sebe laže, taj će se lakše nego iko i naći uvređen. Jer naći se uvređen, neki put je vrlo prijatno, zar ne? Lepo zna čovek da ga niko nije uvredio, nego da je on sam sebi uvredu izmislio i nalagao radi lepote; sam je preuveličao, da bi neku sliku stvorio; zakačio se za reč pa od muve načinio medveda; sve on to i sam zna, a ipak se prvi nalazi uvređen, oseća se uvređen do prijatnosti, do osećanja velikog zadovoljstva, a time u isti mah dolazi i do pravog neprijateljstva… Ta ustanite, sedite, molim vas lepo, jer sve su vam to lažni pokreti.

Znaj, iskušeniče, da su besmislice i suviše potrebne na zemlji. Na besmislicama svet stoji, i da njih nije, na svetu možda ničega ne bi ni bilo.

Uzgred, nedavno mi je pričao jedan Bugarin u Moskvi – nastavi Ivan Fjodorovič, kao i ne slušajući brata – kako tamo kod njih, u Bugarskoj, Turci i Čerkezi na sve strane čine zločine, bojeći se da se svi Sloveni ne podignu protiv njih – to jest, pale, kolju, siluju žene i decu, ekserima prikucavaju uhapšenicima uši za ogradu i ostavljaju ih tako do zore, a ujutru ih vešaju, i tako dalje, sve čovek ni zamisliti ne može. Zbilja, neki put se pominje „zverska“ surovost čoveka, no to je strašno nepravično i uvredljivo za zveri: zver nikad ne može biti tako svirepa kao čovek, tako majstorski, tako umetnički svirepa. Tigar prosto grize, rastrže, i samo to i zna. Njemu napamet ne bi palo da zakucava ljude za uši prekonoć ekserima, čak kad bi to i mogao učiniti.

Glupost je kratka i nije dovitljiva, a um vrda i krije se. Um je podlac, a glupost je iskrena i poštena.

Braćo, ne bojte se grehova ljudskih, volite čoveka i u grehu njegovom, jer je ta slika božanske ljubavi vrhunac ljubavi na zemlji. Volite sve božje stvorove, i celinu i svako zrno peska. Svaki listić, svaku zraku božju volite. Volite životinje, volite bilje, volite svaku stvar. Budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš božju razumeti u stvarima. A shvatiš li je jednom, ti ćeš je posle neumorno upoznavati sve dalje i više, svakodnevno. I zavolećeš, najzad, sav svet vascelom, vasionskom ljubavlju. Životinje volite: njima je bog dao klicu misli i nepomućenu radost. Nemojte im je remetiti, ne mučite ih, ne oduzimajte im radost, ne protivite se misli božjoj. Čoveče, ne uznosi se nad životinjama: one su bezgrešne, a ti, sa svojom veličinom, samo prljaš zemlju svojom pojavom na njoj, trag svoj gnojni ostavljaš posle sebe – avaj, skoro svaki od nas! – Decu volite naročito, jer i ona su bezgrešna kao anđeli, i žive da bi nas radovala, radi čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko učini nažao detetu.

„Raj je“ – veli on – „u svakome od nas pritajen, eto, on se sad i u meni krije, i samo ako zaželim, on će od sutra već za mene zbilja i nastati, i to za ceo moj život.“ Vidim: govori razdragano i tajanstveno, u mene gleda kao da me nešto pita. „A o tom“ – nastavlja on – „da je svaki čovek za sve druge i za sve što na svetu biva, kriv, osim svojih grehova, o tome ste potpuno pravilno sudili, i čudnovato je kako ste mogli najednom u takvoj potpunosti tu misao obuhvatiti. Doista je tačno: kad ljudi tu misao shvate, onda će za njih nastati carstvo nebesko, i to ne u mašti, nego u samoj stvari.“ -„A kad će se to dogoditi“ – uskliknuh ja sa tugom – „i hoće li se uopšte ikada i dogoditi! Da nije to samo mašta?“ – „Pa, eto, vi sami već ne verujete“ – veli on – „propovedate, a sami ne verujete. Znajte, dakle, da će se ta, kao što vi velite, mašta nesumnjivo zbiti, u to verujte, ali ne sad, jer svako zbivanje ima svoj zakon. To je stvar duševna, psihološka. Da bi se svet na nov način preuredio, potrebno je da se ljudi sami duševno okrenu na drugi put. Dokle god ti zaista ne postaneš svakome brat, bratstvo neće nastupiti. Nikad ljudi na osnovu nauke i koristi neće pravično podeliti među sobom i svoja prava. Neprestano će svakom biti malo, i neprestano će roptati, zavideti i uništavati jedan drugog. Vi pitate kad će se to zbiti. To će se zbiti, ali će se pre toga morati završiti period ljudske usamljenosti. “ „Kakve to usamljenosti?“ – pitam ja njega. „Pa eto, takve kakva danas svuda vlada, naročito u našem veku, ali se sva još nije završila, i još joj nije došao kraj. Svaki vam danas teži da izdvoji svoju ličnost još većma; hoće da u samom sebi iskusi punoću života; međutim, iz svih njegovih napora izlazi, mesto punoće života, samo potpuno samoubistvo; jer, mesto da potpuno opredele svoje biće, oni padaju u potpunu usamljenost. Svi su se u naše vreme podelili na jedinke, svaki se povlači u svoju jazbinu, svaki se od drugoga udaljuje, krije se, i što ima sakriva, i svršava time da se sam odbija od ljudi i ljude od sebe odbija. Usamljen kupi bogatstvo i misli: koliko li sam ja sad moćan i koliko sam osiguran, a ne zna bezumnik: da što više kupi, tim više tone u samoubilačku nemoć. Jer je navikao uzdati se u sebe samog i kao jedinka se odelio od celine; navikao je svoju dušu da ne veruje u ljudsku pomoć, u ljude i u čovečanstvo, i samo strepi da će mu propasti novac i prava koja je stekao. Um čovečji sad svuda podrugljivo počinje da ne shvata da se istinsko obezbeđenje ne sastoji u ličnosti, izdvajanju njenih napora, nego u ljudskoj opštoj zajednici. Ali će neizostavno doći kraj i toj strašnoj usamljenosti, i razumeće svi najednom kako su se neprirodno odvojili jedan od drugoga. Takav će tada doći duh vremena, i ljudi će se čuditi što su tako dugo ostajali u tami i svetlost nisu videli.

Mi na zemlji nismo zadugo, mi činimo mnogo rđavih dela i govorimo mnogo rđavih reči. I stoga, hvatajmo svi zgodan trenutak u našem međusobnom odnosu da reknemo jedan drugom i dobru reč.

Fjodor M. Dostojevski

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Fjodor Mihajlovič Dostojevski – ZLOČIN I KAZNA (Odlomci)

Citati (odlomci) iz knjige ZLOČIN I KAZNA – Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Patnja i bol su samo za široku svest i dubokio srce. Zaista veliki ljudi nose veliku tugu.
*
Meni je tada trebalo da doznam, i to da doznam što prije, da li sam ja vaš kao i svi ili sam čovjek? Imam li snage da prekoračim norme ili nemam? Smijem li se usuditi da uzmem ili ne smijem? Jesam li ništavno stvorenje ili imam pravo?
*
– Ali ti ne možeš izdržati, pa ako ostaneš sama, poludećeš, kao i ja…
– Niko, niko na svetu nije sada nesrećniji od tebe…
– Ti me, dakle, nikad nećeš ostaviti, Sonja? – zapita Raskoljnjikov, gledajući je gotovo kao da se nada.
– Neću, neću nikada i nigde! – uzvikne Sonja.
– Ja ću za tobom, svuda ću za tobom!
*
Svako se o sebi stara i najveselije živi onaj koji najbolje sam sebe prevari.
Ha-ha!
Ta što ste se vi tako do guše zaglibili u vrlinu?
*
Braćo, ne bojte se greha ljudskog, volite čoveka i u grehu njegovom, jer ta slika božanske ljubavi i jeste vrhunac ljubavi na zemlji. Volite sve što je bog stvorio, i celinu i svako zrnce peska. Svaki listak i svaku zraku božju volite. Volite životinje, volite biljke, volite svaku stvar. Ako budeš voleo svaku stvar, shvatićeš i tajnu božiju u stvarima. Shvatićeš jednom i počećeš je neumorno saznavati sve dalje i više, svaki dan. I najzad ćeš zavoleti svet apsolutnom, vasionskom ljubavlju. Životinje volite: njima je bog dao klicu misli i radost nepomućenu. Nemojte im je mutiti, ne mučite ih, ne otimajte im radost, ne protivite se misli božjoj. Čoveče, ne gordi se nad životinjama: one su bezgrešne, a ti, sa svojom veličinom, prljaš zemlju svojom pojavom na njoj i za sobom ostavljaš svoj prljavi trag avaj, skoro svaki od nas! Volite naročito decu, jer ona su takođe bezgrešna, kao anđeli, i žive radi ushićenja našeg, radi očišćenja srca naših i kao izvesni putokaz naš. Teško onom ko uvredi dete!
*
A osim toga, da bi neko upoznao bilo kog čoveka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u predubedjenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti. Zapravo, da bi čovek nespristrasno sudio o nekim ljudima, on unapred treba da se odrekne izvesnih, već usvojenih pogleda i svakidašnje navike prema ljudima što nas obično okružuju.
*
Na kakav korak hoću da se odlučim, a kakvih se sitnica bojim!“ pomisli s čudnim osmehom. Hm…da…sve je u rukama čovekovim, a sve mu ispred nosa umakne samo zbog kukavičluka…to je aksiom… I zanimljivo je čega se ljudi najviše boje!… Novog koraka i svoje nove reči najviše se boje…
*
Na svetu nema ničega težeg od iskrenosti, niti ičega lakšeg od laskanja. Ako je u iskrenosti samo jedan stoti deo note lažan, odmah se javlja disonanca, a za njom – skandal. A ako je u laskanju sve do poslednje note neiskreno, ono je i tada prijatno i sluša se sa zadovoljstvom, makar i sa grubim zadovoljstvom, ali sa zadovoljstvom. I ma kako laskanje bilo grubo, u njemu obavezno bar polovina izgleda istinita. I to važi za sve stepene obrazovanja i za sve društvene slojeve.
*
Siromaštvo nije greh,to je istina. Znam ja da ni pijanstvo nije vrlina… ali beda, beda je porok. U siromaštvu vi još možete sačuvati svoju plemenitost urođenih osjećanja, a u bedi nikada i niko… Bedu čak ni batinama ne izgone, nego iz ljudskih društava metlom metu da bi bilo još uvredljivije i to je pravedno… jer u bedi ja sam spreman da vređam sam sebe. I otud piće…
*
Ne pomaže mi pamet – a eto,pomaže đavo!
*
– A! Forma nije dobra, forma nije estetska! A ja apsolutno ne razumem: zašto se više poštuje kad tamaniš ljude bombama, ili po pravilima opsade? Estetska bojazan je prvi znak nemoći … Nikad, nikad jasnije nisam to uviđao nego sad, i bolje nego ikad vidim da nisam učinio zločin! Nikad, nikad nisam bio jači i ubeđeniji u to nego sad!
*
O deci ćemo porazgovarati kasnije, a sad ću da se pozabavimo rogovima! Priznajem, to mi je slaba tačka. Taj gadni, husarski, Puškinov izraz ne da se čak ni zamisliti u budućem rečniku. I šta to znači – rogovi? O, kakva zabluda! Kakvi rogovi! Otkud rogovi? Kakva glupost! Njih naprotiv, u gradjanskom braku neće biti! Rogovi su samo prirodna posledica svakog zakonitog braka, tako reći njegova popravka, protest, te i u tom smislu uopšte nisu ponižavajući. I ako ja nekad (pretpostavljam i tu besmislicu) budem u zakonitom braku, biće mi čak dragi ti vaši prokleti rogovi; ja ću tada reći svojoj ženi: ,,Prijatelju moj, dosad sam te voleo, a sada te i poštujem, jer si bila sposobna da protestuješ!“ Vi se smejete? To je zato što niste u stanju da se otresete predrasuda! Dodjavola, ja razumem u čemu je neprijatnost kad čoveka prevare u zakonitom braku, ali to je samo podla posledica podlog položaja u kome su poniženi i muž i žena. A kad se rogovi nabiju otvoreno, kao u gradjanskom braku, onda oni ne postoje, oni se ne mogu zamisliti, čak gube i naziv rogova.
Naprotiv, vaša žena će vam time samo dokazati koliko vas poštuje, smatrajući da ste nesposobni da se protivite njenoj sreći i da ste toliko uzdignuti da joj se nećete svetiti zbog novog muža. Dodjavola, ja ponekad mislim kad bi mene udali, pih! kad bih se ja oženio (gradjanskim ili zakonitim brakom – svejedno), ja bih, čini mi se, sam doveo svojoj ženi ljubavnika, ako ga zadugo ne bi imala. ,,Prijatelju moj, rekao bih, ja tebe volim, ali pored toga želim da ti mene i poštuješ, i evo ti!“
Je li pravilno, govorim li pravilno?…
*
– Ja sam se onda dosetio, Sonja – nastavi on ushićeno, – da se vlast daje samo onome ko se usudi da se sagne i da je uzme. Tu se traži jedno, samo jedno: treba smeti! I meni tada sinu jedna misao, prvi put u životu, koja nikom i nikada pre mene nije došla na um! Meni je odjednom sinula jasno kao sunce: kako to da niko dosad nije smeo, niti sme da, prolazeći pored sve ove besmislice, uzme prosto naprosto sve to za rep i baci do djavola! Ja … ja sam zaželeo da se usudim i ubio sam … samo sam želeo da se usudim, Sonja, eto to je sav uzrok!
*
„Baba je glupost“! mislio je vatreno i u zanosu. „Baba je možda, i pogreška; ali nije stvar u njoj, – baba je bila samo bolest … ja sam želeo da što pre prekoračim … nisam ja ubio čoveka, – ubio sam načelo! Načelo sam ubio, – ali nisam prekoračio, ostao sam na ovoj strani … Jedino sam to i umeo: da ubijem! Ali, izgleda da čak ni to nisam umeo … Načelo?
Da, da „pljujem ja na to“! Izgubili ste veru i mislite da vam ja otvoreno laskam; a zar ste mnogo živeli? Mnogo li razumete? Izmislio čovek teoriju, pa ga sad stid što nije uspelo, što uopšte nije ispalo originalno! Ispalo je podlo, – to je istina, ali ipak vi niste ovejani podlac. Uopšte niste takav podlac! Bar niste dugo sami sebe magarčili, odmah ste do krajnjih granica došli! Za koga vas smatram? Ja vas smatram za jednog od onih kome, makar creva iz utrobe sekao, on će stojati i sa osmehom gledati na dželate, – ako samo nađe veru ili Boga.
Nađite, dakle, pa ćete živeti.
*
Ispadalo je da sam cepao svoj kaput napola, delio ga sa svojim bližnjim, i obojica smo ostajali upola goli, po ruskoj poslovici: „Ako poteraš odjednom nekoliko zečeva, nećeš nijednog stići“. A nauka govori: voli, pre svega, samog sebe, jer se sve na svetu zasniva na ličnom interesu. Ako zavoliš samoga sebe, obavićeš svoje poslove kako treba i kaput će ti ostati čitav. A ekonomska istina dodaje: što je više u društvu uredjenih privatnih poslova, i tako reći, čitavih kaputa, to društvo ima više čvrstih osnova, i time se pre u njemu sredjuje i opšta stvar. Znači kad tečem jedino i isključivo za sebe ja baš time kao da stičem za sve i imam za cilj da moj bližnji dobije nešto više od pocepanog kaputa, i to ne od privatnog pojedinačnog milosrdja, već usled sveopšteg napretka.
*
Misao je prosta, ali nam, na žalost, dugo nije padala na pamet, potisnuta u zasenak ushićenjem i sanjarenjem, a izgleda ne treba mnogo oštroumlja pa da se čovek doseti …
*
..što se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima.. Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kazu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali lične crte obe kategorije su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obavezni biti poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponizilo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojecćg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti – uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera – to imajte u vidu…
… Prva kategorija je uvek – gospodar svog vremena, a druga – gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.
*
Sposobnost za rad se stiče teško – i ne pada sa neba tek onako…. A mi smo skoro dvjesta godina od svakog rada odučavani… Ideja, najposijle, ima; one se rasprostiru – ima i želje za dobrim, premda je ona djetinjasta; naći će se čak i poštenja,… kraj svega toga što je odasvud nagrnuo silan lopov, ali sposobnosti za rad ipak nema!“…
*
A osim toga, da bi netko upoznao bilo kojeg čovjeka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u preduvjerenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti. Zapravo, da bi čovjek nepristrano sudio o nekim ljudima, on unaprijed treba da se odrekne izvjesnih, već usvojenih pogleda i svakidašnje navike prema ljudima što nas obično okružuju.
*
Sirotinja nije greh, to je istina. Znam ja da ni pijančenje nije vrlina, i utoliko pre … Ali beda, poštovani gospodine, beda je – porok.
U sirotinji čovek još može sačuvati plemenitost urodjenih osećanja, a u bedi niko i nikad. Bedu čak ni batinom ne teraju, nego metlom čiste iz ljudskog društva, da bude što uvredljivije; i to je pravedno, jer u bedi ja sam prvi gotov da sam sebe vređam. I otud – piće!
*
Ništa na svetu nije teže od iskrenosti, i nema ništa lakše od laskanja.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Mehmed Meša Selimović – OSTRVO (Odlomci)

Meša Selimović – OSTRVO (1974) – Citati iz knjige:

Sve radim sam, čistim kuću, volim da je oko mene red, spremam sebi hranu, kad radi, čovjek mora i da jede, perem rublje, volim da je sve na meni čisto, okopavam, prskam i obrezujem lozu, sve na vrijeme, s radošću u srcu što sam u stanju da to radim. Ne gunđam i ne žalim se (ne znam zašto bih), a ljudi se čude i kao da im je krivo što sam ja miran i veseo. A ja se njima čudim što gube vrijeme na nerazumnosti, bolje bi bilo da žive.
Ali im to ne kažem, ljudi ne vole kad im se govori istina. I žalim ih što se opterećuju nevoljama bez kojih bi mogli da budu. Dosta nam je nevolja bez kojih se ne može.
. . .
Otići ću jednom.
Kuda?
Ma kuda.
Kada?
Nikada.
Čim đavo preciznosti došapne vrlo određena pitanja, maštanje nestaje. Ostaje tuga. Ostaje život oko nas.
. . .
Kako su ljudi nesavršeni! U svemu! Ne mogu da žive sami, postoje samo kao jedna polovina. Drugu traže, u ženi, u drugom čovjeku, u laži. Potrebna mu je ta druga polovina, a ništa ne zna o njoj.
Eto, kako može znati šta ona misli? Drugi čovjek je zatvorena kutija, i ništa iz njega neće izaći ako to on ne želi. Mi možemo da stojimo pred tajnom danima, ništa nam se neće otkriti. Ne otkrivamo se čak ni kad mislimo da smo našli svoju traženu dopunu. Nepotpuni smo, a zatvoreni. Policija otvara
čovjeka batinama, i kako joj možemo na tome zamjeriti?
Postali smo neprirodni, odvojili smo se od sebe kakvi smo bili nekad, ko zna kakvi, izgubili smo nevinost. Ljudi misle zlo jedan drugome.
Trebalo bi da se vratimo prirodi i njenoj čistoti. Postojao je neki filozof koji je to predlagao ljudima.
Nisu ga poslušali.
Pred njima je otvoreno prostranstvo.
. . .
Sad će da ćuti i da misli o njoj. Neka vrijeme teče.
Život je san… Je li to on rekao?
Ne, nije. On i ne zna da je život san. Nikoga nema, a rečeno je. Nije zaspao da bi mogao usniti te riječi. Je li to dio nekog davno izrečenog razgovora što ga je kamen zapamtio? Je li to odjek odlutalih i opet vraćenih riječi? Ili je nečije buduće govorenje, otkinuto od cjeline, ili tek začeto? Ili je palo u ovaj prostor odnekud izdaleka, odbilo se od neba? Ili nije ni postojalo?
Jeste, čuo je to negdje, možda u sebi, kao smirenu ili uplašenu misao, kao jato prhnulih ptica.
Život je san …
Je li Luonotar otišla u uvalu na kupanje?
To su riječi iz neke pjesme, to o snu. Ali sad mu zvuče tajanstveno. Imaju čudno značenje kad su ovako na okupu: svaka za sebe je obična.
Znači li to da mi samo sanjamo da živimo, a ne živimo? Sve što nam se dešava, nije stvarnost, već naš san o stvarnosti. Kakva je onda ta stvarnost, i da li postoji? Ili je sam san stvarnost?
Ko nas to drži u snu, i ko nas budi?
Je li smrt buđenje? Je li život u smrti?
. . .
Gdje je istina?
Možda uvijek treba čuti samo jednu stranu; druga strana ima svoju istinu, i onda ne znamo ništa.

Mehmed Meša Selimović – TIŠINE (Odlomci)

„Tišine“ je roman Meše Selimovića iz 1961. godine.
Odlomci iz knjige:
Postoji muka odlučivanja, kao i muka čekanja, a svijet je zatvoren i otkriva se tek kad uđemo u igru, kad ostvarujemo mogućnosti. Ni za jednu životnu stazu ne postoji vodič, svaka je neispitana, neponovljiva, zato je u životu avantura pravilo, a ne izuzetak, jer je putovanje kroz neispitane predjele, koje niko poslije nas ne može ponoviti, sve se staze potiru, uvijek nanovo se stvara nova konfiguracija, uvijek se ukazuje drugi pejzaž, druga klima, za svakog posebno. Zato moram da budem svoj vlastiti vodič, prvi i posljednji putnik na putu kojim samo ja
mogu proći. Lako ću pregaziti opasne bujice ne gazeći ni do članaka, ili ću se udaviti u smiješnom potočiću, kao niko. Ali ne mogu da čekam, ne mogu da stojim, i sve ću vidjeti tek kad se desi.
. . .
Uhvatila me ispod ruke, pribila se uz moje rame.
– Večeras nisi ličila na sebe, bila si sasvim daleka, potpuno odvojena, ledena.
– Smeta mi kad si razdražen. Branim se.
– I sad sam razdražen.
– Sad smo sami.
– Volio bih da si uvijek uz mene. Da si na mojoj strani. I kad sam razdražen. I kad nisam u pravu. I kad nismo sami.
– I kad si nepravedan?
– Tada naročito. Ja znam kad sam nepravedan, i kidam sam sebe.
. . .
– Volio bih da ne budeš toliko razumna, volio bih da mi kažeš: otići ćemo. Sigurno ne bismo otišli. Kuda da odemo? Ali bih bio zadovoljan tvojom spremnošću da me prihvatiš ma kakav da sam.
– Zar ne misliš da bih i ja bila vrlo zadovoljna da me prihvatiš onakvu kakva jesam?
To je njena prva odlučnija pobuna. Pobuna njene samostalnosti protiv svođenja na ono što ona ne može da bude. U ljubavi ne pomažu ubjeđivanja. A ne mogu ni da joj objašnjavam da sam ja sad u težem položaju, i da tražim od nje da mi bar za trenutak zamijeni svijet, da me prevari dok ne prebolim svoju muku, nestvarnu, ludu, nepotrebnu možda, ali muku.
Od čega bježim, pitaš.
Plašim se praznog prostora, ne znam više šta mogu, suočen sam sa sobom kakav lako mogu da budem, a ja neću to. Hoću da ne strepim od praznine. Nisam suviše jak, shvati to, molim te. Šta misliš, zašto oživljavam onaj trenutak svoga velikog zanosa, a bježim od sjećanja na strah? Zato što je taj strah moja stidna slabost, moje poniženje, ali je uvijek šansa, isto koliko i zanos. Možda izvjesnija. Za oduševljenje je potrebna pomoć i podrška, za slabost je dovoljno osjećanje napuštenosti, a ono je češće nego sigurnost.
Govorim o sebi, ali, kao da govorim i o životu. Želio bih da živi bolji dio mene, vredniji, ali nesigurniji. Podržavam ga, hranim, jer je bio, nije izmišljen, znači da je moguć, okrećem se prošlosti da ga ona potvrdi, ali ne mogu da živim od prošlosti.
Zar ne vidiš koliko mi je važno da me obeštetiš? Da zatrpaš sobom prazninu što me plaši, da me izdvojiš između svih ljudi, da zaboraviš predrasude i zamišljeno nepotrebno dostojanstvo, do pošalješ do đavola sve pametne postupke jer nisu pametni, da me uvjeriš kako mi daješ sebe cijelu u zamjenu za ono što gubim, ili da se praviš da je tako, da me obmaneš dok se ne naviknem na život, jer ovo što je sad, to nije život, već sjećanje i čekanje.
Ali znam, uvjerio sam se, ti ne čuješ kad zovem u pomoć, a da ti to kažem, ne bi vrijedilo, varka bi bila otkrivena, ne bih ti vjerovao ma šta da učiniš, ili bih mislio da sve činiš iz sažaljenja.
Možda tražim nemoguće, možda to čak ne bi ni bio lijek, a možda i ne možeš da mi pomogneš. A ljubav ti je razumna jer joj ne vjeruješ suviše. Kao ni ja. Samo neću to da priznam.
. . .
Uzdržao sam se da je ne upitam kako me vidi, kakvo je njeno mišljenje o meni. Maloprije sam bio siguran da sam joj potreban i da će to reći ne štedeći ponos. Mislio sam da sam nadmoćniji. A sam sam želio da čujem bilo šta o sebi, lijepo ili ružno, povoljno ili nepovoljno, ali sam to želio s bijesom, gotovo s mržnjom, osjećajući da mi se izmakla, da nisam za nju neophodnost.
Neću da joj kažem, neću da kažem, žao mi je, boli me, želio sam da me prizna kao jedinu svoju mogućnost. Ne iz sujete, već iz potrebe, koja za mene mnogo znači, sve znači, da budem bezuslovno prihvaćen na ovom prelasku u život koji se još ne pokazuje, u kojem ću biti potvrđen, ili odbačen. Kažem: odbačen, a ne vjerujem u to, uznemiren sam samo da li ću uspjeti da budem dovoljno prisutan. I kako ću preodoljeti ovaj krug praznine što počinjem da osjećam oko sebe. Zato sam želio da stane uza me, hvatao sam se za nju, gurao je da pobijedi oklijevanje, činila mi se dovoljno sigurna da me podrži. Ali bilo je važno da to učini sama, od svoje volje, ne bi vrijedilo ako bih je nagovorio. Nisam računao na njen ponos. Iznenadila me njena samosvjesnost, njena nadmoćna hladnoća, njeno potpuno vladanje sobom. Suviše je jaka, i isključiva, kao i ja, samo ne žuri da to pokaže, tiha je i uporna, uvjerena da će biti onako kako ona hoće. Njen otpor nije pobuna, već strpljivo zauzimanje položaja, ne za trenutak, već za dugo vrijeme.
. . .
Znači li to da i laž može postati istinita, ako se učini uvjerljivom?
„Petorica boraca ležala su na snježnom ćuviku.”
Zvuči mrtvo, uvredljivo hladno, nemoguće. Vidim ih na snijegu, njih, nas, unezvijerene, napetih nerava, vrelih očiju, ustreptale u očekivanju strahote, a eto: petorica leže na snježnom ćuviku. Ni djelić od onoga što osjećam ne ostaje na hartiji, suze su mi u grlu a u opisu odvratan izvještaj, pa čak i da zapišem te suze, bilo bi smiješno. Nešto se isprečuje između misli i slike koju ovaploćujemo: riječi koje ih omogućavaju, služeći im kao posrednici, naglo se suše, osjećanje se mijenja u njima, onemoćava, nestaje, gine, kao riba što gubi sjaj i živost kad se izvuče iz svog elementa. Šta se to isprečuje? Ja i moje posredništvo? obziri koje dugujem sebi i drugima? prezriv osmijeh onih koji će čitati? Ili nemoć da učinim vidljivim bogatstvo koje nosim, ili je to bogatstvo sumnjivo, veoma varljivo u maglama plitke osjećajnosti? A možda je i najteže pisati o onome što je izuzetno i suviše lijepo. Zlo je bogato, često, lako se vjeruje da je mogućno, a ljudsku ljepotu može da učini neubjedljivom čak i oduševljenje, jer ne zna za mjeru. Znam da je nemoguće razdvojiti zlo i dobro, lijepo i ružno, ali je teško među njima uspostaviti odnos, biti
pravedan. Nemjerljivo mala pomjeranja su dovoljna da se naruši istina. Da kažem da su ta petorica osjećala strah? ali ja to ne znam, mogu samo da pretpostavljam, a da pominjem svoj strah, to neću, mrzim ga, sve činim da o njemu ne mislim, da ga zaboravim.
Zamka je u svakoj riječi.
. . .

Mehmed Meša Selimović
Tišine