Laza Kostić – DUŽDE SE ŽENI

DUŽDE SE ŽENI Iz mora nikli dvorovi beli. Čim su se tako divno popeli? Jesu l’ ih vali sobom izneli, lice im vodom umili slanom, il’ ih je sunce umilo danom? Ni voda vlagom, ni sunce sušom, Venecija je dahnula dušom: prošla je bolest večita, duga, prošla je skoro morija, kuga. Đemija plovi bogata, zlatna, u more stere vezena platna, more se pred njom veselo peni: Dužde se ženi. Al’ ne ženi se ko drugi ljudi: Careva ćerka čeka i žudi prosilac da joj okiti grudi divotom svega istočnog blaga, pa da mu bude nevesta draga; al’ dužde na nju…

Aleksandar Blok – DVANAESTORICA

DVANAESTORICA 1. Crna večer. Beli sneg. Vetar, vetar! Ruši s nogu sve. Vetar, vetar — Širom belog sveta! Vitla vetar Snežni prah. Ledi sve u isti mah. Klizi gadno, Pešaku zastaje dah, Pada, pada — teško jadnom! Od zgrade do zgrade Od kanapa traka: Na kanapu — plakat: »U Ustavotvornu skupštinu — sve nade!« Starica se kida, gorko plače, Ne zna šta te stvari znače, Čemu plakat takav Što to platno nosi? Šta bi tu gaća bilo za dečaka, A svi su — goli i bosi… Starica je, najzad, promrznuta lica, Pregazila nekako preduboki smet. — Oh, Majko-Zaštitnice! — Oh,…

Miroslav Mika Antić – SREM

SREM Prvi deo POSLANICA ŽIVIMA I Dođe meni tako, pred jeseni, pa ustajem ispod zemlje. Presedne mi da se stalno vetrovima i vremenom poravnavam. Jesam mrtav. Al’ ko kaže da ja dole mirno spavam. Čuvaj! Sklanjaj snove! Ja u njima budan sanjam. Čudan sanjam. Čuvaj! Sklanjaj staklo. Biće srče! Vaskrsavam! Sa stratišta svih ratova lagano se približavam. Širok Dunav. Ravan Srem. Čuvaj, svete, — ja idem! II Stžem! Kopam zubima korenje. Ničem s gorskom travom. Čuvaj! Rijem ispod Fruške gore kamen glavom. Iz mulja me mesečina ljulja nad Bosutom, nad Vukom i Savom. To se noćas lud tociljam po svom…

Sergej Jesenjin – CRNI ČOVEK

CRNI ČOVEK Prijatelju moj, prijatelju moj, bolestan sam mnogo, mnogo! Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol. Valjda što vetar pišti nad pustim poljima, vetar iznemogo, il’ što ko on šumu u septembru, pustoši i mozak – alkohol. Glava moja maše ušima, ko krilima ptica bleda. Na vratu su joj noge što gube sve više moć. Crni čovek,crni, crni. Crni čovek na krevet mi seda. Crni čovek mi ne da – da zaspim svu noć. Crni čovek vuče prstom po odvratnoj knjizi i, mrmljajuć nada mnom ko nad umrlim monah, čita mi život o probisvetu i nekoj kulizi, zadajuć duši i…

Edgar Alan Po – GAVRAN (Tekst)

Edgar Alan Po – GAVRAN Jednom, usred mračne noći, seđah tužan u samoći Nad knjigama čiju mudrost zaborava dani skriše San mi oči već sklopio, kad lupkanje začuh ti’o Na vratima moje sobe i kucanje neko tiše… „To poseta mora da je” – usne jedva prosloviše… Samo to i ništa više. Oh, sećam se vrlo jasno: decembarsko doba kasno. Sa panjeva dogorelih senke i još treperiše… Čekam osvit, ali nema zaborava ni melema Bolnom srcu za Lenorom. Nju anđeli uskriliše; Sad po raju s njima šeće… al’ ovde je niko neće Videt ni zvat nikad više. I od šuma i…