Miroslav Mika Antić – PROLOG

PROLOG Prekoljite već jednom te vaše violine i obrišite gudala o rukave. Dignite se na prste kad vas krste. I ljube u belo čelo. I pljuju u oči plave. Pogasite sveće. I cveće. I trave. Prošla su bezazlena leta. U ovu noć, zgužvanu kao ćebe među nogama časnih sestara koje pate od nesanice, ja sam poslednje jeftino nebo za sve sanjare i pijane ptice. Oslušnite, to zvezde sa presnim krestama kukuriču jesenji vetar. Možda je to starost nečujno dotakla naše usne i obraz bled, i nišani nam kroz zenice iz dve pokojne puške. Zašto bi, inače, tišina tako sanjivo grlila…