Laza Kostić – DUŽDE SE ŽENI

DUŽDE SE ŽENI Iz mora nikli dvorovi beli. Čim su se tako divno popeli? Jesu l’ ih vali sobom izneli, lice im vodom umili slanom, il’ ih je sunce umilo danom? Ni voda vlagom, ni sunce sušom, Venecija je dahnula dušom: prošla je bolest večita, duga, prošla je skoro morija, kuga. Đemija plovi bogata, zlatna, u more stere vezena platna, more se pred njom veselo peni: Dužde se ženi. Al’ ne ženi se ko drugi ljudi: Careva ćerka čeka i žudi prosilac da joj okiti grudi divotom svega istočnog blaga, pa da mu bude nevesta draga; al’ dužde na nju…

Nikola Vranjković – U međuvremenu

U MEĐUVREMENU Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći i umoran sam od traženja rešenja koje je uvek na dohvatu naših kratkih ruku. I prolazi vreme, ruke nam jačaju ali ne rastu. A da zakoračiš? Ne, ne smeš prva, a ja ne mogu biti ispred tebe. Da krenemo skupa? Ko bi se toga setio? Ne kradi mi međuvreme ako već ne osećaš svoje. Postaću hladan i promeniću se, ali kad-tad ću eksplodirati. Ko će da sakuplja parčiće? Ti? Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog. Ne kradi mi međuvreme. Ono nije naše. Ono je moje. I nije…

Federiko Garsija Lorka – ROMANSA MESEČARKA

ROMANSA MESEČARKA Ala volim te, zeleno. Zelenilo vetra, grana. Brod pučinom mora plovi a planinom jezdi vranac. Pasa senkom ovijenog na doksatu ona sanja, put zelena, vlas zelena, s očima od srebra hladna. Ala volim te, zeleno. I dok luna sja ciganska, nju gledaju stvari. Ona njih da gleda nije kadra. *** Ala volim te, zeleno. Krupne zvezde inja jasna pristižu sa ribom senke koja zori put otvara. Smokva se o vetar tare hrapavošću svojih grana, a breg kao grabljiv mačak kostreši se pun agava. Ko će doći? I odakle? Doksatom se šeta sama, put zelena, vlas zelena, i o…