Ana Ahmatova – SAN

SAN Znala sam da si me snio, Zbog toga ne zaspah ja. Mutan je fenjer vio Plavet, da mi put sja. Ti vide u carskom vrtu Dvorac, belji no išta, Ograde crnu crtu Kraj zvonkog stepeništa. Išo si — bez staze jasne — I mislio pri tom: “Brže, da san ne zgasne, Pre susreta sa njom.” Stražar kraj paradnih vrata Viknuo ti je: “Kuda!” Uz škripu led se lomata I crni voda svuda. “Jezero — misao sinu — U njemu ostrvo znam…” I odjednom kroz tminu Ugleda plavičast plam… U danu, oskudne boje, Probudio si se kasno I prvi put…

Ana Ahmatova – PESMA POSLEDNJEG SUSRETA

PESMA POSLEDNJEG SUSRETA Hladila su mi se prsa mukla, Ali moj korak beše lak. Ja sam na ruku desnu navukla — Rukavicu — za levu pak. I stepenika, ko mnogo ima, A ja sam znala — samo tri! Jesenji šapat međ klenovima Moli me: „Umri sa mnom i ti! Obmanula me je sva od sene, Promenljiva, sudbina zla.“ Ja odgovorih: „Dragi — i mene, Isto. Umreću s tobom ja…“ Zadnjeg susreta pesme eto. Na mračni dom pogledah taj. U spavaćoj je tek sveća trepto Ravnodušni i žuti sjaj. 1911. Ana Ahmatova (Prevod: Stevan Raičković, Sedam ruskih pesnika, BIGZ)

Ana Ahmatova – Napisah reči…

Napisah reči koje Dugo nisam reći smela. Tup bol je glave moje I čudna zamrlost tela. Umuče rog daleki. Zagonetka srcem ista. Jesenji pršić meki Po kockama trga blista. Šuš zadnjeg lišća svela. I misli zadnje što tište. Da smetam nisam htela Tom, koji veselost ište. Opraštam usni dragoj Ja šale surove njene .. . O, po prtini blagoj, Vi ćete sutra kod mene. Sveće će plamen viti U sobi, treptaja snenih. Ceo buket će biti Ruža, iz bašta staklenih. 1911 Ana Ahmatova (Prevod: Stevan Raičković, Sedam ruskih pesnika, BIGZ)

Ana Ahmatova – ZA BELIH NOĆI

ZA BELIH NOĆI Vrata nisam zatvarala, Ne palih sveća sjaj, Kako sam se umarala, A nisam legla, znaj. Gaseće pruge gledati Kroz hvoja tamni čas I zvukom se opijati Što liči na tvoj glas. I znati, sva izgubljena — Život je proklet ad! O, bila sam uverena, Da ćeš mi doći tad. 1911. Ana Ahmatova (Prevod: Stevan Raičković, Sedam ruskih pesnika, BIGZ)

Ana Ahmatova – LJUBAV

LJUBAV Čas, kao zmija, do klupka Savivši se kraj srca — baje. Čas da guče ko gugutka, Sa beloga okna ne staje. Čas blesne kroz inje sjajno Il’ liči na usnulo cveće . . . Ali sigurno i tajno Odvodi od mira i sreće. Ume da rida — u seti S violinskom molitvom mekom. Strašio je kad se oseti U neznanom osmehu nekom. 1911. Ana Ahmatova (Prevod: Stevan Raičković, Sedam ruskih pesnika, BIGZ)