MART Kad mi dođe da idem, mnogo moram da idem. Nije važno kuda ću. Nije važno dokle ću. Došlo mi je da idem i ja idem kao lud – unutra u mene. Vetar mi je gudalo. Ja sam violina. Vetar svira na meni u „E“ žicu kad plačem, u „E“ žicu kad pevam, u „E“ žicu kad sanjam, jer ja nemam drugu žicu osim „E“ – unutra u mene. Za travu se tabanima hvatam da me vetar nikud ne oduva. Al’ kad dođe da idem, strašno moram da idem. Nije važno kuda ću. Nije važno zašto ću. Krv se sva…