Ruke su mi date — da pružam svakom obe — Da ne zadržim nijednu, usne — imena da dajem, Oči — da ne vidim, visoke obrve nad njima Nežno da se ljubavi divim i — nežnije još neljubavima. A ono zvono tamo, što je teže od zvonâ Kremlja, Nezaustavljivo hoda i hoda po grudima — To — ko zna? — ne znam — može biti — mora biti — Da mi ne dâ da predugo ostanem na ruskoj zemlji. 2. jul 1916. Marina Cvetajeva (prevod: Danilo Kiš) Iz knjige: Marina Cvetajeva, ZEMALJSKA OBELEŽJA, Prosveta, Beograd, 1973.