Desanka Maksimović – STANKOVE SANKE

Desanka Maksimović – STANKOVE SANKE / Tekst priče

Na poljani što se spuštala Dunavu sankala se gomila dece. Sva su, kao karavan, zajedno polazila sa vrha brežuljka, spuštala se hitro na sankama i posle se opet zajedno pela uzbrdo, da se ponovo spuste. A uvek kada bi se gomila sanki uredila i krenula niz breg, za njom bi potrčalo nekoliko dečaka, tanko obučenih i prozeblih, kušajući da se klizaju bar na svojoj poderanoj obući. Vrlo retko bi se koje od toplo obučene dece rešilo, da na svoje sanke primi koga sirotana, ili da ostane na bregu a da njemu sam da se spusti.

– Primi me na svoje sanke, – zamoli Stanko svog suseda, malog debeljka Mirka, – samo jednom da se spustim.

– Ne mogu; što ti svoje nisi poneo, odgovori Mirko i otište se niz breg.

– Pozajmi mi samo za jedanput svoje sanke, – zamoli potom Stanko devojčicu što se u tom času spremala da pođe sa ostalima.

– Bojim se da mi ne pokvariš, mama mi je kazala da ih dobro čuvam, – reče devojčica i okrete od njega glavu. Njoj se Stanko, zbog svojih poderanih haljina
i siromašnog izgleda, učinio kao mangup.

– Pozajmi mi svoje sanke – po treći put zamoli Stanko dečaka, na čijim se novim sankama sijao čelik.

– Sutra ću ti dati; ja se već dva dana nisam sankao, pa sam se uželeo, – odgovori dečak i brzo se i on spusti sa karavanom koji krete niz breg.

Ostali dečaci i devojčice, koji nisu imali sanki, potrčaše za njima.

Hteli su bar očima da uživaju u toj radosti, a bilo im je i hladno na mestu da stoje.

Jedini Stanko ostade na bregu, gledajući za decom. Put niz koji su se sanke spuštale blještao je kao da je od srebra. Glasovi sankača su radosno zvonili.

Na prozore kuća svet je izlazio da posmatra. Stanko opazi da negde na kraju staze neki dečak ulete u sneg, dve devojčice se izvrnuše, neko zahuktano odjuri daleko preko mete. I opet se cela gomila stade peti uzbrdo. Neki su svoje sanke vukli, neki ih nosili na leđima. Poslednji put Stanko se usudi da potraži sanke od mališana koji je zajedno sa njim prodavao novine.

– Zašto nisi kao i ja uštedeo, pa kupio, nego tražiš tuđe, – odgovori ovaj.

– Morao sam novac da dajem majci, ona ne može da nađe rada, – reče Stanko pravdajući se, i, kako mu suze udariše na oči, okrete se i pođe kući.

Majka mu je bila negde otišla. On se spusti u podrum i pokuša da sam sebi načini sanke. Za njegove nejake ruke sekira je odveć teška bila, ali on ipak uspe do večera da izdelje sve delove i da ih sklopi. I sutradan, raznevši prvo novine, krete veselo na sankanje. Tamo je već bilo puno dece. Kad su spazila Stanka sa njegovim majušnim neuglednim, od običnog drveta izdeljanim sankama, stala su se u glas smejati. Bilo im je neverovatno da se na tome može sankati.

– Zašto ih nisi okovao? – upita dečak koji mu juče nije hteo pozajmiti svoje. – Na tome se ne možeš spustiti.

Debeljko sused prvo prezrivo razgleda Stankovu rukotvorinu pa reče, lupkajući dlanom po svojim skupocenim sankama:

– Zašto nisi kupio ovako fine kao moje? To ništa ne valja.

Jedino se sirotanima, koji su čekali gostoprimstvo na tuđim sankama, svidele te četiri nevešto sklopljene daske što ih je Stanko doneo sobom. Sa divljenjem su ih premetali iz ruke u ruku, raspitujući kako se prave.

Kad su se deca poređala da krenu nizbrdo, stao je u red i Stanko. Strepeo je da li će moći brzo ići, kao dečaci na kupovnim saonicama, bojao se da se ne prevrne na po puta, pa da mu se deca ne smeju. Ali valjda baš zato što su bile tako male, Stankove sanke pojuriše kao strela i prestigoše sve ostale. Svet, što je okolo posmatrao sankanje dece, poče mu pljeskati.

– Kako divne sanke ima ovaj mali! Ko li mu ih je pravio? – govorili su svi posmatrači među sobom.

Dok su se peli uz brdo, Stanko je osećao da svi sa divljenjem gledaju njegovu rukotvorinu. Devojčica, koja ga je juče smatrala mangupom, predloži mu:

– Hoćeš da razmenimo sanke! Tvoje tako brzo lete, a moje su sigurno mnogo velike pa svaki čas zastaju.

– Moram prvo da ih pozajmim drugovima, koji nemaju svoje, a posle ćemo videti, – odgovori Stanko.

I za drugo spuštanje dade ih jednom od sirotana, koji su željno trčali za sankačima. Pokušali su prvo da obojica sednu, ali su sanke, bile sasvim male za dvojicu.

– Da vidimo da li će sad opet biti prve! – reče Stankov sused i zavali se, čikajući, na svom sedištu.

U času pojuriše niz brdo. Jedan mali pokuša da pođe pre svih, ne bi li prvi stigao; drugi počeše uzgred gurati jedan drugog, da bi promakli u prve redove; ali opet pre svih stigoše Stankove sanke.

Tako se ponovi nekoliko puta, i najednom sva deca poželeše da imaju njegove sanke, moleći ga da se s njima razmeni.

– Moje sanke je tata platio trista dinara, – reče mu sused, – ali, ako bi ti pristao, ja bih se rado razmenio s tobom.

– I ja bih, – povika neki visoki dečak, plašeći se da se kogod drugi ne pogodi sa Stankom, – moje su čelikom okovane i prelakovane, ali ne žalim. Tvoje brže lete.

– Ja sam se prva nudila da ti dam svoje, – reče devojčica koja je još maločas predlagala razmenu, – razmeni se sa mnom.

Ali Stanko nije želeo ni s kim da se menja. Njemu su njegove, sopstvenom rukom načinjene sanke, bile draže od svih ostalih, a osobito sad kad je video da su brže nego ijedne druge.

Onda ga mali debeljko zamoli:

– Kad već nećeš da se menjaš, napravi mi jedne iste kao tvoje, moj tata će ti platiti.

– I meni! I meni! I meni! – povikaše deca sa svih strana.

Stanko nije bio pakostan. Svima im je redom napravio po jedne sanke iste kao svoje. I brzo se za taj njegov izum doznalo i na drugim mestima, gde su se deca sankala, te sva poželeše da se sankaju samo na saonicama pravljenim Stankovom rukom. Bogata deca su mu plaćala po sto dinara za jedne, a siromašnoj, koja sama nisu umela da ih prave, davao je besplatno.

Tako je Stanko svake nedelje zaradio po dvesta a neki put i više, dinara i njegova mama se u to vreme nije morala brinuti od čega će živeti.

Samo moram priznati, iako se Stanko trudio da sve sanke budu istovetne kao njegove, ipak su njegove najčešće prve dolazile na metu. Jer boj bije srce u
junaka…

Desanka Maksimović

Desanka Maksimović PESME, BAJKE, CITATI, BIOGRAFIJA

Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Exit mobile version