Đorđe Balašević – Citati iz knjige Kao rani mraz (Nikolina priča o Vasi Ladačkom): scenario za dugometražnu igranu baladu.
VASA: Vidi… U nekog se zaljubiš, ali ne dospeš da ga voliš… Posebno kad si mlad…
NIKOLA: Zaljubiš se… Ali ga ne voliš? Zar to nije… Isto?
Vasa uzdahnu, kao profesor koji pokušavajući da objasni đaku teoremu otkriva da ovaj nije najbolje savladao ni tablicu množenja…
VASA: Ne znam… Meni nije… Zaljubiš se, jer… Jer je to tebi potrebno… A voliš… Jer je to potrebno nekom drugom… Ne misliš? Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko… A drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe… Tek onda je to…
SKELEDŽIJA: Jesi l’ ga pitao za onu pesmu, Nikola? Šta veli?
NIKOLA: Nisam, a i ne treba… Nije to pesma o njemu, Radoslave… Vasa Ladački nije ime čoveka… To ti je pre… Ime sudbine…
GLAS (off): Da… Dospe i do mene poneka priča o njemu… Ni ne pretpostave, siroti, da se nas dvojica oduvek znamo, pa lupetaju tako koješta… No, najlakše je pričati o boljima od sebe, to je drevna zavera… Oni što te uopšte ne znaju najviše laju, a oni što te najbolje znaju najviše ćute… I lepo bi bilo da mogu bar ponekog da ćušnem preko usta, onako učiteljski, kad se najmanje nada, ali… Davno je Gospod prosvetlio onu barabu u meni, uzdržim se, taman posla… Dobro, opsujem tu i tamo, ali i u tom sam se izveštio, promrmljam samo… Te moje psovke pre liče na blagoslove nego na prostote…
GLAS (off): Stavili ga u pesmu, veli Skeledžija? Sigurno neki tako dokoni potiski đilkoši, vetroglavi kao i on sam? Ostavio lepu al sirotu, uzeo bogatu zbog lanaca i vranaca, ih… U pesmi se to uklopi bez greške, provereno, kao teget prusluk i bela kragna, ali pesmama se još i može oprostiti kad slažu… S ljudima to već malo teže ide, ali neka i njih… Da su onakvi kakvim ih je dragi Bog zamislio, i On i ja bi davno ostali bez posla…
GLAS (off): Ma… Pogreši svetac, a da neće svirac s neke čarde u žabojebini podkraj sveta? Nije džaba govorio pokojni Žare Cigan da dobra violina ima pet žica… Četiri na čivijama, i jednu u srcu onog ko je svira… Prosto im bilo, kolkogod da ih je toj bandi, al nisu oni njega stavili u pesmu, tužni i žalosni… Da im ta peta žica slučajno štima, kao što ne štima… Odmah bi videli da su ga u pesmi samo zatekli… On je u pesmi otkako ga znam…
LAŽNI DERAN: Šta je, cirkuzaner, šta me tako gledaš? Kao da nikad nisi video devojku za kojom ćeš patiti celog života?
LAĐAR: Oleana! Dopuni malo ovaj bokal, pile… I vidi ima li još leda u kaseti?
Mala Vidra odguruje pokretna „letnja“ vrata kuhinje pokretom boka, slično kao pri susretu sa Nikolom na vratima dućana, i prilazi brišući ruke o pripasanu vezenu keceljicu, ali se vidi da je ta „ležernost“ ipak malo doterana zbog neuobičajenog gosta. Vaša ustaje i naklanja se, prateći njen dolazak i odlazak sa bokalom, a lađaru se dopada ovaj samouvereni mladić, i način na koji uvažava njegovu ćerku…
LAĐAR: Sedi, dečko, zaboga… Nije knjeginja…
VASA: Pa… Da su kneževi pametniji…
Lađar suzi pogled procenjujitći tu rečenicu kao iskusni juvelir, i zadovoljno potvrdi da se radi o komplimentu od četrnaest karata, mada je taj polusmešak istog časa pokušao da kamuflira navodnom strogošću…
LAĐAR: Hm? Jesi li ti to vaspitaniji nego što treba, ili si samo lajaviji nego što treba, mladiću?
VASA: Uf… Bojim se da je ovo drugo, gospodine… Moji su bili paori, nisu imali kad da me vaspitavaju… Jedino mi je otac jednom rekao „seti se da i ti imaš sestre, pa se prema devojkama ponašaj onako kako bi voleo da se momci ponašaju prema tvojim sestrama“, i toga pokušavam da se držim… Nisam mislio ništa loše…
LAĐAR: Pa, dobro… Ako si i mislio… Lepo si to zabašurio..
ANDRIJA: Nekad mi prosto dođe da se zaljubim…
Nikola ga zapanjeno gleda, samo bi im to još trebalo ? Okreće se ka Vasi koji se već lukavo okrenuo na drugu stranu, delujući potpuno ravnodušno…
NIKOLA: A ti, Vaka?
Vasa tutnu Andriji u ruke špil karata, sačeka da ovaj par puta promeša, pa precepi crvenog keca i pokaza ga Nikoli, ni ne pogledavši kartu prethodno…
VASA: Ja? Znaš mene… Ja sam se rodio zaljubljen…
Tu rečenicu svakako čuje i devojka koja sa svojom braćom baš u tom trenutku prolazi kraj njih, Nikola i Andrija čežnjivo gledaju za njenim uobraženim nosićem, ali Vasa se ne okreće, nego samo mangupski dobaci…
VASA: A večeras sam konačno saznao i u koga!
Zvonce na vratima dućana, klinac prilazi pultu i spušta novčić pred Gospon Verebeša, koji je zaokupljen presipanjem i zagledanjem u boju vina naspram svetla…
KLINAC: Molim mešanih bonbona za sve novce…
VEREBEŠ: Za sve novce!? U, jebemu! Ženiš se? Da vidimo… Mešane bonbon… Za sve ove novce… Valjda ćemo imati toliko?! To ti je… Dva mešana bonbon… Evo… Pa ti sam promešaj, ako nije teško…
Klinja pokunjeno kupi bonbone, a u starom trgovcu vodi se teška unutrašnja borba…
VEREBEŠ: Čekaj, Lazica! Šta je danas, sreda? Prokletstvo, pa to je imendan od moj mačak, Sredoje, skoro zaboravio sam! Častim tebe jedna lilihip! Biraj… Crvena, ili žuta? Ali pazi: Ako uzmeš crvena, dobiješ za nagrada i žuta! Ali zato ako uzmeš žuta… Onda moraš da uzmeš obadve!
Vasa se još malo muva po palubi, koristeći to razgledanje da uđe u devojčin vidokrug, i ne propuštajući priliku da ovog puta on njoj okrene leđa. Ali tek što su mu, onako zagledanom u talase, bore talasa počele da se preslikavaju na čelu, iz razmišljanja ga trže zvuk sličan zvuku mehaničke muzičke kutijice. On se okrete, i na rukohvat odmače od ograde na koju se taman naslonio, a Mala Vidra iz džepića svog prsluka hitro izvuče sat na lancu, otvarajući mu
poklopac palcem iste ruke, uvežbanim pokretom. Do kraja melodije, ona nekoliko puta pogleda ka Vasi koji ju je sve vreme posmatrao, dodajući pri svakom sledećem pogledu milimetar osmeha svom lepom nadurenom licu, da bi po završetku pesme uzdahnula i
progovorila tiho i mirno, potpuno odobrovoljena…
MALA VIDRA: Tatin… Ali ja ga nosim… Svira svaki pun sat… Njime sam se uspavljivala kad sam bila mala… Ono je moj prozor, vidiš? Gledala sam zvezde, i čekala da zasvira, bar još jednom… Ali tata kaže da je odsvirao svoje… Sad nikad ne znaš kad će se oglasiti… Malo žuri, malo kasni, pa onda opet žuri…
VASA: Ma, baš ga briga… On samo ide po svom… Vidra ga pogleda značajno, nije ni čudo da je Taj obrlatio sve one devojčure?
VASA: Mora biti da je lepo… Svaki put ti je druga slika pod prozorom kad se probudiš… Polja… Bregovi, vinogradi… Pa trska i palacke… Onda neki tornjevi u daljini… Opet žito… A ja kroz onaj svoj pendžerak vidim uvek isti budžak neba… U koji se ni mlad mesec ne usuđuje… A o suncu da i ne govorimo…
MALA VIDRA: Da, ali… Zato nikad ne mogu dobiti pismo, recimo… Moja kuća jednostavno otplovi kad joj padne na pamet… Poštar bi morao plivati za njom… To je jedno… A drugo… Nikad mi momci neće pevati serenadu pod ovim prozorom… To je sigurno…
VEREBEŠ (na Mađarskom): Znaš i to da je doktor Šefer naš prijatelj, takoreći… I dobar čovek… Eh… Sto puta ti je mama govorila da ne ideš u njihov vrt, ali ti ništa nisi voleo kao da zajašeš taj bedem… Ali sad je drugo… Nisi više dečkić koji krade kajsije kad nema nikog u letnjikovcu… Jedno je slomiti poneku grančicu, Andi, a drugo je slomiti srce… Dva srca… Sva tri srca… Hej? Pazi šta radiš, molim te… Jer to nije tamo neki stručak zumbula, nego jedna naročita ruža… Ruža negovana da bi ostala divlja… Razumeš li to? A takvim ružama se diviš izdaleka… Njih ne diraš…
ANDRIJA: Ne znam, Vaso… Da je ona neudata… Ni ja ne bih bio neoženjen… Ovako…
Iskradajuči se iz oreola ulične lampe, Vasa slegnu ramenima, znao je da nije pametno savetovati raspamećene od ljubavi, ali ono patrijarhalno u njemu znalo je ponekad da se itekako nosi sa manguplukom…
VASA: Ne znam ni ja, Andi… Sećaš se kad se Žare Cigan ono već uhvatio za baronov prsluk na sicu fijakera, pa trgao ruku? Šta mi vredi da ga kradem, rekao je, kad ga nikad neću smeti proneti sokakom? Razmisli dobro… Ili nemoj… Jedno od ta dva…
VASA: Nego… Niste mi nikad pričali… O Iboji?
…
ŠRAC: A, šta da ti pričam!? Nisu je dali za mene, druga su vremena bila… I ja se u Pešti rešim da se krstim u njihovoj crkvi, zbog nje… A ona… Da me iznenadi… Ona se tih dana tajno krstila u našoj crkvi… Moja sestra je kumovala… I opet mi je nisu dali…
Šekspir bi od toga napravio posao, ali Emil Šrac je priču svog života dao kao izjavu, u par prostih rečenica, suviše dobro poznavajući matice sećanja da bi im dozvolio da ga povuku…
ŠRAC: Suđeno nam je, eto, da imamo po dva Boga, i ona i ja… Ali nije nam suđeno da imamo jedno drugo… Udali su je preko reda, pored dve starije sestre… Za jednog, u Banat, kog sam i znao, što je najgore…
VASA: Pa… Jeste li je videli… Ikad?
Šrac je svoju storiju izrekao začuđujuće pomireno, očito se čitavu noć mirio sa njom, ali na Vasino pitanje ipak se pomalo žacnu…
ŠRAC: Šta ti je, sinče!? Naravno da nisam! Proveo sam život moleći se da me nije prebolela, kao ni ja nju… Samo bi mi trebalo da saznam da me je zaboravila još na papučici fijakera… Pa da odmah odem Štukonu u goste, i da se nikad ne vratim…
MALA VIDRA: Pa, dobro… Nećeš na vodu, nećeš na zemlju, ostaje nam jedino nebo… A čak i lastavica nebom samo putuje, i njeno je gnezdo pod strehom… U oblacima ne živi niko… Samo neostvareni snovi…
MALA VIDRA: Hej! Mogu da te zamolim nešto?
Zastao je još trenutak pre nego što ga je pozvala, ko zna šta je tek on njoj naumio da kaže?
VASA: Da čujem… Olinka?
Uzdahnula je duboko, zašto to mora tako? Zašto jednostavno ne može da se nasloni na njegovo rame, i ostane tu sve do kapije dvorišta, kasarne, Raja ?
MALA VIDRA: Nemoj sad da mi pogineš tamo…
On joj se osmehnu, kako je i mogla pomisliti da bi ga dripci mogli nagovoriti na tako nešto?
VASA: Ma, daj, za šta ti mene smatraš? Smrt bi bila jeftin izgovor za ovako nešto…
NIKOLA: Kočoperna… Samo… Računao sam da ću se vremenom već zaljubiti u nju, a da neću ni primetiti… Ali ovih dana sam saznao da ne možeš a da ne primetiš kad se zaljubiš… O, primetiš… Primetiš, još kako…
VASA: Čekaj… A da li je njoj stalo do tebe?
NIKOLA: Otkud znam… Što je sam ne pitaš? Samo mi fali da sam se pored svega još i nesretno zaljubio…
VASA: Pa… Znaš kako se kaže, moj prijatelju… Jebeš ljubav kad nije nesretna…
MALA VIDRA: Hej?
VASA: Hej i tebi… Lepi matrozu…
MALA VIDRA: Javili su da si poginuo…
VASA: Ih… Smrt bi bila jeftin izgovor, sećaš se?
MALA VIDRA: O, kako mi je teško… Teško mi je bilo kad sam čula da si poginuo… Još teže kad sam čula da si živ… Ali ovo je najteže… Nisam mislila da će biti baš tako…
VASA: Vidiš… Teško, teže, najteže… Ne valjam ti ni živ, ni mrtav… Cigani kažu, kad se đavo namerači na tvoj beli šal, možeš ga šarati, možeš ga parati, al’ on će ga i u končićima naći… Neko nam je gadno uvračao… Izmicalo je od početka… Uvek za korak…
MALA VIDRA: I šta sad? Čitav život ćemo ostati na tom koraku?
Pogledao ju je nežno, brižno, u tom pogledu više nije bilo onog bezobrazluka koji ju je proganjao kroz snove, ali odjednom je bila sretna što ga ima barem ovakvog… Samo. jadno li je prijateljstvo kad ostane kao sitan kusur krupne novčanice ljubavi…
NIKOLA: I, nikom ništa? Sva ta zemlja, mlinovi… Niko više ni ne pominje njive plodne, vinograde…
Zastade, omaklo mu se, ali to ne bi ništa značilo da Vasa nije znao nastavak stiha…
VASA: Blagorodne? Ne, Nikola… Niko ih ne pominje… Sem tamburaša… Čuo sam, dabome… Neka ih… Takav im odgovaram… Da me vide drukčijeg, onda sami sebi ne bi odgovarali… Svako se brani kako ume…
NIKOLA (off): Kažu da osetiš kad nekog dragog vidiš poslednji put… Ja to tad nisam osetio, čak ni kao slutnju, ni kao najprikriveniji nagoveštaj, ali… Sledećeg proleća je novi rat zašenlučio i našim poljima, ispreturajući opet i granice i ljude, u svom tom džumbusu i neki stihovi iz one pesme prebegli su u stvarnost, i… Otad više nisam video Vašu Ladačkog…
NIKOLA (off): Što ni slučajno ne znači da više nikad ni neću…
Đorđe Balašević