PRINCEZA NA ZRNU GRAŠKA
Živeo nekad princ, koji se nameravao oženiti princezom, ali pravom. Zbog toga je obišao čitav svet, no bez uspeha. Princeza je bilo, ovakvih i onakvih, ali je svakoj nešto nedostajalo da bude prava.
I vratio se princ u svoj dom, potišten i očajan, jer je veoma mnogo želeo da se oženi ali nije imao kime.
Jedne večeri razbesnela se bura. Sevalo je i grmelo, lila je kiša, bilo je strašno. Neko je zakucao na gradska vrata. Stari kralj je izašao da vidi ko je.
Pred vratima je stajala nekakva princeza, više nikakva nego nekakva: sva promrzla i pokisla. A ipak se zaklinjala da je prava.
„No, to ćemo još videti!“ pomislila je stara kraljica. Otišla je u spavaću sobu, stavila na dno postelje zrno graška, a preko zrna graška dvadeset dušeka i dvadeset perina.
Na takvoj postelji trebalo je da prenoći ova princeza.
Izjutra su požurili da je upitaju kako je spavala.
„Oh, grozno!“ uzdahnula je princeza. „Čitave noći nisam oka sklopila. Ležala sam na nečem tvrdom, sva sam modra. Grozno!“
To je zaista bila prava princeza! Kad je kroz dvadeset dušeka i još dvadeset perina mogla osetiti zrno graška. Toliko osetljive mogu biti samo prave princeze.
I princ se oženio njom, pošto je bila prava princeza.
A to zrno graška stavili su u muzej, gde ga i danas možeš videti, ako ga neko nije odneo.
Vidiš, to je prava priča.
Hans Kristijan Andersen
Iz knjige: POLETARAC Dušana Radovića – JESEN, Izdavač: Izdavačka radna organizacija „RAD“, Beograd, 1987.