Andersenove bajke

POSLEDNJI SAN STAROG HRASTA Visoko na strmoj morskoj obali, na ivici beskrajne šume, stajao ogromni prastari hrast. Imao je već tri stotine šezdeset i pet godina, ali to vreme u životu hrasta, nije duže od jednakog broja dana u čovekovom veku. Mi danju radimo a noću spavamo, ali stablo ostaje budno kroz tri godišnja doba

Hans Kristijan Andersen (2. april 1805. – 4. avgust 1875.) je najznačajnije ime kada se govori o bajkama. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečijih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari“. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli

RUŽNO PAČE Divno je bilo u polju. Leto, pa žito požutelo, zob pozelenela, seno u plastove zdenuto po zelenim livadama, a roda na dugim crvenim nogama korača i priča nešto egipatski, jer je taj jezik naučila od svoje majke. Oko polja i livada bile su velike šume, a u šumama duboka jezera. Da, zaista bilo

MALA SIRENA – Hans Kristijan Andersen Daleko, vrlo daleko na pučini okeana, morska voda je plava kao krunica najsvežijih različaka i jasna kao najčistiji kristal. Ali je ona takođe vrlo duboka; nijedno sidro ne može da joj dopre do dna; da bi se došlo na površinu, trebalo bi da se naređaju jedan iznad drugog zvonici