Категорија: Priče / Pripovetke

Laza Lazarević – ŠVABICA / Prva Lazarevićeva originalna pripovetka ŠVABICA, otpočeta verovatno još 1875. g. u Berlinu, ostala je posle njegove smrti u rukopisu nedovršena. Objavljena je prvi put u prvoj svesci njegovih Pripovedaka u izdanju Srpske književne zadruge br. 46, 1898. g.

ŠVABICA

Kad sam se polani vratio iz Italije, došao mi je do ruku ovaj rukopis. Čitao sam ga pod utiscima koji su na me ostavili Pompeji. Kad sam izašao iz Pompeja, pevao sam pesmu „Svja sujeta čelovječeskaja, jelika ne prebivajut po smerti“. Čudnovato da mi se ta pesma vrzla po pameti i posle ovog rukopisa. Još je čudnije što moj saputnik u Italiji, moj prijatelj i redaktor, kad sam mu pročitao ovaj krnjav rukopis ponudi mi u otkup album Pompeja. Ja sam pristao na trampu, smejući se rđavoj dosetci o moljcima i lavi.

I Pismo

„. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .  . . . . . . . . . . . .  . . . . . . . . . .  žensko društvo prijatno. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Njena majka, brat joj poručnik  . . . . . . . . manov, Popesku, kalkulator u Ministarstvu građevina, jedan nemački student, Maks po imenu… Ali ti već poznaješ glavne osobe ovoga pansionata, a naročito nju. Prekodan smo svaki na svom poslu. Na doručak, ručak i na večeru skupljamo se u trpezariji gde je klavir i jedno desetak novina i žurnala. Trpezarija je ta upravo naše internacionalno zemljište. Tu smo svi kao u svojoj sobi. Ko nema nikaka posla, sedi tu, čita novine, udara u klavir, zabavlja se s Anom, dobuje prstima u prozor ili se prisloni uz peć. A Ana je, naravno, uvek tu s radom ili sa zabavom. Tumanov s njegovim dubokim basom i još dubljim brkovima …

… Ponosita kao … Dmol …

maže kolena petroleumom, i kad god, sirota, jutrom dođe s trga, huče i pri tom nama, svojim pitomcima, demonstruje sadržinu kotarice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .  kao vuga, a oni to zovu haut gout [1]. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

II Pismo

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Misliš, valjda: ko šta radi – ja se samo njome zanosim? Ne, brate, još u meni đipa pošteno srce, – ta valjda pred tobom smem to tvrditi! Šta imam ja s njome? Ja baš i da sam uveren da me ona – čisto me sramota da kažem – da me ona voli, tim bih se pre povukao s polja ljubavi. Zar da se igram „devojačkim srcem“?

Ako ću istinu reći, na svaki način prijatno mi je biti s njome, – a, kao bajagi, što i da mi ne bude? Ali naravno da je to sve daleko od ma kakog osećanja koje bi bilo ma i nalik na ljubav. Pogledam je pokatkad sa strane i ispod oka, pa se mislim: dijete, dijete! Ali dalje, naravno, ništa. Ta ja, i kad ne bih bio ravnodušan prema njoj (kao što je ona prema meni – a to jeste, tako mi boga!), ipak bih se dobro čuvao svakog koraka koji bi me vodio do ma kakih izjava i sporazumevanja. Ti znaš da ona nije u onim godinama u kojima se „Provodi ljubav“, stoji celu noć pred avlijskim vratima i čeka se „ljubavnik“, pa se posle cmaka dok ne udari krv na nos, a ne dajući sebi nikakva računa pod bogom. Hoću da kažem: nije u godinama u kojima se igra ljubavnih scena i samo joj „značajno“ stegnuti ruku znači „pođi za mene“. Nema tu, dakle šale. Ja još koji mesec pa ostavljam skamiju i stupam na svoje noge, i svaki, ma i neozbiljan korak u ljubav bio bi korak u ženidbu, a ti vrlo dobro znaš da se ja njom oženiti ne mogu. Bože moj! Šta bi rekli moji, šta prijatelji, šta naposletku i poglavito ti sam? Prvo, nije ni Srpkinja, možda ni lepa, a sirota. Pa njena rodbina, – hajde majka i bože pomozi, ali lajtnant! A ti znaš da sam prestareo za ekscese. Nekada sam mislio da bih bio u stanju oženiti se kuvaricom, živeti s njome o kori suva hleba i biti najsrećniji smrtni. To su, valjda, godine što čine čoveka „pametnijim“. Ja bih pljunuo na njih, pa ipak ne mogu da budem „lud“. Prošlo je sve. Sramota bi me bilo od berberina koji me sapuni triput nedeljno.

Aman, pobratime! Ja nehotično načinih nekakav uvod. Tome je svemu kriv Joca koji nas je, kad nam je bio u gostima, uzeo na oko, pa posle i tebi koješta nadrobio, iz čega si ti načinio čitavu optužbu, od koje se ja samo branim. Pripovetka je svršena. Veruj! Ja sam prema njoj samo galantan gospodin: pratim je na klaviru kad peva; dodajem joj igle kad ispadnu; ogrćem joj kabanicu kad pođe u šetnju itd. Međutim, mirno i spokojno gledam svoja posla, i za dva–tri meseca uzdam se da ću postati doktor. – Ko će sa mnom!

Pomisli šta je uradio ludi Nikola – obrijao brkove i upisao se u burševe! Ja, kao najstariji medicinar, usudio sam se dati mu jednu lekciju, posle koje mi je on pretio da će me zvati na duel, na što mu je Vidak duvandžija – udario šamar!

Neko zakuca na moja vrata.

Ana me zove na večeru.

Tvoj pobratim

III Pismo

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . .. . . .. . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . .

Od neko doba naša se prepiska vrze samo oko Ane. Ja to činim, valjda, stoga, da ti ne bi pomislio: „A, sad se ućutao, sad ništa o njoj ne piše, znam ja šta će to reći!“, jer takvog skeptika kao što si ti malo je. Sada ćeš mi bar verovati da nema ništa, jer je još pre pet dana otišla svojoj sestri u Gotu. Ostali smo sami, – nemoj da mi se smeješ kad ti kažem da nam je nekako svima tužno. Ona je držala svezu između nas, jer ovako sednemo svi za sto, ćutimo, da se čuje kako muva večera. Maks pravi rđave dosetke na koje se mi samo zvanično smejemo. S Tumanovom se narazgovaram kad smo u svojoj sobi, jer kako on teško govori nemački, to ga mrzi da što počinje kad smo svi zajedno, a da, opet, okrene ruski u društvu gde niko van nas dva ne razume – znaš da je vrlo „genant“[2]

Naš „Don Karlos“ je neprestano ona užasna protivrečnost imenu koje smo mu dali. Onako isto gleda ispod očiju, češlja kosu iz potiljka na čelo, nosi kratke pantalone i ogromne cipele i crvene velike marame u koje se useknjuje i koje mu iz džepa vire. Ima britvu od koje je jedna strana samo za žuljeve. Tu sam opazio neki dan kad je Spalding uzeo od njega britvu da zareže plajvaz. Po ceo dan čita novine kojih su mu puni špagovi. Zaturi se u kanabe i vadi jedne po jedne. Pokatkad, pošto je naišao na nešto važno, odmakne ih držeći ih u levoj ruci i gleda ih iz daljine, onda udari desnom rukom po njima, pogleda onoga koji najbliže sedi do njega, klimne važno glavom i promumla: Natürlich![3] ili Na–nu![4] ili Donnerwetter noch einmal![5] onda stane revnosno sve podvlačiti crvenim plajvazom i, pošto oduva burmut što mu je iz nosa pao na novine, zavali se opet u kanabe i čita dalje.

Tim ispodvlačenim novinama obično povezuje baba sutradan ćupove s kompotom.
On još neprestano govori strasno o njihovu ratu s Francuzima, o budućem svetu koji će se sastojati samo iz Nemaca o „silnom nemačkom carstvu“, itd., itd. Nos mu je već pocrveneo, i kako uđe na vrata, čuješ kako mu se mućka pivo u trbuhu. – Tumanov obično prošapće: Kraftige deutsche Natur![6]

Spalding onakav kao i pre. Pred svima govori kako mrzi Nemce. Bije kelnere kad hoće da ga prevare za deset para, pa im posle daje dinar bakšiša. Vuče još neprestano nemačko–engleski rečnik kud god ide i doručkuje tatarski biftek. Ja gledam te od njega učim što mogu više engleski, pa posle kazujem njoj.

Njen brat lajtnant je onako isto otužan. On je presrećan kad može da nas uverava kako jedva čeka da se opet digne krajina na Francuze: die’Hunde haben noch immer die Jacke nicht voll.[7]

Kad je što govor o Srbiji, onda mi on neprestano dokazuje kako mi treba da počnemo s Turcima, pobićemo ih valjda.

– Eh, kad biste vi imali nešto samo jedan ovakav kor kao mi, lasno biste vi svršili s Turskom! Meni bi i suviše:

– Kad biste vi znali srpsku vojsku i njena dela, vi biste se stideli tako što reći.
Onda Tumanov stane, natucajući nemački, da priča. Ti znaš da on dobro zna naše stvari. Sad je uzeo memoare Prote Nenadovića da prevodi na ruski.
Ti ne znaš još dva Rumuna koji s nama sede, – jedar gimnazist ovde, a drugi matematičar. Veoma dobar i ozbiljan čovek.

IV Pismo

N……….

Čudiš se, mora biti, što sam se ućutao, – bolestan sam, ili, bolje da kažem, bio sam bolestan. Nisam ti hteo pisati, da se ne brineš: sad je sve dobro.

Pa i posle tolikog ćutanja ipak nemam ništa o čemu bih ti mogao pisati. Poslednjim tvojim pismom uveravaš me da iz mojih pripovedaka s Anom nećeš izvoditi nikakih zaključaka i tražiš samo da ti sve natanko pišem što bude između nas dvoga, i podvlačiš dva puta reči natanko.

Dobro, pobratime. Ti ne znaš da me ti sam uvlačiš u nekakav roman. Sad sam i ja počeo da motrim na svaki njen postupak prema meni. Ti si, upravo, kriv što sam počeo da se interesujem njome, pravo da ti kažem, više no što bih hteo. Sve se mislim: pa šta sad da mu pišem?

Evo šta sam još napabirčio za mršavo pismo, kao što su obično sva moja pisma.

Kad je došla iz Gote, ja sam se bio toliko pridigao, da sam taj dan ručao s njima zajedno: dotle sam jeo u svojoj sobi, jer me mrzelo oblačiti se.

Ona je došla uveče. Čuo sam kako joj Popesku i Tumanov, veseli, otvoriše vrata i kako se cela kuća napuni veselja. Tumanov dotrča meni u sobu (ne znam šta je i njemu naspelo) i s nekakom pouzdanošću da će me obradovati veli:
Hajdete, došla Ana! Onda sam se i sam obukao i otišao u sobu gde jedemo.

Kad sam ušao, ona je vadila nekake poklone od sestre za mater.

– A – reče ona glasom koji me, badava je, dirnu – a vi ste slabi?

– Ne, bio sam, gospođice. A otkud vi znate? Ona se malo zbuni.

– G. Tumanov mi je kazao.

– Da, – reče Tumanov prostodušno kako ga je bog stvorio – gospođica je pitala, kako je vrata otvorila, šta vi radite.

Ja je pogledah ispod oka. Ona se činila da ništa dalje ne sluša i vadila je dalje darove za mater.

Ja sam seo u ugao do peći i gledao je. Može biti što sam je se zaželeo, može biti i što je bila zapurena od puta, tek meni se učini neobično lepa.

Nisam ništa dalje govorio. Kad baba iziđe da gleda večeru, a Popesku da kupi duvana, ostasmo samo ja i ona. Tumanov čita novine i svaki čas pita: „Kakъ эto po russki?“, ona došla i sela do mene kod peći.

– Al’ vi ste sad sasvim zdravi? – zapita me nekako plašljivo.

– Na putu da budem sasvim zdrav.

– Al’ ste tako bledi!

– Nisam jeo ništa već osam dana.

– Bogu hvala, samo kad je sve prošlo. Vi se ne čuvate, ja sam to znala. I vi ste mi lep doktor! – i poče veselo da se smeje. – Ja ne smem ništa učiniti protiv vaših naredaba, a vi ne date sebi ništa primetiti. Neću vas ni ja, bogami, odsad slušati.

– Vi? Ne, vi ste uvek bili dobro dete. Nećete, valjda, sad da proigrate vaš glas, naročito u mojim očima, molim vas? – I ja počeh da se smejem, htevši pokazati da ja i ne mislim prisvajati sebi toliko interesa za me s njene strane.

Nije mi ništa odgovorila. Pogledao sam je ispod oka, nije me gledala. Meni se učini kao da sam joj stavio nekakvo pitanje na koje nije odgovorila, i kao da mi je vrlo stalo do njenog odgovora. Ovakvi slučajevi mene samo draže. Sve me kopka neki đavo da vidim da l’ ona u stvari mari za me, ko što me vi svi uveravate.

Tog večera posle večere igrali smo dame. Ona je igrala vrlo dobro. Dobi prvu partiju i pogleda me oštro, ja sam razumeo da to znači: zašto vi ne igrate ozbiljno?

Drugu partiju ja sam se usiljavao da dobijem, pa valjda stoga i previdim njen kolut koji sam morao pojesti. Kad sam već sam micao, ugledam da ona ima damu, turim je na krajno polje i pokrijem je još jednim kamenom, kao što se to čini s damom.

– Vi opet imate damu! – rekoh joj.

Ona promeša srdito rukom kolutove, oturi dasku od sebe, podboči se na ruku i gledaše na klavir za kojim Popesku sviraše vlaške potpuri.

– A što mešate figure kad partija još nije svršena?

– Vi hoćete da se sprdate mnome?

– Bog s vama!

– A zašto ne igrate, nego me puštate da ja dobijam?

– Zar vi mislite da ja na taj način hoću da vam učinim nekakvu ljubav? Budite uvereni da se varate – ja sam igrao kako sam najbolje znao.

Ona se opet odobrovolji, ali nije htela više igrati dame. Ja okrenem dasku i odbrojim sebi i njoj po devet zrna. Ona pristade da igra mica.

Opet me je tukla, ali sam na njenu licu video da je ona uverena da ja igram kako najbolje znam i da je ne puštam hotimično da dobija.

Posle tri partije opet pomeša zrna i oturi tablu, ali ne srdito. Smejala se.

– Ne, vi ne znate da igrate. Morate kod mene učiti.

– Svaka lekcija od vas biće mi draga – ja udaram glasom na „vas“.

– Dobro. Onda je prvo: nemojte da laskate.

– Hoćete tj. da kažete: nemojte ni odsad da laskate kao što ni dosad niste laskali?

Ona lako pocrvene.

Baba međutim donese meda i oraha, pa opet iziđe. Popesku beše ugasio sveće na klaviru i sviraše napamet, meni se učini lepše nego ikad, uvertiru Telovu. Ona je međutim uzela nekakav ručni rad. Ja lupah orahe i davah joj, ona im zamakaše u med. Popesku ne hte jesti. On poče opet Weber–ovo Aufforderung zum Tanze[8].

Ja ustah i doneh čašu vode. Popijem pola čaše.

– Ah, oprostite, ja nisam i za vas doneo. Ona uhvati moju do polovine punu čašu.

– Odatle sam ja pio; čekajte, ja ću je izaprati, pa ću vam onda nasuti – i uhvatih za čašu.

Ona istrže ruku i naglo iskapi čašu.

– Ali, gospođice!

Ona mi izgledaše uvređena. Ne hte ništa više govoriti. Ćutali smo oboje. Popesku dovrši sviranje, zaklopi klavir i diže se.

– Laku noć!

– Laku noć! – rekosmo mi.

Kad ostasmo sami, ja se podbočim na ruku i gledah joj u oči koje su bile upravljene na rad u rukama joj. Opazila je da je gledam, nije ni za jedan trenut dizala očiju s rada.

– Gospođice, ovaj je prst moj bolesnik (njega je bila oparila ključalom vodom. Ja sam joj, pošto je prsnuo mehur, mazao rastvorom srebrnog nitrata), ja imam pravo da ga u svako doba prihvatim i da vidim kako mu je. Molim ovamo ruku!

Uhvatih je za ruku i počeh zavirivati prst koji je bio zalečen još davno pre njenog polaska u Gotu.

Ona ne otimaše ruku, ali izgledaše ozbiljnija nego što bih ja hteo.

Ovo je zgodna prilika da ogledam njeno „srce“, pomislim se.

– Gospođice, poklonite mi ovaj prst.

Ona je neprestano u njega gledala. Na moje pitanje vrćaše glavom u znak da mi ga ne poklanja.

– Zar ni ciglo jedan prst nećete da mi poklonite? Nisam se nadao. – Đavo ga znao, to sam kazao s dosta osećanja i, u stvari, kao da osetih da me boli njena hladnoća.

– A šta ćete s njime?

– Vi meni njega poklonite, a šta ću ja s njim, to ja znam. Ona se usiljeno nasmeši.

– Ako ćete da ga odsečete, evo vam ga.

– Zasad ništa. Samo da ja znam da je on moj, a?

Ona klimnu odobravajući glavom.

Ja uzeh njen prstić i počeh ga milovati. Držao sam ga za koji minut u svojoj ruci, ona ga onda, veoma oprezno i kao ne znajući šta radi, izvuče i nastavi pletenje.

Posle pet minuta ja izvadih sahat.

– Već 11. Vi znate – rekoh ja kao u šali – da sam ja bolestan, pa ipak me ne terate da idem da legnem. A ja sam, opet, smešan što i sam ne idem, nego vas samo zanovetam kojekakim besposlicama. Ja znam da vam je dugo vreme kad ste sa mnom.

– A vi idite kad znate.

Učini mi se da će to reći: nemojte da me terate da vam kažem da vas volim. Pa ipak ustah i pođoh.

– Laku noć! Dajte mi bar ruku.

Ne gledajući odgovori laku noć, ali mi ne dade ruke.

– Gospođice, to nisam zaslužio. E, pa laku noć!

Dođoh u svoju sobu. Ne znam otkud, pa ipak osećah se uvređen.

Ah, nema smisla zanositi se, pomislim. Treba ostaviti stvar. Nema tu onoga što sam ja mislio, a naposletku i ne treba. A šta sam ja i mogao misliti? Da me…

Budalaštine… Celo veče sam proveo s njome, a posla pune šake. Bolje bi bilo da sam što pametno radio, nego što sam piljio njojzi u oči. Šta sam hteo time?

Posle sam skuvao čaja i radio do tri sahata po ponoći da bih naknadio ono što sam izgubio.

Kad sam legao u krevet, iziđe mi ona u pameti.

Dalje od mene! Imam ja svojih poslova. Ja sam Srbin, ja imam staru mater, ja imam svoj zadatak – zar kojeko da me smeta!

Pobratime, pripovetka je svršena. Ti nisi ništa više ni očekivao. Ti znaš mene. Tvoj verni

Pobratim

V Pismo

N…
Ne znam kojim si putem načinio onakav zaključak u tvome poslednjem pismu: „Vi se obadvoje uzajamno volite. Dok se poljubite, videćete da se ja ne varam“. Ti znaš da me na taj način dovodiš na čudnovate misli. On je utoliko istinit što ja i posle mojega poslednjeg pisma nisam prestao „zanositi se s njome“, kao što sam ti bio pisao i kao što sam mislio da ću učiniti.

Imam i opet čime da ti se izvinim, – bio sam se „zavadio“ s njom. Ja sam ti pričao kako sam otišao iz sobe, a ona mi nije ni ruke dala.

Sutradan ja sasvim ozbiljno uđem. u sobu (obično, pak, ti već znaš, sve se to zbiva u šali i smehu) i doručkujem. Nije bilo nikoga, no mi ipak nismo govorili jedno s drugim.

Čim sam popio kafu, odmah iziđem.

– Zbogom!

– Zbogom!

Nije me pitala ni kuda ću tako rano, kao inače.

Došao sam u dva na ručak.

Ona se bila otkravila. Izgledala mi je neobično slatka.

Za ručkom nehotično je gurnem laktom.

– Mille pardons![9] – riterski se klanjajući.

Ona vrćaše glavom: nema pardon.

Za kaznu ja je još jedared taknem laktom.

Ona načini nekako detinjski važno lice i pogleda me protestujući: šta se dirate?

Drugi su svi bili zaneti u nekakav razgovor. Ja kucnem svojom čašom u njenu i šapnem joj:

– Bud’te zdravi!

Ona klimnu glavom.

Dakle pomirili smo se. Ama da l’ se ja varam il’ se ona zbilja raduje?

Posle ručka ona sela kod prozora i prevrće L’histoire d’un paysan – Erckmann–Chatrian.[10] Ja stao više nje.

– Lepo vreme – rekoh ja uzdržavajući smeh. Ona napući usta, sušto dete.

– Ah, vi ste neka prznica!

– Nema više da se govori o tome. Dajte ruku. Sad smo se pomirili.

Ona pruži ruku, obrnuvši glavu k prozoru. Ja je stiskoh za nju.

Don Karlos, kome u taj par donese devojka flašu s pivom, nakašlja se nekako isuviše glasno. Ja se bejah nagnuo nad knjigu i gledah ilustracije.

– Međed – prošaputa ona kao odgovor na Karlosovo kašljanje.

Bi mi neobično prijatno. Dosad nikad nije u mom prisustvu govorila ma šta protiv ma koga člana naše kuće.

– Čujete, gospođice, hajd’ da zaključimo ugovor da se nijedno od nas ne sme ni za što ljutiti.

– Vi se ljutite, ja se nikad i ne ljutim.

– Ko zna? Nego pristajete l’ vi na moj predlog? Ona izmahnu rukom da udari po mojoj ruci, pa je polako spusti na moj dlan i još ozgo pritište malo.

– Pristajem!

Ja ne znam zašto sam se tome toliko radovao. Činilo mi se da sam s njom podvezao nekakav kontrakt prijateljstva.

Onda privučem svoju stolicu do nje i počnem dalje prevrtati Erckmann–Chatrian–a.
Naiđem na dvoje zagrljenih.

– Dopada l’ vam se ovo?

Ona napući usta.

Opet naiđemo na sliku istoga smisla.

– A ovo?

Ona me tako oštro, ozbiljno pogleda, da me prođe sva volja za dalju šalu i da mi se učiniše moja pitanja i odviše bljutava. Kao bajagi nastavljajući dalje, nađem Marseillaise–u.

– A dopada l’ vam se ovo?

Ona posmatraše sliku koji sekund, onda sasvim naivno odgovori:

– Ja ne znam šta se ovde može čoveku dopadati. Naročito u vašoj knjizi. Mora biti da je ovo le plus apre lettre.[11] Malo u kog čoveka da je čitav nos. Sve je tako zamrljano da se jedva raspoznaje. Ne valja ništa, ništa.

Poče se slatko smejati, pa kao bajagi zadirkujući me:

– Hajd’ nosite vašu knjigu! Ko bajagi slike, a izgledaju ko da ih je naša kuvarica brkljom pravila. Ja se protivih i držah krepko otvorenu knjigu koju ona pokušavaše da zatvori.

– O, vi mislite da ćete je na silu zatvoriti? Varate se.

Ona se još većma napinjaše. Ja naposletku odjedanput pustim, i obe pole lupiše jedna o drugu i lako joj prikleštiše prst. Ja pritisnem obe korice i ne dam joj da izvuče prst. Naposletku ona ga ipak izvuče, no zdera vrlo malo kože, a u isto doba i parče lista iz knjige.

– Ah, oprostite! – rekosmo oboje u jedan glas. Ona što mi je otcepila list, a ja što sam joj navukao ranu na prst.

– Molim, – rekoh ja – iako ja ciglo imam prava da molim za oproštaj, ipak se ne služim njime, jer među nama stoji kontrakt da se ne srdimo, dakle da i pardon ne ištemo.

– Mogla bih dokazati da imam više prava no vi, al’ kako je to pravo na našem međunarodnom, tj. srpsko–nemačkom kongresu ukinuto, to neću ni da se služim njime. Dakle, ja izrično ne tražim pardona – i poče se slatko smejati.

Da nije bilo Don Karlosa u sobi, ne znam šta bih joj kazao, jer mi toliko mila dođe.
Izbi četiri sahata.

– Sad moram da idem. Moram vam samo kazati da se bojim e ćete se pokajati što ste takav ugovor sa mnom zaključili, jer… ostajte zdravo! Sad ćete mi valjda dati ruku, jer ako mi je ne date, ne ostaje mi ni ta uteha da se srdim.

Ona mi pruži ruku i smejaše se.

Ah, pobratime, znaš li kaka joj je ručica!

Od to doba bilo je stotinu takvih sitnurija. Ja ti ih ne pričam – na što? Resume[12] je da smo nas dvoje prijatelji. O, šta mi ona koješta nije pričala! Ja sam u svima tim razgovorima nalazio nova i nova svojstva koja su me toliko privlačila da ne znam jesam li dovoljno iskren kad ti kažem da se nisam zaljubio (sit venia verbo![13]).

Nu na što sve to? Igra, luda igra! Ja sve manje radim i sve se više zanosim njome. Pošlo je sve budiboksnama.

No još nisam toliko zagazio da se ne mogu povući, a, s druge strane, krajnje je vreme da se okanim posla za koji nisam, i to ću učiniti, tako ne bio tvoj

Pobratim

VI PISMO

N… 1. I 187…

Počinjao sam ti, duše mi, dosad, dvadeset pisama i sva poderao. Već su dva meseca od moga poslednjeg pisma. Ti si pisao, molio, zapomagao, – ja ti ipak nisam ništa odgovorio. Stid me je bilo naposletku, jer bih se ogrešio o svoju iskrenost kad ti ne bih sve pričao, a pričati ti, opet, sve, tako mi je teško, tako teško!

Ja sam slabiji i niži od crva. Večno sam te uveravao da ću prekinuti sve s njome, pa ipak… Nego bolje s početka.

Sve ću ti ispričati. Podeliću u glave. Daću svakoj moto. Razviću svu svoju muzu. Tim će biti smešnije. A ti se, molim te, smej, smej se onako od srca, kako bih se ja od srca zaplakao, da me nije sramota i da ne moram mesto plača pregnuti na delo poštena čoveka.

Rekoh da ću početi gde sam stao.

Glava I

Traži đavola sa svećom

Od neko doba ona radi svaku noć do 12 i duže, jer sprema poklone za Božić, – ti znaš da u njih na Božić svi darivaju. Ja obično donesem knjigu, pa sednem s njome, jer se moja soba ne može dobro da ugreje.

Bilo je pre jedno nedelju dana. Po noći se bilo približilo, i vampiri su čekali da se minutna skazaljka na sahatu pomakne za jedan čeperak, te da digne poklopce s njihovih kovčega. Bledog meseca nije bilo. (Šteta! Uostalom, ti možeš celu scenu zamisliti spram mesečine!) Sve je spavalo, samo sam ja s njome sedeo u sobi.

Ona je radila. Ja sara gledao u knjigu i mislio na nju.

Na jednom prozoru beleo se spušten rouleau[14], na drugom nije bilo zavese.

Ja, da bih počeo razgovor, dignem se.

– Da spustim i na drugom prozoru zavesu, a?

Govorili smo vrlo tiho, ne znam zašto, pa ipak mi se učini da sam isuviše glasno govorio.

Ona klimnu glavom.

Ja dođoh do prozora i gledah je sa strane. Bože! Ona je to opazila. Baci jedanput–dvaput pogled na me ništa ne govoreći.

Ja naslonih glavu na prozor. S prsta debeo led pokrivao je okna njegova, a na njima se čudnovato zaigravaše svetlost lampe s ulice, nižući se u besmislene duguljaste i zvezdaste slike, saobražavajući se osovini ledenih kristala.

Dugo sam gledao ovu, kao što vidiš ludu, prljavo–svetlu sliku koja se svaki čas menjaše, kad se suv vetar na ulici zaigra plamenom lampe.

Mislio sam nešto, ne znam ni sam šta. A u svaku sam misao i nehotice upletao nju.

Pade mi kako je svetlost tu, i prozor da je propusti, – trebalo je, dakle, samo otkraviti led, i zrak će pasti na tavanicu naše sobe. Kao što vidiš, genijalna misao.

Ona je sedela za stolom i vezla nekakav jastuk.

Na ulici zatutnjaše požarnička kola. Baklje prosuše još jaču svetlost na zaleđene prozore. Zvono udari nekoliko puta. Tutanj se izgubi u daljini, i nanovo sve bi tiho.

– Vatra! – reče ona.

– Vatra! – odgovorih ja.

Nanovo ućutasmo. Ja čuh kako u pobočnoj sobi Tumanov duboko diše; onda, kako ona zabada iglom u jastuk i kako se vunica tare o tulle anglais.[15]

Sedoh na stolicu do nje i tako približim glavu njenom vezu, da nije mogla više iglom probadati.

Ona spusti vez u krilo i nasloni se na ruku.

Ja je uzeh za tu ruku i spustih je na sto, milovah je. Posle legoh na nju i zatvorih oči.

Ona nije ništa govorila, nije se opirala. Osetih da sav gorim i da ona teško diše. Pribrah se. Nesrećniče, šta radiš?

Skočim naglo sa stolice i turim ruke u špagove. Valjalo je početi ma kakav indiferentan razgovor. Ja izvadim duvankesu.

– Izvol’ te na poklon! – rekoh nekako promuklo i pokušah da se smejem.

– Ne! – reče ona. Nečastivi me i opet bocnu:

– Zar poklon od mene nećete da primite? Ona oćuta. Ja počeh da jurišam:

– Poklon od mene, gospođice!

– Takav! – reče nekako zbunjeno, uzimajući nanovo vez.

– Kakav god vi hoćete. A kakav vi hoćete? Opet je ćutala. Ja sam gotovo šaputao:

– Kažite kakav hoćete!

Ništa ne odgovori.

– Gospođice, znači da biste vi ipak kakav drugi poklon hteli od mene; vi nećete moju duvan kesu. Kažite, dakle! Ja sedoh opet do nje i primakoh joj se bliže. – Ne! – reče ona. – Nećete da kažete. Ne, vi morate kazati.

– Nikad!

– Al’ ja znam šta je.

– Vi ne možete nikad znati šta je.

– Parole d’honneur[16], velite da ne znam. Ona se zbuni:

– Ja mislim da vi ne znate.

– Parole d’honneur, vi mislite da ja ne znam?

Ona pocrvene sva.

– Ostavite se.

Meni se učini da me nestade. Ona je probadala iglom bez ikakva reda. Da je uhvatim za ruku, da je poljubim hiljadu puta, pa da umrem. Talas strasti (sit venia verbo) sve mi jače dizaše grudi. Ja se nagoh njojzi. U isti par sinu mi kao munja kroz glavu: Švabica, sirota, moja mati, Srbija. Skočim i, ne uzdajući se u svoj glas, bez zbogom odem u svoju sobu.

Bilo je već 1 po ponoći. Čuh kako i ona ode u svoju sobu i oprezno zatvori vrata.
Tu noć nisam ništa mislio, bar ne znam da sam šta mislio, pa ipak nisam zaspao do 3 sahata. – „Ona hoće srce“ – to mi je neprestano izlazilo pred oči.

Glava II

O, ljubofi paklena!
Potraži sam autora.

Sutradan bila je ozbiljnija nego obično. Ja sam se oprezno klonio svakog diferentnog razgovora.

Toga dana bila se očešljala kako ja volim, a to je prosto razdeljena kosa nasred glave, a ostrag pokupljena u klupče. Tako i moje sestre češljaju svoju decu, – može biti stoga joj lepo stoji, što mi, u ovim godinama u kojima je, ipak izgleda kao dete.

Toga dana činila je sve što sam je molio. Pevala mi je pesme koje inače za boga neće da peva, jer idu do g, a njoj je glas čist samo do eis. Pa ipak nije je glas nigde izneverio.

Uveče je pozovem u šetnju.

Sneg je bio napadao za jednu sudlanicu i škripio je pod nogama. Svi izlozi u dućanima osvetljeni i prepuni svakojakih „božićnih darova“. Ljudi prolaze punih šaka; kola u takvoj gomili da jedva mile; pred SPILLER–ovom poslastičarnicom stoji jedna rulja i gleda svakojake figure od šećera; pred SPILLER–ovom restoracijom transparent i na njemu stoji: Eisbahn bei brillanter Beleuchtung, Entree seporee[17] i guraju se deca i ljudi s kliskama. Pored nas svaki čas protrčavaju deca s onim čegrtaljkama u rukama i ljudima od hartije, koji, kad ih povučeš za konac, šire ruke i noge i klimaju glavom. Oni ljudi s novinama u kovčezima, koji im vise o vratu, izvijahu njima svojstvenim glasom. Montags–Zeitung, Abendpost, Figa–Figa–Figaro! Jedan prosjak koji iđaše na kolenima pruži nama ruku, ona izvadi pet groša i spusti mu u nju. Pred kućom za koncert, iako je bilo već četvrt posle sedam, ustaviše se jedna gospodska kola. Ćirica skoči sa sedišta i otvori vrata, od kola. S druge strane iskoči jedan mlad čovek u belim rukavicama, pređe na drugu stranu kola i pruži ruku u njih. Na tu ruku naveza se jedna bela rukavica i jedna dama za njom. Dama lako skoči napolje. Tresaše glavom i zaturi kosu za uši.

Mi i nehotično čekasmo dok oni pređoše preko trotoara. Onda pođosmo dalje.

– Gospođice, ovde je tako puno sveta da se ne može ići. Hajd’mote, bolje, u manje ulice.

Ona ćuteći pođe za mnom u Jahn’sstrasse. Ja opet udarih levo preko Brigadier–Brucke, i mi stajasmo pred ogromnim parkom u kome vladaše puna noć, jer samo glavni prolazi behu osvetljeni. Ja pođoh još dalje, ne govoreći joj ništa; već smo bili nekoliko koraka u šumi. Noge nam upadahu do više članaka u neugažen sneg; ogromni hrastovi beljahu se s one strane s koje je vetar duvao kad je sneg padao, te ga nanosio na njih. Vreme je bilo suvo, toga dana bilo je na termometru – 10°, meni nije bilo hladno i bilo mi je vrlo prijatno.

Posle pet minuta bili smo dosta duboko u šumi. Oko nas bilo je tako tiho, tutanj varoški bio se sasvim izgubio, nigde nikoga nije bilo.

Nismo ništa govorili. Ja sam mislio na nju i ispredao svakojake snove. Zamislih sebi moje Valjevo, i nju u njemu, i svet koji priča o nama kad prođemo ulicom: „Gledaj ga, zavrtila mu pamet Švabica“, i moja mati, crvenih očiju, koja svoje sopstvene snahe ne razume, i deca mojih sestara i braće koja se libe doći meni otkako sam doveo nju u kuću, i njeno večno osećanje usamljenosti, jer je niko ne razume i ona nikoga ne razume… da se oprostim s njom, da je ostavim za svagda. Ona ujedanput stade i gledaše oštro napred u pomrčinu. – Da se vratimo? – reče ona.

Ja je pogledah. Oko glave je imala crn svilen šal, bačen preko temena, krajevi ukršteni pod vratom pa zabačeni na leđa. Iz toga šala provirivaše joj lice kao iz nekog crnog okvira. – Izgledaše mi neobično lepa.

– Da se vratimo? – pitah ja. – A što? Ona smaknu ramenima.

– Vi se bojite ići dalje u pustu šumu?

Ona baci pogled na me. Pogled u kome je bilo nečega što ti ne umem kazati. Nekakvo pouzdanje, poverenje, sila. Taj se pogled razli preko svega mene. Učini mi se da sam piramida i da ona ne može da me pregleda.

– Zar s vama kad idem da se bojim čega? – reče ona s nekakvom detinjskom ravnodušnošću. – Ta vi ste tako jaki!

– I ne treba da se bojite – rekoh ja glasom koji je trebalo da izgleda silan i pouzdan, no ispade nekako promuklo i zagušljivo.

U taj par duhnu vetar pojače, i s jednog suvarka sroza se sneg i pade na rukav njene đude.

Ja izvadih maramu i počeh joj stresati sneg.

Ona gledaše sve to nekakvim ravnodušnim pogledom. Kad sam bio gotov, ona se lako pokloni:

– Hvala!

– Na malu.

Opet zaćutasmo. Ona okrete levokrug i pođe natrag, ne govoreći ništa.

– Vama je hladno? – rekoh ja.

– Ne!

– Rđavo?

Ona sleže ramenima.

– Da?

– Da! – reče ona.

– A šta vam je?

Ona opet sleže ramenima.

Ja se ne usudih pitati je još šta dalje.

Uz put počeh pričati joj što sam mogao indiferentnije stvari samo da ne bih došao na ono čega sam se tako bojao, jer mi je tako milo, tako prijatno i opet tako opasno. Pričao sam joj po stoti put o Hajduk–Veljku, o Rajiću, o pojedinim pesmama, posle sam je ispitivao da li je zapamtila druge pesme koje sam joj prevodio. Odgovarala je nekako lenjo, pa ipak sve tačno. Onda sam joj pričao o Valjevu, o malenim kućicama, o volovskim kolima na kojima nema ni za groš gvožđa, o Ciganima kako sviraju i pevaju i koji za deset para daju da im odvališ šamar. Naposletku kojekakve dosetke o Banaćanima. Donekle je išlo kojekako. Kad smo već ušli u varoš, nije mi više išlo za rukom, iako sam se usiljavao. S druge strane, opet, kola i tutanj i ne dadoše da se šta govori. Ja ućutah.

Kad dođosmo blizu kući, udarismo na Albrechtsstrasse.

Ti znaš kako je tu tiho.

Ja ne znam zašto, okretoh se njojzi:
– Još koji korak, pa ćete se osloboditi mojega dosadnog društva.

Ona srdito–tužno razvuče krajeve usana:

– Na to neću ništa da odgovorim.

Ja htedoh da okrenem sve u šalu. Počeh kroz usiljen smeh:

– Molim, vi na to ne možete ništa da odgovorite.

– Ne, ja neću da laskam.

– Sad ste se tačno izrazili; nećete da laskate. A kad biste istinu kazali, ona ne bi bila niukoliko laskava za me. Nisam se više mogao nasmejati. Ona okrene glavu od mene.

– Ja… ja… – poče zagušljivo i presta.

Meni pomrče svest. Ama jesam li ja budala? – pitah se. – Kuda sam zagazio?

Dođosmo pred našu kuću i ćutećki prođosmo je. Ona se okliznu i posrnu malo, ja je uhvatih za mišicu:

– Gospođice, molim vas, uzmite me pod ruku, ovde je klizavo.

– Hvala vam – reče ona i ne uze me pod ruku. Onda se opet vratismo, opet prođosmo.

Kad se po treći put vratismo (ti znaš da su ovde po ceo dan zaključane kapije), ona stade.

– Imate li ključ sa sobom? Ja otključah kapiju.

Ona uđe tromo. Pod stepenima otresaše noge na asuri, i to činjaše nekako tromo. Bila je veoma bleda.

– Gospođice, vama je ozbiljno rđavo? Ona klimnu glavom.

– Pa kažite mi šta vam je?

– Ne znam – reče ona.

– Dajte mi bar ruku da vam pomognem peti se uza stepene.

Ona pruzi ruku. Ja iđah za tri stepena više i vodih je za ruku. Kad bismo na po basamaka, stegnem je krepko za ruku i pogledam je.

Ona se zaljulja i prisloni se na zid. Bila je bleda kao sneg koji malopre gazismo. Iz očiju joj grunuše suze.

– Bože! – prošaputa ona nekakvim glasom kojim, valjda, udavljenici govore.

U taj par čuše se nečiji koraci niza stepene.

Ne govoreći ništa pođem dalje i povučem je za ruku. Pored nas prođe jedan čovek, skide kapu i pokloni se.

– A, vi ste, Hermane, – reče ona kao pribirajući se. – Šta radi gospođica Vedel?

– Ja sam baš sad dopratio gospođicu k vama – reče momak učtivo se smešeći. Opet se pokloni, pa ode niza stepene.

Ja bejah već na gornjem stepenu, ona za tri niže. Beše izvadila maramu i useknjivaše se. Ja videh kako ona razastre maramu po celom licu i kako dvama prstima pritište oči.
Svest me ostavi. Ja je povukoh da je pritisnem na grudi. Brava škljocnu i njena se mati pojavi na vratima.

Ona trže svoju ruku iz moje, no ja je krepko držah.

– Ta penjite se! – vikah ja smejući se. – Zar vas nije stid? U vašim godinama ne možete da uziđete dvadeset stepena.

Prisustvo babino toliko mi respekta uli da se ozbilja počeh smejati i šaliti. Trgoh je za ruku i izvukoh na gornji stepen.

Baba se slatko smejaše. Nije ništa opazila, a nije ni mogla ništa opaziti.

Odem u svoju sobu, skinem zimski kaput i odem u opštu sobu.

Predstaviše me gđici Vedel. To je obrazovana devojka. Svirala je vrlo dobro u klavir i govorila francuski i engleski. Njen je otac profesor na univerzitetu i nije žalio ni truda ni novaca da vaspita svoje dete.

Ana je vrlo malo jela za večerom. Ćutala je, tužila se da njoj nije dobro.

Ja sam se usiljavao da zabavljam gđicu Vedel.

Posle kratkog razgovora načini mi ona komplimenat kako dobro govorim nemački.

– Oprostite što moram vaš komplimenat da razumem kao ukor, malo ima mojih zemljaka koji za pet godina ovako rđavo govore kao ja.

– Molim vas, vi ste vrlo skromni. Ja vas uveravam da čovek mora biti vrlo pažljiv pa da vam samo na akcentu zapazi da ste stranac. Uostalom, lako je to razumeti, jer vam je jezik vrlo srodan s našim! – reče ona.

– Oprostite, gospođice, što vam moram protivrečiti. Srpski jezik nema apsolutno nikaka srodstva s nemačkim!

Ja pogledah Anu. Ona beše pocrvenela.

– Ali, Klaro, – reče ona obraćajući se gđici Vedelovoj – kako možeš tako što pitati! Srbi su Sloveni.

– Ah, tako! Molim, oprostite, – izvinjavaše se gospođica.

– Znam, sad se sećam. Vaš je jezik srodan s mađarskim? Ana mi ne dade odgovoriti, ona se uplete.

– Klaro, Klaro, – reče ona usiljeno smejući se. – Zar su Mađari Sloveni? To je kao kad bi neko tvrdio da naš jezik ima srodnosti s persijskim.

Gospođica Vedel beše crvena ko paprika.

Ja se nisam ništa srdio. Ti znaš da Srbin na strani, a osobito u klasičnoj Nemačkoj, mora oguglati na ovaka pitanja; nas su toliko puta pitali nemački studenti (klasično obrazovani – govore latinski i grčki kao svoj rođeni jezik) je li Srbija u Maloj Aziji; čudili se kad smo im kazali da i mi pijemo kravlje mleko, da mesimo hleb isto kao i oni, da imamo čak pozorište i da smo hrišćani.

– Nadam se da mi nećete za zlo primiti – reče gđica Vedel – što sam tako slaba u geografiji.

– U geografiji! – prošaputa Ana podrugljivo.

– O, molim vas – rekoh ja klanjajući se.

Ani bi očevidno dosadno i neprijatno. Ona se sama stidela. Da bi prekinula pauzu, a, drugo, da bi svrnula pažnju na što drugo, usta i upali sveću na klaviru.

– Klaro, sviraj štogod!

I gđici Vedel kao da beše ova prilika dobro došla. Ona odmah skoči i otpoče svirati. Ja nisam slušao, mislio sam na naš razgovor, onda odoh u našu zemlju, onda uđoh u svoje Valjevo, pa u svoju kućicu. Tamo je bilo sve tako tiho i tako prijatno. Moja mati prosto obučena i starački smešeći se, – ta ja sam uz nju, moje sestre, moja braća, pa deca, pa moji budući bolesnici u pelengirima, s razdrljenim rutavim prsima. Pa niske čiste sobice, pa mršav konjić i prosta kola, – ekipaža gospodin–doktora. Pred Ćukovom mehanom sedeo je Jovo šarkijaš s njegovim zagušljivim glasom i pesmom, kraj koje se samo Srbin topi. Pa pijani Đoza koji me je, kad sam o raspustu bio kod kuće, sto puta uveravao da je pijan, „ali tebi, gospodine, čest i poštovanje“, i baci kapu u blato. Pa orah u mojoj avliji koji je posađen kad sam se ja rodio, i koji već na svojoj periferiji nosi suve grane. Pa gospodin načelnik kome se na velike praznike mora praviti vizita i koji uvek za sobom vodi Tijosava pandura pod pusatom. Pa Tijosav koji u desnoj ruci nosi drenov štapić i njime se poštapa, levom razmahuje i odmakao je za čitav aršin od sebe, jer mu jatagan smeta. Pa Nikola Đero koji svaki čas dolazi mojoj kući i pita: „Treba l’ što za kuću?“ Moja mati zna šta to znači i momče odmah dotrči s polićem rakije, te ga daje čiča–Nikoli.

Onda uvedoh Anu u taj moj zavičaj, i cela slika potamne. Ljudi me gledaše kao stranca. Mojoj materi nesta smeha s usana. Moji nećaci i sestrići klone se svoje tetke i ujne. Ja gledah samo u nju. I njoj beše tužno i hladno.

Ne, mi ne bismo nijedno na taj način bili srećni.

Gospođica Vedel beše međutim svršila sviranje. Ja joj načinih nekoliko običnih komplimenata.

– A ima li u vas klavira? – pitaše me.

– Naravno da ima, – rekoh ja, bez ikakve volje za dalji razgovor.

– Opet ludo pitanje, – reče ona. – Svirate li vi u što, ako smem pitati?

Đavo ga znao šta mi bi! Ja odgovorih:

– U drombulju, gospođice.

Ona se malo zbuni:

– Oprostite, ja ne znam šta je to drr…, molim vas, kako ste kazali?

– Drombulja – rekoh joj. Tumanov lako prsnu u smeh.

– To je flauta – istakla se Ana –; g. Maričić svira vrlo divno u flautu. – Onda baci na me jedan pogled pun molbe.

Razumem je i ujedno se postideh što sam hteo s „damom“ da teram nekakav inat. Da bih se popravio, uzmem sasvim ozbiljno lice.

– Da, flauta, – rekoh ja – upravo nije flauta, ali je jako nalik. Onako kao klarinet, a zanosi na fagotu.

Bi mi neprijatno što sam tako nespretno izleteo. I na licu gospođičinom pokaza se nešto nalik na poniženje.

Bi mi krivo. Da bih ugasio u njoj i najmanju sumnju da se ja samo sprdam, reknem joj:

– Ako dozvolite, ja ću vam svirati što. – Skočim kao da idem, i očepim dvaput jako nogom Tumanova. Ana me gledaše poplašeno. Tumanov me je razumeo.

– Vaš je instrument odneo vaš zemljak danas kad je bio. Ja sam zaboravio da vam kažem.

– Šteta! – reče gđica Vedel sasvim uspokojena.

– O, niste mnogo izgubili, međutim, kad opet uzimadnem čast naći se u vašem društvu, dozvolićete mi da vas uverim kako sam loš svirač.

– Unapred sam uverena da ću jako uživati.

Ana brzo poče nekakav drugi razgovor.

Ja se međutim dignem i oprostim se. Ana iziđe za mnom.

– Vi ste rđav čovek – reče mi ona u hodniku. Ja joj pružih ruku koju ona uze.

– A vi ste dobra devojka – odgovorih joj. – Laku noć!

Tu noć sam pisao materi, sestrama, braći i počeo ovo pismo, za tebe.

Bio sam umoran, stoga sam legao u 11. Kad me već hvataše san i nejasne uspavljive slike počeše se ređati, iziđe mi ona u crnom šalu. U isti par točak od kola htede da mi pregazi stopalo, ja trgnem nogu i lupim glavom o krevet.

San mi se razbi. Njena slika neprestano mi lećaše ispred zatvorenih očiju u svim mogućim oblicima. Ja opet hodah s njom po Valjevu, i bi mi neobično tužno.

Ne znam koliko je to trajalo. Brava na hodniku škljocnu i ja čuh Maksove nesigurne korake i zagušen kašalj.

Mora biti da je već 3, jer danas je subota, a Maks ima sednicu sa studentima njegova kora – u ovoj krčmi.

Opet mi se ređaše slike. Opet ona s crnim šalom oko glave… Ama samo jedan jedini poljubac, al’ onda, – onda bih se morao oženiti njome!…

Ne znam kako, opet se nađem s njom u istoj šumi. Bilo je kao leto. Mi smo išli kroz nekakve orahe, i ona je kupila u kecelju one spoljašnje zelene ljuske što otpadaju kad orah uzri. Bio je suton. Sunce je zailazilo za Gučevo. Ona je vodila odnekle najmlađe dete moje sestre, koje nam je govorilo nešto nemački – ja ne znam šta. Posle je nestalo toga deteta. Nešto smo kao govorili – ničega se više ne sećam. Ja sam u levoj ruci nosio jednu ćeramidu s krova mojega čardaka i na njoj je bilo malterom napisano njeno ime.
Ona je imala isti crni šal oko glave. Ja sam joj neprestano gledao u oči. Bila je lepa kao vila.

Ja ne znam kad sam je naučio srpski, ona je govorila srpski i ja sam govorio srpski.

Seli smo posle na travu pod jedan orah. Ona je bila tužna. – Zašto si tužna? – rekoh ja. Ona metnu prstić na svoja usta u znak da ćutim. Odnekud dopiraše do nas tonovi od fagote. Bili su neobično tužni. Ja osetih kako se oni liju u talase i kako nas ti talasi podigoše. Mi koračasmo po njima dalje, sve dalje.

Ja je obuhvatih oko pasa. Približih joj se sve bliže, onda joj pritisnem jedan poljubac na levo slepo oko.

Ona dođe još tužnija.

Ti ćeš me uzeti? – reče ona, a suze joj udariše niz obraze.

Ja je stegoh i počeh divljački ljubiti. Svaki deo lica i ruke, svaki prst i svaki nokat.

Nisam se radovao; naprotiv, bilo mi je tužno i slatko.

Onda ugledah tebe. Ti si imao šubaru koju si bio natukao oči. Bio si strašno namrgođen. Pušio si i prošao pored nas.

Nisi ni boga nazvao.

Ja razgrnuh njen crni šal i sakrijem od tebe lice u njega.

Dakle, ja sam sve svršio, ja imam ženu koja me voli.

A moji: moja mati, moj pobratim, moja zemlja?

Osetih se ostavljen od sveta i pljunuo na sve što sam dosad voleo. Sam samcit, s njome u mom zagrljaju. Ja briznuh u plač iako sam iz ponosa prestao plakati još kad mi je bilo 15 godina. Suze su mi tekle kroz grudi, i ja osetih da mi je toplo od njih.

U taj par začuh nekakav težak hod. Otvorih oči i ugledah momka koji je ložio furunu.

– San! – rekoh ja. – San! – I sve mi izgledaše neverica. Poklopih rukom oči i pokušah da nanovo sastavim razbijenu sliku.

Vatra se u peći beše razgorela. Još nije bilo svanulo. Crveni zraci iz peći udarahu u moju postelju.

Dugo nisam ustao. Premetalo mi je se po pameti budiboksnama šta. Najviše sam mislio na kuću i na mater.

Kad sam ustao i umio se, osećao sam se svež. Bilo mi je tužno kad sam se sećao sna, i bilo mi je pravo i tiho u duši što je to sve samo san. Bar ću se sad još jače čuvati jave.

Ovo je nekakva opomena na dužnost.

Pobratime, oprosti mi što sam te namučio i ovom ludom slikom. Ja znam da ti sve ovo mora naličiti na otrcane nemačke pripovetke. Ja ne znam inače kaka bi smisla imala ovako sentimentalna ljubav, kad ne bi bar jednog tričavog sna bilo. Progutaj ga, dakle.

Uostalom, da bih te uspokojio, dajem ti reč da ću odsad spavati kao top i da neću ništa sanjati.

Sad ćeš mi valjda verovati da me je prošla sva volja na dalje ašikovanje. Pa ipak, eh, brate, ona je, tako mi boga, tako dobra, tako dobra!…

Nu, „veliko pismo“ je gotovo. Sačuvaj ga. Možda ćemo mu se kad slatko smejati.

Tvoj pobratim

VII Pismo

U N., 17. VII 187…

Dragi pobratime,

Odavno ti nisam pisao pisma bez „svione kosice“, „porumenjenih i pobledelih obraščića“, „malenih ručica da ih provučeš kroz iglene uši“, „potoka suza i uzdisaja“ dubokih ko arteski bunar i dugačkih ko Trifko jekmegdžija, „žarkih očiju kao nebo“ (razume se italijansko), čas crnih ko…, uostalom, lažem. Ako sam kad govorio o očima, to sam mogao govoriti samo o plavim, jer u nje su plave. Pa onda, brate mi si ga moj, o „slatkoj tuzi i tužnom veselju“, „žuborećem potočiću“, „uspavljivom glasu zvona“, itd., itd.

Hvala bogu, kažem ti, jedva jednom opametih se.

E, brate, ti znaš da ima u našem životu trenutaka u kojima se, hoćeš–nećeš, podetiš. Tako je i sa mnom bilo. Ko će tome dati računa? Čitao si, valjda, kako je neki dan u Bavarskoj legao vo na železničku prugu, i voz se osakatio. Neki dan, opet, prošao ovde jedan pismonoša pored kuće koja se zida, a ćuskija sa skela pup!, pa njega upravo posred tikve. Niko se nije ubio (bar ja ne znam) ni zbog jedne ni zbog druge nesreće.

Junoša! Ovde leži duboka mudrost. Potraži je i naći ćeš!

Mene je mimoišla čaša koja je, istina, slađa od one koju služe u Getsimanskom vrtu. Đavo me je terao, dva–triput sam lapnuo da srknem iz nje, no moj dobri genije držao me je za njušku.

Ohladio sam se. Ti si se nasmejao snu koji sam ti poslao, – i ja se sad smešim i tarem ruke ko Čifuti kad podvale stari šešir pod nov.

Ohladio se, rekoh. Njoj ne prilazim, ko punom topu, i tako se čuvam i još jače hladim, i valjda ću se sasvim ohladiti.

Milo mi je što je u ovoj istoriji bila moja čast angažovana. sam je očuvao, i dostojan sam da budem tvoj pobratim. A sad, oprezno se čuvajući i neprestano misleći šta će biti a la fin de finis[18], prestao sam da pevam pesmu „Što se bore misli moje“, više mi ne dršće lice i ne gore grudi, tj. ne dršću grudi i ne gori lice, kako li se kaže. Načinio sam tablice za puls i temperaturu. Triput idem na dan njojzi u sobu: na doručak, ručak i večeru. Uvek mi je termometar pod pazuhom. Kako se vratim u svoju sobu, pročitam toplotu na termometru i odbrojim puls, pa zabeležim. Groznica je sasvim popustila, ne boj se ništa.

Počeo sam i da radim. Otvorio sam knjige koje sam pre po godine čitao. Našao puno kojekakih beležaka po njima i ispodvlačenih redova, – čudio sam se da sam ja to sve nekad radio, jer se ničega ne mogu setiti.

Stresao sam prašinu s mojih čašica, flašica, mikroskopa, lampica. Svojim žabama menjao uredno svaki dan vodu i pitome zečeve hrani momak svaki dan u mom prisustvu.

Raspremio sam sto. Pobacao sam u peć mnogo koješta. Oprao sam divit i nalio taze mastila. Pisao kući, izvinjavao se: koječim što sam tako neuredan, i kleo se čim sam god stigao da ću odsad biti uredniji.

U bolnice idem opet uredno, i opet se profesori obraćaju na me kad treba načiniti kakvu potežu dijagnozu.

Opet uredno igram gimnastiku i ispružam ruku sa trideset šest funata u njoj. Juče sam pešice išao u M., vratio sam se u 8 uveče i pojeo dve ćulbastije.

S novom kuvaricom, koju smo pre dva dana dobili, stojim na dobroj nozi. Sinoć sam joj obećao kupiti joj nove cipele. Ona je „oborila očice i pocrvenela“.

Uzeo sam nanovo lozove za lutrije i kako dobijem, platiću Čifutinu Levenhajmu moj dug.

I tako dalje. Jednom reči: postao sam uredan čovek.

Stoooj, javaš! – vičeš ti. – Ama kako se sve to okrenu, šta se to učini?

– Kako? Vrlo prosto! Nije mi baš pravo da pređem na taj predmet, ja sam rad da ga sasvim izbrišem iz pameti. Ali što se mora, – mora!

Dakle, one noći, jutra, koji li je đavo bio, ja sam se mislio i tvrdo sam odlučio da nije pošteno od mene igrati se njome kad ne smem da mislim na ženidbu.

Odem u sobu na doručak. Uozbiljim se i činio sam se kao da ništa i nije bilo među nama. Ona ko da je i sama došla na iste misli. Kad sam ušao, bila je tužna, no čim me ugleda promeni se. Smejala se. Nasula mi je kafu. Presula preko šolje. Ja sam pravio rđave dosetke i smejao se raskalašno.

Odmah u 8 sahata odem u bolnicu. Gledao sam svakog bolesnika. Prepirao se s jednim o kurari. Posle sam kupio Hermanovu Fiziologiju da je učim za ispit. Došao u 2 kući. Otišao u 3 opet na kliniku. Uveče sedeo sam dok smo večerali. Posle sam zaseo i čitao do 12. Kad sam legao, bilo mi je tako prijatno i tako tiho. Nekakvo osećanje ispunjene dužnosti golicalo je prijatno moje grudi.

Ah, ovako je divno! – pomislim se ja. – Šta me veže za nju? Nisam ničim angažovan. Dalje, dakle! „Odsada će braca Mika ovako da radi.“

Hteo sam posle da ustanem iz kreveta. Da se udarim desnom rukom po grudima, a levu da ispružim. Onda desnom nogom da lupim o pod: dixi[19] i da se naslađavam svojom nepokolebljivom odlukom. Nisam skočio iz postelje, jer mi je soba bila hladna, a posle morao bih bar na jednu nogu obući cipelu kojom bih lupio o pod.
Ali odluka nije ništa izgubila od svoje važnosti. I ona mi svojom ravnodušnošću neobično potpomaže.

Ko zna, naposletku, može biti da sam ja celo dosadanje njeno ponašanje krivo razumeo. Možda sam ja njoj ama tako ravnodušan ko stare cipele?

No o njoj nema više razgovora. Ona dolazi u „prijatne uspomene“.

Ostaj zdravo

tvojemu pobratimu

VIII Pismo

U N., 17. X 187…

O njoj nema ništa. Ti se, razume se, ne čudiš, jer znaš da ništa i ne može biti.

Ja sam sasvim uredan čovek i zadovoljan sobom.

Samo sam od neko doba zlovoljan – ne znam šta mi je. Najmanja sitnica najedi me da dođem ko skorpija.

Juče sam hteo da lupam Maksa.

Ne znam jesam li ti pričao da sam se ja još pre mesec dana zavadio s njime i da mu ne nazivam ni boga.

Od to doba on je nekoliko puta gledao da me izazove, no ja sam ga se klonio. Bojao sam se klepnuću ga nezgodno, pa se neće više dignuti.

Došao na ručak. Sav se ulepio flasterima po licu, bio čova na duelu. Pokraj toga bio je napit.

Meni dođe gadniji nego ikad, htedoh da pljunem. Tumanov me još podbadaše, neprestano šapćući: Votъ gadostъ!

Ja ne znam znaš li ti njihove duele. To je ironija na čast, na junaštvo, na razdrljene grudi pred oštrim vrhom sablje i vedro čelo pred brzim zrnom iz pištolja. Da to čine deca od deset godina, bilo bi razumljivo, ovako je gadno.

Oni, znaš, ture na oči naočare od žice, podvežu svilenim krpama i koncima svaku jaču arteriju na vratu i licu, umotaju desnu ruku takođe svilom. Kroz tu svilu ne može prorezati sabljica kojom se oni duelišu. A ta je sabljica, takozvani „rapir“, oštra samo do polovine, i oni se seku samo vrhom, i to samo po licu – da vidi svet njihovo junaštvo. Rana koju ta sabljica zadaje potpuno je bezopasna, jer ne može pogoditi nijedan deo tela koji bi bio opasan za ceo organizam. Zalepi prosto flasterom i sutradan sve je zaraslo.

Oni imaju jedno vreme u godini kad se moraju da „duelišu“. Onda se revnosno čepaju nogama i pozivaju na duele.

Maks se iskašljivaše kad ude u sobu. Sede nemarno za sto i uze nekakvo važno lice, kao da je delio megdan s Kursulom, pa ipak on htede se načiniti ravnodušnim, kao da on i ne motri na tako običnu stvar i kao da je i zaboravio da je sav išaran kao Sidovljeva karta Evrope.

On očigledno čekaše da ga ko zapita za njegovo junaštvo Popesku ne mogadijaše duže izdržati. On namignu na me pa se okrete Maksu:

– Vi kao da ste s polja gde se gazi krv? – reče on gledajući mene i Tumanova.

Maks htede da ostane hladan.

– Ha, – reče on – nije baš tako opasno.

– Bogami, stojati pred golom sabljom, tu treba petlja! reče Popesku.

Maks ćutaše. Onda prsnu u smeh, očevidno bio se zbunio pa htede da se izvuče iz zabune. Poče se još usiljenije smejati

– Ha, ha, ha!

Popesku pogleda mene sležući ramenima.

– Cela ne vous concerne pas[20] rekoh mu. Francuski je osim nas i Tumanova, Ana slabo razumevala.

Maks se još glasnije smejaše kupeći usta da mu se ne odlepi flaster.

Popesku udari vatra u lice.

– Šta vam je smešno? – reče on i promeni se u licu. Maks se uhvati za trbuh. Smeh je bio usiljen, ali on nije znao kako da prestane; onda, kao bajagi ustavljajući smeh, pogleda po svima:

– Odsekao sam mome protivniku polovinu nosa – reče on i prsnu u smeh.

Od nas se niko nije smejao.

Maks se opet pribra i obrati se meni onako avec nonchalance[21]:

– Hteo sam da vas molim jutros da nam podvežete menzuru – reče on.

Ja ćutah. Tumanov gleđaše čas u mene čas u Maksa, onda zapita Maksa.

– A šta je to menzura?

– Pa eto, ove rane. Biste li pristali na moju molbu? – obrati se on meni.

Dođe mi užasno gadan.

– Ne bih – rekoh mu i počeh da dršćem.

– Ne biste? A zašto? Molim, oprostite, ja nemam prava postaviti vam takvo pitanje.

Ja ne odgovorih ništa.

Maksa sami đavo teraše da me zadirkuje. Posle male pauze videh kako mu lice dođe pakosno. Opet mi se zajedljivo obrati.

Da li ste vi pristali na moju molbu, mogli bismo popiti ono što smo platili jednom vašem kolegi koji, uostalom, nije činio izuzetka od ostalih lekara: nije ništa znao.
Mene svega obuze neka jeza. Za stolom su sedele i „dame“, ja se stegoh i uzdržah se.
Maks pobesni.

– A zašto vi ne biste hteli podvezati menzuru, – reče on nanovo, kao s nekakvim pravom.

Ja prvo duhnuh na nos da ne prsnem, onda se opet stegoh i odgovorih mu što sam mogao hladnije:

– Jer je na vašim duelima i berberin izlišan.

On sav pozeleni:

– Vi izgovarate reč berberin nekako prezrivo, to je nekolegijalno od vas.

– O, o! – govoriše uvređeni Tumanov i Popesku. Baba ustade.

– Gospodo, gospodo!

Meni se odsekoše noge.

Ana mi beše stala na nogu i pritiskivaše je što bolje mogaše.

U meni se kuvaše. Ja ne odgovorih ništa Maksu, čini mi se i ne bih ništa mogao progovoriti, jer bi me reč udavila. Morao bih vikati da bi i policija došla.
Ja ustadoh od stola i stah kraj prozora. I drugi poustajaše. Svi ćutaše. Baba iziđe plašljivo iz sobe noseći u ruci činiju; i Ana ode za njom.

– Nikolaй Ivanovičь, – rekoh ja Tumanovu – požaluйsta poйdite vonъ i ne puskaйte nikogo izъ damъ vъ komnatu.[22]

– Tolъko požaluйsta kolotite kakъ slъduetъ.[23] Ostali smo u sobi sami mi ljudi i Maks pođe k vratima. J. ga stigoh kad beše uhvatio za kvaku. Uhvatim ga za ruku izvučem do sred sobe.

– Kud ćeš, ti? – rekoh mu.

On me gledaše blesavo. Bio mu je isuviše neočekivan ovakav pozdrav.

Lajtnant dođe i stavi se među nas:

– Gospodo, molim vas, gospodo!

Maks se oseti posramljen. Isturi grudi i, običnim tonom i rečima kojima se oni zovu na duel, reče mi:

– Ja vam stojim u svakom pogledu na raspolaganju. Samo ne tako srpski… varvarski – reče on misleći valjda da će me na taj način posramiti i da ću ga pustiti.

– Ja ću i sam tebe staviti sebi na raspolaganje – rekoh mu i ja i počeh već vikati.

On probaše da iščupa ruku koju sam mu ja tako bio stegao da se sve uvijao. Drugom rukom opre se meni o prsi.

– Hoću ja tebi pokazati – rekoh mu – s kime ti misliš da se šališ – i još krepče ga stegnuh i gledah mu u oči.

Lajtnant uhvati nas obojicu za ruke. Popesku metnuo ruke na leđa i prislonio se uza zid. Don Karlos priđe i sam.

Maks se još jače postide. Ujedanput se napreže i, što je igda mogao, gurnu me, pa onda trže ruku da je iščupa.

– Serbe! – reč on podrugljivo.

Ja ga skopah rukom za prsi i gurnem ga o zid. On opusti ruke i gledaše me blesasto. Ja ne znadoh više za sebe.

– Leži! – vikah ja.

On me samo blesasto gledaše.

– Leži, bre! – ciknuh ja i pritisnem ga na grudi. On se sroza niza zid na patos. U taj par uđe baba plačući.

– Za ime božje! – kukaše ona i uhvati me za ruku. Ana viraše uplašeno kroz odškrinuta vrata.

Ja se odmaknem od svoje „žrtve“. Poklonim se na sve strane kao akrobati kad načine salto mortale, i iziđem ćuteći iz sobe.

Tumanov mi priča da se odmah za mnom i Maks izvukao, da je s njega kapao znoj, da je zapeo za stolicu i posrnuo na Anu, a ona ciknula i pobegla.

Posle su i on i Popesku došli meni i radovali se celom „sraženiju“.

Don Karlos je ostao s lajtnantom. Posle jedno pet minuta njih dvojica odoše opet u opštu sobu da piju kafu. Ja sam im poručio da mene ne čekaju.

Tumanov mi posle priča kako je on uzeo novine i činio se da ne sluša, a lajtnant govorio s Don Karlosom o aferi.

– Barbarisch![24] – kazao je lajtnant.

– Barbarisch – pristao je Don Karlos.

Onda je Tumanov upao u reč.

– Keinesusegs![25] – kazao je lajtnant i izbečio oči.

– Zašto ne na rapire? – pitao je Don Karlos.

– A zašto baš na rapire? – pitao je Tumanov.

– Jer je to dovoljno za zadovoljenje časti: poteče krv – rekao je lajtnant.

– Pa onda je još prostije da duelanti puštaju sebi pijavice – rekao je Tumanov.
Ana se nasmejala i bila se sasvim umirila. Lajtnant ništa nije odgovorio, samo je mrdnuo obrvama. Posle je Popesku seo za klavir i svirao Kronungsmarsch iz Prophet–a[26]

Kad sam uveče došao kući, sretnem Maksa koji iđaše niza stepenice, i za njim hamalina koji mu je nosio stvari. Prošao je pored mene gledajući sebi u cipele.

Tri dana je otkako se to zbilo. Od to doba svi ćute za stolom. Niko ni reči. Tek sinoć počesmo opet pomalo govoriti. Ja sam miran. Afera s Maksom nije na meni ostavila nikakva utiska, ona je samo činila da sam ja ćutao, te i s Anom nisam ništa govorio, van običnih pozdrava.

Samo da ovako ostane!

A što i da ne ostane? Prosto ne treba na nju ni misliti a to je laka stvar.

Tvoj pobratim

IX Pismo

U N., 14. XII 187.

Dragi pobratime!

To je bilo ovako.

Ona je bila vesela ko što sam ti već kazao.

Međutim, ja sam opazio da je ona uvek, kad je sama, ozbiljna i zamišljena. Opazio sam i po tome što, kad god sam ušao u sobu, ona se trzala kao iza sna, i onda bivala vesela.

A drugo, čak je i Tumanovu palo u oči da ona, kad nisam ja u sobi, večno ćuti, i da je opet, kad ja uđem, neprirodno razgovorna.

Mene poče kopkati. Šta je to?

Jednoga dana, kad nje nije bilo kod kuće, premetao sam po njenu stolu gde radi. Izvučem jednu fioku i na dnu njenom nađem jedno parče bele svile. Na njemu zlatno izvezena tri početna slova mojega imena. M je bilo sasvim gotovo, G do polovine, a drugo M tek plajvazom obeleženo. To parče svile bilo je zgužvano, i ono pisaljom M rastrljano.

Ja izvadih to parče svile i metnem ga u špag. To celo poslepodne mislio sam na njega.
Videlo se da je poodavna početo, i videlo se da je bačeno da se više ne dovrši.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

X pismo

U N., 187…

Call me but love, and I’ll be new baptiz’d.[27] . . . . . . . .  My name is hateful to myself Because it is an enemy to thee; Had I it mritten, I would tear the word[28]

Dragi pobratime!

Na svaki način ti nisi očekivao tako brzo mojega pisma, nisi ni mogao očekivati. Mogao si sebi zamisliti moj položaj: ja stojim na moru, sam na jednoj dasci, u strašnoj buri, i davim se.

Šta da radim? Što da te lažem? – ja je volim! Ta to si i sam znao, – nisi me, valjda, držao za kakvog fićfirića koji se vucara s devojkama da ih vara.

Prvih nedelja, otkako sam je poljubio, ja nisam ništa mislio. Ugušivao sam svaki glas savesti i pomisao na svoju kuću i mene s njome u kući. Pa baš i da sam hteo da mislim na izlazak, – nisam mogao. Ja sam bio i odviše srećan da bi mogla ikakva malo crnja misao osiliti se u meni i prevući ovaj sladak san gorkom javom.

Večno sam bio s njom. Ona, čim baba iziđe na pijacu ili inače u varoš, dođe u moju sobu. Uređuje knjige, diže moju đulad za gimnastiku i divi se mojoj snazi, posle se mazi, umiljava se – ja sedim na kanabetu, gledam je i topim se.

Svakim danom gazio sam sve dublje i dublje. Kad sam što govorio za se, uvek sam kazao mi. Ona me je samo gledala, ljubila, – živela je srećno. Od to doba, kad god smo išli da hodamo, činili smo to u šumi. Oboje smo mrzeli svet. Tamo nas niko nije smetao.

Jedno veče hodali smo opet zajedno. Govorili smo francuski.

Pored nas prođoše dva pruska narednika.

Kad su bili nekoliko koračaja za nama, okrete se jedan i podrugljivo reče:

– Grand natijong![29]

Ja se okretoh da ga vidim. Ona me držaše ispod ruke i povuče napred.

– Odmah si se naljutio – reče ona umiljavajući se. Ja mahnuh ravnodušno glavom.

– Mišo, – govori mi ona plašljivo – ti ne voliš Nemce.

Ja se malu zbunih:

– Kako da ti odgovorim? … Da! Ja ih ne volim. No ti mi sama pričala da je tvoj deda bio Poljak.

– Otac, mati, braća, sestre, svi su Nemci – reče ona nekako žalostivo.

– Ti si moja – rekoh ja – ma šta da si.

Ona se pripi uza me.

Išli smo dalje. Meni je bilo neobično prijatno. To je bilo krajem marta. Ja sam prvi put toga večera izišao u jesenjem kaputu. Vazduh je bio blag. Šuma je počela da pupi.

Došli smo do jezera i seli na klupu.

Žabe su kreketale. Jedan labud je plovio sredinom i ostavljao za sobom brazdu. Bilo je tiho.

Meni su zujale uši. Ja legoh njoj u krilo. Gledah u nebo i slušah kreketanje žaba.

Bi mi neobično blago. Ona me čas po ljubljaše u čelo.

Ja izvadih duvankesu i rekoh joj srpski:

– Načini mi cigaru!

Ona je videla da će to reći: drehe mir eine Cigarette!

Ona mi kojekako smota cigaru i pruži mi.

– Vidiš kako sam razumela – reče ona radujući se.

– Ana, hoćeš li da te učim srpski?

Njoj se lice razvedri. Nekakva beskrajna sreća nakupi joj se oko očiju i usana. Umesto odgovora, pritište me nanovo ljubiti.

Kad smo se vratili, ja sam joj uz put davao prvu lekciju u srpskom. Objašnjavao sam joj trajne i svršene glagole. Naučio je nekoliko reči i rečenica. Posle je ispitivao i – ona se radovala kao malo dete.

Kad smo došli kući, bilo je vreme večeri. Posle večere ja odem u svoju sobu. Osećao sam nekakav prijatan umor. Ne znam zašto mi nisu doneli lampu. Ja upalim sveću i metnem je na sto. Otvorim posle prozor, i čist vazduh promahivaše mi kroza sobu. Ja raskopčam prsluk i košulju, pa legnem na kanabe. Misli su me prijatno galičale.

Neprestano je bila ona uza me, vesela kao grlica.

Ja počeh sebi davati računa o svemu tome – nisam se mogao pribrati. Slike su mi proletale ispred očiju bez ikakva ia nijednu ne mogoh uhvatiti. Nekoliko puta ponavljao je u sebi reč ženidba, ali nikaka pojma nisam mogao za nju vezati.

Tako sam zaspao, iako nije bilo još ni devet sahata. Nisam išta sanjao. Nešto me je pritiskivalo na grudi i gušilo.

Kad sam opet otvorio oči, bilo je duboko u noć. Sveća beše sasvim izgorela, i ona hartija, kojom je na dnu umotana bila, beše se upalila i uz nejasnu svetlost dizaše se gust dim koji dohvataše čak do gredice, jer je bilo tako tiho da ništa nije smetalo njegovu putu k nebu.

Taj dim me je i probudio. Ja, onako sanjiv, dohvatim čašu vode i saspem je na svećnik. Onda ustanem te otvorim i drugi prozor da dim iziđe. Stajao sam poduže na prozoru koji je gledao u vrt.

Bio sam bunovan. U vrtu je bilo tiho. U daljini pištao je železnički voz.

Mene odjedanput obuze neka tuga, nerazumljiva, nejasna. Činilo mi se da se ničim ne mogu utešiti, iako nisam znao šta je to što me tako pritiskuje. Najedanput mi izleti njena slika pred oči. Ja se stresoh i osetih kako mi vazduh hladi grudi.

Bojao sam se ne znam zašto, da i dalje mislim na nju. Hteo sam da upalim sveću, da se skinem i da legnem u postelju.

Potražim žigice na stolu. On je sav bio mokar od vode koju sam sasuo na svećnjak.

Žigice su se bile ukvasile, i nijedna ne hte upaliti. Onda se setim da imam u novom kaputu kutiju sa žigicama. Nađem je i paljkajući jednu po jednu potražim čitavu sveću.

Usijan svećnjak bio je prsnuo kad sam na njega vodu sasuo. Ja uglavim sveću u peskaonicu od divita i metnem je na mokar sto.

Moja mi soba dođe tako tužna da ti ne umem kazati. Naučio sam da mi uvek gori lampa, a sveća mi je, opet, tako škiljila, da mi se činilo da ništa ne raspoznajem u sobi.

Sto je bio sav mokar, i s njegovih krajeva kapala je voda s mrvicama od duvana i pepelom od cigara, koji sam ja otresao na svećnjak. Ja ispodizah knjige kojih se hartija na koricama beše podklobučila od vode. Ujedanput ugledam pismo na stolu.

Poznao sam da je od moje sestre. Otvorim ga.

Ti znaš kako sestre pišu. Celo pismo bio sam ja. Pisala mi je kako me neprestano pominju, kako deca neprestano pitaju kad ću ja doći, kako su me se svi zaželeli i kako im se čini da već neće doživeti taj srećni čas kad ću ja svršiti i vratiti se njima da ih više ne ostavljam.

Nešto me još teže steže u grlu. Ja zatvorih prozore i stadoh hodati po sobi. Onda sam opet čitao pismo i opet hodao po sobi.

Učini mi se da se spremam za nekakav boj i da za njega treba hrabrosti. Počnem da se prikupljam. Skrstim ruke, gledam u divit sa svećom i, kao da čikam nekoga, zapitam se: pa dobro, šta je?

Učini mi se da se prsi sasvim isprazniše, i da slušam glas svoje savesti koji me je pitao: Šta činiš ti od sebe?

Sirota Ana! Ja se uhvatih rukom za grudi i htedoh da očupam parče svoga mesa.

Pismo sestrino bacilo me je tamo odakle se Ana ne vidi.

Ja počeh da očajavam – šta da radim!

Ona se odriče imena, narodnosti, jezika! I to sve samo mene radi. Ona tvrdo veruje da ću se oženiti njome. A ja?

Bivaše mi sve nejasnije, ja se opraštah s njome i opet je tražih i grlih je i bejah gotov da je ne ostavim do smrti. Onda mi ujedanput iziđe moja mati i sestrino pismo, i onaj sasvim drugi život.

Ja htedoh da vičem: šta da radim?

Ne znajući ni sam šta da radim, izvadim maramu i počnem brisati vlažan sto. Onda sednem za njega i podbočim se na ruku.

– Ideja! – rekoh ja sebi čisto radostan – pišem sestri i bratu, da ih sondišem, da vidim šta će oni otprilike reći.

Napišem pismo, i ne znam mu više sadržaja. Znam samo da je počinjalo jednim snom, i u tom sam snu otprilike nacrtao kako sam ja zavoleo Nemicu koja nije lepa, koja je puka sirota i kojoj su već dvadeset i četiri godine. Pitao sam ih, kao u šali, šta bi oni radili kad bih se ja oženio njome, šta bi rekla naša mati na sve to, itd., itd. Pismo je bilo napisano pola u šali pola u istini, ili, bolje reći, tako da sam se ja u svako doba mogao povući i kazati im da je to sve šala i da sam ih ja hteo poplašiti.

Posle ga savijem i zapečatim, pa legnem u krevet, ali nikako da zaspim. Preturao sam se, mučio sam se. Svršavao sam sa sobom. Jedanput sam kazao: Pa dobro! Sutra ću joj reći da je ne mogu uzeti. Stvar je svršena. Hajd’ da se spava. – Onda na vrata kaveza u kome je bila ta misao „čvrsto“ zatvorena ušunjala se druga: Ala, kad bi mi oni, nešto odgovorili!… Eh na to ne treba ni misliti.

Sve je bilo uzalud, zaspati nisam mogao. Onda sam počeo da se jedim; anasana, mislio sam, ta to ja moram jedanput svršiti.

Badava, ja nisam pa nisam mogao zaspati s mišlju da ću je ostaviti, a nisam imao nikakva oslonca da ispredam prijatnije snove. Posle duge muke skočim s kreveta, dokopam pismo. – Ko zna?… mislio sam se. Obučem se i iziđem u varoš. Sve je bilo tiho. Odem do prvog poštanskog kovčežića i bacim pismo u njega. – Ko zna?
Bože, zašto je tako slatko zalagivati se?

Kad sam već strpao pismo, vratim se kući. Pored mene prođoše dva pijana čoveka. Jedan se bekeljaše na me i gurnu me laktom. Nisam mu poleteo u oči, nisam tražio nikakva „zadovoljenja“, kao što bi to drugda može biti radio (ta vi me svi zovete prznicom). Ćutao sam i išao sam dalje. Nisam ni mislio da me je neko hotimično gurnuo laktom. Ja sam se bavio nekakvom nejasnom mišlju: bacio sam pismo – ko zna?…

Kad sam opet legao u postelju, bilo mi je mnogo lakše, ne znam ni sam zašto.

Njene se slike nisam više plašio. Mislio sam na šetnju s njom. Pade mi na pamet kako ona ostavlja svoje ime, jezik, veru, – čini sve što hoću, na sve odgovara: kako ti rekneš!
San me hvataše. Slike se izmešaše. Iziđe mi sestra i pismo. Sahat izbi četiri. Ja počeh da tonem u nekakvu dubinu, sve mi bivaše nejasnije. – Može biti… ko zna?…

Ne gledajući na to što sam se tu noć bio smirio, bio sam od to doba vrlo nemiran. S jedne strane bilo mi je nepravo što sam opravio ono pismo, – ta na što? – mislio sam se znam najbolje kakav ću odgovor dobiti; s druge, opet, činilo mi se sve: dobro će biti.

Tako sam i prema njoj poslednjih dana bivao. Čas sam je se klonio i bežao od nje, čas, opet, tražio je, ćeretao s njom hodao kojekuda, ljubio je ko Ciganka dete.

Nu na što da ti pričam to? Ti i sam možeš zamisliti šta rade dvoje „zaljubljenih“. Čas se zavadimo, posle se opet pomirimo, pa opet cmakaj se, itd.

Nu tebi je već postalo otužno.

Bolje da idem dalje.

Bilo je to jednog večera, na jedno dve nedelje posle mojega pisma. Nikoga nije bilo kod kuće osim nas dvoga.

Ja sam sedeo celo poslepodne i čitao. Pred veče ustanem, otvorim prozor i gledah u vrt. Dole je vratar prerivao budakom crnu zemlju koja je rasprostirala oko sebe onaj vlažni prolećni miris. On uređivaše staze po vrtu. Vreme je bilo blago.

Ja mišljah, ne treba ni da ti kažem, o sebi i njoj. Čudio sam se što nema pisma i zebao sam nekako. A nisam sebi smeo dati računa o sadašnjem svom odnošaju prema njoj.

Osetih da se neko prisloni uza me. Trgoh se i ugledah nju.

– A gle! – rekoh ja veseo.

– Nema nikoga u kući, pa me strah.

– A ti sedi kod mene.

Ja je uzeh za ruku. Dovedoh je do kanabeta. Sedoh sam i ponudih je da sedne do mene, ostavivši joj toliko mesta da je morala sesti pola na kanabe, a pola meni na krilo.

Ona se malo ustezaše, posle sede.

Ja sam je milovao i mazio.

Ona plašljivo seđaše meni na krilu. Nekoliko puta pokušavaše da ustane, no ja joj ne dadoh. Ona okrete glavu od mene:

– Mišo, šta radimo mi?

– Ništa rđavo, dete moje.

– Mišo, – reče ona stidljivo – što bi tvoja mati…

Mene preseče.

– Ćuti! – rekoh joj.

Mora biti da sam izgledao isuviše ozbiljan. Ona se polako diže i pod nekakvim izgovorom iziđe. Ja se dignem i odem da šetam.

Sad mi je sve jasno – rekoh sebi. – Više je ni minuta ne smem lagati. A i pismo će valjda doći.

XI Pismo

. . . . . . .

Pobratime!

Dobio sam pismo i od tebe i od kuće. Oba su podjednaka, samo je od kuće zamotano i zavijeno, a od tebe jasno i razgovetno. I ti, dakle! Pa dobro, – neću se ubiti. Ili sam ja kukavica ili si ti pametan isuviše. Ja pristajem, nalazim da je sve razložito i pametno u tvom pismu. Ti si pravnik, ja lekar – šta nam je stalo što će se skrhati jedno srce? – nek živi rezon! Mi smo moderni ljudi, pošteni ljudi. Ne sedimo na drumu da dočekujemo bogate putnike, vraćamo što uzajmimo na obligaciju, – pošteni smo! Šta će vrlina? – dosta je dužnosti. Pa, istina, i čime sam ja obavezan? Ljudi se i prstenjuju pa se raziđu na miru i ne ubijaju se. A, posle, – ja ne mogu kazati ono što se mora osećati. Na to se tuže i veliki ljudi, – a ja neću da sam veliki. Hoću mira, hoću slobode, da je trošim bez računa i bez uživanja kao masaroš koji danas da na karte pola imanja ne vodeći računa što će sutra doći do prosjačkog štapa. I ja sam rasipao svoja osećanja i zamalo pa ih više neću imati ni za tebe, ni za sebe, ni za kuću. Tvrdo sam se odlučio da raskrstim s njome. To moram učiniti, kako ti reče, radi sebe, radi nje, radi tebe, radi kuće… Pa dobro, dakle. Nemoj misliti da nemam za to kuraži, – bože moj! To će biti dobro delo! Oh, kad bi znala moja mati na kako se veliko delo spremam, ona bi se molila bogu da mi da snage. A šta je, istina, njojzi učinila sirota Ana? A šta sam, kao bajagi, opet ja učinio Ani i šta ću joj to uraditi, čega se kao plašim? Ja vidim, i ti vidiš da ja neću biti s njom srećan – pa čist račun. Na što natezati, na što glodati svoje rođeno srce? Svi razlozi su za, jedan lakomislen kraj srca protiv. Dole sa srcem!

Ali, molim te, promisli samo: šta mene veže za nju? Zar ima momka na svetu koji nije „provodio ljubav“ iz koje izlazi samo luk i voda? Pa i ja sam samo običan čovek, i ja sam kusnuo od te slasti kojoj nekažnjeno pevaju pesnici svih vremena i naroda. Pa zar samo ja da uletim u taj strašni obruč neproračunjene ženidbe? Aja! Idem odmah njojzi.

Kazaću joj… znam već šta ću joj kazati.

Tvoj

XII Pismo

Lajpcig

Već si po poštanskom žigu poznao da sam ostavio mesta moga, moje, mojih…, kako da kažem?… moje patnje. Sve je svršeno, – ja sam slobodan. Slobodan kao ptica kojoj je zapaljeno gnezdo i podavljeni ptičići. Lanci su mi skinuti, ali ruke su mi uzete.

Ne mogu redom, i ne znam kako je sve bilo. Znam samo da sam bio hladan kao diplomata, da sam počeo sa „gospođice“, da sam višekratno pominjao „dublje razloge“ i kako ja „ne smem misliti samo na sebe“, „ne smem nju unesrećavati“, „ja, nestalna priroda“, „familijarne obaveze“, „moje srce zna kako mi je, ali…“, itd.

Ona me je gledala, bleda kao jaka na košulji joj, s razrogačenim očima u kojima je bila neka suva vatra. Kad sam ja svršio, kad sam patetično odeklamovao valjda deseti put:

– Ana, promisli se! Ne ja, ne moja, nego tvoja sreća, tvoje spokojstvo. Reci samo, ako misliš da pri svem tom naš brak ne bi imao negda, možda, posledica…, kako da kažem?… Promisli. – ja sam ipak na sve gotov!

Ona skoči i nasloni se samo vrhom od prstiju na klavir, Glas joj je bio tako promenjen, da me svega jeza prođe:

– Mišo, – reče ona – to je sve tako neiščekivano, da je ne znam šta da ti kažem. Ja neću sažaljenja. Ti si… vi ste slobodni!

Onda se stropošta na stolicu, lupi laktom po tasterima od klavira i nasloni glavu na ruku.

Žice jeknuše zbrkano i bez reda, baš kao što beše u mojoj glavi. Šešir na lampi obojio je sobu nekom zelenkastom svetlošću – U uglovima je bilo mračno. Iz sporedne sobe čulo se duboko disanje.

Ja sam stajao kao osuđenik. „Trpi, zlikovče“, govorio sam sebi, „ti si još mnogo više zaslužio“!

Možda posle pet minuta ona diže glavu i pogleda me onako jadnog, bez dostojanstva, bez veličine, bez muškog ponosa. Pogled njen beše vlažan, hladan kao prva zimnja kiša koja se neprimetno hvata u led. A tamo iza očiju nešto bezgranično šuplje, gde izvesno nisam bio više ja. – Videh da je odnos naš kao nožem presečen, da više ne mogu natrag.

Ja priđoh njojzi, klekoh i uzeh njezinu hladnu ruku pa je pritiskoh na usta; opet sam nešto nespretno trabunjao, čini mi se: „Bog mi je svedok, ja nisam nikad nikoga kao vas ljubio, niti ću ikad ikoga. Ali promislite. Možda su ovi moji razlozi ništavni, i ja sam natura za prezrenje, nezaslužna onoga plama kojim ste me vi obasjali. Možete li mi oprostiti?“

Ona ne ote ruke.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

XIII Pismo

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . .

Danas je upravo dve godine dana kako je Ana umrla. Šta se nije od to doba promenilo! Ja sam postao sasvim drugi.

Pobratime, pusti me da se isplačem – poslednji put!

Sve me je ostavilo. Ideali i ideje, široke grudi i tesne cipele, patriotstvo, rad, – na sve da se nasmejem. Kupio sam još pre godinu dana jednu kačketu, ona je tako umašćena da niukoliko ne zaostaje od jake s kaputa. Knjige mi leže još neprestano u istom kovčegu u kome sam ih doneo kad sam došao ovamo. Samo sam izvadio onu s receptima i nosim je neprestano u džepu. Hemikalije leže bez ikakve upotrebe, samo što moj sestrić pokatkad pretura. Joka Čukarova naišla na azotnu kiselinu, te njome šara jaja za Vaskrs. Moje je noževe iskuhala moja baba Maga, te njima sad ljušti krompire i pori ribu.

Mojim mikroskopom igraju se deca, gledaju buve. Sve jače sisteme pozabacivali su kojekuda, vele da se na njih ništa ne vidi. Sinoć sam našao imerzion u kaločinama. Kecelju za obdukciju našao Trifun na tavanu, pa je sad oblači kad timari konje. Od neisečenih medicinskih žurnala koje sam nekad dobijao prave deca zmajeve i generalske kape.

Ja sve to gledam.

Idem svaki dan uredno triput u Ćijukovu mehanu na pivo i igram sansa s Jovom advokatom i Nikolom poručnikom.

Deca moje sestre još me neprestano vole – ne izbijaju iz moje sobe. A moja sestra, – eh, pobratime!

Ti me pitaš: ama trgni se, bolan, stresi tu prašinu, digni još jednom ponosno glavu! –

Pokušavao sam.

Sestra me odvede krojaču, izabere mi haljine, uredi mi sobu, obriše mikroskop i zapreti deci da će odbiti prste onome koji u ma što ujkino prihvati.

I ja otpočnem. Uredim kojekako stvari. Izvadim nekoliko knjiga i naređam na sto.

Bolesnicima odredim izvesno doba dana kad sam kod kuće, itd., itd. Drugi dan sve opet po starom. Otvorim album i gledam njenu sliku, i sve mi se zamota u crno. Neki dan tražim njenu sliku i nigde da je nađem. Odem sestri u sobu.

– Sešo, da nisi ti uzela njenu sliku?

Ona mrdnu glavom, turi donju usnu u usta i gledaše me pitajući da l’ se srdim.

– A što će ti, sešo?

– Pokloni mi je – reče ona.

– Sešo, sve ti poklanjam šta hoćeš, i njenu sliku, ako hoćeš baš da je uzmeš. Al’ što će ti? Daj mi je, molim te!

Izvadi njenu sliku iz nedara i dade mi je, pa briznu u plac i turi glavu meni na grudi:

– Bato, bato!

– Ne plači, sešo, – rekoh joj. Uzeh sliku i odoh napolje…“

(1879)

Laza Lazarević

Napomene

1. Visoki (odlični) ukus

2. Zazorno, stidno

3. Naravno

4. E–e!

5. Grom i pakao, još jednom!

6. Snažna nemačka priroda.

7. Ovim psima još jednako nije dovoljno batina.

8. Poziv na igru

9. Hiljadu puta (molim) oproštaj.

10. „Istoriju jednoga seljaka“ Erkmana–Šatrijana.

11. Najoporije pismo

12. Suština

13. S dopuštenjem da kažem.

14. Zastor

15. Engleski til (retko tkanje)

16. (Tako vam) časne reči.

17. Klizalište sjajno osvetljeno, ulazak zaseban

18. Na kraju krajeva

19. Rekao sam

20. To se vas ne tiče.

21. Nehatno (nemarno), nebrižljivo

22. Nikola Ivanoviču, molim, iziđite napolje i ne puštajte nijednu od dama u sobu.

23. Samo, molim vas, udrite pošteno.

24. Varvarski

25. Nikako

26. Krunidbeni marš iz Proroka, opere nemačkog muzičara Majerbera

27. Zovi me samo ljubav (dragi), i biću iznova kršten.

28. Ime mi je svoje mrsko, Jer je tebi neprijatelj; da je napisano, ja bih istrgao reč.

29. Veliki narod! (Napisano onako kako Nemci izgovaraju francuski.)

 

Laza Lazarević – SVE ĆE TO NAROD POZLATITI / Pripovetka iz 1882. godine

I sumrak se počeo hvatati, a lađe još nema. Svet koji ju je čekao počeo se razilaziti. Ode i dečko s tvrdim zemičkama i kapetanica s bajatim licem. Odoše i oba praktikanta s Markom stolarom, svadivši se najpre s gostioničarom, što im je točio još prošle srede otvoreno pivo. Pođoše i kočijaši nudeći se da po dva groša voze u varoš; ali većina, „radi apetita” ili „opruženja nogu”, ode pešice, zametnuvši prut na rame a palac od leve ruke za špag od pršnjaka. Ni žena Marinka magazadžije ne htede sesti u kola, već pođe sa svojim rnalenim društvom pešice, okrećući čas po leđa onima s kojima je govorila; i to ne iz nepristojnosti, već prosto zbog tepeluka, koji tako bezazleno blistaše kao da je Zaječar procvatio, a kroz Knjaževac protekla reka od mleka.

Sunce se beše rasplinulo u dalekoj prekosavskoj ravnici, i samo još povrh mesta gde ga je nestalo pružahu se u nebo dugačke, svetle, beličaste zrake, kao da je otud sa zapada pomolio neko grdnu šaku sa raširenim i nagore okrenutim prstima — upravo onako kako to prave dobri i rđavi moleri. Sava, koja je bila tako opala da se gotovo na svakom mestu mogla gaziti, sanjivo oticaše odbijajući slabačak crvenkast refleks od oblačaka povrh nje.

Zamalo još, i svet se sasvim raziđe. Sem slugu i činovnika parobrodskih na obali stajahu još samo dva čoveka — jedan u fesu i čakširima, drugi u mundiru i mamuzama. Onaj u fesu — Blagoje kazandžija — ceo dan nestrpljivo hodaše: svaki sat zapitkivaše koga po štogod; obrtaše se neprestano, kao da ga cela snaga svrbi pa ne zna odakle da se počne češati; ulažaše u staničnu gostionicu, i čisto kao da će odocniti, usplahireno istrčavaše ponovo napolje upirući pogled daleko preko mirne Save. Njegovo lepo izbrijano, čisto lice, s lakim površnim borama, nalik na one oblačke u ćilibaru, sa sedim zolufima i brkovima, stajaše nekako u kontrastu s malenim, plavim, vedrim očima koje živo, pa ipak s pouzdanjem, skakahu s jednog predmeta na drugi. Čibuk je neprestano držao u zubima paleći lulu istresenim kokicama. Svaki čas je zapitkivao i momke i agente što nema lađe, da li ima kakva depeša, je li voda tako mala, vuče li kakvu teretnicu itd. — na što mu i momci i agenti, s urođenim vladanjem stranih državljana, vrlo ukratko i osorno odgovarahu.

Kapetan, pak, po imenu Tanasije Jeličić, stajaše gotovo ceo dan na jednom mestu podbočivši se na sablju. Lice mu beše okrenuto strani s koje lađa dolazi, a oči umorno i nestalno bludijahu oko toga mesta, kao ono sasvim izdubena glavčina oko ojedene osovine. Na njegovu licu ne beše onoga heroičnoga izgleda koji se kadšto viđa i na pensionovanim potpukovnicima, pa ipak ono te opominje na omarinu iza koje se diže oluj, odleću ćeramide s kuća i kape s glava. Punački, maleni s obe strane postriženi brkovi, malen ali podebeo nos, osrednje smeđe oči, rehave obrve, okrugao obrijan podbradak i čisti, masnožuti, ali ne mršavi obrazi, mala usta, s poverljivim konturama, velike ruke, aljkava uniforma, a kao sneg bela košulja i kao mleko čista sablja — sve to izdavaše čoveka gospodina i geaka, čoveka od koga iščekuješ da zna aranžovati kadril i očistiti ostricu, a opet te nimalo ne bi iznenadilo kad bi on, okrenuo dami leđa, obrisao nos salvetom, ili čak zabo viljušku u lokumiće.

On, dakle, stajaše, a kazandžija se neprestano vrtijaše. Naposletku, kad mrak stiže i ne mogadijaše se više videti ni zlatan pervaz na agentovoj kapi, i njih se dvojica pokunjeni vratiše u mehanu.

— Nema je, pa nema! — reče kazandžija ljutito, kao čovek kome ne ide karta.

— Nema je — reče i oficir, ali mirno kao periodičan činovnik koji zna da posle pet godina mora doći klasa.

— Što li, bože? — reče opet kazandžija. — Valjda … ta da… ovde i nema Turaka… A lađa se, valjda, i ne može bobandirati?

Kapetan ćuti.

— A koga vi čekate? — upita opet Blagoje.

— Ženu!

— A ja sina! Ranjen je.

On se malo strese, brzo stade istresati skoro punu lulu i ponovno je napunivši i paleći nastavi preko čibuka:

— Ali lako, sasvim lako! Pisao mi je njegov drug Jole. Ovde i ovde! — on rukom pokaza sasvim neodređeno: najpre preko leve plećke, pa onda duž cele desne noge.

— Samo ga okrznulo! Otpušten je kući iz bolnice da se popravi, pa posle, u ime boga, opet!… I treba … Treba goniti peksijana!… Samo neka nam je bog u pomoći!

— A šta vam je sin? — reče kapetan počinjući učestvovati u istoriji kazandžijinoj.

— Moj sin? Kazandžija! Eh, da vidite kako taj radi. U njega ruka, vidite, ovde deblja nego u mene noga ovde. Ja sam zbog ovih oskudnih vremena prodao sve što sam imao, šta će mi, samo sam alat ostavio. Ali dok je njegovih ruku i alata, biće nama dvojici hleba, pa baš da nas je desetoro.

— Znam, znam, — reče kapetan — ali šta je on u vojsci?

— U vojsci? Pešak! Jest, pešak! Ja uvek kažem: ti, brate, ti bi trebalo da si tobdžija. Ti bi lepo mogao povući top. Posle, ono kad grune — milina čoveku čuti! Ali on hoće u pešake. Kaže: ovo vredi — ako hoćeš na puškomet, ako ćeš za gušu! Strah te pogledati kad se naljuti. Taj gde udari, tu trava ne niče!

— A gde je ranjen?

— Bogami, ne znam. Ne znam, badava! Pisao mi je, istina, njegov drug Jole, ali ja sam zaboravio. Smešna imena tamo. Evo pisma! U dve borbe, u dve…

On izvadi sasvim masno i izgužvano pismo iz ćurčeta i predade ga kapetanu, koji ga ponese u ruci da ga pročita spram sveće u mehani.

Uđoše u mehanu s masnim dugačkim stolovima, čađavim zidovima i od muha upljuvanim sahatom. Na vratima koja vode u avliju stoji napisano obligatno „srećna nova godina” i tako dalje i, ispod toga „Ilija! Sremčević 14 gro: od = raki”. Na sredi tavanice obešena lampa čkiljila je jedva probadajući zrake kroz već sasvim crno staklo. Nasred srede stajaše jedna drvene stolica sa slamnim sedištem i slomljenom i tako živopisno ispruženom nogom kao da hoće da se fotografiše.

Kapetan sede na dugačku klupu kraj prozora i poče čitati vrlo zamrljano pismo. Blagoje skloni najpre onu stolicu psujući „što će ovo čudo ovde”, sede posle prema kapetanu, zagrnu rukav od ćurčeta i pogleda po stolu htevši se nalaktiti. Ali se odjednom trže videći po stolu grdnu, crvenkastu, masnu mrlju.

— Ej, ti, more! E, ovo je baš preko jego! Gledaj ti, molim te, malo ne pokvarih koporan! Čuješ ti, bre, hodi ovamo. Obriši ovo!

Odnekud iz mračnog ugla dovuče se jedno prljavo stvorenje.

— A šta je ovo ovako masno? Je li, magarče?

— Pa mehana je, gazda-Blagoje, — reče prljavo stvorenje s toliko nepobitnog razloga da se Blagoje sasvim razgoropadi:

— E, gle ti njega! Međer si ti neki mudrac! Pa, valjda, ne sede svinje u mehani?

Čitalac će se vrlo ogrešiti ako pomisli da je Blagoje kakav čangrizalo — bože sahrani! Sada je on samo u grozničavom stanju od nestrpljenja, pa traži samo sebi zanimanja. Pristao bi on sada i da se bije, i da ga biju, samo da mu prođe vreme. Nije on, inače, bio baš ni vrlo razgovoran čovek, i večerašnje njegovo upravo napadanje na svakoga koga sretne beše samo očajnički pokušaj da razagna čamu. Zbog toga on opet juriša na kapetana:

— Jeste li videli onoga s nogom?

— Koga s nogom?

— Ta onoga bez noge!

— Koga bez noge?

— Ta onoga sa štakom!

— Koga sa štakom?

— Sa štakom! Onoga što su mu doktori odsekli nogu!

— A što su mu odsekli?

— Pa, kažu, hteo je da umre od rane što je dobio na Javoru, pa mu onda odsekli nogu, pa sad ide bez noge … Zar vi ne znate onog s nogom?

— Ne znam, — reče kapetan — nisam ga video.

— Pa sve prosi pred crkvom!

— Hm!

— Uh, bože! — Blagoje se strese. — Ovakav badrljak samo! Bolje bi mu bilo sto puta da je umro! A on ništa — živ! Pa još puši! Ništa mu, kaže, ne škodi!

— Pa dabogme!

— Samo to mi se ne dopada što prosi.

— Pa mora da jede!

— Znam! Ali on kad je u ratu izgubio nogu, treba da mu se plati! Lepo da mu kažu: „Na ti, brate! Hvala tebi koji si za nas prolevao krv, i takve stvari” … čovek je, u neku ruku, to se vidi, kako da kažem, izgubio nogu, ide na štaci! Sad njemu treba da jede, da pije. Hoće, bogme, i lulu duvana … Čovek je …

Kapetan se oseti pozvan da objasni kazandžiji položaj invalida:

— To je lepo što je on za svoju zemlju osakatio sebe. Ali zato on ne može tražiti sada da bude savetnik. Vidite, svaki onaj koji je prolio krv za svoju zemlju, treba da se računa u srećne jer se odužio svojoj majci, svojoj zemlji. Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa…

— E, znam i ja te vaše filosofije! Znam ja, ako ćeš, i „zemlja jesi, u zemlju otideši!” Ali daj ti, brate, štogod u živa usta! Vidite: to je čisto … kako da kažem? … to je strašno pogledati! Dovde odsečeno — a čovek hoće hleba! Pa sad zar da prosi? Mora! Ne može da ore, ne može da kopa! Pa još, može biti, poneki put slabo što i naprosi. Bre, da je meni vlast, ja bih znao šta bih radio! Ja bih lepo iz kuće u kuću. Uđem unutra — sedi gazda i jede pitu od oraha. — „A, ti jedeš pite?” — „Jedem!” — „A je li krv jevtinija od pite? A kamo onome onda s nogom?” — „A šta me se on tiče?” — „Ha, ne tiče te se, je li? Daj ovamo doktore! Jedan, dva, pet — koliko ih treba! Dede, seci. Secite mu nogu ovde! Jok, jok, ne pitam ja treba li ili ne treba: seci ti samo! Tako. Sad vidi kako je onome onde! Ha, sinko!”

Kapetan vide da se s Blagojem ne da objašnjavati u višim regionima. On se spusti niže:

— Tako je, tako je! Ali će oni i dobiti svi pristojno izdržavanje iz državne kase kad se svrši rat. Nemajte vi brige!

— To, to, moj gospodine! Samo ako je to zacelo i onoliko koliko treba, da ne stoje opet pred crkvom i da ne prosjače po vašarima. Zar kad bi neko zbog mene izgubio samo mali prst, pa je… A ovamo država… Slušajte!… Zviždi!

— Ne zviždi! — reče kapetan.

— Ta zviždi, bog s vama!

Blagoje istrča navrat-nanos napolje. Malo posle vrati se pokunjen:

— Mora biti da je neko vabio vaške. A ima i ugursuza pa duvaju i u ključ. Tu pre, kad je ono Sreta išao u Beograd, a onaj obešenjak Mićin sakrio se za direk pa pišti u ključ. Svi poskakaše, i sam načelnik skoči! Posle se samo vratiše — i načelnik se vrati. Psuju onoga ko je svirao — i načelnik psuje, a ne zna ko je!… Ja… O, brate, ja ne znam što se to tako zadocnila! Da li je još kadgod bilo? Je li, ti? Ej, momče! Hodi ovamo!

Ono prljavo stvorenje pomoli se opet.

— Je li se lađa još kad ovako zdravo zadocnila?

— Ne znam — reče stvorenje.

— Ne znaš? Smetenjače! Pa šta ti onda znaš? Šta imaš za piće?

— Svašta! — reče stvorenje glupo se smešeći.

— Pijete li vi rakiju? — reče Blagoje okrenuv se kapetanu.

— Ne!

— I ja slabo … Ama šta da se radi sad? Čekajde!… Je li to zviždi?

Ućuta i sluša.

— Aja… Donesi rakije! Ne može više ni da se puši. Već mi srce pocrne od duvana!

Pošto istrese polić, kao da mu oči malo oživeše, i ceo dobi izgled mirne odsutnosti.

— Ala mi je i to lađa! Sanćim ona ide brže od kola! Da je čovek seo na kakvu mu drago mrcinu — gde bi bio do sada! Piha! Šta velite, na dobrom konju?

Svi konjički oficiri vole da govore o konjima, pa ma to bilo i s kaluđericama. I našem kapetanu čisto sevnuše oči. On je izvesno mislio na kakvog arapliju kad reče:

— Za osam sahata!

— Za osam, bogami — reče Blagoje, kome je ova pristranost išla u račun. — A ovo je već koja doba! Da sam ja samo znao!… Nego, ne bih ga, opet, smeo tovariti na kola, istina, njegov drug Jole kaže: lako je ranjen, sasvim lako; ali znate, rana je, a ja bih njega na kola! Eh, kakva je bila u mog majstora kobila!… Ej, ti, slepi mišu! Donesi još rakije… Kobila kao srna! Pa samo ovako savije glavu.

On izvi ruku tako zdravo kako bi otprilike, izgledao konj sa slomljenim vratom.

— Ama zar ti nemaš bolje rakije? Ej, ti, pupavče! Kaži gazda-Davidu da ja ištem rakije. „Dobre!” kaži; kaži: „gazda-Blagoje” … Ovako savije glavu! Ama tu trebaju ruke! Da puknu vukući! Ona kad trči, pa sve ovako, — on turi glavu međ’ noge — a ja drži, drži! Pa naposletku, kad ništa ne pomaže, a ja u stog, ili u tarabu u zid, gde stignem! Ništa ona pod nagim bogom ne vidi, samo kad jedanput uhvati huk! A ja u plot, pa kad lupi glavom, ja mislim ode do đavola i ona i ja, i kola, i sve! A ona ništa! Pa posle još ide mirno kao buba! A niko drugi nije umeo s njom kao ja. Kalfa-Vidak išao jedanput po bakar na Savu, a ona samo ovako — on opet turi glavu među noge i ispruži bradu, kao da mu je đem u ustima. — Vidak ispusti uzde pa legne u kola, a ona sve po jendecima, pa trči, pa trči, pa trči… Zvoni! Jel’ te da zvoni? Da platim!

On opet istrča napolje, ali kad se vrati, na njegovu licu beše nestalo nestrpljenja, i glupa veselost levaše iz očiju, na koje, po izrazu mojih zemljaka, već počinjaše curiti rakija.

— Kakav je to konj, upravo kobila! Majstor metnuo jedanput jedan sanduk — ovako ovoliki — ne znam što je htio! A ona: đem na zub, pa ovako! Pa kako je letela, onako u avliju! A kola zakače, pa stražnji točkovi ostanu pred kapijom, a majstor u kapiji, a sanduk njega po glavi, a prednji točkovi kod orv kobila pred kuću, a mi da umremo od… od… Ama šta su ti odvugle ove žigice? … Daj jednu žišku.

Kapetan ga više ne slušaše. Njegove misli behu daleko: čak u Knjaževcu. Tamo mu je bila žena kod matere čekajući da se oslobodi bremena. Ali tada su tamo bili i Čerkezi. Užasne kombinacije sevahu kapetanu kroz glavu. Sva varvarstva koja su počinili ovi ljubimci Evrope slikahu se živim bojama u njegovim mislima. A povrh svega stajaše desperatna neizvesnost; jer otkako je pošao u rat, samo je dva pisma od žene dobio. U oba mu pisaše da će doći čim se porodi i digne, ali od posljednjeg pisma beše prošlo pet nedelja, a Turci došli na Tresibabu, a Čerkezi ruše njegovu kuću i pale mu postelju, na kojoj mu, možda, žena leži. Pa ipak je on iščekivaše. Ima u čoveka jedna žica, lažljiva kao slučaj, pa ipak je zovu „predosećanjem”. Ko god igra na lutriji, taj pri svakom vučenju ima predosećanje da će dobiti, i nikad se ne čudi po svršenom vučenju kako ga je prevarilo to predosećanje. A udari li samo jednom i na njega slepa sreća, on ceo svet uverava da je znao da će dobiti, jer mu se sve baš tako činilo i nikako drukčije. I kapetan Tanasije već treći put uzamance dolazi čak s pozicije na lađu, s teškom mukom izmoljavajući dopuštenje od komandanta, jer mu se sve činjaše da ga danas neće prevariti slutnja. Ali, evo, baš u ovaj par učini mu se da ni sama lađa neće više doći. On postade nestrpljiv kao i Blagoje. Prevrtaše misli da proseje iz njih ono što je crno. Ode u Knjaževac gde se rodio; uđe u svoju kuću, sede pod orah koji je posađen onda kad se kapetan rodio, a koji sad na svojoj periferiji nosi suhe grane. Tu sahrani oca i majku, tu preko puta zamilova devojku, tu uz kuću odnese kumu limun i poziv na prsten. O, kako mu beše drago sve; i stari orahov ormar, i zarfovi oteti od nekog turskog paše još u prvom našem ustanku, i skrhani nogari za kacom u podrumu, i ikona svetoga Nikole s dvokrilnim uvijenim nosom, nalik na dva puža, i fistan u saračani, u kojem se njegova majka venčala, i, opet, opet, i povrh svega: veselo, blago i punačko lice njegove žene, i stidljiva nada da će biti otac … i… ne, ne može biti! Ta ako su i Turci, nisu zverovi!

On se protrlja po čelu htevši razgnati ove misli.

— Majstor je, i bogzna kako, rad bio da se oždrebi — nastavljaše Blagoje gledajući neprestano u mesto na kome je kapetan još pri početku sedeo. — Dabogme! Jer to je hala, nije konj! E, ali tako…

Kapetan ga tako mirno slušaše kao onu šetalicu na sahatu. Ni ona, ni Blagoje nimalo mu ne smetahu da dalje nastavi svoje misli.

Opet je na starom mestu. Opet plamte kuće i po ulicama leže nagrđene lešine…

Tek oko ponoći on se izvali na klupu kraj prozora, bacivši najpre još jedan pogled na lampu koja sve slabije svjetljaše i sve grđe smrdijaše, i na Blagoja koji hrkaše turivši glavu međ’ noge i pruživši obe noge na red kao da drži uzdice.

Zalud se kapetan mučio da svede oči — san njegov behu okupili Čerkezi! Tek u samu zoru kao da malo pridrema, ali tad se začu kroz mrtvu noć ravnomerno lupanje točkova i uzvikivanje onih što mere vodu s prednjeg kraja lađe; pa onda pištaljka stade buditi uspavanu poslugu na staničnoj lađi. Kapetan skoči; sablja mu se otište i sa zveketom lupi o zemlju. I Blagoje se trže:

— Nećeš, bre! — reče on, i kao da ponovo povuče uzdice i ponovo zaspa.

Kapetan istrča napolje u sveže jutro. Jedva je disao. Neiskazan strah vladaše njime. On u trk dotrča do stanične lađe. Dokopa bačen alat s lađe koja dolazaše i stade vući sebi. I taman da zametne uže na kazuk, a u gomili sveta opazi jednu ženu koja izdiže više glave dete u povoju. Kapetan baci uže momcima, koji se čuđahu njegovu poslu, zanese se i malo što ne pade u vodu. I kad mu žena u onoj tišini i guranju pade na prsi i predade mu sina, prvo suze pa onda poljupci počeše padati na punačko detence koje se nimalo ne srđaše na svog dosad neviđenog oca.

I žena je plakala — to se već zna! I druga jedna postarija žena iza nje — i bez toga ne ide! I najzadi detence ototanji.

Oni brzo pređoše preko mosta i skloniše se u stranu praveći mesta drugim putnicima koji se gurahu zajedno sa svojim prtljazima, jer još ne beše nijednog kočijaša ni nosača.

Kapetan htede mnogo štošta pitati ženu, ali nikako da otpočne; naposletku mu se odreši jezik:

— Međer, ti si živa!

On je uhvati i steže za mišicu, kao htevši se uveriti.

— I ovaj mali! Ti, ti, vojniče? A što ti ja koješta nisam mislio! Bože, bože!

On obrisa lice rukavom, i držeći dete, nastavi:

— Znao sam, zacelo sam znao da ćeš doći. Tako sam baš u dlaku računao. A nana?

Tek u taj par on ugleda staru ženu i potrča joj ruci:

— Hvala bogu, samo kad ste vi svi živi i zdravi! Kad je sve dobro!

Stara žena briznu u plač:

— Daleko smo od dobra, moj sinko! Ostadosmo bez kuće i kućišta.

Kapetana kao da neka ledena ruka ščepa za srce; ali ta ruka isto tako naglo popusti, jer on u isti mah opazi kako se preko ćuprije kreće jedan čovek u prostom vojničkom odelu, a bez desne noge i leve ruke.

— Ćuti! — reče kapetan s užasom na licu. Brzo predade dete ženi, pa pritrča bogalju. Pothvati ga rukom ispod miške i pomože mu da zakorači jednu gredu koja se bila isprečila na mostu.

— Da nisi ti, vojniče, gazda-Blagojev sin? …

— Jesam, gospodine kapetane! — reče vojnik, sastavljajući nogu i štaku i dotaknuvši se po vojnički kape. Ali ga štaka izdade, i on se pridrža za jednu gospu s kučetom i zembilom koja vrisnu i odskoči u stranu.

— Tu ti je otac! Čekaj da mu kažem!

Kako beše tek zora, i putnici neodlučno stajahu na obali, to i nehotice svi obratiše pažnju ovoj sceni.

Kapetan otrča napred u mehanu da probudi Blagoja. Sve se raskloni u dva reda puštajući invalida: jedrog momka, s muškim licem i žalostivim osmehom oko usana. Sve beše u njega: i snaga, i zdravlje, i lepota; i, opet — ničega ne beše! Sve ličaše na razlupanu skupocenu porculansku vazu.

On pođe polako napred. Za njim pristade kapetanica s majkom i detetom, pa onda ostali svet, svi ćuteći kao u nekom svečanom sprovodu.

U taj par gologlav Blagoje istrča iz mehane.

Kapetan poskoči i dohvati ga za ruku:

— Stani! On je teško ranjen! Zdravo teško!

— Kako teško? Ko to kaže? … Evo, evo pisma!… Njegov drug Jole…

Zverajući na sve strane on potrča pored invalida i zaustavi se na kraju publike:

— Pa gdje je?

— Tata! — viknu vojnik milostivo okrećući se na jednoj nozi i podupirajući se štakom. — Tata! Ta evo me!

Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda — pa onda tresnu o zemlju.

Niko ne mišljaše da ide svojim poslom. Svi priskočiše, poprskaše ga vodom. Dama s kučetom i zembilom turi mu nekakve kapljice pod nos. Brzo ga povratiše i digoše na noge. On se prvo obrisa od vode kojom su ga polivali, pa onda zagrli sina, ali tako naglo kao da se bojao da će mu pobeći!

Dugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oči, ne smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad noga bila.

— Hvala bogu, samo kad si živ! Sve će opet dobro biti. Ovo — on rukom napipa štaku — ovo će narod pozlatiti. Je li tako, braćo?

Svi priskočiše odobravajući.

— Evo, ja, — reče kapetan — ja prvi dajem… — on stade preturati špagove, ali nađe samo nekoliko krajcara — ja, evo, dajem sahat i lanac. Na!

— Hvala, gospodin-kapetane! — reče vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. — Drži, tata! Ja nemam druge ruke.

— Evo, i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata — reče Stevo praktikant.

— Hvala, braćo! Drži, tata!

— Evo ti da kupiš duvana! — reče Marinko magazadžija i pruži mu nekoliko dukata.

Vojnik, s mukom pridržavajući štaku, skide kapu i podmetnu je magazadžiji da turi u nju novce.

— Hvala, braćo! Drži, tata!

Blagoje uze kapu u obe ruke, metnu u nju sahat, lulu i dukate.

Narod poče redom spuštati u kapu. Među putnicima beše braće Rusa, sa onom, kako oni vele, „širokom naturom”. Oni nemilice davahu.

Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa „hvala, braćo!”, „hvala, braćo!”, ali mu glas postajaše sve više i više zagušljiv. Te dve reči počeše dobivati odsutan ritam, kao u slepaca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti, sa svom snagom nepokolebljivog uverenja, da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša.

— Gle, gle ti njega! — reče Blagoje. — Zbog takve sitnice pa plače! Pa šta mi je to! Jedna noga! Ej, hej! Sve će to opet… — on umalo ne reče „narasti”, ali se ustavi: — Sve će to opet… Ama je li ti ja kažem da će to sve narod pozlatiti?

Pa onda, ujedared, i sam briznu u plač.

— A šta će mi sve ovo?

On baci preda se na zemlju kapu s poklonima i kao lud pogleda u nebo kao da odozgo čeka odgovora.

— Hajdemote odavde! — reče kapetanica. — Ovde je nesreća, a mi… — onda pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta… — mi smo, hvala bogu, srećni i presrećni!

Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varoš. Ljudi dobra srca činili su im donekle poklone, ali sve na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dužnost, i sažaljenje, i ne možeš ga više poznati, kao ni Topuzova vranca koji je nekad dobivao svaku trku, a sad okreće suhaču.

* * *

Kapetan je opet ozidao kuću na istome mestu u Knjaževcu. Pokrio ju je, istina kao što se to kaže, hartijom, ali mu je žena vesela i sinčić zdrav, i čupa ga već za brkove.

Blagoje je još donekle govorio: „Sve će to narod pozlatiti!” Posle je okrenuo na: „Sve će to tebi bog platiti!” Naposletku se propije i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržavanje iz invalidskog fonda i — prosi!

Možete mu, ako ćete, udeliti.

Ovo je moj prilog!

 

(1882)

Laza K. Lazarević