Категорија: Priče / Pripovetke

Radoje Domanović – VOĐA

Radoje Domanović – VOĐA / Pripovetka iz 1901. godine

VOĐA

— Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore, pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu, kakvu valjda niko nikad nije zapamtio.

— Dokle ćemo se mi ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez ‘rane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj, pa da se krenemo u beli svet tražiti bolju i plodniju zemlju, jer se ovako ne može živeti.

Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde je i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas, ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali, malo-pomalo, oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.

Slušaoci, bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesna pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.

— Tako, tako je!.. — zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.

— Je li b..l..i..z..u..? — ču se razvučen šapat iz jednog ugla.

— Braćo! — otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. — Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?… Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.

— Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! — zašušta šapat, i masa pođe nekud, ne misleći kuda.

— Stanite, braćo, kuda ćete? — i opet će onaj prvi govornik. — Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore, mesto da se spasemo. Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i naprečim putem.

— Da izaberemo, odmah da izaberemo!.. — ču se sa sviju strana.

Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može čuti. Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše za ruke sva dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore.

— Braćo! — ističe se odjednom jedan jači glas i nadmaši ostale promukle, tupe glasove. — Mi ovako ne možemo ništa učiniti. Svi govorimo i niko nikog ne sluša. Biramo Vođu! Pa koga bi to između nas i mogli izabrati? Ko je između nas putovao i zna putove? Mi se svi dobro znamo, i ja prvi se ne bih smeo sa svojom decom poveriti nijednome ovde na ovom zboru. Nego, kažite vi meni koji poznaje onoga putnika tamo, što od jutros sedi u hladu kraj puta?…

Nastade tišina, svi se okretoše nepoznatome i uzeše ga meriti od glave do pete.

Čovek onaj, srednjih godina, mrka lica, koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brade, sedi, ćuti kao i dotle, i nekako zamišljeno lupka debelim štapom po zemlji.

— Juče sam ja video ovoga istog čoveka sa jednim dečkom. Uhvatili se za ruke i idu ulicom. Sinoć onaj dečko otišao nekud kroza selo, a ovaj sam ostao.

— Ostavi, brate, te sitnice i ludorije, da ne gubimo vremena. Ko je, da je, on je putnik izdaleka, čim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna dobro najpreči i najbolji put da nas povede. Kako ga ja cenim, izgleda da je vrlo pametan čovek, jer neprestano ćuti i misli. Drugi bi se, brzoplet, već deset puta dosad umešao među nas, ili počeo ma s kim razgovor, a on toliko vremena sedi sam samcit i samo ćuti.

— Dabogme, ćuti čovek i misli nešto. To ne može biti druge, nego je vrlo pametan — zaključiše i ostali — pa uzeše opet zagledati stranca, i svaki na njemu i njegovu izgledu otkri poneku sjajnu osobinu, poneki dokaz njegove neobično jake pameti.

Ne provede se mnogo razgovora, i svi se saglasiše da bi najbolje bilo da umole ovog putnika, koga im je, kako vele, sam Bog poslao da ih povede u svet da traže bolji kraj i plodniju zemlju, da im bude vođ, a oni da ga bezuslovno slušaju i pokoravaju mu se. Izabraše iz svoje sredine desetoricu koji će otići strancu, te mu izneti pobude zbora i svoje bedne prilike, i umoliti ga da se primi za vođa.

Otidoše ona desetorica, pokloniše se smerno pred mudrim strancem, i jedan od njih uze govoriti o neplodnom zemljištu njihova kraja, o sušnim godinama o bednom stanju u kome se nalaze, i završi ovako:

— To nas nagoni da ostavimo svoj kraj i svoje kuće, pa da pođemo u svet tražiti bolji zavičaj. I baš sad kada padosmo na tako srećnu misao, kao da se i Bog smilova na nas, te nam posla tebe, mudri i vrli stranče, da nas povedeš i spaseš bede. Mi te u ime svih stanovnika molimo da nam budeš vođ, pa kud god ti, mi za tobom. Ti znaš putove, ti si svakako i rođen u srećnijem i boljem zavičaju. Mi ćemo te slušati i pokoravati se svakoj naredbi tvojoj. Hoćeš li, mudri stranče, pristati da spaseš tolike duše od propasti, hoćeš li nam biti vođa?

Mudri stranac za sve vreme tog dirljivog govora ne podiže glavu. Ostade do kraja u istom položaju kako ga i zatekoše: oborio glavu, namršten, ćuti, lupka batinom po zemlji i — misli. Kad se govor završi, on, ne menjajući položaj, kratko i lagano procedi kroza zube:

— Hoću!

— Možemo li, dakle, poći s tobom tražiti bolji kraj?

— Možete! — produži mudri stranac ne dižući glave.

Sad nastade oduševljenje i izjave zahvalnosti, ali na to mudrac ne reče ni reči.

Saopštiše zboru srećan uspeh, dodajući kako tek sad vide kakva velika pamet leži u tom čoveku.

— Nije se ni makao s mesta, niti glave podiže bar da vidi ko mu govori. Samo ćuti i misli; na sve naše govore i zahvalnosti svega je dve reči progovorio.

— Pravi mudrac!… Retka pamet!… — povikaše veselo sa sviju strana, tvrdeći kako ga je sam Bog kao anđela s neba poslao da ih spase. Svaki bejaše tvrdo uveren u uspeh pored takvog vođe, da ga ništa na svetu ne bi moglo razuveriti.

I tako na zboru bi sad utvrđeno da se krenu još sutra zorom.

Sutradan se iskupi sve što imaše odvažnosti da pođe na daleki put. Više od dve stotine porodica dođe na urečeno mesto, a malo ih je još i ostalo da čuvaju staro ognjište.

Tužno je pogledati tu masu bednog stanovništva, koje ljuta nevolja nagoni da napusti kraj u kome su se rodili i u kome su grobovi predaka njihovih. Lica njihova koštunjava, iznemogla, suncem opaljena; patnja je dugim nizom mučnih godina ostavljala traga na njima i izrazu dala sliku bede i gorkog očajanja. Ali se u ovom trenutku u njihovim očima ogledaše prvi zračak nade, ali i tuge za zavičajem. Ponekom starcu se slila suza niz smežurano lice, uzdiše očajno, vrti glavom s puno neke slutnje, i radije bi ostao da pričeka još koji dan, pa da i on ostavi kosti u tom kršu, nego li da traži bolji zavičaj; mnoge od žena glasno nariču i opraštaju se sa umrlima, kojima gobove ostavljaju; ljudi se otimaju da se i sami ne bi raznežili i viču: „Dobro, hoćete li da i dalje gladujemo u ovom prokletom kraju i da živimo po ovim udžericama?“ A i oni bi sami čisto hteli da ceo taj prokleti kraj i one bedne kućice ponesu, da se može kako, sobom.

Graja i galama kao u svakoj masi. Uznemireni i ljudi i žene, a i deca što ih majke nose na leđima, u ljuljkama, udarila u ciku; uznemirila se nekako čak i stoka. Stoke malo i imaju, ali, tek, tu je poneka kravica, poneko mršavo, čupavo kljuse s velikom glavom i debelim nogama, na koga su natovarili vazda nekih ponjava, torbi, ili po dve vreće preko samara, pa se siroto povodi pod teretom, a opet se drži u sili, pa zarže pokadšto; neki, opet, natovarili magare; dečurlija vuku pse o lancima. Tu je, dakle, razgovor, vika, psovka, kuknjava, plač, lavež, rzanje, pa čak je i jedan magarac dva-triput njaknuo, ali vođa ni reči da progovri, kao da ga se cela ta masa i vreva ništa ne tiče. Pravi mudrac!

On jednako sedi oborene glave, ćuti i misli, i ako tek pljucne pokatkad, to mu je sve. Ali mu je baš zbog takvog držanja popularnost narasla tako, da je svaki bio u stanju skočiti, što kažu, za njim i u vatru i u vodu. Među mnogima mogao se čuti otprilike ovakav razgovor:

— More, srećni smo te naiđosmo na ovak’a čoveka, a da smo bez njega pošli, ne dao bog, zlo i naopako, propali bismo! To je pamet, moj brate! Samo ćuti, reči još nije progovorio! — reći će jedan, pa pogleda sa strahopoštovanjem i ponosom u vođu.

— Šta ima da govori? Ko govori taj malo što misli. Mudar čovek, razume se, pa samo ćuti i nešto misli!.. — dodade drugi, pa i on sa strahopoštovanjem pogleda vođu.

— Pa, ono, nije ni lako voditi ovoliki svet! I mora da misli kad je primio na sebe toliku dužnost! — opet će prvi.

Dođe vreme polasku. Čekali su malo ne bi li se još ko prisetio da pođe s njima, ali, kako nikog ne beše, nije se moglo dalje oklevati.

— Hoćemo li se krenuti? — pitaju vođu.

On ustade bez reči.

Uz vođu se odmah grupisaše najodvažniji ljudi da mu se nađu u nesrećnu slučaju i da ga čuvaju da mu se ne bi desila kakva opasnost.

Vođa svojski namršten, oborene glave, koraknu nekoliko puta, mašući dostojanstveno štapom ispred sebe, a masa krete za njim i viknu nekoliko puta: „Živeo!“ Vođa koraknu još nekoliko koraka i udari u plot od opštinske zgrade. Tu, naravno, stade on, stade masa. Vođ izmače malo i lupi dva-triput štapom po plotu.

— Šta ćemo? — pitaju.

On ćuti.

— Šta: šta ćemo? Obaljuj plot! To ćemo! Vidiš da čovek daje štapom znak šta treba raditi! — viknuše oni što su uz vođu.

— Eno vrata, eno vrata! — viču deca i pokazuju vrata, koja su ostala na protivnoj strani.

— Pssst, mir, deco!

— Budite bog s nama, šta se čini! — krste se neke žene.

— Ni reči, on zna šta treba. Obaljujmo plot!

Za tili časak puče plot, kao da ga nije ni bilo.

Prođoše.

Nisu makli ni sto koraka, a vođa zapadne u neki veliki trnjak, i zastade. S mukom se iščupa natrag i uze štapom udarati to levo, to desno. Stoje svi.

— Pa šta je sad opet? — viču oni pozadi.

— Da se probija trnjak! — viknuše opet oni uz vođa.

— Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! — viču deca, pa i mnogi ljudi iz pozadine.

— Eto puta, eto puta! — rugaju se gnevno oni uz vođa. — A ko li zna kud on vodi, slepci jedni? Ne mogu svi zapovedati. On zna kud je bolje i preče! Provaljujmo trnjak!

Navališe provaljivati.

— A jaoj! — zavapi poneko kome se zabije trn u ruku ili ga šine ostruga po licu.

— Nema, brajko, ništa bez muke. Valja se i pomučiti ako mislimo uspeti — odgovaraju na to najodvažniji.

Probiše posle mnogih napora trnjak i pođoše dalje.

Išli su neko kratko vreme i naiđoše na neke vrljike.

Obališe i njih, pa pođoše dalje.

Malo su prešli toga dana, jer su još nekoliko manjih, sličnih prepona morali savlađivati, a uz mršavu hranu, jer neko je poneo suva ‘leba i nešto malo smoka uz ‘leb, poneko samo ‘leba da bar ovda-onda zalaže glad, a poneki ni ‘leba nije imao. Dao bog još letnje vreme, te se bar gdegde nađe koja voćka.

Prvi dan, tako, pređoše malo, a osećahu mnogo umora. Opasnosti velike ne ukazaše se, pa i nesrećnih slučajeva ne beše. Naravno da se pri tako velikom preduzeću ovo mora računati u sitnice: jednu ženu ošinuo trn po levom oku, te je privila vlažnu krpu, jedno dete udarila vrljika preko nožice, pa ramlje i jauče; jedan starac se sapleo na ostrugu, pao i uganuo nogu, previli su mu tucan crni luk, a on junački trpi bol i ide dalje odvažno za vođom, oslanjajući se na štap. (Mnogi su, doduše, govorili da čiča laže kako je uganuo nogu, već se samo pretvara, jer je rad da se vrati natrag.) Najzad, malo ko da nema trn u ruci, ili da nije ogreben po licu. Ljudi junački trpe, žene proklinju čas kad su pošle, a deca, kao deca, plaču, jer ne pojme kako će se pogato nagraditi ta muka i bol.

Na preveliku sreću i radost sviju, vođi se ništa nije desilo. Ono, ako ćemo pravo, njega najviše čuvaju, ali tek, tek — ima čovek i sreće.

Na prvom konaku se pomoliše i zahvališe Bogu što su prvi dan srećno putovali i što im se vođi nije nikak’o, pa i najmanje zlo dogodilo. Zatim će uzeti reč jedan iz one grupe najodvažnijih. Preko lica mu stoji masnica od ostruge, ali se on na to ne osvrće.

— Braćo! — poče on. — Evo smo, hvala bogu, već jedan dan prevalili srećno. Put nije lak, ali moramo savladati junački sve prepone, kad znamo da nas ovaj mučni put vodi sreći našoj. Neka nam Bog milostivi sačuva vođu od svakog zla da bi nas i dalje ovako uspešno vodio…

— Sutra ću izgubiti, ako je tako, i ovo drugo oko!… — progunđa ljutito ona žena.

— Ajaoj noga! — prodera se čiča, oslobođen tom primedbom ženinom.

Deca već stalno kenjkaju i plaču, i jedva ih majke utišavaju da bi se čule reči govornikove.

— Jest, izgubićeš drugo oko — planu govornik — pa neka oba izgubiš. Ništa to nije da jedna žena izgubi oči za ovako veliku stvar. To je sramota! Misliš li na dobro i sreću svoje dece? Neka polovina nas propadne za ovu stvar, pa ništa. Čudna mi čuda jedno oko. Šta će ti oči, kad ima ko za nas gleda i vodi nas reći? Valjda ćemo zbog tvoga oka i čičine noge napustiti ovo plemenito preduzeće.

— Laže čiča! Laže čiča, pretvara se samo da se vrati! — čuše se glasovi sa sviju strana.

— Kome se, braćo, ne ide — opet će govornik — neka se vrati, a ne da kuka i buni druge ljude. Što se mene tiče, ja ću za ovim mudrim vođom ići dok me traje.

— Svi ćemo, svi za njim dok nas traje.

Vođ je ćutao.

Ljudi ga opet uzeše zagledati i šaputati:

— Samo ćuti i misli!

— Mudar čovek!

— Gle, kako je njemu čelo!

— I namršten jednako.

— Ozbiljan!

— Kuražan je, vidi se po svemu.

— Kuražan, mani ga: plot, vrljike, trnjake, sve to skrši. Samo tek namršten onako lupi štapom i ne govori ništa, a ti onda gledaj šta ćeš.

Tako prođe prvi dan, a sa istim uspehom prođe još nekoliko dana. Ništa od veće važnosti, same sitnije prepone: stropoštaju se u jendek, u jarugu, udare na vrzinu, na ostrugu, na bocu, slomije po nekoliko njih nogu, ili ruku, razbije poneko glavu, ali se sve te muke podnose. Neki su starci propali, ali su stari i bili. „Pomrli bi da su i u kući sedeli, a kamoli na putu!“ — rekao je onaj govornik, te ohrabrio svet da ide dalje. Nekoliko manje dece od godine-dve dana propalo je, ali stegli su srce roditelji, jer tako je bog hteo, a i žalost je manja što su deca manja: „To je manja žalost, a ne dao bog da roditelji čekaju da gube decu kad prispeju za udaju i ženidbu. Kad je tako suđeno, bolje što pre, jer manje i žalosti!“ — tešio je opet onaj govornik. Mnogi ramlju i gegaju, neki zavili marame preko glave i ‘ladne obloge metnuli na čvoruge, neki nose ruku o marami: svi se podrpali i pocepali, pa im vise dronjci s odela, ali ipak se ide srećno dalje i dalje. Sve bi to lakše podnosili, ali ih je i glad često mučila. Ali, napred se mora.

Jednog dana se desi nešto važnije.

Vođa ide napred, uz njega najodvažniji (manje dvojica. Za njih se ne zna gde su. Opšte je mišljenje da su izdali i pobegli. Jednom je prilikom onaj govornik i govorio o njihovom sramnom izdajstvu. Malo ih je koji drže da su propali u putu, ali ćute i mišljenje ne kazuju, da se svet ne plaši), pa onda redom ostali. Najedared se ukaza grdno velika i duboka kamenita jaruga — pravi ambis. Obala tako trma, da se nije smelo ni koračiti napred. I odvažni zastadoše i pogledaše vođu. On, oborene glave, namršten i zamišljen ćuti i odvažno korača napred lupkajući štapom pred sobom to levo, to desno, po svom poznatom običaju, a to ga je, kako mnogi vele, pravilo još dostojanstvenijim. Nikoga on ne pogleda, ništa ne reče, na njegovom licu nikakve promene, ni traga od straha. Sve bliže ambisu. Čak i oni najhrabriji od najhrabrijih došli u licu bledi kao krpa, a niko ne sme ni reči da primeti pametnom, oštrom i odvažnom vođi. Još dva koraka, pa je vođa do ambisa. U smrtnom strahu, razrogačenih očiju, stukoše svi, a najodvažniji taman da zadrže vođa, pa makar se ogrešili o disciplunu, a on u tom koraknu jedanput, drugi put, i strmeknu u jarugu.

Nastade zabuna, kuknjava, graja, ovlada strah. Neki čak počeše bežati.

— Stanite, kuda ste nagli, braćo! Zar se tako drži zadata reč? Mi moramo napred za ovim mudrim čovekom, jer on zna šta radi; nije valjda lud da sebe upropasti. Napred za njim! Ovo je najveća, ali možda i poslednja opasnost i prepona. Ko zna da još tu iza te jaruge nije kakva divna plodna zemlja, koju je Bog nama namenio. Napred samo, jer bez žrtava nema ničega! — Tako izgovori onaj govornik i koraknu dva koraka napred, te ga nestate u jaruzi. Za njim oni najodvažniji, a za ovima jurnuše svi.

Kuknjava, stenjanje, kotrljanje, ječanje po strmoj obali one gdne rupčage. Bi se zakleo čovek da niko živ, a kamoli zdrav i čitav, iziće ne može iz tog ambisa. Ali tvrd je čovečji život. Vođa je imao retku sreću, te se pri padu zadržao, kao i uvek, na nekom džbunu, te se nije povredio, a uspeo je da se polako iskobelja i iziđe na obalo.

Dok se dole razlegaše kuknjava i lelek, ili se čujaše potmulo stenjanje, on seđaše nepomičan. Ćuti samo i misli. Neki dole ugruvani i rasrđeni počeše ga i psovati, ali se on ni na to ne osvrtaše.

Koji su se srećnije skotrljali i zaustavili se gde na džbun, ili drvo, počeše s mukom izaziti iz jaruge. Neko slomio nogu, neko ruku, neko razbio glavu, pa ga krv zalila po licu. Kako ko, tek niko čitav, sem vođe. Gledaju vođu mrko, popreko, i stenju od bola, a on ni glave da digne. Ćuti i misli, kao svaki mudrac!

Prošlo je još vremena. Broj putnika sve manji i manji. Svaki dan odnese po nekog; neki su napuštali takav put i vraćali se natrag. Od velikog broja putnika zaostade još dvaestak. Svakom se očajanje i sumnja ogleda na mršavu, iznemoglu licu od napora i gladi, ali niko ništa više ne govori. Ćute kao i vođa, i idu. Čak i onaj vatreni govornik maje očajno glavom. Težak je to put bio.

Iz dana u dan se i od ovih poče broj smanjivati i ostade desetak druga. Lica još očajnija, a celim putem se, mesto razgovora, čuje kukanje i ječanje.

Sad više behu nakaze nego ljudi. Idu na štakama, obesili ruke o marame što su vezane oko vrata. Na glavi sila od prevoja, obloga, tiftika. I ako bi baš i hteli prinositi nove žrtve, nisu mogli, jer na telu gotovo i ne beše mesta za nove rane i uboj.

Izgubili su već i veru i nadanje i oni najodvažniji i najčvršći, ali idu ipak dalje, to jest miču se na neki način sa teškim naporima uz kukanje i stenjanje od bola. Pa i šta bi, kad se natrag ne može. Zar tolike žrtve, pa sad napustiti put?!

Sumračilo se. Gegaju tako na štakama, dok tek pogledaše, a vođe nema pred njima. Još po jedan korak, pa svi opet u jarugu.

— A jaoj, noga!.. A jaoj, majko moja ,ruka!.. A jaoj! — razleže se kuknjava, a zatim samo krljanje, ječanje i stenjanje. Jedan je potmuo glas psovao čak i dičnog vođu, pa umuče.

Kad se svanulo, a vođa sedi onako isto kao i onoga dana kad ga izabraše za vođu. Na njemu se ne opažaju nikakve promene.

Iz jaruge izbaulja onaj govornik, a za njim još dvojica. Obazreše se oko sebe onako nagrđeni i krvati da vide koliko ih je ostalo, ali samo je još njih trojica. Smrtni strah i očajanje ispuni njihovu dušu. Predeo neopoznat, brdovit, go kamen, a puta nigde. Još pre dva dana su prešli preko puta i ostavili ga. Vođa je tako vodio.

Pomisliše na toliko drugove i prijatelje, na toliku rodbinu, koja propade u tom čudotvornom putu, pa ih obuze tuga, jača od bola u osakaćenim udovima. Gledahu rođenim očima svojim rođenu propast.

Onaj govornik priđe vođi i poče govoriti iznemoglim, ustreptalim glasom, punim bola, očajanja i gorčine.

— Kuda ćemo?

Vođa ćuti.

— Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom, ostavivši kuće i grobove naših predaka, ne bi li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko naj je još ostalo.

— Pa zar niste svi na broju? — procedi vođa, ne dižući glave.

— Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze.

— Ne mogu da pogledam!…

— Zašto?!

— Slep sam!

Nastade tajac.

— Jesi li u putu vid izgubio?

— Ja sam se i rodio slep.

Ona trojica oboriše očajno glave.

Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće; po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazdug šušte gavranova krila i razleže se zloslutno graktanje. Sunce sakriveno oblacima, koji se kotrljaju i jure žurno nekud dalje, dalje.

Ona se trojica zagledaše u smrtnom strahu.

— Kuda ćemo sad? — procedi jedan grobnim glasom.

— Ne znamo!

 

Radoje Domanović

Citat iz pisma koje je Radoje Domanović napisao uredniku Letopisa Milanu Saviću, 31. Januara 1901. godine. Te iste godineje i štampana pripovetka Vođa.

„Što velite da gledamo sve crne stvari? Ja lično gledam i druge, ali pri ovakvim našim prilikama držim da je krajnje vreme da se prestane s ulepšavanjem stvari. Kad ko ima zarazne rane, treba na njih ukazati, to Je preča dužnost nego ih prikrivati da se ko ne gnuša. Ima i lepih stvari, ali manje nego ružnih, a i od to malo lepih stvari greota je praviti larmu i preuveličavati ih dotle da u zemlji koja pada ekonomski i materijalno izgleda kako u njoj teče med i mleko. Pričati kako je sve lepo, pošteno, iskreno, valjano, i kmet, i pop, i pandur, i ministar, a u stvari sam jad i nevolja kud god se čovek okrene, kud okom pogleda, pa ne ukazivati na sve to, u svakoj prilici, kad god čoveka zaboli srce da što kaže, bilo bi greota, bilo bi neiskreno.“ 

Miroslav Mika Antić – ZAVIČAJ

ZAVIČAJ – Miroslav Mika Antić / Iz knjige Draška Ređepa ULEPŠAVANJE NEVIDLJIVOG – Hagiografija o Miroslavu Antiću / Tekst:

Zašto me stalno navlače na taj zavičajni krevet? Da li se to još zove Prokrustova postelja?

I to rade svi, redom.

Kad im treba uži krug, onda sam iz Mokrina, naš čovek.

Kad gledamo takozvane regije, onda sam obavezno Banaćanin.

Kad jednoj pokrajini treba himna, onda me časom proglase autentičnim i takoreći prvorođenim Vojvođaninom.

Kad sam u Bernu ili Budimpešti, na prijemima u našim ambasadama, ili u klubovima naših radnika u Austriji ili Švedskoj, nema sumnje da sam jugoslovenski pesnik.

Zavičaji su zavidni na moj sopstveni zavičaj, koji nije moguće pronaći ni u jednom udžbeniku iz geografije.

Nisam ja ni Homer, ni Pero Zubac da imam zavičaja koliko hoćeš. Ali, što bi rekla Gordana Divjak — Arok, možda sam po ćudi, ovako prek i nezgodan, ipak Sremac.

A zna se: Kad su Sremci krenuli, snove su pokrenuli.

Nemoj još i ti da mi nudiš zavičaj kao otok za brodolomnike.

Pričao si mi kako kod Saltikova – Ščedrina, u Pošehonskoj starini, ima detalj u kojoj je opisan razgovor majke i ćerke u jednoj od onih malenih, starinskih, drvenih kuća u Moskvi. Sitnoposednici, plemići, stigli su, u toku sezone, iz neke gubernije. Čekaju se, a pomalo i stižu, pozivi za balove.

Ženidba i udadba!

I tada, dobro sam ti upamtio priču, ćerka pita majku: „Da li da opere vrat za veliki ili mali dekolte?“

E, sad, moram da kažem da ja nemam zavičaj čas za mali, čas za veliki dekolte!

Časna reč.

Časna britva i molitva!

Miroslav Mika Antić

„Moj dom je moja zemlja, a ona je na nebu. Moj dom je, dakle, nebo. A ono je u svemiru. Moj dom je, dakle, vasiona. A ona je u mojoj glavi. Znači da nemam drugog zavičaja, sem sebe.“ – Miroslav Mika Antić

Iz knjige Draška Ređepa ULEPŠAVANJE NEVIDLJIVOG – Hagiografija o Miroslavu Antiću

Video: Tekst govori Boško Petrov

Horhe Luis Borhes – ABTU I ANET

 

Horhe Luis Borhes – ABTU I ANET / Priča, Knjiga o izmišljenim bićima /

ABTU I ANET

Prema egipatskoj mitologiji, Abtu i Anet su dve istovetne i svete ribe koje plivaju ispred lađe boga Sunca Raa, kako bi ga upozorile na bilo kakvu opasnost.

Danju lađa plovi nebom, iz smera izlazećeg sunca ka zalasku; noću plovi pod zemljom, u suprotnom smeru.

Horhe Luis Borhes

 

Horhe Luis Borhes – PARABOLA O SERVANTESU I KIHOTU

Horhe Luis Borhes – PARABOLA O SERVANTESU I KIHOTU / Kratka priča, Parabola / Kao prozni pisac, Borhes je – kako ističe A. Moroa – veliki pisac malih dela: kratkih priča, alegorija i parabola. Kratke priče obuhvaćene su zbirkama MaštarijeSveopšta istorija beščašća,  Alef

PARABOLA O SERVANTESU I KIHOTU

Sit španske zemlje, stari kraljev vojnik potražio je utehu u širokim Ariostovim prostorima, u mesečevoj dolini gde protiče vreme traćeći snove i u zlatnom kipu Mahomekoji je ukrao Montalban.

Blago se podsmehujući samom sebi, izmislio je jednog lakovernog čoveka koji je, ushićen čitanjem o čudima, pošao u potragu za junačkim podvizima i čarolijama po prozaičnim predelima koji su se zvali Toboso i Montiel.

Izgubivši bitku sa stvarnošću, sa Španijom, Don Kihot je umro u svom rodnom mestu oko 1614. godine.

Migel de Servantes nadživeo ga je vrlo malo.

Cela ta zbrka se za obojicu, za onoga koji je sanjao i onoga koji je u snu nastao, svela na sukob dva sveta: nestvarnog sveta viteških romana i prozaične španske svakodnevice  XVII veka.

Nisu ni slutili da će godine izgladiti sukob, nisu ni slutili da će Manča, Montiel i ispijena vitezova figura za buduća pokolenja biti ne manje poetična no Sinbadovi doživljaji ili široki Ariostovi prostori.

Zato što se početak i kraj književnosti susreću u mitu.

 

Klinika Devoto, januar 1955.

Horhe Luis Borhes

 

Prevod: Krinka Vidaković Petrov

Horhe Luis Borhes – BORHES I JA

Horhe Luis Borhes – BORHES I JA / Kratka priča / Kao prozni pisac, Borhes je – kako ističe A. Moroa – veliki pisac malih dela: kratkih priča, alegorija i parabola. Kratke priče obuhvaćene su zbirkama Maštarije, Sveopšta istorija beščašćaAlef

BORHES I JA

Što god se dogodi, dogodi se onom drugom Borhesu.

Ja se šetam po Buenos Ajresu zastajkujući, možda mehanički, da osmotrim svod neke kapije i vrata s kovanim gvožđem; vesti o Borhesu stižu mi poštom, a nailazim na njegovo ime u profesorskim konkursima iliu biografskim leksikonima.

Volim peščane satove, mape, topografiju XVIII veka; etimologije, ukus kafe i Stivensonovu prozu: onaj drugi voli iste stvari, ali to ispoljava na tako tašt način kao neki glumac.

Preterao bih kada bih rekao da se nalazimo u neprijateljstvu: ja živim, predajem se životu da bi Borhes mogao stvarati svoja dela, koja me opravdavaju pred svetom.

Ne košta me da priznam da je on napisao po neku vrednu stranicu, ali ti listovi ne mogu me spasti jer dobro više možda ne pripada nikome, čak ni njemu, već jeziku ili tradiciji.

Što se ostalog tiče, meni je suđeno da se zauvek izgubim da bi samo neki trenutak mene preživeo u onom drugom.

Malo-pomalo ljudi mu u svemu čine ustupke mada je meni dobro poznat njegov perverzni običaj izmišljanja i preuveličavanja.

Spinoza je shvatio da sve što postoji teži da očuva svoju suštinu; kamen želi da večno bude kamen, a tigar da večno bude tigar.

Ja ću ostati u Borhesu a ne u sebi (ako sam ja uopšte neko), mada se manje prepoznajem u njegovim knjigama no u mnogim drugim delima ili tananom zvuku gitarinih struna.

Pre mnogo godina, pokušao sam da ga se oslobodim prelazeći s mitologije predgrađa na igru s vremenom i beskrajem; ali sada su to Borhesove igre te ću morati da smislim nešto novo.

Moj život se tako pretvorio u bekstvo, ja sve gubim, sve pada u zaborav ili prelazi onom drugom.

 

Ne znam koji je od nas dvojice napisao ovaj zapis.

Horhe Luis Borhes

Prevod: Krinka Vidaković Petrov

Laza К. Lazarević

Lekar i pisac, Laza K. Lazarević, rođen  1851. godine u Šapcu. Naslov jedne od devet njegovih pripovedaka „Sve će to narod pozlatiti” izgovara se u našem narodu kao poslovica.

Iako je živeo samo četrdeset godina stigao je da završi prava i medicinu (u Berlinu je odbranio doktorsku tezu iz medicinskih nauka), da piše naučne radove, prevodi Darvina, Gogolja, Faradeja i Černiševskog, da se bavi književnim stvaralaštvom i postane jedno od naznačajnijih imena srpskog realizma.

Učinio je mnogo na suzbijanju epidemije pegavca u selu Koraćica na Kosmaju, bio je primarijus unutrašnjeg odeljenja Opšte državne bolnice od kojeg je napravio kliniku sa laboratorijom, otvorio je prvo gerijatrijsko odeljenje u svetu, bio naš prvi neurolog, imao i privatnu praksu, bio lični lekar kralja Milana, ali je lečio besplatno siromašne, čak im i kupovao lekove. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1888. godine.

U njegovom Šapcu svake godine se održavaju „Lazini dani”.

„Ja od svoga srca ne načinih čelik kad je ono mekše od pamuka.” (Laza K. Lazarević u pismu Stojanu Novakoviću 1872. godine)

PRIPOVETKE:

PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE

SVE ĆE TO NAROD POZLATITI

ŠVABICA

 

Prva Lazarevićeva originalna pripovetka ŠVABICA, otpočeta verovatno još 1875. g. u Berlinu, ostala je posle njegove smrti u rukopisu nedovršena. Objavljena je prvi put u prvoj svesci njegovih Pripovedaka u izdanju Srpske književne zadruge br. 46, 1898. g.

Njegova prva štampana pripovetka, PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE, pojavila se u Srpskoj zori, br. 7-8, 1879. g. pod naslovom Zvona s crkve u N.; druga, Školska ikona, objavljena u Slovincu, br. 5, 1880. g. pod naslovom Školska ikona u našem selu.

Ostale su štampane u časopisu Otadžbina: U dobri čas hajduci (1880), Na bunaru (1881), Verter (1881), SVE ĆE TO NAROD POZLATITI (1882) i Vetar (1889).

Pripovetka On zna sve pojavila se zasebno u izdanju Srpske akademije nauka 1890. g.

Posle Lazarevićeve smrti ostalo je u rukopisu osam nedovršenih pripovedaka, odlomaka: Na selo, Tešan, Sekcija, Vučko, Baba Vujka, Stojan i Ilinka, Pobratimi i U tuđem svetu. Sedam od njih objavio je prvi put Lj. Jovanović u drugoj svesci Lazarevićevih Pripovedaka u izdanju Srpske književne zadruge br. 53, 1899., osmu, U tuđem svetu, Jeremija Živanović u Lazare-
vićevim Celokupnim delima u izdanju zemunskog Napretka 1912. g.

BIOGRAFSKI PODACI

1851 — 1. maja, rođen u Šapcu; otac Kuzman, trgovac; mati Jelka, kći šabačkog kujundžije Milovana Milovanovića.

1857 — polazi u osnovnu školu u Šapcu.

1860 — završava osnovnu školu u Šapcu.

1860 — polazi u I razred gimnazije u Šapcu.

1866 — završava TU razred gimnazije u Šapcu i prelazi u Beograd u višu gimnaziju.

1867  — završava višu gimnaziju; upisuje se na Pravni odsek Velike škole u Beogradu; izabran za sekretara studentskog udruženja „Pobratimstvo“.

1871 — dobija stipendiju srpske vlade za studiranje medicine u Parizu i odmah je gubi zbog učešća u štrajku studenata; juna meseca završi pravne studije; praktikant u Ministarstvu prosvete,

1872 — dobija stipendiju srpske vlade i odlazi u Berlin kao student medicine.

1876-1878 — za vreme srpsko-turskih ratova, lekarski pomoćnik u vojsci.

1878 — vraća se u Berlin.

1879 — završi u Berlinu studije; postaje lekar Beogradskog okruga.

1881 — ženi se Poleksijom, ćerkom Nikole Hristića; postaje primarijus Opšte državne bolnice u Beogradu.

1885 — rezervni sanitetski major pri Glavnom štabu u srpsko-bugarskom ratu.

1888 — izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka.

1889 — sanitetski potpukovnik i lični lekar kralja Milana.

1890 — 7. januara umro od tuberkuloze.

BIBLIOGRAFIJA

Šest pripovedaka (Prvi put s ocem na jutrenje, Školska ikona, U dobri čas hajduci, Na bunaru, Verter, Sve će to narod pozlatiti), Kraljevsko-srpska državna štamparija, Beograd, 1886.

Pripovetke I – II, Srpska književna zadruga 46, 53, Beograd, 1898—1899.

Celokupna dela, Srpski klasični pisci 2, „Napredak“, Zemun, 1912.

Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Beograd, 1929.

Sabrana dela I, Srpski pisci, Prosveta, Beograd, 1956.

Laza Lazarević – ŠVABICA

Laza Lazarević – ŠVABICA / Prva Lazarevićeva originalna pripovetka ŠVABICA, otpočeta verovatno još 1875. g. u Berlinu, ostala je posle njegove smrti u rukopisu nedovršena. Objavljena je prvi put u prvoj svesci njegovih Pripovedaka u izdanju Srpske književne zadruge br. 46, 1898. g.

ŠVABICA

Kad sam se polani vratio iz Italije, došao mi je do ruku ovaj rukopis. Čitao sam ga pod utiscima koji su na me ostavili Pompeji. Kad sam izašao iz Pompeja, pevao sam pesmu „Svja sujeta čelovječeskaja, jelika ne prebivajut po smerti“. Čudnovato da mi se ta pesma vrzla po pameti i posle ovog rukopisa. Još je čudnije što moj saputnik u Italiji, moj prijatelj i redaktor, kad sam mu pročitao ovaj krnjav rukopis ponudi mi u otkup album Pompeja. Ja sam pristao na trampu, smejući se rđavoj dosetci o moljcima i lavi.

I Pismo

„. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .  . . . . . . . . . . . .  . . . . . . . . . .  žensko društvo prijatno. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Njena majka, brat joj poručnik  . . . . . . . . manov, Popesku, kalkulator u Ministarstvu građevina, jedan nemački student, Maks po imenu… Ali ti već poznaješ glavne osobe ovoga pansionata, a naročito nju. Prekodan smo svaki na svom poslu. Na doručak, ručak i na večeru skupljamo se u trpezariji gde je klavir i jedno desetak novina i žurnala. Trpezarija je ta upravo naše internacionalno zemljište. Tu smo svi kao u svojoj sobi. Ko nema nikaka posla, sedi tu, čita novine, udara u klavir, zabavlja se s Anom, dobuje prstima u prozor ili se prisloni uz peć. A Ana je, naravno, uvek tu s radom ili sa zabavom. Tumanov s njegovim dubokim basom i još dubljim brkovima …

… Ponosita kao … Dmol …

maže kolena petroleumom, i kad god, sirota, jutrom dođe s trga, huče i pri tom nama, svojim pitomcima, demonstruje sadržinu kotarice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .  kao vuga, a oni to zovu haut gout [1]. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

II Pismo

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Misliš, valjda: ko šta radi – ja se samo njome zanosim? Ne, brate, još u meni đipa pošteno srce, – ta valjda pred tobom smem to tvrditi! Šta imam ja s njome? Ja baš i da sam uveren da me ona – čisto me sramota da kažem – da me ona voli, tim bih se pre povukao s polja ljubavi. Zar da se igram „devojačkim srcem“?

Ako ću istinu reći, na svaki način prijatno mi je biti s njome, – a, kao bajagi, što i da mi ne bude? Ali naravno da je to sve daleko od ma kakog osećanja koje bi bilo ma i nalik na ljubav. Pogledam je pokatkad sa strane i ispod oka, pa se mislim: dijete, dijete! Ali dalje, naravno, ništa. Ta ja, i kad ne bih bio ravnodušan prema njoj (kao što je ona prema meni – a to jeste, tako mi boga!), ipak bih se dobro čuvao svakog koraka koji bi me vodio do ma kakih izjava i sporazumevanja. Ti znaš da ona nije u onim godinama u kojima se „Provodi ljubav“, stoji celu noć pred avlijskim vratima i čeka se „ljubavnik“, pa se posle cmaka dok ne udari krv na nos, a ne dajući sebi nikakva računa pod bogom. Hoću da kažem: nije u godinama u kojima se igra ljubavnih scena i samo joj „značajno“ stegnuti ruku znači „pođi za mene“. Nema tu, dakle šale. Ja još koji mesec pa ostavljam skamiju i stupam na svoje noge, i svaki, ma i neozbiljan korak u ljubav bio bi korak u ženidbu, a ti vrlo dobro znaš da se ja njom oženiti ne mogu. Bože moj! Šta bi rekli moji, šta prijatelji, šta naposletku i poglavito ti sam? Prvo, nije ni Srpkinja, možda ni lepa, a sirota. Pa njena rodbina, – hajde majka i bože pomozi, ali lajtnant! A ti znaš da sam prestareo za ekscese. Nekada sam mislio da bih bio u stanju oženiti se kuvaricom, živeti s njome o kori suva hleba i biti najsrećniji smrtni. To su, valjda, godine što čine čoveka „pametnijim“. Ja bih pljunuo na njih, pa ipak ne mogu da budem „lud“. Prošlo je sve. Sramota bi me bilo od berberina koji me sapuni triput nedeljno.

Aman, pobratime! Ja nehotično načinih nekakav uvod. Tome je svemu kriv Joca koji nas je, kad nam je bio u gostima, uzeo na oko, pa posle i tebi koješta nadrobio, iz čega si ti načinio čitavu optužbu, od koje se ja samo branim. Pripovetka je svršena. Veruj! Ja sam prema njoj samo galantan gospodin: pratim je na klaviru kad peva; dodajem joj igle kad ispadnu; ogrćem joj kabanicu kad pođe u šetnju itd. Međutim, mirno i spokojno gledam svoja posla, i za dva–tri meseca uzdam se da ću postati doktor. – Ko će sa mnom!

Pomisli šta je uradio ludi Nikola – obrijao brkove i upisao se u burševe! Ja, kao najstariji medicinar, usudio sam se dati mu jednu lekciju, posle koje mi je on pretio da će me zvati na duel, na što mu je Vidak duvandžija – udario šamar!

Neko zakuca na moja vrata.

Ana me zove na večeru.

Tvoj pobratim

III Pismo

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . .. . . .. . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . .

Od neko doba naša se prepiska vrze samo oko Ane. Ja to činim, valjda, stoga, da ti ne bi pomislio: „A, sad se ućutao, sad ništa o njoj ne piše, znam ja šta će to reći!“, jer takvog skeptika kao što si ti malo je. Sada ćeš mi bar verovati da nema ništa, jer je još pre pet dana otišla svojoj sestri u Gotu. Ostali smo sami, – nemoj da mi se smeješ kad ti kažem da nam je nekako svima tužno. Ona je držala svezu između nas, jer ovako sednemo svi za sto, ćutimo, da se čuje kako muva večera. Maks pravi rđave dosetke na koje se mi samo zvanično smejemo. S Tumanovom se narazgovaram kad smo u svojoj sobi, jer kako on teško govori nemački, to ga mrzi da što počinje kad smo svi zajedno, a da, opet, okrene ruski u društvu gde niko van nas dva ne razume – znaš da je vrlo „genant“[2]

Naš „Don Karlos“ je neprestano ona užasna protivrečnost imenu koje smo mu dali. Onako isto gleda ispod očiju, češlja kosu iz potiljka na čelo, nosi kratke pantalone i ogromne cipele i crvene velike marame u koje se useknjuje i koje mu iz džepa vire. Ima britvu od koje je jedna strana samo za žuljeve. Tu sam opazio neki dan kad je Spalding uzeo od njega britvu da zareže plajvaz. Po ceo dan čita novine kojih su mu puni špagovi. Zaturi se u kanabe i vadi jedne po jedne. Pokatkad, pošto je naišao na nešto važno, odmakne ih držeći ih u levoj ruci i gleda ih iz daljine, onda udari desnom rukom po njima, pogleda onoga koji najbliže sedi do njega, klimne važno glavom i promumla: Natürlich![3] ili Na–nu![4] ili Donnerwetter noch einmal![5] onda stane revnosno sve podvlačiti crvenim plajvazom i, pošto oduva burmut što mu je iz nosa pao na novine, zavali se opet u kanabe i čita dalje.

Tim ispodvlačenim novinama obično povezuje baba sutradan ćupove s kompotom.
On još neprestano govori strasno o njihovu ratu s Francuzima, o budućem svetu koji će se sastojati samo iz Nemaca o „silnom nemačkom carstvu“, itd., itd. Nos mu je već pocrveneo, i kako uđe na vrata, čuješ kako mu se mućka pivo u trbuhu. – Tumanov obično prošapće: Kraftige deutsche Natur![6]

Spalding onakav kao i pre. Pred svima govori kako mrzi Nemce. Bije kelnere kad hoće da ga prevare za deset para, pa im posle daje dinar bakšiša. Vuče još neprestano nemačko–engleski rečnik kud god ide i doručkuje tatarski biftek. Ja gledam te od njega učim što mogu više engleski, pa posle kazujem njoj.

Njen brat lajtnant je onako isto otužan. On je presrećan kad može da nas uverava kako jedva čeka da se opet digne krajina na Francuze: die’Hunde haben noch immer die Jacke nicht voll.[7]

Kad je što govor o Srbiji, onda mi on neprestano dokazuje kako mi treba da počnemo s Turcima, pobićemo ih valjda.

– Eh, kad biste vi imali nešto samo jedan ovakav kor kao mi, lasno biste vi svršili s Turskom! Meni bi i suviše:

– Kad biste vi znali srpsku vojsku i njena dela, vi biste se stideli tako što reći.
Onda Tumanov stane, natucajući nemački, da priča. Ti znaš da on dobro zna naše stvari. Sad je uzeo memoare Prote Nenadovića da prevodi na ruski.
Ti ne znaš još dva Rumuna koji s nama sede, – jedar gimnazist ovde, a drugi matematičar. Veoma dobar i ozbiljan čovek.

IV Pismo

N……….

Čudiš se, mora biti, što sam se ućutao, – bolestan sam, ili, bolje da kažem, bio sam bolestan. Nisam ti hteo pisati, da se ne brineš: sad je sve dobro.

Pa i posle tolikog ćutanja ipak nemam ništa o čemu bih ti mogao pisati. Poslednjim tvojim pismom uveravaš me da iz mojih pripovedaka s Anom nećeš izvoditi nikakih zaključaka i tražiš samo da ti sve natanko pišem što bude između nas dvoga, i podvlačiš dva puta reči natanko.

Dobro, pobratime. Ti ne znaš da me ti sam uvlačiš u nekakav roman. Sad sam i ja počeo da motrim na svaki njen postupak prema meni. Ti si, upravo, kriv što sam počeo da se interesujem njome, pravo da ti kažem, više no što bih hteo. Sve se mislim: pa šta sad da mu pišem?

Evo šta sam još napabirčio za mršavo pismo, kao što su obično sva moja pisma.

Kad je došla iz Gote, ja sam se bio toliko pridigao, da sam taj dan ručao s njima zajedno: dotle sam jeo u svojoj sobi, jer me mrzelo oblačiti se.

Ona je došla uveče. Čuo sam kako joj Popesku i Tumanov, veseli, otvoriše vrata i kako se cela kuća napuni veselja. Tumanov dotrča meni u sobu (ne znam šta je i njemu naspelo) i s nekakom pouzdanošću da će me obradovati veli:
Hajdete, došla Ana! Onda sam se i sam obukao i otišao u sobu gde jedemo.

Kad sam ušao, ona je vadila nekake poklone od sestre za mater.

– A – reče ona glasom koji me, badava je, dirnu – a vi ste slabi?

– Ne, bio sam, gospođice. A otkud vi znate? Ona se malo zbuni.

– G. Tumanov mi je kazao.

– Da, – reče Tumanov prostodušno kako ga je bog stvorio – gospođica je pitala, kako je vrata otvorila, šta vi radite.

Ja je pogledah ispod oka. Ona se činila da ništa dalje ne sluša i vadila je dalje darove za mater.

Ja sam seo u ugao do peći i gledao je. Može biti što sam je se zaželeo, može biti i što je bila zapurena od puta, tek meni se učini neobično lepa.

Nisam ništa dalje govorio. Kad baba iziđe da gleda večeru, a Popesku da kupi duvana, ostasmo samo ja i ona. Tumanov čita novine i svaki čas pita: „Kakъ эto po russki?“, ona došla i sela do mene kod peći.

– Al’ vi ste sad sasvim zdravi? – zapita me nekako plašljivo.

– Na putu da budem sasvim zdrav.

– Al’ ste tako bledi!

– Nisam jeo ništa već osam dana.

– Bogu hvala, samo kad je sve prošlo. Vi se ne čuvate, ja sam to znala. I vi ste mi lep doktor! – i poče veselo da se smeje. – Ja ne smem ništa učiniti protiv vaših naredaba, a vi ne date sebi ništa primetiti. Neću vas ni ja, bogami, odsad slušati.

– Vi? Ne, vi ste uvek bili dobro dete. Nećete, valjda, sad da proigrate vaš glas, naročito u mojim očima, molim vas? – I ja počeh da se smejem, htevši pokazati da ja i ne mislim prisvajati sebi toliko interesa za me s njene strane.

Nije mi ništa odgovorila. Pogledao sam je ispod oka, nije me gledala. Meni se učini kao da sam joj stavio nekakvo pitanje na koje nije odgovorila, i kao da mi je vrlo stalo do njenog odgovora. Ovakvi slučajevi mene samo draže. Sve me kopka neki đavo da vidim da l’ ona u stvari mari za me, ko što me vi svi uveravate.

Tog večera posle večere igrali smo dame. Ona je igrala vrlo dobro. Dobi prvu partiju i pogleda me oštro, ja sam razumeo da to znači: zašto vi ne igrate ozbiljno?

Drugu partiju ja sam se usiljavao da dobijem, pa valjda stoga i previdim njen kolut koji sam morao pojesti. Kad sam već sam micao, ugledam da ona ima damu, turim je na krajno polje i pokrijem je još jednim kamenom, kao što se to čini s damom.

– Vi opet imate damu! – rekoh joj.

Ona promeša srdito rukom kolutove, oturi dasku od sebe, podboči se na ruku i gledaše na klavir za kojim Popesku sviraše vlaške potpuri.

– A što mešate figure kad partija još nije svršena?

– Vi hoćete da se sprdate mnome?

– Bog s vama!

– A zašto ne igrate, nego me puštate da ja dobijam?

– Zar vi mislite da ja na taj način hoću da vam učinim nekakvu ljubav? Budite uvereni da se varate – ja sam igrao kako sam najbolje znao.

Ona se opet odobrovolji, ali nije htela više igrati dame. Ja okrenem dasku i odbrojim sebi i njoj po devet zrna. Ona pristade da igra mica.

Opet me je tukla, ali sam na njenu licu video da je ona uverena da ja igram kako najbolje znam i da je ne puštam hotimično da dobija.

Posle tri partije opet pomeša zrna i oturi tablu, ali ne srdito. Smejala se.

– Ne, vi ne znate da igrate. Morate kod mene učiti.

– Svaka lekcija od vas biće mi draga – ja udaram glasom na „vas“.

– Dobro. Onda je prvo: nemojte da laskate.

– Hoćete tj. da kažete: nemojte ni odsad da laskate kao što ni dosad niste laskali?

Ona lako pocrvene.

Baba međutim donese meda i oraha, pa opet iziđe. Popesku beše ugasio sveće na klaviru i sviraše napamet, meni se učini lepše nego ikad, uvertiru Telovu. Ona je međutim uzela nekakav ručni rad. Ja lupah orahe i davah joj, ona im zamakaše u med. Popesku ne hte jesti. On poče opet Weber–ovo Aufforderung zum Tanze[8].

Ja ustah i doneh čašu vode. Popijem pola čaše.

– Ah, oprostite, ja nisam i za vas doneo. Ona uhvati moju do polovine punu čašu.

– Odatle sam ja pio; čekajte, ja ću je izaprati, pa ću vam onda nasuti – i uhvatih za čašu.

Ona istrže ruku i naglo iskapi čašu.

– Ali, gospođice!

Ona mi izgledaše uvređena. Ne hte ništa više govoriti. Ćutali smo oboje. Popesku dovrši sviranje, zaklopi klavir i diže se.

– Laku noć!

– Laku noć! – rekosmo mi.

Kad ostasmo sami, ja se podbočim na ruku i gledah joj u oči koje su bile upravljene na rad u rukama joj. Opazila je da je gledam, nije ni za jedan trenut dizala očiju s rada.

– Gospođice, ovaj je prst moj bolesnik (njega je bila oparila ključalom vodom. Ja sam joj, pošto je prsnuo mehur, mazao rastvorom srebrnog nitrata), ja imam pravo da ga u svako doba prihvatim i da vidim kako mu je. Molim ovamo ruku!

Uhvatih je za ruku i počeh zavirivati prst koji je bio zalečen još davno pre njenog polaska u Gotu.

Ona ne otimaše ruku, ali izgledaše ozbiljnija nego što bih ja hteo.

Ovo je zgodna prilika da ogledam njeno „srce“, pomislim se.

– Gospođice, poklonite mi ovaj prst.

Ona je neprestano u njega gledala. Na moje pitanje vrćaše glavom u znak da mi ga ne poklanja.

– Zar ni ciglo jedan prst nećete da mi poklonite? Nisam se nadao. – Đavo ga znao, to sam kazao s dosta osećanja i, u stvari, kao da osetih da me boli njena hladnoća.

– A šta ćete s njime?

– Vi meni njega poklonite, a šta ću ja s njim, to ja znam. Ona se usiljeno nasmeši.

– Ako ćete da ga odsečete, evo vam ga.

– Zasad ništa. Samo da ja znam da je on moj, a?

Ona klimnu odobravajući glavom.

Ja uzeh njen prstić i počeh ga milovati. Držao sam ga za koji minut u svojoj ruci, ona ga onda, veoma oprezno i kao ne znajući šta radi, izvuče i nastavi pletenje.

Posle pet minuta ja izvadih sahat.

– Već 11. Vi znate – rekoh ja kao u šali – da sam ja bolestan, pa ipak me ne terate da idem da legnem. A ja sam, opet, smešan što i sam ne idem, nego vas samo zanovetam kojekakim besposlicama. Ja znam da vam je dugo vreme kad ste sa mnom.

– A vi idite kad znate.

Učini mi se da će to reći: nemojte da me terate da vam kažem da vas volim. Pa ipak ustah i pođoh.

– Laku noć! Dajte mi bar ruku.

Ne gledajući odgovori laku noć, ali mi ne dade ruke.

– Gospođice, to nisam zaslužio. E, pa laku noć!

Dođoh u svoju sobu. Ne znam otkud, pa ipak osećah se uvređen.

Ah, nema smisla zanositi se, pomislim. Treba ostaviti stvar. Nema tu onoga što sam ja mislio, a naposletku i ne treba. A šta sam ja i mogao misliti? Da me…

Budalaštine… Celo veče sam proveo s njome, a posla pune šake. Bolje bi bilo da sam što pametno radio, nego što sam piljio njojzi u oči. Šta sam hteo time?

Posle sam skuvao čaja i radio do tri sahata po ponoći da bih naknadio ono što sam izgubio.

Kad sam legao u krevet, iziđe mi ona u pameti.

Dalje od mene! Imam ja svojih poslova. Ja sam Srbin, ja imam staru mater, ja imam svoj zadatak – zar kojeko da me smeta!

Pobratime, pripovetka je svršena. Ti nisi ništa više ni očekivao. Ti znaš mene. Tvoj verni

Pobratim

V Pismo

N…
Ne znam kojim si putem načinio onakav zaključak u tvome poslednjem pismu: „Vi se obadvoje uzajamno volite. Dok se poljubite, videćete da se ja ne varam“. Ti znaš da me na taj način dovodiš na čudnovate misli. On je utoliko istinit što ja i posle mojega poslednjeg pisma nisam prestao „zanositi se s njome“, kao što sam ti bio pisao i kao što sam mislio da ću učiniti.

Imam i opet čime da ti se izvinim, – bio sam se „zavadio“ s njom. Ja sam ti pričao kako sam otišao iz sobe, a ona mi nije ni ruke dala.

Sutradan ja sasvim ozbiljno uđem. u sobu (obično, pak, ti već znaš, sve se to zbiva u šali i smehu) i doručkujem. Nije bilo nikoga, no mi ipak nismo govorili jedno s drugim.

Čim sam popio kafu, odmah iziđem.

– Zbogom!

– Zbogom!

Nije me pitala ni kuda ću tako rano, kao inače.

Došao sam u dva na ručak.

Ona se bila otkravila. Izgledala mi je neobično slatka.

Za ručkom nehotično je gurnem laktom.

– Mille pardons![9] – riterski se klanjajući.

Ona vrćaše glavom: nema pardon.

Za kaznu ja je još jedared taknem laktom.

Ona načini nekako detinjski važno lice i pogleda me protestujući: šta se dirate?

Drugi su svi bili zaneti u nekakav razgovor. Ja kucnem svojom čašom u njenu i šapnem joj:

– Bud’te zdravi!

Ona klimnu glavom.

Dakle pomirili smo se. Ama da l’ se ja varam il’ se ona zbilja raduje?

Posle ručka ona sela kod prozora i prevrće L’histoire d’un paysan – Erckmann–Chatrian.[10] Ja stao više nje.

– Lepo vreme – rekoh ja uzdržavajući smeh. Ona napući usta, sušto dete.

– Ah, vi ste neka prznica!

– Nema više da se govori o tome. Dajte ruku. Sad smo se pomirili.

Ona pruži ruku, obrnuvši glavu k prozoru. Ja je stiskoh za nju.

Don Karlos, kome u taj par donese devojka flašu s pivom, nakašlja se nekako isuviše glasno. Ja se bejah nagnuo nad knjigu i gledah ilustracije.

– Međed – prošaputa ona kao odgovor na Karlosovo kašljanje.

Bi mi neobično prijatno. Dosad nikad nije u mom prisustvu govorila ma šta protiv ma koga člana naše kuće.

– Čujete, gospođice, hajd’ da zaključimo ugovor da se nijedno od nas ne sme ni za što ljutiti.

– Vi se ljutite, ja se nikad i ne ljutim.

– Ko zna? Nego pristajete l’ vi na moj predlog? Ona izmahnu rukom da udari po mojoj ruci, pa je polako spusti na moj dlan i još ozgo pritište malo.

– Pristajem!

Ja ne znam zašto sam se tome toliko radovao. Činilo mi se da sam s njom podvezao nekakav kontrakt prijateljstva.

Onda privučem svoju stolicu do nje i počnem dalje prevrtati Erckmann–Chatrian–a.
Naiđem na dvoje zagrljenih.

– Dopada l’ vam se ovo?

Ona napući usta.

Opet naiđemo na sliku istoga smisla.

– A ovo?

Ona me tako oštro, ozbiljno pogleda, da me prođe sva volja za dalju šalu i da mi se učiniše moja pitanja i odviše bljutava. Kao bajagi nastavljajući dalje, nađem Marseillaise–u.

– A dopada l’ vam se ovo?

Ona posmatraše sliku koji sekund, onda sasvim naivno odgovori:

– Ja ne znam šta se ovde može čoveku dopadati. Naročito u vašoj knjizi. Mora biti da je ovo le plus apre lettre.[11] Malo u kog čoveka da je čitav nos. Sve je tako zamrljano da se jedva raspoznaje. Ne valja ništa, ništa.

Poče se slatko smejati, pa kao bajagi zadirkujući me:

– Hajd’ nosite vašu knjigu! Ko bajagi slike, a izgledaju ko da ih je naša kuvarica brkljom pravila. Ja se protivih i držah krepko otvorenu knjigu koju ona pokušavaše da zatvori.

– O, vi mislite da ćete je na silu zatvoriti? Varate se.

Ona se još većma napinjaše. Ja naposletku odjedanput pustim, i obe pole lupiše jedna o drugu i lako joj prikleštiše prst. Ja pritisnem obe korice i ne dam joj da izvuče prst. Naposletku ona ga ipak izvuče, no zdera vrlo malo kože, a u isto doba i parče lista iz knjige.

– Ah, oprostite! – rekosmo oboje u jedan glas. Ona što mi je otcepila list, a ja što sam joj navukao ranu na prst.

– Molim, – rekoh ja – iako ja ciglo imam prava da molim za oproštaj, ipak se ne služim njime, jer među nama stoji kontrakt da se ne srdimo, dakle da i pardon ne ištemo.

– Mogla bih dokazati da imam više prava no vi, al’ kako je to pravo na našem međunarodnom, tj. srpsko–nemačkom kongresu ukinuto, to neću ni da se služim njime. Dakle, ja izrično ne tražim pardona – i poče se slatko smejati.

Da nije bilo Don Karlosa u sobi, ne znam šta bih joj kazao, jer mi toliko mila dođe.
Izbi četiri sahata.

– Sad moram da idem. Moram vam samo kazati da se bojim e ćete se pokajati što ste takav ugovor sa mnom zaključili, jer… ostajte zdravo! Sad ćete mi valjda dati ruku, jer ako mi je ne date, ne ostaje mi ni ta uteha da se srdim.

Ona mi pruži ruku i smejaše se.

Ah, pobratime, znaš li kaka joj je ručica!

Od to doba bilo je stotinu takvih sitnurija. Ja ti ih ne pričam – na što? Resume[12] je da smo nas dvoje prijatelji. O, šta mi ona koješta nije pričala! Ja sam u svima tim razgovorima nalazio nova i nova svojstva koja su me toliko privlačila da ne znam jesam li dovoljno iskren kad ti kažem da se nisam zaljubio (sit venia verbo![13]).

Nu na što sve to? Igra, luda igra! Ja sve manje radim i sve se više zanosim njome. Pošlo je sve budiboksnama.

No još nisam toliko zagazio da se ne mogu povući, a, s druge strane, krajnje je vreme da se okanim posla za koji nisam, i to ću učiniti, tako ne bio tvoj

Pobratim

VI PISMO

N… 1. I 187…

Počinjao sam ti, duše mi, dosad, dvadeset pisama i sva poderao. Već su dva meseca od moga poslednjeg pisma. Ti si pisao, molio, zapomagao, – ja ti ipak nisam ništa odgovorio. Stid me je bilo naposletku, jer bih se ogrešio o svoju iskrenost kad ti ne bih sve pričao, a pričati ti, opet, sve, tako mi je teško, tako teško!

Ja sam slabiji i niži od crva. Večno sam te uveravao da ću prekinuti sve s njome, pa ipak… Nego bolje s početka.

Sve ću ti ispričati. Podeliću u glave. Daću svakoj moto. Razviću svu svoju muzu. Tim će biti smešnije. A ti se, molim te, smej, smej se onako od srca, kako bih se ja od srca zaplakao, da me nije sramota i da ne moram mesto plača pregnuti na delo poštena čoveka.

Rekoh da ću početi gde sam stao.

Glava I

Traži đavola sa svećom

Od neko doba ona radi svaku noć do 12 i duže, jer sprema poklone za Božić, – ti znaš da u njih na Božić svi darivaju. Ja obično donesem knjigu, pa sednem s njome, jer se moja soba ne može dobro da ugreje.

Bilo je pre jedno nedelju dana. Po noći se bilo približilo, i vampiri su čekali da se minutna skazaljka na sahatu pomakne za jedan čeperak, te da digne poklopce s njihovih kovčega. Bledog meseca nije bilo. (Šteta! Uostalom, ti možeš celu scenu zamisliti spram mesečine!) Sve je spavalo, samo sam ja s njome sedeo u sobi.

Ona je radila. Ja sara gledao u knjigu i mislio na nju.

Na jednom prozoru beleo se spušten rouleau[14], na drugom nije bilo zavese.

Ja, da bih počeo razgovor, dignem se.

– Da spustim i na drugom prozoru zavesu, a?

Govorili smo vrlo tiho, ne znam zašto, pa ipak mi se učini da sam isuviše glasno govorio.

Ona klimnu glavom.

Ja dođoh do prozora i gledah je sa strane. Bože! Ona je to opazila. Baci jedanput–dvaput pogled na me ništa ne govoreći.

Ja naslonih glavu na prozor. S prsta debeo led pokrivao je okna njegova, a na njima se čudnovato zaigravaše svetlost lampe s ulice, nižući se u besmislene duguljaste i zvezdaste slike, saobražavajući se osovini ledenih kristala.

Dugo sam gledao ovu, kao što vidiš ludu, prljavo–svetlu sliku koja se svaki čas menjaše, kad se suv vetar na ulici zaigra plamenom lampe.

Mislio sam nešto, ne znam ni sam šta. A u svaku sam misao i nehotice upletao nju.

Pade mi kako je svetlost tu, i prozor da je propusti, – trebalo je, dakle, samo otkraviti led, i zrak će pasti na tavanicu naše sobe. Kao što vidiš, genijalna misao.

Ona je sedela za stolom i vezla nekakav jastuk.

Na ulici zatutnjaše požarnička kola. Baklje prosuše još jaču svetlost na zaleđene prozore. Zvono udari nekoliko puta. Tutanj se izgubi u daljini, i nanovo sve bi tiho.

– Vatra! – reče ona.

– Vatra! – odgovorih ja.

Nanovo ućutasmo. Ja čuh kako u pobočnoj sobi Tumanov duboko diše; onda, kako ona zabada iglom u jastuk i kako se vunica tare o tulle anglais.[15]

Sedoh na stolicu do nje i tako približim glavu njenom vezu, da nije mogla više iglom probadati.

Ona spusti vez u krilo i nasloni se na ruku.

Ja je uzeh za tu ruku i spustih je na sto, milovah je. Posle legoh na nju i zatvorih oči.

Ona nije ništa govorila, nije se opirala. Osetih da sav gorim i da ona teško diše. Pribrah se. Nesrećniče, šta radiš?

Skočim naglo sa stolice i turim ruke u špagove. Valjalo je početi ma kakav indiferentan razgovor. Ja izvadim duvankesu.

– Izvol’ te na poklon! – rekoh nekako promuklo i pokušah da se smejem.

– Ne! – reče ona. Nečastivi me i opet bocnu:

– Zar poklon od mene nećete da primite? Ona oćuta. Ja počeh da jurišam:

– Poklon od mene, gospođice!

– Takav! – reče nekako zbunjeno, uzimajući nanovo vez.

– Kakav god vi hoćete. A kakav vi hoćete? Opet je ćutala. Ja sam gotovo šaputao:

– Kažite kakav hoćete!

Ništa ne odgovori.

– Gospođice, znači da biste vi ipak kakav drugi poklon hteli od mene; vi nećete moju duvan kesu. Kažite, dakle! Ja sedoh opet do nje i primakoh joj se bliže. – Ne! – reče ona. – Nećete da kažete. Ne, vi morate kazati.

– Nikad!

– Al’ ja znam šta je.

– Vi ne možete nikad znati šta je.

– Parole d’honneur[16], velite da ne znam. Ona se zbuni:

– Ja mislim da vi ne znate.

– Parole d’honneur, vi mislite da ja ne znam?

Ona pocrvene sva.

– Ostavite se.

Meni se učini da me nestade. Ona je probadala iglom bez ikakva reda. Da je uhvatim za ruku, da je poljubim hiljadu puta, pa da umrem. Talas strasti (sit venia verbo) sve mi jače dizaše grudi. Ja se nagoh njojzi. U isti par sinu mi kao munja kroz glavu: Švabica, sirota, moja mati, Srbija. Skočim i, ne uzdajući se u svoj glas, bez zbogom odem u svoju sobu.

Bilo je već 1 po ponoći. Čuh kako i ona ode u svoju sobu i oprezno zatvori vrata.
Tu noć nisam ništa mislio, bar ne znam da sam šta mislio, pa ipak nisam zaspao do 3 sahata. – „Ona hoće srce“ – to mi je neprestano izlazilo pred oči.

Glava II

O, ljubofi paklena!
Potraži sam autora.

Sutradan bila je ozbiljnija nego obično. Ja sam se oprezno klonio svakog diferentnog razgovora.

Toga dana bila se očešljala kako ja volim, a to je prosto razdeljena kosa nasred glave, a ostrag pokupljena u klupče. Tako i moje sestre češljaju svoju decu, – može biti stoga joj lepo stoji, što mi, u ovim godinama u kojima je, ipak izgleda kao dete.

Toga dana činila je sve što sam je molio. Pevala mi je pesme koje inače za boga neće da peva, jer idu do g, a njoj je glas čist samo do eis. Pa ipak nije je glas nigde izneverio.

Uveče je pozovem u šetnju.

Sneg je bio napadao za jednu sudlanicu i škripio je pod nogama. Svi izlozi u dućanima osvetljeni i prepuni svakojakih „božićnih darova“. Ljudi prolaze punih šaka; kola u takvoj gomili da jedva mile; pred SPILLER–ovom poslastičarnicom stoji jedna rulja i gleda svakojake figure od šećera; pred SPILLER–ovom restoracijom transparent i na njemu stoji: Eisbahn bei brillanter Beleuchtung, Entree seporee[17] i guraju se deca i ljudi s kliskama. Pored nas svaki čas protrčavaju deca s onim čegrtaljkama u rukama i ljudima od hartije, koji, kad ih povučeš za konac, šire ruke i noge i klimaju glavom. Oni ljudi s novinama u kovčezima, koji im vise o vratu, izvijahu njima svojstvenim glasom. Montags–Zeitung, Abendpost, Figa–Figa–Figaro! Jedan prosjak koji iđaše na kolenima pruži nama ruku, ona izvadi pet groša i spusti mu u nju. Pred kućom za koncert, iako je bilo već četvrt posle sedam, ustaviše se jedna gospodska kola. Ćirica skoči sa sedišta i otvori vrata, od kola. S druge strane iskoči jedan mlad čovek u belim rukavicama, pređe na drugu stranu kola i pruži ruku u njih. Na tu ruku naveza se jedna bela rukavica i jedna dama za njom. Dama lako skoči napolje. Tresaše glavom i zaturi kosu za uši.

Mi i nehotično čekasmo dok oni pređoše preko trotoara. Onda pođosmo dalje.

– Gospođice, ovde je tako puno sveta da se ne može ići. Hajd’mote, bolje, u manje ulice.

Ona ćuteći pođe za mnom u Jahn’sstrasse. Ja opet udarih levo preko Brigadier–Brucke, i mi stajasmo pred ogromnim parkom u kome vladaše puna noć, jer samo glavni prolazi behu osvetljeni. Ja pođoh još dalje, ne govoreći joj ništa; već smo bili nekoliko koraka u šumi. Noge nam upadahu do više članaka u neugažen sneg; ogromni hrastovi beljahu se s one strane s koje je vetar duvao kad je sneg padao, te ga nanosio na njih. Vreme je bilo suvo, toga dana bilo je na termometru – 10°, meni nije bilo hladno i bilo mi je vrlo prijatno.

Posle pet minuta bili smo dosta duboko u šumi. Oko nas bilo je tako tiho, tutanj varoški bio se sasvim izgubio, nigde nikoga nije bilo.

Nismo ništa govorili. Ja sam mislio na nju i ispredao svakojake snove. Zamislih sebi moje Valjevo, i nju u njemu, i svet koji priča o nama kad prođemo ulicom: „Gledaj ga, zavrtila mu pamet Švabica“, i moja mati, crvenih očiju, koja svoje sopstvene snahe ne razume, i deca mojih sestara i braće koja se libe doći meni otkako sam doveo nju u kuću, i njeno večno osećanje usamljenosti, jer je niko ne razume i ona nikoga ne razume… da se oprostim s njom, da je ostavim za svagda. Ona ujedanput stade i gledaše oštro napred u pomrčinu. – Da se vratimo? – reče ona.

Ja je pogledah. Oko glave je imala crn svilen šal, bačen preko temena, krajevi ukršteni pod vratom pa zabačeni na leđa. Iz toga šala provirivaše joj lice kao iz nekog crnog okvira. – Izgledaše mi neobično lepa.

– Da se vratimo? – pitah ja. – A što? Ona smaknu ramenima.

– Vi se bojite ići dalje u pustu šumu?

Ona baci pogled na me. Pogled u kome je bilo nečega što ti ne umem kazati. Nekakvo pouzdanje, poverenje, sila. Taj se pogled razli preko svega mene. Učini mi se da sam piramida i da ona ne može da me pregleda.

– Zar s vama kad idem da se bojim čega? – reče ona s nekakvom detinjskom ravnodušnošću. – Ta vi ste tako jaki!

– I ne treba da se bojite – rekoh ja glasom koji je trebalo da izgleda silan i pouzdan, no ispade nekako promuklo i zagušljivo.

U taj par duhnu vetar pojače, i s jednog suvarka sroza se sneg i pade na rukav njene đude.

Ja izvadih maramu i počeh joj stresati sneg.

Ona gledaše sve to nekakvim ravnodušnim pogledom. Kad sam bio gotov, ona se lako pokloni:

– Hvala!

– Na malu.

Opet zaćutasmo. Ona okrete levokrug i pođe natrag, ne govoreći ništa.

– Vama je hladno? – rekoh ja.

– Ne!

– Rđavo?

Ona sleže ramenima.

– Da?

– Da! – reče ona.

– A šta vam je?

Ona opet sleže ramenima.

Ja se ne usudih pitati je još šta dalje.

Uz put počeh pričati joj što sam mogao indiferentnije stvari samo da ne bih došao na ono čega sam se tako bojao, jer mi je tako milo, tako prijatno i opet tako opasno. Pričao sam joj po stoti put o Hajduk–Veljku, o Rajiću, o pojedinim pesmama, posle sam je ispitivao da li je zapamtila druge pesme koje sam joj prevodio. Odgovarala je nekako lenjo, pa ipak sve tačno. Onda sam joj pričao o Valjevu, o malenim kućicama, o volovskim kolima na kojima nema ni za groš gvožđa, o Ciganima kako sviraju i pevaju i koji za deset para daju da im odvališ šamar. Naposletku kojekakve dosetke o Banaćanima. Donekle je išlo kojekako. Kad smo već ušli u varoš, nije mi više išlo za rukom, iako sam se usiljavao. S druge strane, opet, kola i tutanj i ne dadoše da se šta govori. Ja ućutah.

Kad dođosmo blizu kući, udarismo na Albrechtsstrasse.

Ti znaš kako je tu tiho.

Ja ne znam zašto, okretoh se njojzi:
– Još koji korak, pa ćete se osloboditi mojega dosadnog društva.

Ona srdito–tužno razvuče krajeve usana:

– Na to neću ništa da odgovorim.

Ja htedoh da okrenem sve u šalu. Počeh kroz usiljen smeh:

– Molim, vi na to ne možete ništa da odgovorite.

– Ne, ja neću da laskam.

– Sad ste se tačno izrazili; nećete da laskate. A kad biste istinu kazali, ona ne bi bila niukoliko laskava za me. Nisam se više mogao nasmejati. Ona okrene glavu od mene.

– Ja… ja… – poče zagušljivo i presta.

Meni pomrče svest. Ama jesam li ja budala? – pitah se. – Kuda sam zagazio?

Dođosmo pred našu kuću i ćutećki prođosmo je. Ona se okliznu i posrnu malo, ja je uhvatih za mišicu:

– Gospođice, molim vas, uzmite me pod ruku, ovde je klizavo.

– Hvala vam – reče ona i ne uze me pod ruku. Onda se opet vratismo, opet prođosmo.

Kad se po treći put vratismo (ti znaš da su ovde po ceo dan zaključane kapije), ona stade.

– Imate li ključ sa sobom? Ja otključah kapiju.

Ona uđe tromo. Pod stepenima otresaše noge na asuri, i to činjaše nekako tromo. Bila je veoma bleda.

– Gospođice, vama je ozbiljno rđavo? Ona klimnu glavom.

– Pa kažite mi šta vam je?

– Ne znam – reče ona.

– Dajte mi bar ruku da vam pomognem peti se uza stepene.

Ona pruzi ruku. Ja iđah za tri stepena više i vodih je za ruku. Kad bismo na po basamaka, stegnem je krepko za ruku i pogledam je.

Ona se zaljulja i prisloni se na zid. Bila je bleda kao sneg koji malopre gazismo. Iz očiju joj grunuše suze.

– Bože! – prošaputa ona nekakvim glasom kojim, valjda, udavljenici govore.

U taj par čuše se nečiji koraci niza stepene.

Ne govoreći ništa pođem dalje i povučem je za ruku. Pored nas prođe jedan čovek, skide kapu i pokloni se.

– A, vi ste, Hermane, – reče ona kao pribirajući se. – Šta radi gospođica Vedel?

– Ja sam baš sad dopratio gospođicu k vama – reče momak učtivo se smešeći. Opet se pokloni, pa ode niza stepene.

Ja bejah već na gornjem stepenu, ona za tri niže. Beše izvadila maramu i useknjivaše se. Ja videh kako ona razastre maramu po celom licu i kako dvama prstima pritište oči.
Svest me ostavi. Ja je povukoh da je pritisnem na grudi. Brava škljocnu i njena se mati pojavi na vratima.

Ona trže svoju ruku iz moje, no ja je krepko držah.

– Ta penjite se! – vikah ja smejući se. – Zar vas nije stid? U vašim godinama ne možete da uziđete dvadeset stepena.

Prisustvo babino toliko mi respekta uli da se ozbilja počeh smejati i šaliti. Trgoh je za ruku i izvukoh na gornji stepen.

Baba se slatko smejaše. Nije ništa opazila, a nije ni mogla ništa opaziti.

Odem u svoju sobu, skinem zimski kaput i odem u opštu sobu.

Predstaviše me gđici Vedel. To je obrazovana devojka. Svirala je vrlo dobro u klavir i govorila francuski i engleski. Njen je otac profesor na univerzitetu i nije žalio ni truda ni novaca da vaspita svoje dete.

Ana je vrlo malo jela za večerom. Ćutala je, tužila se da njoj nije dobro.

Ja sam se usiljavao da zabavljam gđicu Vedel.

Posle kratkog razgovora načini mi ona komplimenat kako dobro govorim nemački.

– Oprostite što moram vaš komplimenat da razumem kao ukor, malo ima mojih zemljaka koji za pet godina ovako rđavo govore kao ja.

– Molim vas, vi ste vrlo skromni. Ja vas uveravam da čovek mora biti vrlo pažljiv pa da vam samo na akcentu zapazi da ste stranac. Uostalom, lako je to razumeti, jer vam je jezik vrlo srodan s našim! – reče ona.

– Oprostite, gospođice, što vam moram protivrečiti. Srpski jezik nema apsolutno nikaka srodstva s nemačkim!

Ja pogledah Anu. Ona beše pocrvenela.

– Ali, Klaro, – reče ona obraćajući se gđici Vedelovoj – kako možeš tako što pitati! Srbi su Sloveni.

– Ah, tako! Molim, oprostite, – izvinjavaše se gospođica.

– Znam, sad se sećam. Vaš je jezik srodan s mađarskim? Ana mi ne dade odgovoriti, ona se uplete.

– Klaro, Klaro, – reče ona usiljeno smejući se. – Zar su Mađari Sloveni? To je kao kad bi neko tvrdio da naš jezik ima srodnosti s persijskim.

Gospođica Vedel beše crvena ko paprika.

Ja se nisam ništa srdio. Ti znaš da Srbin na strani, a osobito u klasičnoj Nemačkoj, mora oguglati na ovaka pitanja; nas su toliko puta pitali nemački studenti (klasično obrazovani – govore latinski i grčki kao svoj rođeni jezik) je li Srbija u Maloj Aziji; čudili se kad smo im kazali da i mi pijemo kravlje mleko, da mesimo hleb isto kao i oni, da imamo čak pozorište i da smo hrišćani.

– Nadam se da mi nećete za zlo primiti – reče gđica Vedel – što sam tako slaba u geografiji.

– U geografiji! – prošaputa Ana podrugljivo.

– O, molim vas – rekoh ja klanjajući se.

Ani bi očevidno dosadno i neprijatno. Ona se sama stidela. Da bi prekinula pauzu, a, drugo, da bi svrnula pažnju na što drugo, usta i upali sveću na klaviru.

– Klaro, sviraj štogod!

I gđici Vedel kao da beše ova prilika dobro došla. Ona odmah skoči i otpoče svirati. Ja nisam slušao, mislio sam na naš razgovor, onda odoh u našu zemlju, onda uđoh u svoje Valjevo, pa u svoju kućicu. Tamo je bilo sve tako tiho i tako prijatno. Moja mati prosto obučena i starački smešeći se, – ta ja sam uz nju, moje sestre, moja braća, pa deca, pa moji budući bolesnici u pelengirima, s razdrljenim rutavim prsima. Pa niske čiste sobice, pa mršav konjić i prosta kola, – ekipaža gospodin–doktora. Pred Ćukovom mehanom sedeo je Jovo šarkijaš s njegovim zagušljivim glasom i pesmom, kraj koje se samo Srbin topi. Pa pijani Đoza koji me je, kad sam o raspustu bio kod kuće, sto puta uveravao da je pijan, „ali tebi, gospodine, čest i poštovanje“, i baci kapu u blato. Pa orah u mojoj avliji koji je posađen kad sam se ja rodio, i koji već na svojoj periferiji nosi suve grane. Pa gospodin načelnik kome se na velike praznike mora praviti vizita i koji uvek za sobom vodi Tijosava pandura pod pusatom. Pa Tijosav koji u desnoj ruci nosi drenov štapić i njime se poštapa, levom razmahuje i odmakao je za čitav aršin od sebe, jer mu jatagan smeta. Pa Nikola Đero koji svaki čas dolazi mojoj kući i pita: „Treba l’ što za kuću?“ Moja mati zna šta to znači i momče odmah dotrči s polićem rakije, te ga daje čiča–Nikoli.

Onda uvedoh Anu u taj moj zavičaj, i cela slika potamne. Ljudi me gledaše kao stranca. Mojoj materi nesta smeha s usana. Moji nećaci i sestrići klone se svoje tetke i ujne. Ja gledah samo u nju. I njoj beše tužno i hladno.

Ne, mi ne bismo nijedno na taj način bili srećni.

Gospođica Vedel beše međutim svršila sviranje. Ja joj načinih nekoliko običnih komplimenata.

– A ima li u vas klavira? – pitaše me.

– Naravno da ima, – rekoh ja, bez ikakve volje za dalji razgovor.

– Opet ludo pitanje, – reče ona. – Svirate li vi u što, ako smem pitati?

Đavo ga znao šta mi bi! Ja odgovorih:

– U drombulju, gospođice.

Ona se malo zbuni:

– Oprostite, ja ne znam šta je to drr…, molim vas, kako ste kazali?

– Drombulja – rekoh joj. Tumanov lako prsnu u smeh.

– To je flauta – istakla se Ana –; g. Maričić svira vrlo divno u flautu. – Onda baci na me jedan pogled pun molbe.

Razumem je i ujedno se postideh što sam hteo s „damom“ da teram nekakav inat. Da bih se popravio, uzmem sasvim ozbiljno lice.

– Da, flauta, – rekoh ja – upravo nije flauta, ali je jako nalik. Onako kao klarinet, a zanosi na fagotu.

Bi mi neprijatno što sam tako nespretno izleteo. I na licu gospođičinom pokaza se nešto nalik na poniženje.

Bi mi krivo. Da bih ugasio u njoj i najmanju sumnju da se ja samo sprdam, reknem joj:

– Ako dozvolite, ja ću vam svirati što. – Skočim kao da idem, i očepim dvaput jako nogom Tumanova. Ana me gledaše poplašeno. Tumanov me je razumeo.

– Vaš je instrument odneo vaš zemljak danas kad je bio. Ja sam zaboravio da vam kažem.

– Šteta! – reče gđica Vedel sasvim uspokojena.

– O, niste mnogo izgubili, međutim, kad opet uzimadnem čast naći se u vašem društvu, dozvolićete mi da vas uverim kako sam loš svirač.

– Unapred sam uverena da ću jako uživati.

Ana brzo poče nekakav drugi razgovor.

Ja se međutim dignem i oprostim se. Ana iziđe za mnom.

– Vi ste rđav čovek – reče mi ona u hodniku. Ja joj pružih ruku koju ona uze.

– A vi ste dobra devojka – odgovorih joj. – Laku noć!

Tu noć sam pisao materi, sestrama, braći i počeo ovo pismo, za tebe.

Bio sam umoran, stoga sam legao u 11. Kad me već hvataše san i nejasne uspavljive slike počeše se ređati, iziđe mi ona u crnom šalu. U isti par točak od kola htede da mi pregazi stopalo, ja trgnem nogu i lupim glavom o krevet.

San mi se razbi. Njena slika neprestano mi lećaše ispred zatvorenih očiju u svim mogućim oblicima. Ja opet hodah s njom po Valjevu, i bi mi neobično tužno.

Ne znam koliko je to trajalo. Brava na hodniku škljocnu i ja čuh Maksove nesigurne korake i zagušen kašalj.

Mora biti da je već 3, jer danas je subota, a Maks ima sednicu sa studentima njegova kora – u ovoj krčmi.

Opet mi se ređaše slike. Opet ona s crnim šalom oko glave… Ama samo jedan jedini poljubac, al’ onda, – onda bih se morao oženiti njome!…

Ne znam kako, opet se nađem s njom u istoj šumi. Bilo je kao leto. Mi smo išli kroz nekakve orahe, i ona je kupila u kecelju one spoljašnje zelene ljuske što otpadaju kad orah uzri. Bio je suton. Sunce je zailazilo za Gučevo. Ona je vodila odnekle najmlađe dete moje sestre, koje nam je govorilo nešto nemački – ja ne znam šta. Posle je nestalo toga deteta. Nešto smo kao govorili – ničega se više ne sećam. Ja sam u levoj ruci nosio jednu ćeramidu s krova mojega čardaka i na njoj je bilo malterom napisano njeno ime.
Ona je imala isti crni šal oko glave. Ja sam joj neprestano gledao u oči. Bila je lepa kao vila.

Ja ne znam kad sam je naučio srpski, ona je govorila srpski i ja sam govorio srpski.

Seli smo posle na travu pod jedan orah. Ona je bila tužna. – Zašto si tužna? – rekoh ja. Ona metnu prstić na svoja usta u znak da ćutim. Odnekud dopiraše do nas tonovi od fagote. Bili su neobično tužni. Ja osetih kako se oni liju u talase i kako nas ti talasi podigoše. Mi koračasmo po njima dalje, sve dalje.

Ja je obuhvatih oko pasa. Približih joj se sve bliže, onda joj pritisnem jedan poljubac na levo slepo oko.

Ona dođe još tužnija.

Ti ćeš me uzeti? – reče ona, a suze joj udariše niz obraze.

Ja je stegoh i počeh divljački ljubiti. Svaki deo lica i ruke, svaki prst i svaki nokat.

Nisam se radovao; naprotiv, bilo mi je tužno i slatko.

Onda ugledah tebe. Ti si imao šubaru koju si bio natukao oči. Bio si strašno namrgođen. Pušio si i prošao pored nas.

Nisi ni boga nazvao.

Ja razgrnuh njen crni šal i sakrijem od tebe lice u njega.

Dakle, ja sam sve svršio, ja imam ženu koja me voli.

A moji: moja mati, moj pobratim, moja zemlja?

Osetih se ostavljen od sveta i pljunuo na sve što sam dosad voleo. Sam samcit, s njome u mom zagrljaju. Ja briznuh u plač iako sam iz ponosa prestao plakati još kad mi je bilo 15 godina. Suze su mi tekle kroz grudi, i ja osetih da mi je toplo od njih.

U taj par začuh nekakav težak hod. Otvorih oči i ugledah momka koji je ložio furunu.

– San! – rekoh ja. – San! – I sve mi izgledaše neverica. Poklopih rukom oči i pokušah da nanovo sastavim razbijenu sliku.

Vatra se u peći beše razgorela. Još nije bilo svanulo. Crveni zraci iz peći udarahu u moju postelju.

Dugo nisam ustao. Premetalo mi je se po pameti budiboksnama šta. Najviše sam mislio na kuću i na mater.

Kad sam ustao i umio se, osećao sam se svež. Bilo mi je tužno kad sam se sećao sna, i bilo mi je pravo i tiho u duši što je to sve samo san. Bar ću se sad još jače čuvati jave.

Ovo je nekakva opomena na dužnost.

Pobratime, oprosti mi što sam te namučio i ovom ludom slikom. Ja znam da ti sve ovo mora naličiti na otrcane nemačke pripovetke. Ja ne znam inače kaka bi smisla imala ovako sentimentalna ljubav, kad ne bi bar jednog tričavog sna bilo. Progutaj ga, dakle.

Uostalom, da bih te uspokojio, dajem ti reč da ću odsad spavati kao top i da neću ništa sanjati.

Sad ćeš mi valjda verovati da me je prošla sva volja na dalje ašikovanje. Pa ipak, eh, brate, ona je, tako mi boga, tako dobra, tako dobra!…

Nu, „veliko pismo“ je gotovo. Sačuvaj ga. Možda ćemo mu se kad slatko smejati.

Tvoj pobratim

VII Pismo

U N., 17. VII 187…

Dragi pobratime,

Odavno ti nisam pisao pisma bez „svione kosice“, „porumenjenih i pobledelih obraščića“, „malenih ručica da ih provučeš kroz iglene uši“, „potoka suza i uzdisaja“ dubokih ko arteski bunar i dugačkih ko Trifko jekmegdžija, „žarkih očiju kao nebo“ (razume se italijansko), čas crnih ko…, uostalom, lažem. Ako sam kad govorio o očima, to sam mogao govoriti samo o plavim, jer u nje su plave. Pa onda, brate mi si ga moj, o „slatkoj tuzi i tužnom veselju“, „žuborećem potočiću“, „uspavljivom glasu zvona“, itd., itd.

Hvala bogu, kažem ti, jedva jednom opametih se.

E, brate, ti znaš da ima u našem životu trenutaka u kojima se, hoćeš–nećeš, podetiš. Tako je i sa mnom bilo. Ko će tome dati računa? Čitao si, valjda, kako je neki dan u Bavarskoj legao vo na železničku prugu, i voz se osakatio. Neki dan, opet, prošao ovde jedan pismonoša pored kuće koja se zida, a ćuskija sa skela pup!, pa njega upravo posred tikve. Niko se nije ubio (bar ja ne znam) ni zbog jedne ni zbog druge nesreće.

Junoša! Ovde leži duboka mudrost. Potraži je i naći ćeš!

Mene je mimoišla čaša koja je, istina, slađa od one koju služe u Getsimanskom vrtu. Đavo me je terao, dva–triput sam lapnuo da srknem iz nje, no moj dobri genije držao me je za njušku.

Ohladio sam se. Ti si se nasmejao snu koji sam ti poslao, – i ja se sad smešim i tarem ruke ko Čifuti kad podvale stari šešir pod nov.

Ohladio se, rekoh. Njoj ne prilazim, ko punom topu, i tako se čuvam i još jače hladim, i valjda ću se sasvim ohladiti.

Milo mi je što je u ovoj istoriji bila moja čast angažovana. sam je očuvao, i dostojan sam da budem tvoj pobratim. A sad, oprezno se čuvajući i neprestano misleći šta će biti a la fin de finis[18], prestao sam da pevam pesmu „Što se bore misli moje“, više mi ne dršće lice i ne gore grudi, tj. ne dršću grudi i ne gori lice, kako li se kaže. Načinio sam tablice za puls i temperaturu. Triput idem na dan njojzi u sobu: na doručak, ručak i večeru. Uvek mi je termometar pod pazuhom. Kako se vratim u svoju sobu, pročitam toplotu na termometru i odbrojim puls, pa zabeležim. Groznica je sasvim popustila, ne boj se ništa.

Počeo sam i da radim. Otvorio sam knjige koje sam pre po godine čitao. Našao puno kojekakih beležaka po njima i ispodvlačenih redova, – čudio sam se da sam ja to sve nekad radio, jer se ničega ne mogu setiti.

Stresao sam prašinu s mojih čašica, flašica, mikroskopa, lampica. Svojim žabama menjao uredno svaki dan vodu i pitome zečeve hrani momak svaki dan u mom prisustvu.

Raspremio sam sto. Pobacao sam u peć mnogo koješta. Oprao sam divit i nalio taze mastila. Pisao kući, izvinjavao se: koječim što sam tako neuredan, i kleo se čim sam god stigao da ću odsad biti uredniji.

U bolnice idem opet uredno, i opet se profesori obraćaju na me kad treba načiniti kakvu potežu dijagnozu.

Opet uredno igram gimnastiku i ispružam ruku sa trideset šest funata u njoj. Juče sam pešice išao u M., vratio sam se u 8 uveče i pojeo dve ćulbastije.

S novom kuvaricom, koju smo pre dva dana dobili, stojim na dobroj nozi. Sinoć sam joj obećao kupiti joj nove cipele. Ona je „oborila očice i pocrvenela“.

Uzeo sam nanovo lozove za lutrije i kako dobijem, platiću Čifutinu Levenhajmu moj dug.

I tako dalje. Jednom reči: postao sam uredan čovek.

Stoooj, javaš! – vičeš ti. – Ama kako se sve to okrenu, šta se to učini?

– Kako? Vrlo prosto! Nije mi baš pravo da pređem na taj predmet, ja sam rad da ga sasvim izbrišem iz pameti. Ali što se mora, – mora!

Dakle, one noći, jutra, koji li je đavo bio, ja sam se mislio i tvrdo sam odlučio da nije pošteno od mene igrati se njome kad ne smem da mislim na ženidbu.

Odem u sobu na doručak. Uozbiljim se i činio sam se kao da ništa i nije bilo među nama. Ona ko da je i sama došla na iste misli. Kad sam ušao, bila je tužna, no čim me ugleda promeni se. Smejala se. Nasula mi je kafu. Presula preko šolje. Ja sam pravio rđave dosetke i smejao se raskalašno.

Odmah u 8 sahata odem u bolnicu. Gledao sam svakog bolesnika. Prepirao se s jednim o kurari. Posle sam kupio Hermanovu Fiziologiju da je učim za ispit. Došao u 2 kući. Otišao u 3 opet na kliniku. Uveče sedeo sam dok smo večerali. Posle sam zaseo i čitao do 12. Kad sam legao, bilo mi je tako prijatno i tako tiho. Nekakvo osećanje ispunjene dužnosti golicalo je prijatno moje grudi.

Ah, ovako je divno! – pomislim se ja. – Šta me veže za nju? Nisam ničim angažovan. Dalje, dakle! „Odsada će braca Mika ovako da radi.“

Hteo sam posle da ustanem iz kreveta. Da se udarim desnom rukom po grudima, a levu da ispružim. Onda desnom nogom da lupim o pod: dixi[19] i da se naslađavam svojom nepokolebljivom odlukom. Nisam skočio iz postelje, jer mi je soba bila hladna, a posle morao bih bar na jednu nogu obući cipelu kojom bih lupio o pod.
Ali odluka nije ništa izgubila od svoje važnosti. I ona mi svojom ravnodušnošću neobično potpomaže.

Ko zna, naposletku, može biti da sam ja celo dosadanje njeno ponašanje krivo razumeo. Možda sam ja njoj ama tako ravnodušan ko stare cipele?

No o njoj nema više razgovora. Ona dolazi u „prijatne uspomene“.

Ostaj zdravo

tvojemu pobratimu

VIII Pismo

U N., 17. X 187…

O njoj nema ništa. Ti se, razume se, ne čudiš, jer znaš da ništa i ne može biti.

Ja sam sasvim uredan čovek i zadovoljan sobom.

Samo sam od neko doba zlovoljan – ne znam šta mi je. Najmanja sitnica najedi me da dođem ko skorpija.

Juče sam hteo da lupam Maksa.

Ne znam jesam li ti pričao da sam se ja još pre mesec dana zavadio s njime i da mu ne nazivam ni boga.

Od to doba on je nekoliko puta gledao da me izazove, no ja sam ga se klonio. Bojao sam se klepnuću ga nezgodno, pa se neće više dignuti.

Došao na ručak. Sav se ulepio flasterima po licu, bio čova na duelu. Pokraj toga bio je napit.

Meni dođe gadniji nego ikad, htedoh da pljunem. Tumanov me još podbadaše, neprestano šapćući: Votъ gadostъ!

Ja ne znam znaš li ti njihove duele. To je ironija na čast, na junaštvo, na razdrljene grudi pred oštrim vrhom sablje i vedro čelo pred brzim zrnom iz pištolja. Da to čine deca od deset godina, bilo bi razumljivo, ovako je gadno.

Oni, znaš, ture na oči naočare od žice, podvežu svilenim krpama i koncima svaku jaču arteriju na vratu i licu, umotaju desnu ruku takođe svilom. Kroz tu svilu ne može prorezati sabljica kojom se oni duelišu. A ta je sabljica, takozvani „rapir“, oštra samo do polovine, i oni se seku samo vrhom, i to samo po licu – da vidi svet njihovo junaštvo. Rana koju ta sabljica zadaje potpuno je bezopasna, jer ne može pogoditi nijedan deo tela koji bi bio opasan za ceo organizam. Zalepi prosto flasterom i sutradan sve je zaraslo.

Oni imaju jedno vreme u godini kad se moraju da „duelišu“. Onda se revnosno čepaju nogama i pozivaju na duele.

Maks se iskašljivaše kad ude u sobu. Sede nemarno za sto i uze nekakvo važno lice, kao da je delio megdan s Kursulom, pa ipak on htede se načiniti ravnodušnim, kao da on i ne motri na tako običnu stvar i kao da je i zaboravio da je sav išaran kao Sidovljeva karta Evrope.

On očigledno čekaše da ga ko zapita za njegovo junaštvo Popesku ne mogadijaše duže izdržati. On namignu na me pa se okrete Maksu:

– Vi kao da ste s polja gde se gazi krv? – reče on gledajući mene i Tumanova.

Maks htede da ostane hladan.

– Ha, – reče on – nije baš tako opasno.

– Bogami, stojati pred golom sabljom, tu treba petlja! reče Popesku.

Maks ćutaše. Onda prsnu u smeh, očevidno bio se zbunio pa htede da se izvuče iz zabune. Poče se još usiljenije smejati

– Ha, ha, ha!

Popesku pogleda mene sležući ramenima.

– Cela ne vous concerne pas[20] rekoh mu. Francuski je osim nas i Tumanova, Ana slabo razumevala.

Maks se još glasnije smejaše kupeći usta da mu se ne odlepi flaster.

Popesku udari vatra u lice.

– Šta vam je smešno? – reče on i promeni se u licu. Maks se uhvati za trbuh. Smeh je bio usiljen, ali on nije znao kako da prestane; onda, kao bajagi ustavljajući smeh, pogleda po svima:

– Odsekao sam mome protivniku polovinu nosa – reče on i prsnu u smeh.

Od nas se niko nije smejao.

Maks se opet pribra i obrati se meni onako avec nonchalance[21]:

– Hteo sam da vas molim jutros da nam podvežete menzuru – reče on.

Ja ćutah. Tumanov gleđaše čas u mene čas u Maksa, onda zapita Maksa.

– A šta je to menzura?

– Pa eto, ove rane. Biste li pristali na moju molbu? – obrati se on meni.

Dođe mi užasno gadan.

– Ne bih – rekoh mu i počeh da dršćem.

– Ne biste? A zašto? Molim, oprostite, ja nemam prava postaviti vam takvo pitanje.

Ja ne odgovorih ništa.

Maksa sami đavo teraše da me zadirkuje. Posle male pauze videh kako mu lice dođe pakosno. Opet mi se zajedljivo obrati.

Da li ste vi pristali na moju molbu, mogli bismo popiti ono što smo platili jednom vašem kolegi koji, uostalom, nije činio izuzetka od ostalih lekara: nije ništa znao.
Mene svega obuze neka jeza. Za stolom su sedele i „dame“, ja se stegoh i uzdržah se.
Maks pobesni.

– A zašto vi ne biste hteli podvezati menzuru, – reče on nanovo, kao s nekakvim pravom.

Ja prvo duhnuh na nos da ne prsnem, onda se opet stegoh i odgovorih mu što sam mogao hladnije:

– Jer je na vašim duelima i berberin izlišan.

On sav pozeleni:

– Vi izgovarate reč berberin nekako prezrivo, to je nekolegijalno od vas.

– O, o! – govoriše uvređeni Tumanov i Popesku. Baba ustade.

– Gospodo, gospodo!

Meni se odsekoše noge.

Ana mi beše stala na nogu i pritiskivaše je što bolje mogaše.

U meni se kuvaše. Ja ne odgovorih ništa Maksu, čini mi se i ne bih ništa mogao progovoriti, jer bi me reč udavila. Morao bih vikati da bi i policija došla.
Ja ustadoh od stola i stah kraj prozora. I drugi poustajaše. Svi ćutaše. Baba iziđe plašljivo iz sobe noseći u ruci činiju; i Ana ode za njom.

– Nikolaй Ivanovičь, – rekoh ja Tumanovu – požaluйsta poйdite vonъ i ne puskaйte nikogo izъ damъ vъ komnatu.[22]

– Tolъko požaluйsta kolotite kakъ slъduetъ.[23] Ostali smo u sobi sami mi ljudi i Maks pođe k vratima. J. ga stigoh kad beše uhvatio za kvaku. Uhvatim ga za ruku izvučem do sred sobe.

– Kud ćeš, ti? – rekoh mu.

On me gledaše blesavo. Bio mu je isuviše neočekivan ovakav pozdrav.

Lajtnant dođe i stavi se među nas:

– Gospodo, molim vas, gospodo!

Maks se oseti posramljen. Isturi grudi i, običnim tonom i rečima kojima se oni zovu na duel, reče mi:

– Ja vam stojim u svakom pogledu na raspolaganju. Samo ne tako srpski… varvarski – reče on misleći valjda da će me na taj način posramiti i da ću ga pustiti.

– Ja ću i sam tebe staviti sebi na raspolaganje – rekoh mu i ja i počeh već vikati.

On probaše da iščupa ruku koju sam mu ja tako bio stegao da se sve uvijao. Drugom rukom opre se meni o prsi.

– Hoću ja tebi pokazati – rekoh mu – s kime ti misliš da se šališ – i još krepče ga stegnuh i gledah mu u oči.

Lajtnant uhvati nas obojicu za ruke. Popesku metnuo ruke na leđa i prislonio se uza zid. Don Karlos priđe i sam.

Maks se još jače postide. Ujedanput se napreže i, što je igda mogao, gurnu me, pa onda trže ruku da je iščupa.

– Serbe! – reč on podrugljivo.

Ja ga skopah rukom za prsi i gurnem ga o zid. On opusti ruke i gledaše me blesasto. Ja ne znadoh više za sebe.

– Leži! – vikah ja.

On me samo blesasto gledaše.

– Leži, bre! – ciknuh ja i pritisnem ga na grudi. On se sroza niza zid na patos. U taj par uđe baba plačući.

– Za ime božje! – kukaše ona i uhvati me za ruku. Ana viraše uplašeno kroz odškrinuta vrata.

Ja se odmaknem od svoje „žrtve“. Poklonim se na sve strane kao akrobati kad načine salto mortale, i iziđem ćuteći iz sobe.

Tumanov mi priča da se odmah za mnom i Maks izvukao, da je s njega kapao znoj, da je zapeo za stolicu i posrnuo na Anu, a ona ciknula i pobegla.

Posle su i on i Popesku došli meni i radovali se celom „sraženiju“.

Don Karlos je ostao s lajtnantom. Posle jedno pet minuta njih dvojica odoše opet u opštu sobu da piju kafu. Ja sam im poručio da mene ne čekaju.

Tumanov mi posle priča kako je on uzeo novine i činio se da ne sluša, a lajtnant govorio s Don Karlosom o aferi.

– Barbarisch![24] – kazao je lajtnant.

– Barbarisch – pristao je Don Karlos.

Onda je Tumanov upao u reč.

– Keinesusegs![25] – kazao je lajtnant i izbečio oči.

– Zašto ne na rapire? – pitao je Don Karlos.

– A zašto baš na rapire? – pitao je Tumanov.

– Jer je to dovoljno za zadovoljenje časti: poteče krv – rekao je lajtnant.

– Pa onda je još prostije da duelanti puštaju sebi pijavice – rekao je Tumanov.
Ana se nasmejala i bila se sasvim umirila. Lajtnant ništa nije odgovorio, samo je mrdnuo obrvama. Posle je Popesku seo za klavir i svirao Kronungsmarsch iz Prophet–a[26]

Kad sam uveče došao kući, sretnem Maksa koji iđaše niza stepenice, i za njim hamalina koji mu je nosio stvari. Prošao je pored mene gledajući sebi u cipele.

Tri dana je otkako se to zbilo. Od to doba svi ćute za stolom. Niko ni reči. Tek sinoć počesmo opet pomalo govoriti. Ja sam miran. Afera s Maksom nije na meni ostavila nikakva utiska, ona je samo činila da sam ja ćutao, te i s Anom nisam ništa govorio, van običnih pozdrava.

Samo da ovako ostane!

A što i da ne ostane? Prosto ne treba na nju ni misliti a to je laka stvar.

Tvoj pobratim

IX Pismo

U N., 14. XII 187.

Dragi pobratime!

To je bilo ovako.

Ona je bila vesela ko što sam ti već kazao.

Međutim, ja sam opazio da je ona uvek, kad je sama, ozbiljna i zamišljena. Opazio sam i po tome što, kad god sam ušao u sobu, ona se trzala kao iza sna, i onda bivala vesela.

A drugo, čak je i Tumanovu palo u oči da ona, kad nisam ja u sobi, večno ćuti, i da je opet, kad ja uđem, neprirodno razgovorna.

Mene poče kopkati. Šta je to?

Jednoga dana, kad nje nije bilo kod kuće, premetao sam po njenu stolu gde radi. Izvučem jednu fioku i na dnu njenom nađem jedno parče bele svile. Na njemu zlatno izvezena tri početna slova mojega imena. M je bilo sasvim gotovo, G do polovine, a drugo M tek plajvazom obeleženo. To parče svile bilo je zgužvano, i ono pisaljom M rastrljano.

Ja izvadih to parče svile i metnem ga u špag. To celo poslepodne mislio sam na njega.
Videlo se da je poodavna početo, i videlo se da je bačeno da se više ne dovrši.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

X pismo

U N., 187…

Call me but love, and I’ll be new baptiz’d.[27] . . . . . . . .  My name is hateful to myself Because it is an enemy to thee; Had I it mritten, I would tear the word[28]

Dragi pobratime!

Na svaki način ti nisi očekivao tako brzo mojega pisma, nisi ni mogao očekivati. Mogao si sebi zamisliti moj položaj: ja stojim na moru, sam na jednoj dasci, u strašnoj buri, i davim se.

Šta da radim? Što da te lažem? – ja je volim! Ta to si i sam znao, – nisi me, valjda, držao za kakvog fićfirića koji se vucara s devojkama da ih vara.

Prvih nedelja, otkako sam je poljubio, ja nisam ništa mislio. Ugušivao sam svaki glas savesti i pomisao na svoju kuću i mene s njome u kući. Pa baš i da sam hteo da mislim na izlazak, – nisam mogao. Ja sam bio i odviše srećan da bi mogla ikakva malo crnja misao osiliti se u meni i prevući ovaj sladak san gorkom javom.

Večno sam bio s njom. Ona, čim baba iziđe na pijacu ili inače u varoš, dođe u moju sobu. Uređuje knjige, diže moju đulad za gimnastiku i divi se mojoj snazi, posle se mazi, umiljava se – ja sedim na kanabetu, gledam je i topim se.

Svakim danom gazio sam sve dublje i dublje. Kad sam što govorio za se, uvek sam kazao mi. Ona me je samo gledala, ljubila, – živela je srećno. Od to doba, kad god smo išli da hodamo, činili smo to u šumi. Oboje smo mrzeli svet. Tamo nas niko nije smetao.

Jedno veče hodali smo opet zajedno. Govorili smo francuski.

Pored nas prođoše dva pruska narednika.

Kad su bili nekoliko koračaja za nama, okrete se jedan i podrugljivo reče:

– Grand natijong![29]

Ja se okretoh da ga vidim. Ona me držaše ispod ruke i povuče napred.

– Odmah si se naljutio – reče ona umiljavajući se. Ja mahnuh ravnodušno glavom.

– Mišo, – govori mi ona plašljivo – ti ne voliš Nemce.

Ja se malu zbunih:

– Kako da ti odgovorim? … Da! Ja ih ne volim. No ti mi sama pričala da je tvoj deda bio Poljak.

– Otac, mati, braća, sestre, svi su Nemci – reče ona nekako žalostivo.

– Ti si moja – rekoh ja – ma šta da si.

Ona se pripi uza me.

Išli smo dalje. Meni je bilo neobično prijatno. To je bilo krajem marta. Ja sam prvi put toga večera izišao u jesenjem kaputu. Vazduh je bio blag. Šuma je počela da pupi.

Došli smo do jezera i seli na klupu.

Žabe su kreketale. Jedan labud je plovio sredinom i ostavljao za sobom brazdu. Bilo je tiho.

Meni su zujale uši. Ja legoh njoj u krilo. Gledah u nebo i slušah kreketanje žaba.

Bi mi neobično blago. Ona me čas po ljubljaše u čelo.

Ja izvadih duvankesu i rekoh joj srpski:

– Načini mi cigaru!

Ona je videla da će to reći: drehe mir eine Cigarette!

Ona mi kojekako smota cigaru i pruži mi.

– Vidiš kako sam razumela – reče ona radujući se.

– Ana, hoćeš li da te učim srpski?

Njoj se lice razvedri. Nekakva beskrajna sreća nakupi joj se oko očiju i usana. Umesto odgovora, pritište me nanovo ljubiti.

Kad smo se vratili, ja sam joj uz put davao prvu lekciju u srpskom. Objašnjavao sam joj trajne i svršene glagole. Naučio je nekoliko reči i rečenica. Posle je ispitivao i – ona se radovala kao malo dete.

Kad smo došli kući, bilo je vreme večeri. Posle večere ja odem u svoju sobu. Osećao sam nekakav prijatan umor. Ne znam zašto mi nisu doneli lampu. Ja upalim sveću i metnem je na sto. Otvorim posle prozor, i čist vazduh promahivaše mi kroza sobu. Ja raskopčam prsluk i košulju, pa legnem na kanabe. Misli su me prijatno galičale.

Neprestano je bila ona uza me, vesela kao grlica.

Ja počeh sebi davati računa o svemu tome – nisam se mogao pribrati. Slike su mi proletale ispred očiju bez ikakva ia nijednu ne mogoh uhvatiti. Nekoliko puta ponavljao je u sebi reč ženidba, ali nikaka pojma nisam mogao za nju vezati.

Tako sam zaspao, iako nije bilo još ni devet sahata. Nisam išta sanjao. Nešto me je pritiskivalo na grudi i gušilo.

Kad sam opet otvorio oči, bilo je duboko u noć. Sveća beše sasvim izgorela, i ona hartija, kojom je na dnu umotana bila, beše se upalila i uz nejasnu svetlost dizaše se gust dim koji dohvataše čak do gredice, jer je bilo tako tiho da ništa nije smetalo njegovu putu k nebu.

Taj dim me je i probudio. Ja, onako sanjiv, dohvatim čašu vode i saspem je na svećnik. Onda ustanem te otvorim i drugi prozor da dim iziđe. Stajao sam poduže na prozoru koji je gledao u vrt.

Bio sam bunovan. U vrtu je bilo tiho. U daljini pištao je železnički voz.

Mene odjedanput obuze neka tuga, nerazumljiva, nejasna. Činilo mi se da se ničim ne mogu utešiti, iako nisam znao šta je to što me tako pritiskuje. Najedanput mi izleti njena slika pred oči. Ja se stresoh i osetih kako mi vazduh hladi grudi.

Bojao sam se ne znam zašto, da i dalje mislim na nju. Hteo sam da upalim sveću, da se skinem i da legnem u postelju.

Potražim žigice na stolu. On je sav bio mokar od vode koju sam sasuo na svećnjak.

Žigice su se bile ukvasile, i nijedna ne hte upaliti. Onda se setim da imam u novom kaputu kutiju sa žigicama. Nađem je i paljkajući jednu po jednu potražim čitavu sveću.

Usijan svećnjak bio je prsnuo kad sam na njega vodu sasuo. Ja uglavim sveću u peskaonicu od divita i metnem je na mokar sto.

Moja mi soba dođe tako tužna da ti ne umem kazati. Naučio sam da mi uvek gori lampa, a sveća mi je, opet, tako škiljila, da mi se činilo da ništa ne raspoznajem u sobi.

Sto je bio sav mokar, i s njegovih krajeva kapala je voda s mrvicama od duvana i pepelom od cigara, koji sam ja otresao na svećnjak. Ja ispodizah knjige kojih se hartija na koricama beše podklobučila od vode. Ujedanput ugledam pismo na stolu.

Poznao sam da je od moje sestre. Otvorim ga.

Ti znaš kako sestre pišu. Celo pismo bio sam ja. Pisala mi je kako me neprestano pominju, kako deca neprestano pitaju kad ću ja doći, kako su me se svi zaželeli i kako im se čini da već neće doživeti taj srećni čas kad ću ja svršiti i vratiti se njima da ih više ne ostavljam.

Nešto me još teže steže u grlu. Ja zatvorih prozore i stadoh hodati po sobi. Onda sam opet čitao pismo i opet hodao po sobi.

Učini mi se da se spremam za nekakav boj i da za njega treba hrabrosti. Počnem da se prikupljam. Skrstim ruke, gledam u divit sa svećom i, kao da čikam nekoga, zapitam se: pa dobro, šta je?

Učini mi se da se prsi sasvim isprazniše, i da slušam glas svoje savesti koji me je pitao: Šta činiš ti od sebe?

Sirota Ana! Ja se uhvatih rukom za grudi i htedoh da očupam parče svoga mesa.

Pismo sestrino bacilo me je tamo odakle se Ana ne vidi.

Ja počeh da očajavam – šta da radim!

Ona se odriče imena, narodnosti, jezika! I to sve samo mene radi. Ona tvrdo veruje da ću se oženiti njome. A ja?

Bivaše mi sve nejasnije, ja se opraštah s njome i opet je tražih i grlih je i bejah gotov da je ne ostavim do smrti. Onda mi ujedanput iziđe moja mati i sestrino pismo, i onaj sasvim drugi život.

Ja htedoh da vičem: šta da radim?

Ne znajući ni sam šta da radim, izvadim maramu i počnem brisati vlažan sto. Onda sednem za njega i podbočim se na ruku.

– Ideja! – rekoh ja sebi čisto radostan – pišem sestri i bratu, da ih sondišem, da vidim šta će oni otprilike reći.

Napišem pismo, i ne znam mu više sadržaja. Znam samo da je počinjalo jednim snom, i u tom sam snu otprilike nacrtao kako sam ja zavoleo Nemicu koja nije lepa, koja je puka sirota i kojoj su već dvadeset i četiri godine. Pitao sam ih, kao u šali, šta bi oni radili kad bih se ja oženio njome, šta bi rekla naša mati na sve to, itd., itd. Pismo je bilo napisano pola u šali pola u istini, ili, bolje reći, tako da sam se ja u svako doba mogao povući i kazati im da je to sve šala i da sam ih ja hteo poplašiti.

Posle ga savijem i zapečatim, pa legnem u krevet, ali nikako da zaspim. Preturao sam se, mučio sam se. Svršavao sam sa sobom. Jedanput sam kazao: Pa dobro! Sutra ću joj reći da je ne mogu uzeti. Stvar je svršena. Hajd’ da se spava. – Onda na vrata kaveza u kome je bila ta misao „čvrsto“ zatvorena ušunjala se druga: Ala, kad bi mi oni, nešto odgovorili!… Eh na to ne treba ni misliti.

Sve je bilo uzalud, zaspati nisam mogao. Onda sam počeo da se jedim; anasana, mislio sam, ta to ja moram jedanput svršiti.

Badava, ja nisam pa nisam mogao zaspati s mišlju da ću je ostaviti, a nisam imao nikakva oslonca da ispredam prijatnije snove. Posle duge muke skočim s kreveta, dokopam pismo. – Ko zna?… mislio sam se. Obučem se i iziđem u varoš. Sve je bilo tiho. Odem do prvog poštanskog kovčežića i bacim pismo u njega. – Ko zna?
Bože, zašto je tako slatko zalagivati se?

Kad sam već strpao pismo, vratim se kući. Pored mene prođoše dva pijana čoveka. Jedan se bekeljaše na me i gurnu me laktom. Nisam mu poleteo u oči, nisam tražio nikakva „zadovoljenja“, kao što bi to drugda može biti radio (ta vi me svi zovete prznicom). Ćutao sam i išao sam dalje. Nisam ni mislio da me je neko hotimično gurnuo laktom. Ja sam se bavio nekakvom nejasnom mišlju: bacio sam pismo – ko zna?…

Kad sam opet legao u postelju, bilo mi je mnogo lakše, ne znam ni sam zašto.

Njene se slike nisam više plašio. Mislio sam na šetnju s njom. Pade mi na pamet kako ona ostavlja svoje ime, jezik, veru, – čini sve što hoću, na sve odgovara: kako ti rekneš!
San me hvataše. Slike se izmešaše. Iziđe mi sestra i pismo. Sahat izbi četiri. Ja počeh da tonem u nekakvu dubinu, sve mi bivaše nejasnije. – Može biti… ko zna?…

Ne gledajući na to što sam se tu noć bio smirio, bio sam od to doba vrlo nemiran. S jedne strane bilo mi je nepravo što sam opravio ono pismo, – ta na što? – mislio sam se znam najbolje kakav ću odgovor dobiti; s druge, opet, činilo mi se sve: dobro će biti.

Tako sam i prema njoj poslednjih dana bivao. Čas sam je se klonio i bežao od nje, čas, opet, tražio je, ćeretao s njom hodao kojekuda, ljubio je ko Ciganka dete.

Nu na što da ti pričam to? Ti i sam možeš zamisliti šta rade dvoje „zaljubljenih“. Čas se zavadimo, posle se opet pomirimo, pa opet cmakaj se, itd.

Nu tebi je već postalo otužno.

Bolje da idem dalje.

Bilo je to jednog večera, na jedno dve nedelje posle mojega pisma. Nikoga nije bilo kod kuće osim nas dvoga.

Ja sam sedeo celo poslepodne i čitao. Pred veče ustanem, otvorim prozor i gledah u vrt. Dole je vratar prerivao budakom crnu zemlju koja je rasprostirala oko sebe onaj vlažni prolećni miris. On uređivaše staze po vrtu. Vreme je bilo blago.

Ja mišljah, ne treba ni da ti kažem, o sebi i njoj. Čudio sam se što nema pisma i zebao sam nekako. A nisam sebi smeo dati računa o sadašnjem svom odnošaju prema njoj.

Osetih da se neko prisloni uza me. Trgoh se i ugledah nju.

– A gle! – rekoh ja veseo.

– Nema nikoga u kući, pa me strah.

– A ti sedi kod mene.

Ja je uzeh za ruku. Dovedoh je do kanabeta. Sedoh sam i ponudih je da sedne do mene, ostavivši joj toliko mesta da je morala sesti pola na kanabe, a pola meni na krilo.

Ona se malo ustezaše, posle sede.

Ja sam je milovao i mazio.

Ona plašljivo seđaše meni na krilu. Nekoliko puta pokušavaše da ustane, no ja joj ne dadoh. Ona okrete glavu od mene:

– Mišo, šta radimo mi?

– Ništa rđavo, dete moje.

– Mišo, – reče ona stidljivo – što bi tvoja mati…

Mene preseče.

– Ćuti! – rekoh joj.

Mora biti da sam izgledao isuviše ozbiljan. Ona se polako diže i pod nekakvim izgovorom iziđe. Ja se dignem i odem da šetam.

Sad mi je sve jasno – rekoh sebi. – Više je ni minuta ne smem lagati. A i pismo će valjda doći.

XI Pismo

. . . . . . .

Pobratime!

Dobio sam pismo i od tebe i od kuće. Oba su podjednaka, samo je od kuće zamotano i zavijeno, a od tebe jasno i razgovetno. I ti, dakle! Pa dobro, – neću se ubiti. Ili sam ja kukavica ili si ti pametan isuviše. Ja pristajem, nalazim da je sve razložito i pametno u tvom pismu. Ti si pravnik, ja lekar – šta nam je stalo što će se skrhati jedno srce? – nek živi rezon! Mi smo moderni ljudi, pošteni ljudi. Ne sedimo na drumu da dočekujemo bogate putnike, vraćamo što uzajmimo na obligaciju, – pošteni smo! Šta će vrlina? – dosta je dužnosti. Pa, istina, i čime sam ja obavezan? Ljudi se i prstenjuju pa se raziđu na miru i ne ubijaju se. A, posle, – ja ne mogu kazati ono što se mora osećati. Na to se tuže i veliki ljudi, – a ja neću da sam veliki. Hoću mira, hoću slobode, da je trošim bez računa i bez uživanja kao masaroš koji danas da na karte pola imanja ne vodeći računa što će sutra doći do prosjačkog štapa. I ja sam rasipao svoja osećanja i zamalo pa ih više neću imati ni za tebe, ni za sebe, ni za kuću. Tvrdo sam se odlučio da raskrstim s njome. To moram učiniti, kako ti reče, radi sebe, radi nje, radi tebe, radi kuće… Pa dobro, dakle. Nemoj misliti da nemam za to kuraži, – bože moj! To će biti dobro delo! Oh, kad bi znala moja mati na kako se veliko delo spremam, ona bi se molila bogu da mi da snage. A šta je, istina, njojzi učinila sirota Ana? A šta sam, kao bajagi, opet ja učinio Ani i šta ću joj to uraditi, čega se kao plašim? Ja vidim, i ti vidiš da ja neću biti s njom srećan – pa čist račun. Na što natezati, na što glodati svoje rođeno srce? Svi razlozi su za, jedan lakomislen kraj srca protiv. Dole sa srcem!

Ali, molim te, promisli samo: šta mene veže za nju? Zar ima momka na svetu koji nije „provodio ljubav“ iz koje izlazi samo luk i voda? Pa i ja sam samo običan čovek, i ja sam kusnuo od te slasti kojoj nekažnjeno pevaju pesnici svih vremena i naroda. Pa zar samo ja da uletim u taj strašni obruč neproračunjene ženidbe? Aja! Idem odmah njojzi.

Kazaću joj… znam već šta ću joj kazati.

Tvoj

XII Pismo

Lajpcig

Već si po poštanskom žigu poznao da sam ostavio mesta moga, moje, mojih…, kako da kažem?… moje patnje. Sve je svršeno, – ja sam slobodan. Slobodan kao ptica kojoj je zapaljeno gnezdo i podavljeni ptičići. Lanci su mi skinuti, ali ruke su mi uzete.

Ne mogu redom, i ne znam kako je sve bilo. Znam samo da sam bio hladan kao diplomata, da sam počeo sa „gospođice“, da sam višekratno pominjao „dublje razloge“ i kako ja „ne smem misliti samo na sebe“, „ne smem nju unesrećavati“, „ja, nestalna priroda“, „familijarne obaveze“, „moje srce zna kako mi je, ali…“, itd.

Ona me je gledala, bleda kao jaka na košulji joj, s razrogačenim očima u kojima je bila neka suva vatra. Kad sam ja svršio, kad sam patetično odeklamovao valjda deseti put:

– Ana, promisli se! Ne ja, ne moja, nego tvoja sreća, tvoje spokojstvo. Reci samo, ako misliš da pri svem tom naš brak ne bi imao negda, možda, posledica…, kako da kažem?… Promisli. – ja sam ipak na sve gotov!

Ona skoči i nasloni se samo vrhom od prstiju na klavir, Glas joj je bio tako promenjen, da me svega jeza prođe:

– Mišo, – reče ona – to je sve tako neiščekivano, da je ne znam šta da ti kažem. Ja neću sažaljenja. Ti si… vi ste slobodni!

Onda se stropošta na stolicu, lupi laktom po tasterima od klavira i nasloni glavu na ruku.

Žice jeknuše zbrkano i bez reda, baš kao što beše u mojoj glavi. Šešir na lampi obojio je sobu nekom zelenkastom svetlošću – U uglovima je bilo mračno. Iz sporedne sobe čulo se duboko disanje.

Ja sam stajao kao osuđenik. „Trpi, zlikovče“, govorio sam sebi, „ti si još mnogo više zaslužio“!

Možda posle pet minuta ona diže glavu i pogleda me onako jadnog, bez dostojanstva, bez veličine, bez muškog ponosa. Pogled njen beše vlažan, hladan kao prva zimnja kiša koja se neprimetno hvata u led. A tamo iza očiju nešto bezgranično šuplje, gde izvesno nisam bio više ja. – Videh da je odnos naš kao nožem presečen, da više ne mogu natrag.

Ja priđoh njojzi, klekoh i uzeh njezinu hladnu ruku pa je pritiskoh na usta; opet sam nešto nespretno trabunjao, čini mi se: „Bog mi je svedok, ja nisam nikad nikoga kao vas ljubio, niti ću ikad ikoga. Ali promislite. Možda su ovi moji razlozi ništavni, i ja sam natura za prezrenje, nezaslužna onoga plama kojim ste me vi obasjali. Možete li mi oprostiti?“

Ona ne ote ruke.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

XIII Pismo

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . .

Danas je upravo dve godine dana kako je Ana umrla. Šta se nije od to doba promenilo! Ja sam postao sasvim drugi.

Pobratime, pusti me da se isplačem – poslednji put!

Sve me je ostavilo. Ideali i ideje, široke grudi i tesne cipele, patriotstvo, rad, – na sve da se nasmejem. Kupio sam još pre godinu dana jednu kačketu, ona je tako umašćena da niukoliko ne zaostaje od jake s kaputa. Knjige mi leže još neprestano u istom kovčegu u kome sam ih doneo kad sam došao ovamo. Samo sam izvadio onu s receptima i nosim je neprestano u džepu. Hemikalije leže bez ikakve upotrebe, samo što moj sestrić pokatkad pretura. Joka Čukarova naišla na azotnu kiselinu, te njome šara jaja za Vaskrs. Moje je noževe iskuhala moja baba Maga, te njima sad ljušti krompire i pori ribu.

Mojim mikroskopom igraju se deca, gledaju buve. Sve jače sisteme pozabacivali su kojekuda, vele da se na njih ništa ne vidi. Sinoć sam našao imerzion u kaločinama. Kecelju za obdukciju našao Trifun na tavanu, pa je sad oblači kad timari konje. Od neisečenih medicinskih žurnala koje sam nekad dobijao prave deca zmajeve i generalske kape.

Ja sve to gledam.

Idem svaki dan uredno triput u Ćijukovu mehanu na pivo i igram sansa s Jovom advokatom i Nikolom poručnikom.

Deca moje sestre još me neprestano vole – ne izbijaju iz moje sobe. A moja sestra, – eh, pobratime!

Ti me pitaš: ama trgni se, bolan, stresi tu prašinu, digni još jednom ponosno glavu! –

Pokušavao sam.

Sestra me odvede krojaču, izabere mi haljine, uredi mi sobu, obriše mikroskop i zapreti deci da će odbiti prste onome koji u ma što ujkino prihvati.

I ja otpočnem. Uredim kojekako stvari. Izvadim nekoliko knjiga i naređam na sto.

Bolesnicima odredim izvesno doba dana kad sam kod kuće, itd., itd. Drugi dan sve opet po starom. Otvorim album i gledam njenu sliku, i sve mi se zamota u crno. Neki dan tražim njenu sliku i nigde da je nađem. Odem sestri u sobu.

– Sešo, da nisi ti uzela njenu sliku?

Ona mrdnu glavom, turi donju usnu u usta i gledaše me pitajući da l’ se srdim.

– A što će ti, sešo?

– Pokloni mi je – reče ona.

– Sešo, sve ti poklanjam šta hoćeš, i njenu sliku, ako hoćeš baš da je uzmeš. Al’ što će ti? Daj mi je, molim te!

Izvadi njenu sliku iz nedara i dade mi je, pa briznu u plac i turi glavu meni na grudi:

– Bato, bato!

– Ne plači, sešo, – rekoh joj. Uzeh sliku i odoh napolje…“

(1879)

Laza Lazarević

Napomene

1. Visoki (odlični) ukus

2. Zazorno, stidno

3. Naravno

4. E–e!

5. Grom i pakao, još jednom!

6. Snažna nemačka priroda.

7. Ovim psima još jednako nije dovoljno batina.

8. Poziv na igru

9. Hiljadu puta (molim) oproštaj.

10. „Istoriju jednoga seljaka“ Erkmana–Šatrijana.

11. Najoporije pismo

12. Suština

13. S dopuštenjem da kažem.

14. Zastor

15. Engleski til (retko tkanje)

16. (Tako vam) časne reči.

17. Klizalište sjajno osvetljeno, ulazak zaseban

18. Na kraju krajeva

19. Rekao sam

20. To se vas ne tiče.

21. Nehatno (nemarno), nebrižljivo

22. Nikola Ivanoviču, molim, iziđite napolje i ne puštajte nijednu od dama u sobu.

23. Samo, molim vas, udrite pošteno.

24. Varvarski

25. Nikako

26. Krunidbeni marš iz Proroka, opere nemačkog muzičara Majerbera

27. Zovi me samo ljubav (dragi), i biću iznova kršten.

28. Ime mi je svoje mrsko, Jer je tebi neprijatelj; da je napisano, ja bih istrgao reč.

29. Veliki narod! (Napisano onako kako Nemci izgovaraju francuski.)

 

Laza Lazarević – SVE ĆE TO NAROD POZLATITI

Laza Lazarević – SVE ĆE TO NAROD POZLATITI / Pripovetka iz 1882. godine

I sumrak se počeo hvatati, a lađe još nema. Svet koji ju je čekao počeo se razilaziti. Ode i dečko s tvrdim zemičkama i kapetanica s bajatim licem. Odoše i oba praktikanta s Markom stolarom, svadivši se najpre s gostioničarom, što im je točio još prošle srede otvoreno pivo. Pođoše i kočijaši nudeći se da po dva groša voze u varoš; ali većina, „radi apetita” ili „opruženja nogu”, ode pešice, zametnuvši prut na rame a palac od leve ruke za špag od pršnjaka. Ni žena Marinka magazadžije ne htede sesti u kola, već pođe sa svojim rnalenim društvom pešice, okrećući čas po leđa onima s kojima je govorila; i to ne iz nepristojnosti, već prosto zbog tepeluka, koji tako bezazleno blistaše kao da je Zaječar procvatio, a kroz Knjaževac protekla reka od mleka.

Sunce se beše rasplinulo u dalekoj prekosavskoj ravnici, i samo još povrh mesta gde ga je nestalo pružahu se u nebo dugačke, svetle, beličaste zrake, kao da je otud sa zapada pomolio neko grdnu šaku sa raširenim i nagore okrenutim prstima — upravo onako kako to prave dobri i rđavi moleri. Sava, koja je bila tako opala da se gotovo na svakom mestu mogla gaziti, sanjivo oticaše odbijajući slabačak crvenkast refleks od oblačaka povrh nje.

Zamalo još, i svet se sasvim raziđe. Sem slugu i činovnika parobrodskih na obali stajahu još samo dva čoveka — jedan u fesu i čakširima, drugi u mundiru i mamuzama. Onaj u fesu — Blagoje kazandžija — ceo dan nestrpljivo hodaše: svaki sat zapitkivaše koga po štogod; obrtaše se neprestano, kao da ga cela snaga svrbi pa ne zna odakle da se počne češati; ulažaše u staničnu gostionicu, i čisto kao da će odocniti, usplahireno istrčavaše ponovo napolje upirući pogled daleko preko mirne Save. Njegovo lepo izbrijano, čisto lice, s lakim površnim borama, nalik na one oblačke u ćilibaru, sa sedim zolufima i brkovima, stajaše nekako u kontrastu s malenim, plavim, vedrim očima koje živo, pa ipak s pouzdanjem, skakahu s jednog predmeta na drugi. Čibuk je neprestano držao u zubima paleći lulu istresenim kokicama. Svaki čas je zapitkivao i momke i agente što nema lađe, da li ima kakva depeša, je li voda tako mala, vuče li kakvu teretnicu itd. — na što mu i momci i agenti, s urođenim vladanjem stranih državljana, vrlo ukratko i osorno odgovarahu.

Kapetan, pak, po imenu Tanasije Jeličić, stajaše gotovo ceo dan na jednom mestu podbočivši se na sablju. Lice mu beše okrenuto strani s koje lađa dolazi, a oči umorno i nestalno bludijahu oko toga mesta, kao ono sasvim izdubena glavčina oko ojedene osovine. Na njegovu licu ne beše onoga heroičnoga izgleda koji se kadšto viđa i na pensionovanim potpukovnicima, pa ipak ono te opominje na omarinu iza koje se diže oluj, odleću ćeramide s kuća i kape s glava. Punački, maleni s obe strane postriženi brkovi, malen ali podebeo nos, osrednje smeđe oči, rehave obrve, okrugao obrijan podbradak i čisti, masnožuti, ali ne mršavi obrazi, mala usta, s poverljivim konturama, velike ruke, aljkava uniforma, a kao sneg bela košulja i kao mleko čista sablja — sve to izdavaše čoveka gospodina i geaka, čoveka od koga iščekuješ da zna aranžovati kadril i očistiti ostricu, a opet te nimalo ne bi iznenadilo kad bi on, okrenuo dami leđa, obrisao nos salvetom, ili čak zabo viljušku u lokumiće.

On, dakle, stajaše, a kazandžija se neprestano vrtijaše. Naposletku, kad mrak stiže i ne mogadijaše se više videti ni zlatan pervaz na agentovoj kapi, i njih se dvojica pokunjeni vratiše u mehanu.

— Nema je, pa nema! — reče kazandžija ljutito, kao čovek kome ne ide karta.

— Nema je — reče i oficir, ali mirno kao periodičan činovnik koji zna da posle pet godina mora doći klasa.

— Što li, bože? — reče opet kazandžija. — Valjda … ta da… ovde i nema Turaka… A lađa se, valjda, i ne može bobandirati?

Kapetan ćuti.

— A koga vi čekate? — upita opet Blagoje.

— Ženu!

— A ja sina! Ranjen je.

On se malo strese, brzo stade istresati skoro punu lulu i ponovno je napunivši i paleći nastavi preko čibuka:

— Ali lako, sasvim lako! Pisao mi je njegov drug Jole. Ovde i ovde! — on rukom pokaza sasvim neodređeno: najpre preko leve plećke, pa onda duž cele desne noge.

— Samo ga okrznulo! Otpušten je kući iz bolnice da se popravi, pa posle, u ime boga, opet!… I treba … Treba goniti peksijana!… Samo neka nam je bog u pomoći!

— A šta vam je sin? — reče kapetan počinjući učestvovati u istoriji kazandžijinoj.

— Moj sin? Kazandžija! Eh, da vidite kako taj radi. U njega ruka, vidite, ovde deblja nego u mene noga ovde. Ja sam zbog ovih oskudnih vremena prodao sve što sam imao, šta će mi, samo sam alat ostavio. Ali dok je njegovih ruku i alata, biće nama dvojici hleba, pa baš da nas je desetoro.

— Znam, znam, — reče kapetan — ali šta je on u vojsci?

— U vojsci? Pešak! Jest, pešak! Ja uvek kažem: ti, brate, ti bi trebalo da si tobdžija. Ti bi lepo mogao povući top. Posle, ono kad grune — milina čoveku čuti! Ali on hoće u pešake. Kaže: ovo vredi — ako hoćeš na puškomet, ako ćeš za gušu! Strah te pogledati kad se naljuti. Taj gde udari, tu trava ne niče!

— A gde je ranjen?

— Bogami, ne znam. Ne znam, badava! Pisao mi je, istina, njegov drug Jole, ali ja sam zaboravio. Smešna imena tamo. Evo pisma! U dve borbe, u dve…

On izvadi sasvim masno i izgužvano pismo iz ćurčeta i predade ga kapetanu, koji ga ponese u ruci da ga pročita spram sveće u mehani.

Uđoše u mehanu s masnim dugačkim stolovima, čađavim zidovima i od muha upljuvanim sahatom. Na vratima koja vode u avliju stoji napisano obligatno „srećna nova godina” i tako dalje i, ispod toga „Ilija! Sremčević 14 gro: od = raki”. Na sredi tavanice obešena lampa čkiljila je jedva probadajući zrake kroz već sasvim crno staklo. Nasred srede stajaše jedna drvene stolica sa slamnim sedištem i slomljenom i tako živopisno ispruženom nogom kao da hoće da se fotografiše.

Kapetan sede na dugačku klupu kraj prozora i poče čitati vrlo zamrljano pismo. Blagoje skloni najpre onu stolicu psujući „što će ovo čudo ovde”, sede posle prema kapetanu, zagrnu rukav od ćurčeta i pogleda po stolu htevši se nalaktiti. Ali se odjednom trže videći po stolu grdnu, crvenkastu, masnu mrlju.

— Ej, ti, more! E, ovo je baš preko jego! Gledaj ti, molim te, malo ne pokvarih koporan! Čuješ ti, bre, hodi ovamo. Obriši ovo!

Odnekud iz mračnog ugla dovuče se jedno prljavo stvorenje.

— A šta je ovo ovako masno? Je li, magarče?

— Pa mehana je, gazda-Blagoje, — reče prljavo stvorenje s toliko nepobitnog razloga da se Blagoje sasvim razgoropadi:

— E, gle ti njega! Međer si ti neki mudrac! Pa, valjda, ne sede svinje u mehani?

Čitalac će se vrlo ogrešiti ako pomisli da je Blagoje kakav čangrizalo — bože sahrani! Sada je on samo u grozničavom stanju od nestrpljenja, pa traži samo sebi zanimanja. Pristao bi on sada i da se bije, i da ga biju, samo da mu prođe vreme. Nije on, inače, bio baš ni vrlo razgovoran čovek, i večerašnje njegovo upravo napadanje na svakoga koga sretne beše samo očajnički pokušaj da razagna čamu. Zbog toga on opet juriša na kapetana:

— Jeste li videli onoga s nogom?

— Koga s nogom?

— Ta onoga bez noge!

— Koga bez noge?

— Ta onoga sa štakom!

— Koga sa štakom?

— Sa štakom! Onoga što su mu doktori odsekli nogu!

— A što su mu odsekli?

— Pa, kažu, hteo je da umre od rane što je dobio na Javoru, pa mu onda odsekli nogu, pa sad ide bez noge … Zar vi ne znate onog s nogom?

— Ne znam, — reče kapetan — nisam ga video.

— Pa sve prosi pred crkvom!

— Hm!

— Uh, bože! — Blagoje se strese. — Ovakav badrljak samo! Bolje bi mu bilo sto puta da je umro! A on ništa — živ! Pa još puši! Ništa mu, kaže, ne škodi!

— Pa dabogme!

— Samo to mi se ne dopada što prosi.

— Pa mora da jede!

— Znam! Ali on kad je u ratu izgubio nogu, treba da mu se plati! Lepo da mu kažu: „Na ti, brate! Hvala tebi koji si za nas prolevao krv, i takve stvari” … čovek je, u neku ruku, to se vidi, kako da kažem, izgubio nogu, ide na štaci! Sad njemu treba da jede, da pije. Hoće, bogme, i lulu duvana … Čovek je …

Kapetan se oseti pozvan da objasni kazandžiji položaj invalida:

— To je lepo što je on za svoju zemlju osakatio sebe. Ali zato on ne može tražiti sada da bude savetnik. Vidite, svaki onaj koji je prolio krv za svoju zemlju, treba da se računa u srećne jer se odužio svojoj majci, svojoj zemlji. Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa…

— E, znam i ja te vaše filosofije! Znam ja, ako ćeš, i „zemlja jesi, u zemlju otideši!” Ali daj ti, brate, štogod u živa usta! Vidite: to je čisto … kako da kažem? … to je strašno pogledati! Dovde odsečeno — a čovek hoće hleba! Pa sad zar da prosi? Mora! Ne može da ore, ne može da kopa! Pa još, može biti, poneki put slabo što i naprosi. Bre, da je meni vlast, ja bih znao šta bih radio! Ja bih lepo iz kuće u kuću. Uđem unutra — sedi gazda i jede pitu od oraha. — „A, ti jedeš pite?” — „Jedem!” — „A je li krv jevtinija od pite? A kamo onome onda s nogom?” — „A šta me se on tiče?” — „Ha, ne tiče te se, je li? Daj ovamo doktore! Jedan, dva, pet — koliko ih treba! Dede, seci. Secite mu nogu ovde! Jok, jok, ne pitam ja treba li ili ne treba: seci ti samo! Tako. Sad vidi kako je onome onde! Ha, sinko!”

Kapetan vide da se s Blagojem ne da objašnjavati u višim regionima. On se spusti niže:

— Tako je, tako je! Ali će oni i dobiti svi pristojno izdržavanje iz državne kase kad se svrši rat. Nemajte vi brige!

— To, to, moj gospodine! Samo ako je to zacelo i onoliko koliko treba, da ne stoje opet pred crkvom i da ne prosjače po vašarima. Zar kad bi neko zbog mene izgubio samo mali prst, pa je… A ovamo država… Slušajte!… Zviždi!

— Ne zviždi! — reče kapetan.

— Ta zviždi, bog s vama!

Blagoje istrča navrat-nanos napolje. Malo posle vrati se pokunjen:

— Mora biti da je neko vabio vaške. A ima i ugursuza pa duvaju i u ključ. Tu pre, kad je ono Sreta išao u Beograd, a onaj obešenjak Mićin sakrio se za direk pa pišti u ključ. Svi poskakaše, i sam načelnik skoči! Posle se samo vratiše — i načelnik se vrati. Psuju onoga ko je svirao — i načelnik psuje, a ne zna ko je!… Ja… O, brate, ja ne znam što se to tako zadocnila! Da li je još kadgod bilo? Je li, ti? Ej, momče! Hodi ovamo!

Ono prljavo stvorenje pomoli se opet.

— Je li se lađa još kad ovako zdravo zadocnila?

— Ne znam — reče stvorenje.

— Ne znaš? Smetenjače! Pa šta ti onda znaš? Šta imaš za piće?

— Svašta! — reče stvorenje glupo se smešeći.

— Pijete li vi rakiju? — reče Blagoje okrenuv se kapetanu.

— Ne!

— I ja slabo … Ama šta da se radi sad? Čekajde!… Je li to zviždi?

Ućuta i sluša.

— Aja… Donesi rakije! Ne može više ni da se puši. Već mi srce pocrne od duvana!

Pošto istrese polić, kao da mu oči malo oživeše, i ceo dobi izgled mirne odsutnosti.

— Ala mi je i to lađa! Sanćim ona ide brže od kola! Da je čovek seo na kakvu mu drago mrcinu — gde bi bio do sada! Piha! Šta velite, na dobrom konju?

Svi konjički oficiri vole da govore o konjima, pa ma to bilo i s kaluđericama. I našem kapetanu čisto sevnuše oči. On je izvesno mislio na kakvog arapliju kad reče:

— Za osam sahata!

— Za osam, bogami — reče Blagoje, kome je ova pristranost išla u račun. — A ovo je već koja doba! Da sam ja samo znao!… Nego, ne bih ga, opet, smeo tovariti na kola, istina, njegov drug Jole kaže: lako je ranjen, sasvim lako; ali znate, rana je, a ja bih njega na kola! Eh, kakva je bila u mog majstora kobila!… Ej, ti, slepi mišu! Donesi još rakije… Kobila kao srna! Pa samo ovako savije glavu.

On izvi ruku tako zdravo kako bi otprilike, izgledao konj sa slomljenim vratom.

— Ama zar ti nemaš bolje rakije? Ej, ti, pupavče! Kaži gazda-Davidu da ja ištem rakije. „Dobre!” kaži; kaži: „gazda-Blagoje” … Ovako savije glavu! Ama tu trebaju ruke! Da puknu vukući! Ona kad trči, pa sve ovako, — on turi glavu međ’ noge — a ja drži, drži! Pa naposletku, kad ništa ne pomaže, a ja u stog, ili u tarabu u zid, gde stignem! Ništa ona pod nagim bogom ne vidi, samo kad jedanput uhvati huk! A ja u plot, pa kad lupi glavom, ja mislim ode do đavola i ona i ja, i kola, i sve! A ona ništa! Pa posle još ide mirno kao buba! A niko drugi nije umeo s njom kao ja. Kalfa-Vidak išao jedanput po bakar na Savu, a ona samo ovako — on opet turi glavu među noge i ispruži bradu, kao da mu je đem u ustima. — Vidak ispusti uzde pa legne u kola, a ona sve po jendecima, pa trči, pa trči, pa trči… Zvoni! Jel’ te da zvoni? Da platim!

On opet istrča napolje, ali kad se vrati, na njegovu licu beše nestalo nestrpljenja, i glupa veselost levaše iz očiju, na koje, po izrazu mojih zemljaka, već počinjaše curiti rakija.

— Kakav je to konj, upravo kobila! Majstor metnuo jedanput jedan sanduk — ovako ovoliki — ne znam što je htio! A ona: đem na zub, pa ovako! Pa kako je letela, onako u avliju! A kola zakače, pa stražnji točkovi ostanu pred kapijom, a majstor u kapiji, a sanduk njega po glavi, a prednji točkovi kod orv kobila pred kuću, a mi da umremo od… od… Ama šta su ti odvugle ove žigice? … Daj jednu žišku.

Kapetan ga više ne slušaše. Njegove misli behu daleko: čak u Knjaževcu. Tamo mu je bila žena kod matere čekajući da se oslobodi bremena. Ali tada su tamo bili i Čerkezi. Užasne kombinacije sevahu kapetanu kroz glavu. Sva varvarstva koja su počinili ovi ljubimci Evrope slikahu se živim bojama u njegovim mislima. A povrh svega stajaše desperatna neizvesnost; jer otkako je pošao u rat, samo je dva pisma od žene dobio. U oba mu pisaše da će doći čim se porodi i digne, ali od posljednjeg pisma beše prošlo pet nedelja, a Turci došli na Tresibabu, a Čerkezi ruše njegovu kuću i pale mu postelju, na kojoj mu, možda, žena leži. Pa ipak je on iščekivaše. Ima u čoveka jedna žica, lažljiva kao slučaj, pa ipak je zovu „predosećanjem”. Ko god igra na lutriji, taj pri svakom vučenju ima predosećanje da će dobiti, i nikad se ne čudi po svršenom vučenju kako ga je prevarilo to predosećanje. A udari li samo jednom i na njega slepa sreća, on ceo svet uverava da je znao da će dobiti, jer mu se sve baš tako činilo i nikako drukčije. I kapetan Tanasije već treći put uzamance dolazi čak s pozicije na lađu, s teškom mukom izmoljavajući dopuštenje od komandanta, jer mu se sve činjaše da ga danas neće prevariti slutnja. Ali, evo, baš u ovaj par učini mu se da ni sama lađa neće više doći. On postade nestrpljiv kao i Blagoje. Prevrtaše misli da proseje iz njih ono što je crno. Ode u Knjaževac gde se rodio; uđe u svoju kuću, sede pod orah koji je posađen onda kad se kapetan rodio, a koji sad na svojoj periferiji nosi suhe grane. Tu sahrani oca i majku, tu preko puta zamilova devojku, tu uz kuću odnese kumu limun i poziv na prsten. O, kako mu beše drago sve; i stari orahov ormar, i zarfovi oteti od nekog turskog paše još u prvom našem ustanku, i skrhani nogari za kacom u podrumu, i ikona svetoga Nikole s dvokrilnim uvijenim nosom, nalik na dva puža, i fistan u saračani, u kojem se njegova majka venčala, i, opet, opet, i povrh svega: veselo, blago i punačko lice njegove žene, i stidljiva nada da će biti otac … i… ne, ne može biti! Ta ako su i Turci, nisu zverovi!

On se protrlja po čelu htevši razgnati ove misli.

— Majstor je, i bogzna kako, rad bio da se oždrebi — nastavljaše Blagoje gledajući neprestano u mesto na kome je kapetan još pri početku sedeo. — Dabogme! Jer to je hala, nije konj! E, ali tako…

Kapetan ga tako mirno slušaše kao onu šetalicu na sahatu. Ni ona, ni Blagoje nimalo mu ne smetahu da dalje nastavi svoje misli.

Opet je na starom mestu. Opet plamte kuće i po ulicama leže nagrđene lešine…

Tek oko ponoći on se izvali na klupu kraj prozora, bacivši najpre još jedan pogled na lampu koja sve slabije svjetljaše i sve grđe smrdijaše, i na Blagoja koji hrkaše turivši glavu međ’ noge i pruživši obe noge na red kao da drži uzdice.

Zalud se kapetan mučio da svede oči — san njegov behu okupili Čerkezi! Tek u samu zoru kao da malo pridrema, ali tad se začu kroz mrtvu noć ravnomerno lupanje točkova i uzvikivanje onih što mere vodu s prednjeg kraja lađe; pa onda pištaljka stade buditi uspavanu poslugu na staničnoj lađi. Kapetan skoči; sablja mu se otište i sa zveketom lupi o zemlju. I Blagoje se trže:

— Nećeš, bre! — reče on, i kao da ponovo povuče uzdice i ponovo zaspa.

Kapetan istrča napolje u sveže jutro. Jedva je disao. Neiskazan strah vladaše njime. On u trk dotrča do stanične lađe. Dokopa bačen alat s lađe koja dolazaše i stade vući sebi. I taman da zametne uže na kazuk, a u gomili sveta opazi jednu ženu koja izdiže više glave dete u povoju. Kapetan baci uže momcima, koji se čuđahu njegovu poslu, zanese se i malo što ne pade u vodu. I kad mu žena u onoj tišini i guranju pade na prsi i predade mu sina, prvo suze pa onda poljupci počeše padati na punačko detence koje se nimalo ne srđaše na svog dosad neviđenog oca.

I žena je plakala — to se već zna! I druga jedna postarija žena iza nje — i bez toga ne ide! I najzadi detence ototanji.

Oni brzo pređoše preko mosta i skloniše se u stranu praveći mesta drugim putnicima koji se gurahu zajedno sa svojim prtljazima, jer još ne beše nijednog kočijaša ni nosača.

Kapetan htede mnogo štošta pitati ženu, ali nikako da otpočne; naposletku mu se odreši jezik:

— Međer, ti si živa!

On je uhvati i steže za mišicu, kao htevši se uveriti.

— I ovaj mali! Ti, ti, vojniče? A što ti ja koješta nisam mislio! Bože, bože!

On obrisa lice rukavom, i držeći dete, nastavi:

— Znao sam, zacelo sam znao da ćeš doći. Tako sam baš u dlaku računao. A nana?

Tek u taj par on ugleda staru ženu i potrča joj ruci:

— Hvala bogu, samo kad ste vi svi živi i zdravi! Kad je sve dobro!

Stara žena briznu u plač:

— Daleko smo od dobra, moj sinko! Ostadosmo bez kuće i kućišta.

Kapetana kao da neka ledena ruka ščepa za srce; ali ta ruka isto tako naglo popusti, jer on u isti mah opazi kako se preko ćuprije kreće jedan čovek u prostom vojničkom odelu, a bez desne noge i leve ruke.

— Ćuti! — reče kapetan s užasom na licu. Brzo predade dete ženi, pa pritrča bogalju. Pothvati ga rukom ispod miške i pomože mu da zakorači jednu gredu koja se bila isprečila na mostu.

— Da nisi ti, vojniče, gazda-Blagojev sin? …

— Jesam, gospodine kapetane! — reče vojnik, sastavljajući nogu i štaku i dotaknuvši se po vojnički kape. Ali ga štaka izdade, i on se pridrža za jednu gospu s kučetom i zembilom koja vrisnu i odskoči u stranu.

— Tu ti je otac! Čekaj da mu kažem!

Kako beše tek zora, i putnici neodlučno stajahu na obali, to i nehotice svi obratiše pažnju ovoj sceni.

Kapetan otrča napred u mehanu da probudi Blagoja. Sve se raskloni u dva reda puštajući invalida: jedrog momka, s muškim licem i žalostivim osmehom oko usana. Sve beše u njega: i snaga, i zdravlje, i lepota; i, opet — ničega ne beše! Sve ličaše na razlupanu skupocenu porculansku vazu.

On pođe polako napred. Za njim pristade kapetanica s majkom i detetom, pa onda ostali svet, svi ćuteći kao u nekom svečanom sprovodu.

U taj par gologlav Blagoje istrča iz mehane.

Kapetan poskoči i dohvati ga za ruku:

— Stani! On je teško ranjen! Zdravo teško!

— Kako teško? Ko to kaže? … Evo, evo pisma!… Njegov drug Jole…

Zverajući na sve strane on potrča pored invalida i zaustavi se na kraju publike:

— Pa gdje je?

— Tata! — viknu vojnik milostivo okrećući se na jednoj nozi i podupirajući se štakom. — Tata! Ta evo me!

Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda — pa onda tresnu o zemlju.

Niko ne mišljaše da ide svojim poslom. Svi priskočiše, poprskaše ga vodom. Dama s kučetom i zembilom turi mu nekakve kapljice pod nos. Brzo ga povratiše i digoše na noge. On se prvo obrisa od vode kojom su ga polivali, pa onda zagrli sina, ali tako naglo kao da se bojao da će mu pobeći!

Dugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oči, ne smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad noga bila.

— Hvala bogu, samo kad si živ! Sve će opet dobro biti. Ovo — on rukom napipa štaku — ovo će narod pozlatiti. Je li tako, braćo?

Svi priskočiše odobravajući.

— Evo, ja, — reče kapetan — ja prvi dajem… — on stade preturati špagove, ali nađe samo nekoliko krajcara — ja, evo, dajem sahat i lanac. Na!

— Hvala, gospodin-kapetane! — reče vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. — Drži, tata! Ja nemam druge ruke.

— Evo, i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata — reče Stevo praktikant.

— Hvala, braćo! Drži, tata!

— Evo ti da kupiš duvana! — reče Marinko magazadžija i pruži mu nekoliko dukata.

Vojnik, s mukom pridržavajući štaku, skide kapu i podmetnu je magazadžiji da turi u nju novce.

— Hvala, braćo! Drži, tata!

Blagoje uze kapu u obe ruke, metnu u nju sahat, lulu i dukate.

Narod poče redom spuštati u kapu. Među putnicima beše braće Rusa, sa onom, kako oni vele, „širokom naturom”. Oni nemilice davahu.

Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa „hvala, braćo!”, „hvala, braćo!”, ali mu glas postajaše sve više i više zagušljiv. Te dve reči počeše dobivati odsutan ritam, kao u slepaca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti, sa svom snagom nepokolebljivog uverenja, da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša.

— Gle, gle ti njega! — reče Blagoje. — Zbog takve sitnice pa plače! Pa šta mi je to! Jedna noga! Ej, hej! Sve će to opet… — on umalo ne reče „narasti”, ali se ustavi: — Sve će to opet… Ama je li ti ja kažem da će to sve narod pozlatiti?

Pa onda, ujedared, i sam briznu u plač.

— A šta će mi sve ovo?

On baci preda se na zemlju kapu s poklonima i kao lud pogleda u nebo kao da odozgo čeka odgovora.

— Hajdemote odavde! — reče kapetanica. — Ovde je nesreća, a mi… — onda pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta… — mi smo, hvala bogu, srećni i presrećni!

Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varoš. Ljudi dobra srca činili su im donekle poklone, ali sve na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dužnost, i sažaljenje, i ne možeš ga više poznati, kao ni Topuzova vranca koji je nekad dobivao svaku trku, a sad okreće suhaču.

* * *

Kapetan je opet ozidao kuću na istome mestu u Knjaževcu. Pokrio ju je, istina kao što se to kaže, hartijom, ali mu je žena vesela i sinčić zdrav, i čupa ga već za brkove.

Blagoje je još donekle govorio: „Sve će to narod pozlatiti!” Posle je okrenuo na: „Sve će to tebi bog platiti!” Naposletku se propije i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržavanje iz invalidskog fonda i — prosi!

Možete mu, ako ćete, udeliti.

Ovo je moj prilog!

 

(1882)

Laza K. Lazarević

Laza Lazarević – PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE

 

Laza Lazarević – PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE / Prva štampana pripovetka Laze Lazarevića, PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE, pojavila se u Srpskoj zori, br. 7-8, 1879. g. pod naslovom Zvona s crkve u N.;

PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE

– Bilo mi je – veli –  onda devet godina. Ni sam se ne sećam svega baš natanko. Pričaću vam koliko sam zapamtio. I moja od mene starija sestra zna za to, a moj mlađi brat baš ništa. Nisam pao na teme da mu kazujem!

Meni je mati pričala mnogo štošta kad sam odrastao pa je zapitkivao. Otac, naravno, nikad ni slovca!

On, tj. moj otac, nosio se, razume se, turski. Čisto ga gledam kako se oblači: džemadan od crvene kadife s nekoliko katova zlatna gajtana; povrh njega ćurče od zelene čohe. Silaj išaran zlatom, za njega zadenuta jedna harbija s drškom od slonove kosti, i jedan nožić sa srebrnim cagrijama i s drškom od slonove kosti. Povrh silaja tranbolos, pa rese od njega biju po levom boku. Čakšire sa svilenim gajtanom i bućmetom, pa široki pačaluci prekrilili do pola nogu u beloj čarapi i plitkim cipelama. Na glavu turi tunos, pa ga malo nakrivi na levu stranu, u rukama mu abonos-čibuk s takumom od ćilibara, a s desne strane pod pojas podvučena, zlatom i đinđuvama izvezena duvankesa. Pravi kicoš!

Naravi je bio – otac mi je, istina, ali kad sam već počeo pričati, ne vredi šeprtljati – naravi je bio čudnovate. Ozbiljan preko jego, pa samo zapoveda, i to on jedanput što rekne, pa ako ne uradiš, – beži kud znaš! Osorljiv i uvek hoće da bude na njegovu, tj. niko se nije ni usuđivao dokazivati što protivno njemu. Kad se zdravo naljuti, a on psuje aliluj. Tukao je samo šamarom, i to samo jedanput, ali, brate, kad odalami, od časa se prućiš!

Lako se naljuti; natušti se, griska donju usnu, desni brk suče i izdiže ga naviše, veđe mu se sastale na čelu, a one crne oči sevaju. Jao! Da onda neko dođe da mu kaže da nisam znao „alekcije“! Ne znam čega sam se tako bojao, naposletku baš i da me ćuši jedanput, pa šta? Ali ja strepim od onih očiju: kad ih prevali, pa kao iz praćke, a ti, ne znaš zašto ni krošto, ceptiš kao prut!

Nikad se nije smejao, bar ne kao drugi svet. Znam, jedan, put drži on na krilu mog malog bratića. Dao mu sahat da se igra, a moj Đokica okupio pa gura ocu sahat u usta i dernja se iz petnih žila što on neće da otvori usta. Ja i sestra da umremo od smeha, a to se i ocu dade nešto na smeh pa nekoliko puta razvuče malo levu stranu od usta, i oko levoga oka nabra mu se koža. To je bila velika retkost, i eto tako se on smejao kad se desilo štogod gde bi neki drugi razvalio vilice da bi se čulo u Tetrebovu mehanu.

A znam, opet, kad je umro moj čiča s kojim je babo ortački radio i koga je jako voleo. Moja strina, mati, svojte, mi deca – udri kukaj, plači, zapevaj, stoji nas vriska, a moj babo ništa, ama baš ni suze da pusti, ni „uh!“ da reče. Samo kad ga poneše iz kuće, a babi zaigra donja usna, dršće, dršće; prislonio se na vrata, bled kao krpa, pa ćuti.

Što rekne, neće popustiti ni za glavu. Pa makar da se on kaje u sebi. Znam kad je otpustio Proku momka iz službe. Vidim da se kaje i da mu je žao, ali popustiti neće. Toga Proku je najvoleo od sviju momaka. Znam samo jedanput da ga je udario što, točeći rakiju, nije dobro zavrnuo slavinu na petačci, pa skoro akov rakije istekao. Inače nikad ni da ga je kljucnuo! Sve mu je poveravao, slao ga u sela po veresiju i koješta.

–A znate što ga je otpustio?

– Na pravdi boga!… Video ga da igra krajcara!

– Tek ćete se vi posle čuditi!

To o Đurđevu dne. Došao Proka u dućan da mu se nanovo potpiše bukvar. Babo izvadi devedeset groša, pa kaže:

„Na, evo ti ajluka! Meni više ne trebaš; idi pa traži gde se može igrati krajcara!“

Turio Proka fes na oči, plače kao kiša i moli. Darnu to mog oca, baš videh, ali mislite da je popustio? – Bože sahrani! Izvadi samo još jedan dukat pa mu dade: „Na, pa put za uši!“ Ode Proka, a on se kaje u sebi što istera na pravdi boga najvaljanijeg momka.

Nikad se nije šalio; ni s nama decom, ni s majkom, ni s kim drugim. Čudno je živeo s mojom majkom. Nije to da rekneš da je on, ne daj, bože, kao što ima ljudi, pa hoće da dari i tako što, nego onako nekako: uvek hladan, osorljiv, gori od tuđina, pa to ti je! A ona, sirota, dobra, brate, kao svetac, pa pilji u njega kao noje u jaje. Kad se on što obrecne, ona da svisne od plača, pa još mora da krije suze i od nas i od njega. Nikad i nikuda nije s njome išao, niti je ona smela pomenuti da je kuda povede. Nije trpeo ni da se ona što meša u trgovinu i njegova posla. Kaže ona jedanput:

– Mitre, što ne daš Stanoju rakiju? Skoro će i nova, pa gde ćeš je?

A tek se on izdrači na nju:

– Jesi li ti gladna ili ti je čega malo? Novci su u tvojim rukama, pa kad ti nestane, a ti kaži! A u moj se posao ne pleći!

Pokunji se mati pa ćuti.

Sa svetom je takođe malo govorio. U kafani imao je svoje društvo, i samo međ njima što rekne pokoju. Kuma Iliju je poštovao što može biti; i to je jedini čovek koji mu je smeo reći šta je hteo, i koga se moj otac čisto pribojavao.

Nas je decu, kao i majku, voleo, nije fajde, to se vidi, ali nas je držao prestrogo. Ja se ne sećam nikad i nikakva znaka nežnosti od njega. Pokrivao nas je istina, noću kad se otkrijemo, i nije nam dao da se nadnosimo nad bunar i penjemo na dud, – ali šta mi je to? To rade i drugi očevi, ali kupuju deci i šećerlemeta, zlatne hartije i loptu od gumalastike što skače s vrh jablana!

U crkvu je išao samo na Đurđevdan, u kafanu svako veče. Večeramo, on turi čibuk pod levu mišku, zadene duvankesu pod pojas, pa hajd! Dolazio je leti u devet, a zimi i ranije, ali neki put prevali i ponoć, a njega nema. To je moju sirotu majku i sestru peklo –  ja vam se onda još nisam razumevao u lumpovanju. – Nikad one nisu zaspale pre nego on dođe, pa ma to bilo u zoru. Sede u krevetima – ne smeju ni sveću da upale. Ljuti se on, bolan, kad vidi da sveća gori. Čuo sam jedanput, kad dođe docne kući, gde progunđa:

– Šta će ta sveća u ovo doba?

– Pa da se vidiš svući, Mitre, – kaže moja mati.

– A zar ja ne znam upaliti sveće, ili sam, valjda, pijan, pa ne umem naći?

– Pa nije, Mitre – uvija se moja mati – nego kao velim…

– A šta veliš? Valjda da mi komšiluk misli da mi leži mrtvac u kući!

Kakav mrtvac! Vi mislite on to zbilja misli? Mari on i za susedstvo! Nego ne da on da moja mati vodi računa o njegovu dolasku i odlasku, pa ne zna od zla kako će da počne. Hteo bi da mati spava, samo da on može bez brige bančiti. Peklo je to i njega, vidi se to.

Pio je vrlo malo, i to samo vino. Rakiju, i kad ogleda za kupovinu, ispljuje, pa nakiseli lice. Ni za kafu nije bogzna kako mario… Pa šta je radio svu noć po mehančinama? pitate vi.

Nesreća, pa to ti je! Da je pio, čini mi se, ni po jada. Nego… Videćete!

To je mojoj majci pola veka ukinulo. Plače nekih puta da svisne. A nikome da se pojada.

Jedanput dođe on, tako, docne kući… Ništa!… Sutradan – ništa… Kad, moj brate, opazi majka da on nema sahata! Prekide se žena, pita ga:

– A gde ti je, Mitre, sahat?

On se namrgodio. Gleda na stranu, kaže:

– Poslao sam ga u Beograd da se opravi.

– Pa dobro je išao, Mitre.

– Valjda ja nisam ćorav ni lud; valjda ja znam kad sahat ide i kad ne ide!

Moja mati šta će, ućuta.

Kuka posle s mojom sestrom: „E, teško meni! Daće sve što imamo, pa pod starost da perem tuđe košulje!“

Jedanput opet – jali je bilo deset, jali nije –  a njega eto iz kafane. Nakrivio jednu astrahansku šubaru, preko prsiju zlatan lanac s prsta debeo, za pojasom jedan srebrnjak iskićen zlatom i dragim kamenjem. Uđe on, a kao da mu se nabrala koža oko levog oka. Nešto je dobre volje.

Kako uđe, izvadi sahat iza pojasa, kao sanćim da vidi koliko je.

– Zar si povratio?… – trže se. – Zar ti je već opravljen sahat?

– Opravljen! – kaže on.

– A kakav ti je to lanac?

– Lanac kao svaki lanac – kaže on, ali nekako mekano, nije da se izdire.

– Znam, – kaže moja mati –  a otkud ti?

– Kupio sam!

– A ta šubara? To ima samo u Miće kaznačeja.

– Kupio sam i nju!

– Prodao ti?

– Prodao!

– A kakav…?

Ali tu moj otac pogleda nekako preko oka moju majku. Ona umuče.

On se uze skidati. Gledam ispod jorgana. Izvadi iza pojasa jedan zamotuljak kolik pesnica pa baci na sto, i ono zveknu: sam samcit dukat, brate!

– Na, – reče–  ostavi ovo!

Pa onda iziđe u kuhinju.

Moja mati uze onu hartiju nekako samo s dva prsta, kao kad diže prljavu dečju pelenu.

– A šta ću – kaže sestri–  s ovim novcima? Ovo je prokleto!… Ovo je đavolsko!… Ovo će đavo odneti kako je i doneo!…

Kao što vidite, nema tu sreće ni života!

I tako je moja mati bila nesrećna, i mi smo svi uz nju bili nesrećni…

Nekad, pričala mi je mati, bio je on sasvim drugi čovek; a i ja se sećam, kao kroz maglu, kako me je često držao na krilu dok sam bio sasvim mali, pravio mi od zove svirajku i vodio me sa sobom na kolima u livadu. Ali, kaže majka, otkako se poče družiti s Mićom kaznačejem, Krstom iz Makevine ulice, Olbrektom apotekarom i još tako nekima, sve se okrenu i pođe kako ne treba.

Obrecuje se. Ne trpi nikakva zapitkivanja, odmah ispreči: „Gledaj svoja posla!“, ili: „Imaš li ti druge kake brige?“

Nije fajde, kazao sam ja: video je on sam da ne valja šta radi; ali ga uzeo budiboksnama na svoju ruku, pa ga ne pušta.

Pa ipak, smešno je kazati, ali opet, opet je on bio dobar čovek. Jeste, bogami! Ali tako…

Jedanput vrati se on u neko doba kući. Nije sam! Čudi se moja mati. Prođe on još s nekim pored vrata, nešto polako gunđaju. Odoše u avliju. Čujemo mi malo posle konjski topot i rzanje. Ne znam ja šta je to.

Kad on posle uđe, ja počeh hrkati i moja se sestra učini da spava. Nazva dobro veče, pa ućuta. Ćuti on, ćuti majka čekam ja.

Onda moja mati otpoče, a glas joj promukao:

– Odvedoše vranca!

– Odvedoše – kaže on.

Opet ćute, samo mati čas po useknjuje se, a ja čisto osećam kako plače.

– Mitre, tako ti Boga, tako ti ove naše dece, ostavi se, brate, drugovanja s đavolom. Ko se njega drži, gubi i ovaj i onaj svet. Eno ti Jove kartaša pa gledaj! Onakav gazda, pa sad spao na to da pregrće tuđu šišarku i da kupuje po selima kože za Čifute. Zar ti, zaboga, nije žao da ja pod starost čekam od drugog koru hleba i da ova naša dečica služe tuđinu?… – Pa onda poče jecati.

– A šta si ti uzela mene zaklinjati decom i plakati nada mnom živim? Šta sliniš za jednom drkelom? Nije on mene stekao nego ja njega! Sutra, ako hoćeš, da kupim deset!

Moja mati plače još jače:

– Znam, Mitre brate, – kaže ona milostivno – ali hoće dušmani sve da odnesu. Ostavi se, brate, tako ti ove naše nejači, proklete karte! Znaš da smo mi na našoj grbini i krvavim znojem stekli ovo krova nad glavom, pa zar da me kojekakve izelice iz mog dobra isteraju?…

– A ko te tera?

Ne tera me niko, brate, ali će me isterati ako tako i dalje radiš. To je zanat od Boga proklet!

– Ama ja sam tebi sto puta kazao da mi ne popuješ i da sliniš bez nevolje! Nije meni, valjda, vrana popila pamet, da mi treba žena tutor!

Ćuti plemenita duša. Guši se. Ni suza nema više. One teku kroz prsi, padaju na srce i kamene se.

Dan za danom, a ono sve po starom. Donosio je često pune fišeke novaca. Gubio je takođe. Dolazio je često bez prstenja, bez sahata, bez zlatna silaja. Donosio je drugi put i po dva-tri ahata i po nekoliko prstenova. Jedanput: jedne čizme, jednu ćurdiju; drugi put: konjsko sedlo; posle, opet: tuce srebrnih kašika; a jednom: puno bure lakerde i – svakojakih drugih komendija. Jedanput dovede uveče vranca, onog istog, našeg.

Sutra mu kupio nove ‘amove: vise remeni do niže kolena i biju ga rojte po vilicama. Upregao ga u kola, a stolicu turio na dućanska vrata, pa kroz varoš rrrrrr!, da sve izleće kaldrma ispod nogu.

Mi smo već bili oguglali, samo je mati plakala i brinula se. Kako da nije, bolan? Trgovina zabataljena. Momak se jedan po jedan odpušta. Sve ide kao u nesrećnoj kući, a novci se troše kao kiša.

Počeše, bogme, oni njegovi pajtaši dolaziti i našoj kući. Zatvore se u veliku sobu, upale po nekoliko sveća, zveči dukat, puši se duvan, klizi karta, a naš momak Stojan ne prestaje peći im kafe (a sutradan pokazuje po nekoliko dukata što je nadobijao napojnice). A naša mati sedi s nama u drugoj sobi; oči joj crvene, lice bledo, ruke suve, i čas po ponavlja: „Bože, ti nama budi prijatelj!“

I tako se on sasvim otpadi od kuće. Samo ćuti. Materi nikad ne gleda u oči. Nas decu ne miluje, ni osorne reči da rekne, a kamoli blage. Sve beži od kuće. Samo nam para daje koliko koje hoćemo. Ako ištem da kupim legršter, a on izvadi po čitavu pletu. Za jelo je kupovao sve što je bilo najlepše u varoši. Moje haljine najlepše u celoj varoši. Ali opet nešto mi je tako teško bilo gledajući moju majku i sestru: čisto postarele, blede tužne, ozbiljne. Nikud podbogom ne idu, pa i na slavu slabo kom da idu. A i nama su žene slabo dolazile već samo ljudi i to gotovo sve samo one „lole“ i „pusta’ije“, kao što ih je moja mati zvala. Dućan gotovo i ne radi. „Zar ja – kaže moj otac“. – Da merim gejaku za dvaest para čivita? Eno mu Čifuta – Mati ne sme ništa više ni da proslovi. Kaže, jedanput i kazao:

– Jesi čula, ti, razumej srpski što ću ti reći: ako ti meni ciglo jedanput još što o tome prosloviš, ja ću sebi naći kuću; pa se iseliti; a ti ovde popuj kome hoćeš! U-pam-ti do-bro!“

Ćuti ona, sirota, kao zalivena. Stegla srce, kopni iz dana dan, a sve se moli Bogu: „Bože, ti mene nemoj ostaviti!“

E, pa valjda vidite šta će iz svega da bude!

Dođoše oni svi jedno veče. Dođe s njima još nekakav P. Zelembać, nekakav svinjarski trgovac koji, vele, „radi s Peštom“. Brkove ušiljio, kosu ostrag razdelio, a zolufe pustio, do jagodica. Debeo u licu, šiškav u telu; nakrivio nekakav šeširić, a preko prsluka zlatan lanac; isti onakav kakav je: babo imao. Na ruci mu nekakav prsten, cakli se, brate, ne da, u se pogledati. Gega se kad ide; govori krupno i promuklo, a sve se smeši onim malim, kao jed zelenim očima, da te nekakav strah uhvati kao od sovuljage.

Dođoše oni, velim. Stojan odmah uz ognjište, pa peci kafu.

Zapališe četiri sveće. Udari dim od duvana kao iz dimnjaka. Piju kafu, ćute kao Turci, samo karta klizi, i čuješ kako zveči dukat.

To je bila strašna noć.

Mi se s majkom zatvorili u drugu sobu. Ona više ne plače. Ni sestra. Ispijene u licu, oči upale pa gledaju strahovito uplašeno. Prema ovome je ništa ono kad mi je stric umro.

Nekoliko puta ulazio je naš otac u našu sobu. Bio je sav znojav. Razdrljio džemadan, raspučio košulju pa mu se vide guste crne dlake na grudima. Namrčio se kao Turčin.

– Daj još! – veli mojoj majci.

Ona stegla srce. Čuti kao kamen, otvara kovčeg pa šakom sipa u njegovu, a on vezuje u maramu.

Gleda uzvereno i na stranu, odlaže nogama kao ja kad me društvo čeka napolju, a ja stojim dok mi seša ne odseče hleba. Uzima novce, glavu okrenuo na drugu stranu, pa kad prođe, progunđa kao za se: „Još samo ovo!“ I onda čisto beži iz sobe. Ali „još ovo“, uđe ti on, čini mi se, peti put u našu sobu, a tako oko tri sahata po ponoći.

– Daj! – veli majci, a došao u licu kao zemlja.

Mati pođe kovčegu, a noge joj klecaju, sve se navija. Onda ja videh, ispod jorgana, kako se onaj moj veliki otac strese i kako se prihvati za peć.

– Brže! – kaže majci, a odlaže nogama i rukavom briše znoj.

Mati mu pruži.

– Daj sve! – reče on.

– Poslednjih deset dukata! – reče ona. Ali to ne beše više glas, ni šapat, već nešto nalik na ropac.

On skopa one novce i upravo istrča iz sobe.

Moja mati klonu kraj kovčega i onesvesti se. Sestra vrisnu. Ja skočih iz postelje. I Đokica skoči. Sedosmo dole na patos kraj nje; ljubismo je u ruku: „Nano, nano!“

Ona metnu ruku na moju glavu i šaputaše nešto. Onda skoči, upali svitac pa prižeže kandilo pred svetim Đorđem.

– Odite, deco, molite se Bogu da nas izbavi od propasti! – reče ona. Glas joj zvoni kao zvono, a oči svetle kao večernjača na nebu.

Mi potrčasmo njoj pod ikonu i svi klekosmo, a Đokica klekao pred majku, okrenuo se licem njoj, krsti se i, siroče, čita naglas onu polovinu Očenaša što je već bio naučio. Onda se opet krsti i ljubi mater u ruku, pa opet gleda u nju. Iz njenih očiju teku dva mlaza suza. One behu upravljene na sveca i na nebo. Tamo gore beše nešto što je ona videla; tamo njen Bog kog je ona gledala i koji je nju gledao. I onda joj se po licu razli nekakvo blaženstvo i nekakva svetlost, i meni se učini da je Bog pomilova rukom, i da se svetac nasmeši, i da aždaja pod njegovim kopljem ze’nu. Posle mi zablesnuše oči, Pa padoh ničice na kraj njene haljine i na njenu levu ruku, kojom me pridrža, i molih se po stoti put: „Bože, ti vidiš moju majku! Bože, molim ti se za babu!“ I onda, a ne znam zašto „Bože, ubij onoga Zelembaća!“

Dugo smo se tako molili.

Posle moja mati usta, pope se na stolicu pa celiva svetog Đorđa. I moja sestra to isto učini, a posle diže i mene i Đokicu, te i mi celivasmo. Onda mati uze suvu kitu bosioka što je stajala za ikonom i staklence s bogojavljenskom vodicom što je visilo pod ikonom, pokvasi onom vodom bosiljak, pa, nešto šapćući prekrsti njime sobu. Onda polako otvori vrata na prstima dođe do velike sobe, pa prekrsti kitom vrata od nje.

Ej, kako mi je onda lako bilo! Kako sam se osećao blažen kao okupan! Ama što mi sad ne može više da bude onako?

Istom što mati prekrsti vrata od velike sobe, a unutra diže žagor. Ne može ništa da se razume, samo što Zelembać jedanput viknu, koliko igda može:

– A ko mene može naterati da igram više? Kamo toga?

Posle opet nasta nejasan žagor i svađa. Onda čusmo kako se vrata otvoriše, gunđanje i korake.

Ali babo ne uđe u sobu. Zalud mi čekasmo. I dan zabeli ja i Đokica zaspasmo, a on još ne dođe.

Kad se probudih, sunce beše daleko odskočilo. Osećao sam se strašno umoran i prazan, ali ne mogah više zatvoriti očiju. Ustanem.

Sve izgleda nekako svečano, pa tužno. Napolju mirno, svež zrak pada kroz otvoren prozor, a pred ikonom dršće plamičak u kandilu. Moja mati i sestra blede kao krpe, oči im vlažne, lice kao od voska, krše prste, idu na prstima i ništa ne govore, samo što šapuću neke pobožne reči. Ne doneše nam doručak, ne pitaju jesmo li gladni, ne šalje me mati u školu.

– Šta je ovo? – pitao sam se ja. – Je li ovde mrtvac u kući ili se moj pokojni stric vratio pa ga valja nanovo sahranjivati.

Onda pretrnuh kad se setih šta je noćas bilo i mehanički prošaptah: „Bože, znaš ono za babu;“ i opet: „Bože, ama ubij onog Zelembaća!“

Ne misleći ništa, obučem se i iziđem iz sobe. I nehotično pođem vratima od velike sobe, ali se očas trgoh, jer osetih kako me majka dohvati za ruku.

Ja se okretoh, ali ona ne reče ništa, samo turi prst na usta; onda me odvede do vrata od kuće, pa me pusti. Ona se vrati natrag u sobu, a ja stajah na vratima. Gledam za njom – ne znam šta da mislim.

Onda se nanovo prišunjam na prstima do velike sobe, pa provirim kroz ključaonicu.

Gledam.

Sto nasred sobe. Oko njega razbacane stolice; dve ili tri preturene. Po podu leži tisuću karata, razgažene i nerazgažene cigare jedna razbijena kafena šolja i ispod jedne karte viri dukat. Zastor na stolu svučen s jedne strane skoro do polovine. Po njemu razbacane karte, isprevaljivane šolje, puno trina i nepela od duvana. Stoji još nekoliko praznih tanjira, samo na jednom duvan istresen iz lule. Četiri prazna svećnjaka; samo u jednom što bukti debela hartija kojom je sveća bila omotana i crn dim mirno se uzdiže i dohvata za tavan.

Na jednoj stolici za stolom, leđima okrenut vratima, sedi moj otac. Obe ruke do lakata naslonio na sto, a na ruke legao čelom, pa se ne miče.

Gledao sam tako dugo, ali on ama da je mrdnuo. Samo videh kako mu se slabine kupe i nadimaju. Čudno sam i mračno nešto mislio. Činilo mi se, na primer, – a ne znam, upravo, zašto – da je on mrtav, pa sam se čudio kako mrtvac diše. Posle mi se činilo da mu je ona snažna ruka od kabaste hartije, da ne može više njom udarati, – i sve tako koješta.

Bog zna dokle bih ja tako virio da me se opet ne dotaknu majčina ruka. Ništa mi ne reče, samo onim blagim očima pokaza put vrata.

Ja – ne znam zašto – odjedanput skidoh kapu, poljubih je u ruku, pa iziđoh napolje.

Taj dan bio je subota.

Kad iziđoh na ulicu, ide svet kao i obično; svaki gleda svoja posla. Silni seljaci doterali koješta na pijacu. Trgovci zaviruju u vreće i pipaju jagnjad. Novak pandur dere se i određuje gde će ko da pritera kola. Deca kradu trešnje. Sreten ćata ide dobošarem po varoši i čita da se zabranjuje puštati svinje po ulicama. Trivko izvadio jagnje pa viče: „Hodi, vruće!“, a pijani Joza igra u jednoj barici.

– A što je, more, vaš dućan zatvoren? – zapita me Ignjat ćurčija koji u taj par prođe.

– Tako! – kažem ja.

– Da nije bolestan Mitar?

– Nije – kažem ja.

– Otišao, valjda, nekud?

– U selo – rekoh ja, pa pobegoh u avliju.

Eto ti zatim dva takozvana „devera“, tj. mojih drugova koje je poslao gospodin da vide što nisam došao u školu.

Sad se tek setih da je trebalo ići u školu. Uzmem knjige i komad hleba, a gledam majku i devere.

– Kažite, deco, gospodinu da Miša nije mogao pre doći imao je posla.

O, ova ruka! Da mi je da je se sit naljubim, kad ona spava, kad me ne vidi!

Šta je bilo u našoj kući za vreme dok sam bio u školi – ne znam… To jest, znam: jer kad se vratih iz škole, nađoh sve onako kako sam ostavio: moja mati i sestra sede s rukama u krilu; ne kuva se ni ručak; prolaze na prstima pokraj velike sobe i samo othukuju – isto onako kao kad mi je stric umro. Đokica u avliji vezao mački džezvu za rep, pa se uveseljava njenom trkom. Momci šiju gunjeve u svojoj odaji, a Stojan se izvalio u seno pa hrče kao da je po noći.

Moj otac još isto onako sedi, ne miče se. Zateglo mu se ćurče preko širokih leđa, a oko pojasa se razmiče od duboka daha.

Odavno je već bilo zvonilo na večernje.

Dan se kloni svojemu kraju, a u našoj duši ista ona pučina, – nigde kraja da vidiš, samo što se oblaci sve gušće gomilaju. Sve postaje nesnosnije, strašnije i očajnije. – Bože, ti na dobro okreni!

Ja sam sedeo na pragu pred kućom. Držao sam u ruci nekakvu školsku knjižicu, ali je nisam čitao. Video sam na prozoru bledo lice moje matere naslonjeno na suvu joj ručicu. U ušima mi je zujalo. Nisam umeo ništa da mislim.

Ujedanput škljocnu brava. Moje majke nesta s prozora. Ja pretrnuh.

Vrata se od velike sobe otvoriše. Na pragu stajaše on, moj otac!

Fes malo zaturio, pa mu viri ispod njega kosa i pada mu visoko čelo. Brkovi se opustili, lice potamnelo, pa ostarelo. Ali oči, oči! Ni nalik na one pređašnje! Čisto posuknule, utekle u glavu, upola pokrivene trepavicama, polako se kreću, nestalno i besmisleno gledaju, ne traže ništa, ne misle ništa. U njima nešto prazno, nalik na durbin kome su polupana stakla. Na licu nekakav tužan i milostivan osmejak – nije to nikad pre bilo! Takav je izgledao moj stric kad je pred smrt iskao da ga pričeste.

Polako pređe hodnik, otvori vrata od naše sobe, promoli samo glavu unutra, pa se, ne rekavši ništa, brzo povuče. Zatvori vrata pa iziđe na ulicu i lagano se uputi kum-Ilijinoj kući.

Pričao mi je posle Toma, kum-Ilijin sin, da se moj otac s njegovim zatvorio u jednu sobu, da su nešto dugo polako razgovarali, da im je posle doneto hartije i mastila, da su nešto pisali, udarali pečate i tako dalje. Ali šta je to bilo, to se ne zna niti će ikad iko znati.

Oko deset i po sahata mi smo svi ležali u postelji, samo mati što je sedela s rukama u krilu i beznačajnim pogledom gledala u sveću. U to doba škripnuše avlijska vrata. Mati brzo pirnu u sveću, pa i sama leže u krevet.

Meni je ispod jorgana kucalo srce kao da neko bije čekićem u grudima.

Vrata se otvoriše i moj otac uđe. Obrte se jednom-dva po sobi, pa onda, ne paleći sveće, skide se i leže. Dugo sam još slušao kako se prevrće po krevetu, pa sam posle zaspao.

Ne znam koliko sam tako spavao, kad osetih nešto mokro na čelu. Otvorim oči i pogledam: pun mesec gleda pravo u sobu, a njegov paučinast zrak pao na lice moje majke. Oči joj zatvorene, lice kao u nekog teškog bolesnika, a grudi joj se nemirno dižu.

Više nje stoji moj otac. Upro pogled u nju i ne miče se. Malo posle priđe našem krevetu. Gleda nas sve, gleda moju sestru. Dođe opet nasred sobe, opet pogleda uokrug, pa prošaputa:

– Spavaju! – Ali se trže od svog šapata i kao da se oka meni nasred sobe. Dugo je tako stajao ne mičući se, samo što opazim pokatkad kako mu se’nu oči, gledajući čas na nas čas na mater.

Ali mi nijedno ni uvom da maknusmo!

Onda on pođe porebarke na prstima čiviluku, a ne skida oka s nas; skide pažljivo onaj srebrnjak, turi ga pod džube natuče fes na oči, pa brzo i celom nogom stupajući iziđe napolje.

Ali tek što se vrata pritvoriše, a moja se mati ispravi u krevetu. Za njom se diže i sestra. Kao kakvi dusi!

Mati brzo ali pažljivo usta i pođe vratima; za njom prista i seša.

– Ostani kod dece! – prošaputa majka, pa iziđe napolje. Ja skočih pa i sam pođoh na vrata. Seša me uhvati za ruku, ali ja se otrgoh i rekoh joj:

– Ostani kod dece!

Kad iziđoh napolje, pritrčim plotu, pa sve pored plota a ispod višanja dovučem se do bunara i čučnem iza njega.

Noć je bila u boga divota! Nebo se sija, mesec se cakli, vazduh svež – nigde se ništa ne miče. Onda videh babu kako se nadviri nad prozor od momačke sobe, pa opet ode dalje. Stade najzad pod krov od ambara, pa izvadi pištolj.

Ali u istih mah, ne znam otkud, stvori se moja majka uz njega.

Prenerazi se čovek. Upro pogled u nju pa bleji.

– Mitre brate, gospodaru moj, šta si to naumio? Moj otac uzdrhta. Stoji kao sveća, šupljim pogledom gleda moju majku, a glas mu kao razbijeno zvono.

– Idi, Marice, ostavi me… Ja sam propao!

Kako si propao, gospodaru, Bog s tobom! Što govoriš tako!…

– Sve sam dao! – reče on pa raširi ruke.

– Pa ako si, brate, ti si i stekao! Moj otac ustuknu jedan korak, pa blene u moju mater.

– Ama sve, – reče on – sve, sve!

– Ako će! – reče moja mati.

– I konja! – reče on.

– Kljusinu! – kaže moja mati.

– I livadu!

– Pustolinu!

On se primače mojoj majci. Gleda je u oči, čisto prožiže. Ali ona kao jedan božji svetac.

– I kuću! – reče on, pa razrogači oči.

– Ako će! – reče moja mati. – Da si ti živ i zdrav!

– Marice!

– Mitre!

– Šta ti to veliš, Marice?

– Velim: da Bog poživi tebe i onu našu dečicu! Nije nas hranila ni kuća ni livada, nego ti, hranitelju naš! Nećemo mi biti nijedno gladni dok si ti međ nama!

Moj otac kao da se malo zanese, pa se nasloni laktom na rame materino.

– Marice, – poče on – zar ti?… – Zagrcnu se, pa pokri oči rukama i ućuta.

Majka ga uhvati za ruku:

– Kad smo se mi uzeli, nismo imali ništa osim one ponjave, jedne tepsije i dva-tri korita, a danas, hvala Bogu, puna kuća!

Ja vidim kako ispod babina rukava kanu kap i blesnu spram mesečine.

– Pa zar si zaboravio na čardak pun šišarke?

– Pun je! – kaže otac glasom mekanim kao svila, a rukav prevuče preko očiju i spusti ruku.

– Pa šta radi ona moja niska dukata? Što će onaj ležeći novac? Uzmi ga u trgovinu!

– Uložićemo u žito!

– Pa zar smo mi neki prestari ljudi? Zdravi smo, hvala Bogu, a zdrava su nam dečica. Molićemo se Bogu, pa raditi.

– Kao pošteni ljudi!

– Nisi ti neki tunjez, kao što ima ljudi. Ne dam ja samih tvojih ruku za sav kapital Paranosov, pa da je još onoliki!

– Pa ćemo opet steći kuću!

– Izvešćemo našu decu na put – kaže mati.

– Pa me neće mrtvog kleti… Otkad ih nisam video!

– Hodi da ih vidiš! – reče mati, pa ga kao neko dete povede za ruku.

Ali ja u tri koraka već u sobi. Samo što prišaptah mojoj sestri: „Lezi!“, pa povukoh jorgan na glavu.

Upravo njih dvoje stupaju preko praga, a na crkvi grunuše zvona na jutrenje. Gromko se razleže kroz tihu noć i potrese se duša hrišćanska. I kao talas suvo granje, tako njihov zvuk odnosi bolju i pečal, kida uze taštine, a skrušena duša razgovara se s nebom…

– Sine, ustani da idemo u crkvu!…

Kad sam išao lane u Beograd po espap, video sam u Topčideru Peru Zelembaća u robijaškim haljinama. – Tuca kamen!

(1879)

Petar Kočić – JAZAVAC PRED SUDOM

Petar Kočić – JAZAVAC PRED SUDOM / Dramska satira iz 1904. godine / Jazavac pred sudom je pripovetka Petra Kočića originalno objavljena 1904. godine u zbirci S planine i ispod noći. Protagonist je David Štrbac, seljak iz Bosanske Krajine koji pred sud dovodi jazavca kako bi od njega naplatio štetu nastalu na njegovoj njivi. Priča, u kojoj se kroz lik lukavog seljaka izrugivao tadašnjoj austro-ugarskoj vlasti u BiH, je kasnije adaptirana u dramu, koja je često izvođena u pozorištima i tako je postala Kočićevo najpoznatije i najpopularnije delo.

JAZAVAC PRED SUDOM

Čista, svijetla sudnica. Po zidovima vise slike velikih ličnosti. Na desnoj strani od vrata, kraj prozora, sto, na lijevoj takođe sto. Na stolovima protokoli i nekakve debele knjižurine.

DAVID (malen, nizak, suv kao grana, lagan kao perce. Lijeva mu je noga malo kraća od desne, te se gega kad ide. Oči mu se svijetle i prelijevaju kao u mačke iz mraka. Sav sijed, preko pedeset godina. Mijenja glas. Umije zaplakati kao malo dijete, zalajati kao pašče, a zakukurijekati kao pijetao. Često puta udari zgodno rukama o bedre kao pijetao krilima i zakukuriječe te prevari pijetlove, pa se prije vremena raskukuriječu po selu. Zato ga ruže pomlađe žene. Pretvara se i da je stidljiv. Ne vjerujte mu. Ulazeći u sudnicu, krsti se i drži jazavca svezana u vreći. U jazavca viri samo njuška iz vreće):?Dobar dan, glavati gospodini!

SUDAC (na desnoj strani kraj prozora, zagnjurio glavu u knjigu, pa nešto mrmlja).

PISARČIĆ (na lijevoj strani, pognuo se po stolu, pa brzo i oštro piše).

DAVID: Dobar dan, glavati, carski gospodini!… E, čekaj, blentavi Davide! Što si posrljo ko prase u surutku? Zar ne vidiš da gospodini imaju posla? Osloni se na zid, pa malo pričekaj. (Jazavcu)?A ti, lopove jedan, došo si đe treba! Istina bog, vođe nema kuruza, ali ima nešto drugo, jazo. Ima paligrapa, dupli, kabasti paligrapa, jazo! Jadna li ti i prežalosna majka tvoja! Zar izjesti čitavu njivu kukuruza, pa ne zasladiti s paligrapom, e to bi bilo bogu plakati!

SUDAC: Ko je to? !

DAVID: Dobar dan, glavati i velevlažni carski gospodini! Sluga sam prepokorna!… Ama, kakva je ovo kuća đe se ni bog ne prima?

SUDAC: Šuti, marvo jedna!

DAVID: Šuti, marvo jedna! To je lako reći. Eto i ja velim. Ama, to nije u najmanju ruku u redu da reče jedan, rećemo kaz’ti, carski službenik.

SUDAC: Ti ćeš mene zar učiti?

DAVID: Ne do bog! To ne bi mogo ni u snu sanjati. Zdravo svano, gospodine?

SUDAC: Ti da se sa mnom rukuješ i zdraviš? !

DAVID: Zdravo smo, vala bogu! Kako si ti, kako je gospoja? Je l’ ona zdravo?

SUDAC: Da tebi ne fali što? Jesi li ti potpuno zdrav?

DAVID: I mi smo, vala bogu, svi zdravo i mirno, a tebi vala koji se ti raspituješ za me, i za me i za moju vamiliju. (Okreće se Pisarčiću)? Jesi li ti zdravo svano, dijete?

SUDAC: Ama, šta je tebi, budalo? Oklen si? Kako se zoveš?

DAVID: Ja se zovem, slavni sude, David Štrbac, selo Melina, kotar Banja Luka, okružlje Banja Luka, a zemlja, mislim glavati gospodine, da će biti Bosna. Kućna mi je lumera 17. Tako me slavni sud piše i tako mi pozovke šalje.

SUDAC: Dobro, dobro, Davide. Vidim da znaš red. A šta ti je to u toj… No, kako se to zove?

DAVID: Vreća! Vreća se ovo zove, a ovo u vreći, ovo se jazavac zove.

SUDAC: Jazavac! Šta ćeš s jazavcem ovdje?

DAVID: Tužim ga slavnom sudu jer mi je izio čitavu njivu kuruza. Tužim ga i tužiću ga što se dalje i teže more!

SUDAC: O-ho, ljudi, ljudi! Što još čovjek neće doživjeti u ovoj budalastoj Bosni! Jazavca tužiti! E, ovo je prava budala, budala nad budalama. Ama, otkud ti je došlo u glavu da jazavca tužiš?

DAVID: Otkud mi je, veliš, došlo u glavu da jazavca tužim? Nije niotkud, već znam današnji red i zakon. Zar ti, bolan, misliš, da ja ne znam da ovaj vaš car ima za svašto zakon? Zna to David, zna. Nemoj misliti da ne zna! U svašto se on pomalo razbira i uvijek zna šta je po zakonu a šta jope nije.

SUDAC: Dobro je to i lijepo sve, Davide, ali jazavca tužiti! To… to…

DAVID: Ti misliš, glavati gospodine, đe sam ja rođen za turskog suda da ne znam današnjeg reda. Znam ja današnji red, znam. Istinabog, mlogo sam se i promučio dok sam to sve u glavi uredio i, rećemo kaz’ti, sredio… Šjednemo vako, ja i ona moja babetina, uveče kraj ognjišta, pa počnemo, štono vi velite, študijerati: ovo je, ženo, po zakonu, ovo jope nije; ovo bi moglo biti po ‘vom paligrapu, ovo jope ne bi. I tako do neko doba noći študijeramo.

SUDAC: Baš tako študijerate?

DAVID: Da, dugo i mnogo študijeramo.

SUDAC: Pa zna li ti baba što?

DAVID: Moja je, velevlažni gospodine, pa se bojim da ćeš pomisliti da je valim, a ne valim je već ti po pravdi kažem: da se počem turski zeman povrati, ona bi mogla sa svojom pameti nasred Banje Luke kadija biti. Ja velim: kadija. Kakav kadija! Na moju dušu, da zna samo još pisati, mogla bi ti mirne duše reći: „Ustani sa te carske stolice, da ja narodu pravdu dijelim!“ Tako je to pametna i učevna žena!

SUDAC: Baš tako učevna?

DAVID: O, ne pitaj, gospodine, to je čudo jedno! Da ti se kojom srećom, jutros bilo oklen prikrasti, pa da čuješ njezine pameti i nauke: „Ti ideš, veli, Davide? “ „Pa vidiš, ženo, da sam pošo.“ „Kako ti ideš sudu? “ „Pa idem ko ostali svijet, na dvije noge.“ „Dobro, kaže, ama jesi li ti sredio u glavi kako ćeš tog jolpaza tužiti? “ „Jesam. Tužiću ga što se dalje i teže more.“ „U koji misliš sud?“ „Pa ja mlim, ženo, u okružni, jer je šteta velika.“ „Eto, bog te ne ubio!“ vrisnu ona ko da je nešto ujede za srce. „Uvijek se vališ: ja ovo, ja ono; pametan sam, učevan sam, znam zakon! Jadna ti tvoja nauka i znanje!“ „Čekaj, ženo, nauči me, slušaću te. U koji ti misliš sud da bi trebalo ići? “ „Najprije ajde dolje u ‘naj naš mali, seljački sud, budalo jedna budalasta! Kako bi tražio suda preko suda? Znaš li ti, bolan, da bi se zamjerio carskoj gospodi? Najprije, velim ti, ajde u naš mali, seljački sud, pa ako ga tuj ne osude, onda, istom onda, ajde na okrugli sud. Ako i tuj ništa ne bude, odma se vrati, pa ćemo viditi šta ćemo raditi. Vidim ja, veli, da će to doći i do samog cara.“ – „Ama, ženo, oklen ti tolika pamet, krst ti tvoj ljubim? !“ čudim se ja, glavati gospodine. „Pa kako ćeš odati čest carskoj gospodi? “ pita me i ispituje ko pop na ispovijedi. „Pa kazaću: Pomozi bog, carski suci na Banjoj Luci!“ „Eto, eto, eto! O, jadna ti sam ja i čemerna s tobom! O, jadna sam ti ja i čemerna s tobom po sto puta!“ stade vrištati ko bijesna i čupati kose. „Slušaj, bog te ubio, kako ćeš odati carskoj gospodi čest. Kad uđeš u naš mali, seljački sud, vikni: Dobar dan, glavati gospodini! A kad uđeš u veliki, okrugli sud, duboko se pokloni…“ „Nijesam ja, ženo, mlada, pa da se poklanjam. Šta je tebi? Da ti nećeš prećerati s tom tvojom naukom!“ velim joj ja. „Šuti, sunce te nebesko spržilo, kad ništa ne znaš! Slušaj: kad uđeš u okrugli sud, duboko se pokloni i odma, s vrata, nako iz dubljine podvikni: Dobar dan velevlažni gospodini! A ne bi, veli, zgoreg bilo kad bi u malom sudu i jedno i drugo reko: Dobar dan, glavati i velevlažni gospodini! i dodo: Sluga sam prepokorna! Taki je danas red, i tako se carskim službenicima odaje čest.“ „Ama, ženo, oklen ti tolika pamet i nauka, postove ti tvoje ljubim!“ zapanjio se ja od čuda.

SUDAC: Bogami, Davide, baš ti je učevna žena. A gdje nauči ona toliku nauku?

DAVID: Đavo bi je znao, glavati gospodine! Druži se mlogo s kneževom ženom, i idu tamo žandarskoj kasarni, pa ja ne znam… More biti da je naučila od carski oružnika i od knjeginje, a knjeginja je baš zorli, kabasto učevna žena. Kršna, naočita, mlada ko kap, pa je carski oružnici od dragosti na rukama nose, a sve zbog njezine pameti i nauke! A moja stara šjela nasred kasarne, izvalila se na carske dušeke, pa pije, puši i prima nauku. Bože moj, bože, čudne ljepote u vašeg cara! Bože moj, bože, ala vi usrećiste našu zemlju! Svijet se lijepo umrtvio od nekakva dobra, i miline, pa jedva diše. Svak veso, zadovoljan, svak pjeva, samo se pjesna niđe ne čuje. Jedini sam ja (plače) nezadovoljan, jadan i čemeran.

SUDAC: Šta ti je Davide? Što plačeš? Šta je tebi krivo i nepravo u ovoj zemlji?

DAVID: Nije mi ništi krivo na slavni sud, već na ‘vog prokletog lopova, šjeme mu se umelo! (Tuče jazavca po njušci). Dabogda ti, dušmanine i zlotvore moj, vješala omastio, ko što ćeš i’ i omastiti ako u ‘voj zemlji bude još imalo pravde i zakona!

SUDAC: Što ga toliko tučeš i kuneš? Šta ti je učinio?

DAVID: Zar ti nijesam maloprije kazo? … Izvoli, gospodine, da ga povrgnem na zemlju? Težak je ko mlinski kamen, saprela ga moja krvava muka i sirotinja! Izvoli, gospodine?

SUDAC: Izvolim, izvolim, Davide. Spusti ga.

DAVID: Kako bi bilo, glavati gospodine, da ga izvadim iz vreće, pa da ga privežem za ‘vu jednu nogu od astala, da vidite mog zlotvora i dušmanina, kosti mu u Zenici sagnjile! Izvoli, velevlažni gospodine?

SUDAC: Izvolim de, priveži ga…

DAVID (vadi jazavca iz vreće): Čuvajte se, gospodini moji, jer, ako mi se izmakne, zlo će biti. Za rđavo, da oprostite, mjesto jazavac leti. Čekaj, lopove jedan, što se toliko otimaš i koprcaš! Još sam ja snažan, iako sam se rodio nekako kad se prvi put počela trećina od naroda kupiti; još ja imam snage i kuveta, iako se već dvadeset godina nemam čim ni na Uskrs omrsiti. Vala carevini, našoj premilostivoj Zemljanoj vladi i slavnom sudu, što sam i ovi malo snage očuvo! Vala im đe čuli i ne čuli!… Vidi ga, gospodine, vidi kako njuši šušte li oklen kuruzi. O, nebo te (udara ga po njušci) ubilo!(vrisne) Čuvaj te se, gospodini moji, izmače mi se! O, jadan ti sam što učini! (Jazavac se zaoštrljio, nakostriješio, pa trči kroz sudnicu. Sad poleti jednom prozoru, sad drugom; sad se zatrči pod jedan sto, sad pod drugi; sad opet poleti vratima, sad među noge.) Eto ga uprav među krake! Čuvajte se, gospodine! Joj, jadan ti sam, ako ti što bude, nikad ti gospoji ni ja ni ti nećemo smjeti izaći pred oči! (Jedva ga uhvatiše i svezaše.)

PISARČIĆ (sav blijed): Što si ga pustio, magarče? !

DAVID: Kome ti to veliš, magarče?

SUDAC: Što si ga driješio, budalo?

DAVID (smije se): Ama, čekajte, ljudi, da se malo priberem! Ja sam tebe pito: „Izvoli, gospodine? “ Ti kažeš: „Izvolim, izvolim, Davide.“ E, ko je sad kriv? Ja beli nijesam jer slušam što stariji izvoli i naredi.

SUDAC: Ti si, Davide, i budala i nisi budala.

DAVID: Vala ti na takvoj riječi ko starijem i učevnijem!

SUDAC: Što si vodio ovog lopova pred sud? Što ga nisi odma na njivi ubio?

DAVID: Kako sam budalast, more biti da bi to učinio da ne znam današnjeg reda i zakona. Ama, šta bi ti, glavati gospodine, duljio, otezo i natezo: znam zakon, pa neću preko zakona. Neću preko zakona, pa ubi me!… Neke godine, dok još nisam bio svještio vašeg zakona, ubio sam u toj istoj njivici jednog jazavca. Biće valjda brat ovog lopova. Uvati me carski šumar i oglobi s pet vorinti. Kad metnu pare u džep, oštro mi zaprijeti: „Ne smiješ to više činiti, jer i jazavca današnji zakon brani.“ E, kad ga brani, nek mu i sudi kad štetu počini!… Samo imam ono nešto krezube babetine, i tu njivicu kuruza što sam imo, pa mi ovaj lopov satra i sa zemljom sravni. Osušili se jadni kuruzi, pa kad prođem pokraj njivice, obuzme me tuga i žalost. O, kako tužno šušte čemerni, slomljeni kuruzi! Reko bi čojek da uzdišu za osvetom i pravdom… Samo (plače), samo sam tu njivicu kuruza imo, pa…

PISARČIĆ (zajedljivo): A kako ti se zove njivica? To treba slavni sud da zna.

DAVID (tare suze): Čudnovato se, dijete, zove njivica. Zove se: Ni Davidova ni carska ni spaiska. Tako joj je ime i tako je, čini mi se, i vođe u sudu zapisato.

SUDAC (smije se): U tebe, Davide, sve to nekako zapetljato. Kako se to zove njivica: Ni Davidova ni carska ni spa’iska? Kako to?

DAVID: E, lako, gospodini moji. Sve ću vam kazati po redu i zakonu. To je njivica krčevina. Ja sam je iskrčio, pa velim: moja je. Oko te je njive carska šuma. Nakraj njivice, upravo kad se pođe dolje Markanovom Točku, stoji dirjek, uboden u zemlju, s one dvije ko kantarske kuke (C.S). To vele ko piše: carska šuma. Bože moj, bože, čudne ljepote u vašeg cara! Bože moj, bože, svakom li se danas odaje čest: carska šuma! Za turskog suda: svačija, ničija šuma, a danas carska šuma. Pa kažem vam, oko te je njivice carska šuma, te gruntovnik veli: „Istina, Davide, ti si je iskrčio, ali to je carska šuma. Pošto si iskrčio carsku šumu, ostala je carska zemlja. Šuma je carska, pa i zemlja mora biti carska.“ Sad dolazi spaija: „Lažeš, Vlaše! Nisi je iskrčio, već je to, bivakarce, od davnina ziratna zemlja, a svaki komadić ziratne zemlje moj je!“ Na čijoj je strani prava, ne znam. Samo znam da zato svijet tu njivicu zove Ni Davidova ni carska ni spaiska. A ja bi reko da svijet u jednu ruku ima i pravo, jer ta njivica, kako ste čuli, nije ni moja ni carska ni spaiska, već ovog prokletog lopova i brezakonika. Dok se mi vamo svađamo i prepiremo čija je, a on se poistija sladi i deblja, štono vele, ko šokački pratar. Zato vas molim i preklinjem da ga što teže osudite. Meni je ovaj slavni sud mlogo dobra učinio. Od mloge me je bijede i nevolje oslobodio…

SUDAC: Baš od mnoge te nevolje oslobodio? Kako to?

DAVID: Da, da, od mloge me je bijede i napasti oslobodio. Sve ću vam, gospodini moji, kazati po redu i zakonu. Imo sam sina. Snažno, mlado i vitko momče ko jela. Nije bio nimalo na me nalik. Bacio se bio na đeda, moga oca, što je u pošljednjoj buni u Crnim Potocima pogino. Snažno i vitko momče, ali naopako i zločesto da bog milostivi sačuva! Uzeše ga u vojsku, poslaše ga u Grac i ja danu dušom. Lani, oko Časni veriga, donese mi knez crnu knjigu i tri vorinta: „Davide, umro ti sin, pa ti carstvo šalje tri vorinta. To ti je nagrada.“ „O, dobre carevine, krst joj ljubim!“ lijepo ja jauknu od radosti, a žena i djeca zaplakaše. „Brate, kneže, vrati ti ta tri vorinta carevini. Pravo će biti i bogu i ljudima da to carevina uzme sebi ko, rećemo kaz’ti, neku nagradu, jer ona je mene od napasti oslobodila.“ – Onda sam imo jednu kravu, dobru, debelu kravu. Od usta sam svoji otkido pa sam njoj davo. Kažem vam, dobra, debela krava, ali zijanćarasta, da bog zakloni! Preskočiti preko plota i ograde kud zanese! Satra mi svake godine ljetinu. Doču to nekako slavni sud. Eto ti jednog dana onog šikucije što kupi miriju i porez: „Davide, veli, dočuo sud da te snašla bijeda, pa me je poslo da.. . Kako bi bilo da mi tu nesretnu kravu preteslimimo carevini, pa nek se ona tamo š njom muči i devera? “ „Vala, velim ja, carevini koja se toliko za me brine! Vodi, brate, vodi odma!“ – Onda sam imo četri koze. Za turskog suda mirne ko ovčice, a kad zastupi ukopacija, ošjetiše i one slobodu, bog i’ ubio, pa se ne daju snositi! Počne i’ ona moja krezuba babetina musti, a pošljednja nogom u kabo, pa prolije vareniku. Doču jope nekako carevina. Eto ti šikucije: „Pomozi bog, Davide! Zdravo, mirno? “ „Dobro, vala bogu, kako si ti? “ Tuj se upitasmo za zdravlje, dok šikucija poče: „Tebe, Davide, zar jope snašla napast: nemirne ti koze, pa prolijevaju vareniku? Kako bi bilo da i’ predamo poreznom uredu, pa nek se on š njima muči? “ „O, da dobre carevine, milostivi bože!“ zaneso se ja i lijepo jauknu’ od nekakve silne miline, a žena i djeca od velike radosti zajecaše. „Goni, brate, ljubim ti stope tvoje, goni!“ I, bogami, čojek – vala mu, vala i njemu i premilostivoj carevini! – oćera nesretnice i oprosti me napasti. – Od svega mala i imaća ostade mi još jedan prasac, dobar, debo prasac, ali zijanćarast i nesreća jedna! Potra kuruze, pojede tikve i misirače, sve pojede i poždera, da oprostite, ko kakav šikucija. Napravim mu jarmac i metnem vako ko sad tebi (sklapa ruke i pokazuje na Pisarčiću), ne budi primijenjeno, oko vrata, ali ne pomaže. Skočio svijet na me ko na bijelu vranu: „Tvoj prasac, Davide, upropasti i tebe i nas!“ Od usta do usta, dok i carevina ne doču. Eto ti šikucije: „E, baš si, veli, Davide, baksus! Ni u čem ti se ne da!“ „Dosta, brate! Znam!“ viknu ja, pa ga zagrli i poljubi. „Dosta! Goni! Vala ti, vala i tebi i premilostivoj carevini koja se ona za me toliko brine? Vala vam đe čuli i ne čuli!“

PISARČIĆ: Ne znate vi, gospodine, još ovih bosanskih seljaka. Danas ovaj David hvali i uznosi carevinu do neba, a sjutra bi se, onako sakat, diga u bunu i poša protiv ovog slavnog suda. Znamo se, Davide, znamo. Svi ste vi jednaki.

DAVID (unosi se Pisarčiću u oči): Ko?! Ko, bolan? Zar da se ja dignem u bunu?! Drago moje dijete, vidim pametan si i učevan si, ali nemoj me, tako ti carskog kruva, musavediti i bijediti kod ovog carskog suda! Zar da se ja dignem u bunu? Bolan, bolan, ja bi glavu svoju položio za ‘vaj sud!… Nego, preklinjem te, glavati gospodine, da ovog lopova što teže osudiš. Svega me upropastio. Skini mi ga s vrata, tako ti carske službe! Nas je, seljake, kažem vam, ovaj slavni sud od mlogo čega oslobodio. Ne riču nam više sa plandišta zadrigli bakovi niti nam bodu čeljadi; ne taru nam više silne volovanice plotova i ušjeva ko u ono staro, blentavo, tursko vrijeme. Danas ne mereš viđeti u svijeta žirovne i bakovite sermije. Što nam je slavni sud ostavio, to je mirno, ćudevno, pametno; istina malo mršavo i slabo, ali za nas, blentave Bošnjake, i nije drugo!…

PISARČIĆ: E, ta ti je, Davide, na mjestu.

DAVID: Svaka je moja, dijete, na mjestu, svaka! Nemoj misliti da nije. Nego, kažite vi meni oćete li već početi ovog brezakonika osuđivati ili nećete, da znam na čemu sam?

SUDAC: Ti si, Štrbac, prava pravcata budala. Jazavca osuđivati! Ti si lud, božji čovječe!

DAVID (Kao uvrijeđen, ljutito): Nemoj ti, gospodine, tako! Dok jadni težak svješti vaš red i zakon, a vi odma: ti si lud, ti si budala…

SUDAC: Ti to, Davide, pokazuješ rukom na me: Pazi–de se!…

DAVID (nastavlja mirno): Da sam ja lud, ja bi bio u ludoj kući a ne bi se danas razgovaro s carskim ljudima. Ama, zar nije tako? Nego vi njega osudite. Ako ga ne osudite, skočiću u Vrbas, jer ženi ne smijem na oči.

SUDAC: Zar ti je tako žena naopaka?

DAVID: E, moj gospodine, ne do ti bog š njom živiti! Ništa ti nema gore, glavati gospodine, nego kad se udovica raspali, da bog milostivi sačuva! Kadra ti je i jednu, štono vele, carevinu zadrmati. Ama, ne znam, glavati i velevlažni gospodine, koji me đavo natenta da se udovicom oženim. I najposlije doći će mi glave.

PISARČIĆ: Zar si udovicu oženio?

DAVID: Kako reče?

PISARČIĆ: Zar si udovicu oženio, pitam te?

DAVID: Tako ti mladosti, dijete, ne upleći se u razgovor kad ništa ne znaš. „Zar si udovicu oženio? „…

SUDAC: Vas se dvojica ne razumijete. Mene ćeš ti bolje razumjeti. Je li te ta tvoja žena, na ime sadašnja, oženila kao udovica ili kao djevojka? Valjda sad razumiješ?

DAVID: (začuđeno): Ama, gospodine, nemoj ti barem biti budala! Kako će mene moja rođena žena oženiti?!

PISARČIĆ: (napreže se ozbiljno da razjasni Davidu): Je li ta tvoja žena, na ime koju sad imaš, je li, pitamo te, bila prije oženita?

DAVID: Žena oženita! (Krsti se začuđeno i hoda po sobi.) Žena oženita! Ama, zar se u vašoj zemlji žine žene?

SUDAC: (dugo razmišlja): Koliko je stara ta tvoja žena?

DAVID: Pa ima jedno trideset godina s jedne strane, a…

PISARČIĆ: No, mlada je još.

DAVID: Dabogme da je mlada. Još joj prednji zubi nijesu padali.

PISARČIĆ: Pa dobro, kad je tako mlada, onda si je mora djevojkom oženiti.

DAVID: (uprepastio se od čuda): Ama, šta je tebi?! Kako ću ja ženu djevojkom oženiti? Šta bi to onda bilo? Boga mi, dijete, ja bi reko da ti nijesi sastavio oko lijeske… Što ću ja ženi djevojku dovoditi!…

SUDAC: (trže se); A, sad znam! Jesi li je doveo kao udovicu ili kao curu?

DAVID: E, sad i ja znam! Dovo sam je ko udovicu. Tri puta se udavala. Ja sam je čak iz treće ruke dobio, (Svi se smiju. Sudac nešto bilježi.) Pa kažem ti, glavati gospodine, napaka je, zločesta, džandrljiva, a, nema vajde kriti, od popovske je loze, pa je i pametna i zorli učevna žena. Kad počne nekakve carske paligrape nabrajati, mene stane pamet. Ali ljuta je, da bog milostivi sačuva!

SUDAC: Što se ne potužiš parohu, pa nek je izgrdi?

DAVID: Kome reče da se potužim?

SUDAC: Parohu dotičnom.

DAVID: Šta je sad jope paroh?

PISARČIĆ: Pop, pop, Davide.

DAVID: A, pop! Žalio sam se dva, tri put, pa pop veli: „Davide, kaže, pošto nije vjenčana, ne spada pod crkvenjske paligrape. Tuži je, veli, sudu. Naći će se valjda i za nju koji paligrap, jer ovaj njiov car ima za svašto zakon“.

SUDAC: A što je nisi vjenčao?

DAVID: Ište pop mlogo za vjenčanje.

SUDAC: Koliko?

DAVID: Ište, bolan, četrdeset vorinti, a sva ona moja krezubača u temelj ne valja pet vorinti!

SUDAC: E, kad je tako ljuta, a nije vjenčana, otjeraj je. Slobodno je moreš otjerati, Davide.

DAVID: Davno bi ja to učinio, ali mi se ne da. Žao mi je. Nešto bi ti kazo, ama me je sramota…

SUDAC: Ništa se ti ne stidi.

DAVID: Ti kažeš da je oćeram. Kako ću je oćerati kad mi je, da prostiš, slatka i draga, bog je ne ubio! Čuješ, glavati i velevlažni gospodine, nevjenčana je, prošćeš, žena i slađa i draža od vjenčane. E, to sam ja nako svještio i u svojoj glavi, štono vi velite, proštudijero. Nema vajde kriti, draga mi je i slatka, ali neki put ražljuti se pa oće da me udavi. Da mi lanjske godine, o Lučindanu, ne dade svjet jedan carski oružnik gore na Kadinoj Vodi, ne bi se ja danas s vami razgovaro, već bi truno u ledenom grobu. Napuni mi čojek lulu duvana – vala mu! – pa će na polasku: „Davide, veli, pametan si i bistar domaćin…

PISARČIĆ: (zajedljivo se osmjejkujući): E, baš si bistar i pametan!

DAVID: Dijete, molim te ko što se bog i stariji mole, ne prekidaj me u riječi! Ne prekidaj me u riječi, tako ti carskog kruva!… „Pametan si, veli, i bistar domaćin, ali ću ti jope dati jedan svjet. Kad ti gođ, kaže, dođe do gustog, bilo kod ljudi, bilo na sudu, đe bilo, veli, da bilo, ti samo podvikni nako od srca: Živila naša premilostiva Zemljana vlada! Nemaj brige, sve će na dobro okrenuti.“ Poče me žena jednom tući. Uvati me za grlo da me udavi. Sjeti se ja svjeta: „Živila naša premilostiva Zemljana vlada! Ostavi, ženo, bog te ubio. Živila naša premilostiva Zemljana vlada! Ostavi, ženo, Ristos te ubio. Živila, prodera se iz sveg grla, naša premilostiva Zemljana vlada u Sarajevu!“ Ona sva poblijedi, ruke joj obamriješe, i ja se spaso. A da ne bi svjeta, odo ti ja pod crnu zemlju. Jutros mi je zaprijetila: „Ako mi, veli, ne doneseš od suda napismeno da su tog jolpaza osudili na vješala ili u Zenicu, ne idi mi na oči živ!“ Pa sad vas molim i preklinjem da ga što teže osudite…

SUDAC: Ja ovom čovjeku ne znam ništa!

DAVID: Što, gospodine, što sam ja skrivio našoj premilostivoj Zemljanoj vladi i slavnom sudu pa da im je draži ovaj brezakonik i odmetnik od mene? On ne priznaje ni suda ni zakona ni paligrapa, pa jope mu sud, vidim, ide na ruku. Kakva je to pravda?! Nemojte, gospodini moji, gledati što sam ja čojek siroma seljak, već sudite po pravdi i zakonu. Mi smo seljaci s ovim sudom dosad zadovoljni bili, pa bi željeli i odsad. Ne dižemo se, ne bunimo se, ne tražimo od Zemljane vlade nikakve prave ko gazde…

SUDAC: A kakvu pravu traže gazde?

DAVID: Nešto sam načukno neki dan dolje u čaršiji da ove naše gazde…

PISARČIĆ: (pakosno): A, šta znaju te vaše gazde!

DAVID: (ljutito): Dijete, očnjeg ti vida i carskog kruva, ne prekidaj me u riječi! Ama šta je tebi danas? ! „A, šta znaju te vaše gazde“! A šta ti znaš, vuzle jedno vuzlasto, osim tog carskog čina na tebi? ! Zelen si, dijete, zelen ko zelena grana u gori zelenoj.

PISARČIĆ: Glupi su oni, Davide, ka gluvo doba. Ne znaju oni ništa, ama baš ništa ne znaju!

DAVID: (još ljući, pakosniji): Baš ništa ne znaju? A ko ono zna, vuzle jedno vuzlasto, osim tog carskog čina na tebi, napraviti od aršina aršin i po, od oke poke, a od poke oku – kako kad, a?!! E, de-de sad kaži, nemoj vrdati! E, moj sinko! Zelen si, zelen ko zelena grana u gori zelenoj.

PISARČIĆ: (zacrvenio se): Ja sam konta nešto drugo, a i ta ti je na mjestu.

DAVID: Svaka je moja, dijete, na mjestu, svaka. Nemoj misliti da nije.

SUDAC: (hoda po sobi, trlja ruku o ruku i smijulji se): Šta si ti to, Davide, načuknuo dolje u čaršiji? Kakvu pravu traže gazde?

DAVID: Znate vi to bolje nego ja. Vidim ja, vi ko ćerate šegu sa mnom.

SUDAC: Ne znamo, vjere mi, Davide.

DAVID: Baš ne znate? Ne mere biti da ne znate?

SUDAC: Ne znamo, ne znamo.

DAVID: Ama, kako to da ne znate? E, oćete li osuditi ovog jolpaza, pa ću vam kazati? Kazo ja vami ne kazo, vi njega po zakonu morate osuditi.

SUDAC: Hoćemo, osudićemo ga. Samo nam kaži sve što si načuknuo.

DAVID: Izvoli, gospodine, da šjednem? Baš sam se mlogo umorio. Izvoli, gospodine?

SUDAC: Izvolim, izvolim, Davide. Sjedi, pa nam kaži kakvu pravu traže gazde.

DAVID: (sjeda): Čudnovatu prbvu glavati gospodine, traže gazde. Ne znam ti ni kazati. To ti je nekakva varica, nešto šareno, nešto budi bog s nami! Traže od Zemljane vlade da nam izvoli da se više ne zovemo samo Srbovi ko od Kosova, već srpski, prekoslavni, školski, crkvenjski i ato-no-to… Ovu pošljednju riječ ne mogu izgovoriti, pa ubi me!… Eto, taki Srbovi da budemo. To oni traže, čujem dolje u čaršiji, već puni šest godina, pa ne mogu da nađu.

PISARČIĆ: Pomrčina, Davide, pomrčina, pa ne vide od očiju.

DAVID: More i to biti… Neki me dan, baš će biti u prošli pazar, pita gazda Stevo: „Priznaješ ti, Davide, da si srpski, prekoslavni, školski, crkvenjski i ato-no-to…“ O, teške riječi, krst joj ljubim! Prije bi slomio jezik nego što bi je izgovorio… „Jesi ti, Davide, taki Srb? “ „Šta je to, gazda? Kakva je to sad nova vjera nastala? Da vi nas, gazde, nećete porimiti? Nije vam vjerovati, gazde ste. Ja sam Srb, a taki Srb, bože sačuvaj i zakloni!“ On se ražljuti, pa podvrisnu: „To je naša, gazdinska prbva što tražimo od Zemljane vlade! I ko taki Srbin nije – nije ni Srbin, već Švabo, Šokac, špijun, izdajnik!“ „Ja sam bogme, velim, gazda, mislio da vi tražite da carevina ukine ovu prokletu trećinu i desetinu, a vi počeli nekakve budaleštine zbijati.

SUDAC: Pa ti kažeš, Davide, da ste vi seljaci zadovoljni?

DAVID: O, mi smo zadovoljni! Pritisnulo nas dobro sa sviju strana; od nekakve silne smo se miline umrtvili pa jedva dišemo… Ali mi je vrlo teško što mi gazde kažu da nijesam Srb. Ja nijesam Srb! (Ustaje sa stolice, i živo sijeva i strijelja očima suca.) Pogledaj me, gospodine, dobro me sad pogledaj: mjerio sam se na dva carska kantara, na turskom kantaru i na kantaru ovog vašeg cara, pa ni dram manje ni dram više od dvadeset i pet oka! A kad se Srb u meni napiri i nadme, nema tog carskog kantara na ‘vom svijetu koji bi me mogo izmjeriti!!!

SUDAC: (u sebi): Ovo je čudnovat stvor.

DAVID: Tako je to kod mene sve teško, olovno, čvrsto… Još sam ja nešto načukno. Gazda Stevo kaže da sam izdajnik, e pa kad sam izdajnik, ja ću i to izdati.

SUDAC: Šta je to, Davide? De-de nam kaži.

DAVID: (usteže se): Bogami, ne smijem. Ne smijem, gospodine, ubiće me gazde.

SUDAC: (živo oblijeće oko njeg): Kaži, ne boj se ništa.

PISARČIĆ: Kaži, Davide, kaži. Ne boj se kad ti gospodin sudac…

DAVID: Krsnog mi imena, ne smijem. Ne smijem, ljudi! Još vi ne znate što su naše gazde. Pametni ste, učevni ste da se dalje ne mere, ali…

SUDAC: (još življe): Kaži, ne boj se ništa!

DAVID: Ama, kazaću, pa nek ide glava!… Ima li u vas škola što se zove terezijanska?

SUDAC: (govori s Pisarčićem njemački).

DAVID: (skoči sa stolice kao oparen, stade izmeđ njih i poče mahati kažiprstom): Niks, niks! Niks, ništa to ne pripoznajem! To se meni o glavi radi! A, niks!

SUDAC: (umiruje ga): Ne boj se ti ništa. Nešto sam zaboravio, pa pitam gospodina… Ima, Davide, ima taka škola u nas.

DAVID: Pa baš ima u vas taka škola terezijanska što se zove?

SUDAC: Ima, ima.

DAVID: U toj se školi vašoj, terezijanska što se rekne, uče barunski, grovovski, a jedan mi gazda reče da se tuj i carski sinovi uče?

SUDAC: (u sebi): Šta će ovo sad da bude? .. . Istina je to sve, Davide, pa šta onda?

DAVID: A znate li vi čiji se sinovi još u toj vašoj školi, terezijanska što joj se veli, uče?

SUDAC: Ne znamo.

DAVID: Ne mere biti da ne znate? Kako vi to ne bi znali? Ja sam, bolan, načukno dolje u čaršiji da se u toj školi uče djeca najvjerniji’ službenika vašeg cara, koja će poslije, kad odrastu, upravljati i drmati cijelom vašom carevinom. A u toj istoj školi, možda pod tuđim imenom, uče se sinovi najduplijeg gazde u cijeloj Bosni i ‘Ercegovini.

SUDAC: Dobro je to, Davide, za našu carevinu.

DAVID: E, moj gospodine, ja sam mislio da si ti pametniji i vjerniji svom caru. Zar ti ne znaš, bolan, da se njiov otac digo protiv carevine, ali s vrlo malo mozga u bašuni. Pametan je, istina, toliko da zna od oke napraviti poke, ali to je malo, vrlo malo, kažu gazde. Zato je sinove i poslo, kod toliki naši škola, u tu vašu školu, terezijanska što se zove, pa kad ta djeca, majčin sine, poprime vašu učevinu, povataju vaše planove, spise i protokure, pa se onda vrate u očeve dvore, teško vami! Ode Bosna; ode vala, ko da je nijeste nikad ni imali! Tako će biti, kunem vam se bogom živim, i moje vam suze neće pomoći! Bolan, bolan, ja bi krvi svoje utočio ovom sudu i našoj premilostivoj Zemljanoj vladi, pa zato vam ovo i kažem. Nego vi odma, ovog časa, udarte tel na carstvo da se ta djeca odstrane iz te vaše škole, terezijanska što joj se veli.

SUDAC: Ja ovog čovjeka ne razumijem.

PISARČIĆ: Ja bi reka, gospodin sudac, da je on bena?

DAVID: (gleda ga prezrivo): A ja bi jope reka da on nije bena! Kako ti, bolan, moreš reći da sam ja bena? Ja za tebe nijesam nikad čuo niti sam te do danas svojim očima vidio, pa jope znam kako ti je ime. Oćeš da se okladimo; o glavu da se okladimo?

SUDAC: Vi ste, gospodine, juče došli ovamo?

PISARČIĆ: Da, juče sam doša.

SUDAC: Nikad niste vidjeli ovog čovjeka, niti on pak vas?

PISARČIĆ: Nikad! Nikad ga nisam vidio, a ni on mene.

SUDAC: E, Davide, kako je ime gospodinu? Ako pogodiš, odma ćemo jazavca osuditi, ako ne pogodiš, gubi se!

DAVID: Pogodio ja ne pogodio, vi ovog lopova po zakonu morate osuditi. Ja samo oću da kažem ovom djetetu da nijesam ni bena ni budala.

SUDAC: E, dobro je, Davide; pristajem i na to. Samo ti kažem, ako pogodiš kako je gospodinu ime, teže ću tog lopova osuditi. Dakle, kako je ime gospodinu?

DAVID: (ustade, ustače kapu, opet je skide i pruži ruku Pisarčiću): Zdravo mirno, gospodin Dane, ili…

SUDAC: (iznenađen): Sakrament! Pogodi!

PISARČIĆ: A, vrag mu babi, pogodi!

DAVID: (ponosito i malo zajedljivo): Bogami, i pogodi!

SUDAC: E, ovaj mi je čovjek potpuno zagonetan! Ama, otkud ti znaš da je gospodinu ime Dane? To ti je morao neko kazati, ili si od nekog čuo?

DAVID: Mlogo sam ja, gospodini moji, svijeta prošo, iz mlogo vuruna kruva io, sa mlogo vrela vode se napio. Odajući po svijetu i narodu, na svašto sam pazio i ovo sam uverčio: pođeš li dolje kroz Lijevče, ispod Banje Luke, svakom je gotovo drugom čojeku ime Ćetoje ili Nedo. Pođeš li gore Glamoču, pa sretneš čojeka, viči: „Pomozi bog, Sava!“ Gore ti je sve goli Sava. Nanese li te put tamo vrletnoj i kamenitoj Lici, skidaj kapu i viči: „Dobar dan, Dane!“ ili „Dobar dan, Mane!“ Nećeš pogriješiti. Po govoru vidim da je ovo dijete iz Like, pa eto otkud znam kako mu je ime.

PISARČIĆ: A, vrag ga odnio, tako je! Mom je bratu, što je u žandarima, ime Mane, a u samom našem mjestu ima pet, šest Dana i Mana.

SUDAC: Pa ti, Davide, nisi, kako vidim, budala?

DAVID: Ko kaže da sam budala?

SUDAC: Ne kaže niko, nego… Kako ti možeš, božji čovječe, tužiti jazavca?

DAVID: A kako ti mene jope moreš tako pitati? Zar ti misliš, bolan, da ja ne znam da ovaj naš car ima za svašto zakon? Znam ja to, znam, dobro ja to znam. Nemoj misliti da ne znam!

SUDAC: Ama, eto, Davide, da rečemo da ima zakon i za jazavce, opet je to nekako nezgodno. Bistar si i pametan čovjek, promisli se… Ti znaš kad sud nekog osuđuje treba da zna koliko je star, je li oženjen, ima li djece, kako govori, koje je vjere. Sve je to potrebno sudu. Eto, koje je vjere taj tvoj nesretnik?

DAVID: Nikakve! Da je ikakve vjere, ne bi diro u moju sirotinju.

SUDAC: (smijulji se): Je li oženjen?

DAVID: Jest, oženjen je.

SUDAC: Po čem znaš?

DAVID: Znam vamo po nečem. To ne treba slavni sud da zna. Sramotno je to vođe i pomisliti, a kamoli izreći. Oženjen je, oženjen!

SUDAC: Ima li djece, vrag ga odnio, kad je oženjen?

DAVID: Ima. O, da mu vidiš djece i vamilije! Puna i’ dolina više one moje jadne i jedine njivice što se zove Ni Davidova ni carska ni spaiska.

SUDAC: Kako govori, Davide, taj lopov, kojim jezikom?

DAVID: To ti, glavati gospodine, nako posigurno ne umijem kazati. Brkljači ko i ti i ovo dijete kad ste se nešto maloprije dogovarali. Zabrkljači-de, gospodine, malo na njeg, da vidim oće li…

SUDAC: (smije se, govori nešto i udara jazavca po njušci).

DAVID: Vidi, gospodine, vidi kako diže njušku, kako te razumije! Vidi kurvina sina kako se ko đoja ražalostio. Ne pretvaraj se, lopove jedan! Iako govoriš gospodinovim jezikom, to ti neće pomoći. Slobodno, nemoj se pretvarati.

SUDAC: Kad je rođen, koliko je star ovaj tvoj lopov, Davide?

DAVID: Nije on ni star. Mlad je on još.

SUDAC: Ne pitam te to, već bih rad znati koliko mu je godina. I to mi je potrebno.

DAVID: A koliko ima godina otkad ste vi došli u Bosnu?

SUDAC: Pa ima tako dvadeset i tri, i četiri godine.

DAVID: O, mlogo, pobogu brate! Zbilja, kad ćete vi već… E, toliko je godina, otprilike i ovom lopovu, šjeme mu se zatrlo!

SUDAC: Kako ti to znaš?

DAVID: Znam vamo po nečem. Piši ti slobodno, toliko mu je.

SUDAC: „Piši ti slobodno, toliko mu je“! Ti to meni kao da zapovijedaš, a? Uhvatili smo te, Davide! Ne znaš!

DAVID: Ama, piši, gospodine, kad ti kažem, toliko mu je.

SUDAC: Ali nije to tako! Moraš kazati po čem to znaš.

DAVID: E, kad oćeš da kažem, kazaću ti: dira u tuđu sirotinju, pa ja mislim da je baš za vašeg zemana rođen. Eto po čem znam!

SUDAC: Kako, kako?

DAVID: Sve polako… Oprosti, gospodine, pomeo sam se. Oprosti, gospodine, molimo te, zbunio sam se pa ne znam ni šta govorim. Kad gođ uđem u slavni sud, čini mi se da me iz sviju ćoškova bodu u oči one nesretne, paligrapske kuke. Žena me je, bog je ubio, strašila, ona moja krezuba babetina!

PISARČIĆ: Ja bih reka, gospodin sudac, da se ovaj čovjek pretvara?

DAVID: (u sebi): E, moj sinko, zar ti to sad vidio? … Ne griješi, dijete, duše. Ne bijedi me kod slavnog suda!… Eto, gospodine, kazo sam sve što si me pito. Sad morete tog lopova po zakonu osuditi.

SUDAC: A ime?

DAVID: Ime mu je Jolpaz Davidov. Tako ga svijet zove, a tako će mu i slavni sud pozovke pisati ako ga danas ne osudite na vješala. Selo mu se zove Melina, kotar Banja Luka, okružlje Banja Luka, a zemlja, mislim, glavati gospodine, da će i njemu biti Bosna? Kućna mu je lumera, kaže knez, one dvije kantarske kuke (C. S.).

SUDAC: (ustade): Davide, čuj sad! Zakon osuđuje…

DAVID: A kamo ono: U Ime Njegovo? A, ne, gospodine! To ništa ne pripoznajem! Ja se držim reda i zakona! Da sam ćio raditi preko zakona, ja bi njega sam u šumi ubio. Znam zakon, pa preko zakona ne dam ni svom rođenom ocu!… Vi njega morete, ako zakon dopušta, i u svilu i kadivu obući, pa ga onda puštiti nek se šeće po čaršiji, ne budi primijenjeno, ko kakav prijestolnik. Nećete li po redu i zakonu, ima u ovoj zemlji i Okružni sud, ima naša premilostiva Zemljana vlada, a ovaj isti David s ovom istom svojom blentavom glavom i s ovim istim lopovom, mogo bi jednog jutra i u Beču osvanuti. Nemojte vi misliti šta mislite! Ako ne čujem ono: U Ime Njegovo, odma idem na Okružni sud.

SUDAC: Pa eto, Davide, u ime njegovo zakon osuđuje Jolpaza Davidova na dvadeset…

DAVID: (pretrže ga): Molim te, glavati gospodine, ko što se bog i stariji mole, drž’ se samo reda i zakona! Nije tako, već vako: Slavni sud u Ime Njegovo osuđuje Jolpaza Davidova iz sela Meline, kotara Banje Luke, okružlja Banje Luke, zemlje… (okreće se Pisarčiću) Šta bi ti reko, dijete, je li i njemu zemlja Bosna, ili je s vami došo uz ovu pošljednju bunu?

PISARČIĆ: Iz Bosne je on, Davide.

DAVID: Ako nije došo iz vaše zemlje, okotio se vođe za vašeg zemana, pa jope je svejedno. De-de, gospodine, nastavi, da čujemo!

SUDAC: Slavni sud u ime njegovo osuđuje Jolpaza Davidova, stara dvadeset i dvije godine…

DAVID: E, vala vi za to! Sad vidim da si čojek od reda i zakona. Ja sam zaboravio maloprije kazati koliko mu je godina. Čojek nek ide po redu i zakonu, pa da je crni Ciganin, on ti je odma kod mene dobar. E, vala ti za to! De-de, gospodine, dalje.

SUDAC: Slavni sud u ime njegovo osuđuje Jolpaza Davidova, stara dvadeset i dvije godine, oženjena…

DAVID: I za to ti vala. I to sam zaboravio kazati. Oženjen je, kosti mu u Zenici sagnjile! Ama, ne znam što se i uplećem u poslove slavnog suda? Ja znam tužiti, ali ne znam suditi. Nije me bog za to stvorio, pa et! De-de, gospodine, da čujemo.

SUDAC: Slavni sud u ime njegovo osuđuje Jolpaza Davidova, stara dvadeset i dvije godine, oženjena, iz sela Meline, kotara Banje Luke, okružja Banje Luke, zemlje Bosne, a kućne numere one kao dvije kantarske kuke (C. Lj.), na dvadeset godina teške tamnice u Zenici…

DAVID: (skače od radosti i udara jazavca po njušci): O-o, jazo! Čuj-de, jazo! Oćeš još malo kuruza, jazo? Jazo! Jazo, bolan, što ne govoriš? ! Jadna li ti i prežalosna majka tvoja! Ima, ima i za tebe zakona u ‘voj zemlji, nemoj misliti da nema!

SUDAC: (nastavlja): Isti je Jolpaz Davidov upropastio Davidu Štrpcu čitavu njivu kuruza…

DAVID:… koja se zove Ni Davidova ni carska ni spaiska. Samo, molimo, po redu i zakonu!

SUDAC:… koja se zove Ni Davidova ni carska ni spaiska, na osnovu čega je gornja osuda i izrečena. Jesi li sad zadovoljan, Davide?

DAVID: Vala slavnom sudu! Ja sam zadovoljan osudom. Samo još ovo, nako ispred mene, dodaj: David Štrbac iz sela Meline, kotara Banje Luke, okružlja Banje Luke, zemlje Bosne, a kućne lumere četrdeset sedme, zahvaljuje se carevini, našoj premilostivoj Zemljanoj vladi i slavnom sudu što su ga od svega oslobodili i, štono vele, ko prst ogolili. Vala im đe čuli i ne čuli! To ti dodaj, nako ispred mene, a u ime moje… A sad vas pitam, po redu i zakonu, ko će meni štetu platiti što je ovaj lopov počinio? Iz carske je šume, pa ja mlim…

SUDAC: (smijulji se i pruža mu malo novaca): Evo ti, Davide, za štetu, a ovaj će lopov sjutra u Zenicu.

DAVID: Je li to iz carske kase? Da to nije kakva milostinja kad je tako malo? Ako je milostinja, ne primam!

SUDAC: (daje mu još): Nije milostinja. Novci su iz carske kase. Plaća ti se šteta.

DAVID: (meće novac u kesu): E, vala carevini, našoj premilostivoj Zemljanoj vladi i slavnom sudu! Bolan, bolan, ja bi krvi svoje, iako je snažna i otrovna ko zmijski ujed, utočio našoj premilostivoj Zemljanoj vladi…

SUDAC: Kako, kako?

DAVID: Sve polako…

SUDAC: Čovječe, ne razumijem te!

DAVID: Muka je mene i razumjeti, jer sam vrlo ćoškast čojek. Čuo sam đe govore ljudi da su dvori nekakvog čivutskog cara Solomona bili na dvanest ćoškova, a ja bi se smio svojom djecom zakleti da na meni ima dvadeset i četiri ćoška. Ja nijesam kriv što me dragi bog takog stvorio da u jednom satu dvadeset govora započnem a nijednog ne dovršim. Muka, živa muka je mene, glavati gospodine, razumjeti!

SUDAC: Ja te ne razumijem, ali će te razumjeti jedan drugi gospodin. Pričekaj ti, Davide, sad ću se ja vratiti (izlazi).

DAVID : (zabrinuto): Kud ovo ode glavati gospodin sudac?

PISARČIĆ: Sad će gospodin doći.

DAVID: (u sebi): Ne sluti ovo na dobro! A, u moj sirac! (Odmahnu rukom i stade se šetati po sudnici i razgledati slike.) Vidi, dijete, kako se i ja znam šajcati. Na moju dušu, umio bi se šajcati ko i svaki carski službenik. Samo mi je lijeva noga malo kraća od desne pa se malo gegucam… Čija je ovo štrampa, dijete?

PISARČIĆ: To je car.

DAVID: Zar ovo vaš car?

PISARČIĆ: I naš i vaš!

DAVID: Nije, brate bogme, naš, je li ovo tvoj škrljak?

PISARČIĆ: Jest.

DAVID: Pa kako će biti moj? E, moje dijete, da je ovo naš car, ja bi od radosti zaplako. Naši carevi, štono vele, biše i preminuše. Nego sam načukno, da mi, Srbovi, imamo jednog kralja i jednog kneza. Daj mi kaži, tako ti carskog kruva, a vidim pametan si i učevan si: bi li se ikako, ikako mogo od tog našeg kralja i knjaza istesati makar jedan osrednji car, jer smo se mi, Srbovi, odavno zaželjeli careva?

PISARČIĆ: Dobar je vami i naš car.

DAVID: (u sebi): Iz Like si, dijete, ali ne navede na tanak led!… Ne velim ništa, gospodine. Dobar je. Samo još da ukine trećinu, desetinu i, rećemo kaz’ti ove globe – nikad boljeg cara!

PISARČIĆ: Onda bi bio i vaš?

DAVID: E, to ti posigurno ne umijem kazati, jer se ne mere svakom reći: Care Lazo, čestito koljeno! Jok, gospodine, to se svakom ne govori!… A čija je ovo štrampa?

PISARČIĆ: To je ono što vi, seljaci, zovete Zemljana vlada.

DAVID: O, čekaj, ljubim je, da je vidim! (penje se na stolicu, nadnosi ruku nad oči i dugo, dugo gleda.) O, zar ćorava* naša Zemljana vlada, god joj njezin!(Pade sa stolice.) Zato nami, grdna rano, sve ćoravo i ide u ovoj zemlji!

SUDAC: (ulazi s Doktorom): Šta je to? !

DAVID: (diže se): Ništa, glavati gospodine… E, ljudi moji, da sam juče umro, ne bi znao da je naša premilostiva Zemljana vlada ćorava!

SUDAC: To je taj seljak što tuži jazavca. Molim Vas, gospodine doktore, da ga pregledate. Sad mi se čini budala nad budalama, sad opet vrlo bistar i pametan. Čudnovato i zagonetno stvorenje!

DOKTOR: (s neke visine): Na prvi pogled to bude bila budala, bladsinniger Kerl, Cretin! (Davidu) Kako se bude zvala?

DAVID: Čekaj, čoče, da se ko ljudi najprije upitamo za zdravlje, pa onda… Zdravo, mirno, gospodine? Kako si? Kako je gospoja? Je l ona zdravo svanula?

DOKTOR: No, kako ime, kako se bude zvala ?

DAVID: Gospodine dokture, nije puklo, već je niklo…

DOKTOR: (ljutito); No, kako se bude zvala?

DAVID: Ja se bude zvala, ajd kad oćeš tako, bog te ubio, David Štrbac, selo Melina, kotar Banja Luka, okružlje Banja Luka, zemlja Bosna. Kućna mi je lumera 47. Tako me slavni sud piše i tako mi pozovke šalje.

DOKTOR: (cereka se): Taj si uobrazil da graf jest! No, što to jest? To velik ime i titel kako kod jedan graf imala ti?

DAVID: A, ja se držim reda i zakona ko i svaki grov!

DOKTOR: Imala šena?

DAVID: O, imala zorli, kabasto učevna žena!

DOKTOR: Imala deca?

DAVID: Imala, gospodine dokture, dvoje ženske djece, dvije curice ko dvije zlatne jabučice.

DOKTOR: No, dva šenska i dva muška deca?

DAVID: (polagano): E, moj zloglavi vrnto, i moj blentavi ćićulajkane!… Da, tako je, tako.

DOKTOR: Što tušila jazavac?

DAVID: Tužila… izjela čitava njiva kuruza.

DOKTOR: No, ti budala! Ko tušila jasavac, šivotinja tušila? To ništ drugo več budala! Sa šivotinja, sa jasavac nema sakon…

DAVID: A, ima, ima u vašeg cara! To smo viđeli danas. Nemoj mi kvariti računa!

DOKTOR: (gleda ga sa sviju strana, unosi mu se u oči, vadi nekakvu spravu i meri mu glavu.)

DAVID: Šta? ! Zar se u vas i pamet na gradi mjeri? Zato ste vi tako i pametni!

DOKTOR: (šapće): Ćeterdeset…

DAVID: Zar ja četrdeset gradi budalast?! O, mlogo, pobogu braćo! Pa koliko ste onda vi?

PISARČIĆ: Jest, jest, Davide! Četrdeset si gradi budala.

DAVID: Šuti, vuzle jedno vuzlasto! (Isprsi se, zatrepta očima, u kojima se zasvijetliše suze neizmjerne mržnje i pakosti.) Nijesam ja, gospodini moji, četrdeset gradi budala, već sam ja vami zato čudnovat što u meni ima milijun srca i milijun jezika, jer sam danas pred ovim sudom plako ispred milijuna duša koje su se od silnog dobra i miline umrtvile pa jedva dišu! (Svi ga gledaju zabezeknuto.) Zbogom jazo! Zbogom, gospodini moji! Zbogom i ti, vuzle jedno vuzlasto! S bogom ostajte svi i ne zamjer’te na eglenu.

 

*Napomena

Poglavica Zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu, Njegova Preuzvišenost, Gospodin baron Johan fon Apel izgubio je, valjda negdje u ratu, jedno oko.