Категорија: Citati

Laza К. Lazarević

Lekar i pisac, Laza K. Lazarević, rođen  1851. godine u Šapcu. Naslov jedne od devet njegovih pripovedaka „Sve će to narod pozlatiti” izgovara se u našem narodu kao poslovica.

Iako je živeo samo četrdeset godina stigao je da završi prava i medicinu (u Berlinu je odbranio doktorsku tezu iz medicinskih nauka), da piše naučne radove, prevodi Darvina, Gogolja, Faradeja i Černiševskog, da se bavi književnim stvaralaštvom i postane jedno od naznačajnijih imena srpskog realizma.

Učinio je mnogo na suzbijanju epidemije pegavca u selu Koraćica na Kosmaju, bio je primarijus unutrašnjeg odeljenja Opšte državne bolnice od kojeg je napravio kliniku sa laboratorijom, otvorio je prvo gerijatrijsko odeljenje u svetu, bio naš prvi neurolog, imao i privatnu praksu, bio lični lekar kralja Milana, ali je lečio besplatno siromašne, čak im i kupovao lekove. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1888. godine.

U njegovom Šapcu svake godine se održavaju „Lazini dani”.

„Ja od svoga srca ne načinih čelik kad je ono mekše od pamuka.” (Laza K. Lazarević u pismu Stojanu Novakoviću 1872. godine)

PRIPOVETKE:

PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE

SVE ĆE TO NAROD POZLATITI

ŠVABICA

 

Prva Lazarevićeva originalna pripovetka ŠVABICA, otpočeta verovatno još 1875. g. u Berlinu, ostala je posle njegove smrti u rukopisu nedovršena. Objavljena je prvi put u prvoj svesci njegovih Pripovedaka u izdanju Srpske književne zadruge br. 46, 1898. g.

Njegova prva štampana pripovetka, PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE, pojavila se u Srpskoj zori, br. 7-8, 1879. g. pod naslovom Zvona s crkve u N.; druga, Školska ikona, objavljena u Slovincu, br. 5, 1880. g. pod naslovom Školska ikona u našem selu.

Ostale su štampane u časopisu Otadžbina: U dobri čas hajduci (1880), Na bunaru (1881), Verter (1881), SVE ĆE TO NAROD POZLATITI (1882) i Vetar (1889).

Pripovetka On zna sve pojavila se zasebno u izdanju Srpske akademije nauka 1890. g.

Posle Lazarevićeve smrti ostalo je u rukopisu osam nedovršenih pripovedaka, odlomaka: Na selo, Tešan, Sekcija, Vučko, Baba Vujka, Stojan i Ilinka, Pobratimi i U tuđem svetu. Sedam od njih objavio je prvi put Lj. Jovanović u drugoj svesci Lazarevićevih Pripovedaka u izdanju Srpske književne zadruge br. 53, 1899., osmu, U tuđem svetu, Jeremija Živanović u Lazare-
vićevim Celokupnim delima u izdanju zemunskog Napretka 1912. g.

BIOGRAFSKI PODACI

1851 — 1. maja, rođen u Šapcu; otac Kuzman, trgovac; mati Jelka, kći šabačkog kujundžije Milovana Milovanovića.

1857 — polazi u osnovnu školu u Šapcu.

1860 — završava osnovnu školu u Šapcu.

1860 — polazi u I razred gimnazije u Šapcu.

1866 — završava TU razred gimnazije u Šapcu i prelazi u Beograd u višu gimnaziju.

1867  — završava višu gimnaziju; upisuje se na Pravni odsek Velike škole u Beogradu; izabran za sekretara studentskog udruženja „Pobratimstvo“.

1871 — dobija stipendiju srpske vlade za studiranje medicine u Parizu i odmah je gubi zbog učešća u štrajku studenata; juna meseca završi pravne studije; praktikant u Ministarstvu prosvete,

1872 — dobija stipendiju srpske vlade i odlazi u Berlin kao student medicine.

1876-1878 — za vreme srpsko-turskih ratova, lekarski pomoćnik u vojsci.

1878 — vraća se u Berlin.

1879 — završi u Berlinu studije; postaje lekar Beogradskog okruga.

1881 — ženi se Poleksijom, ćerkom Nikole Hristića; postaje primarijus Opšte državne bolnice u Beogradu.

1885 — rezervni sanitetski major pri Glavnom štabu u srpsko-bugarskom ratu.

1888 — izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka.

1889 — sanitetski potpukovnik i lični lekar kralja Milana.

1890 — 7. januara umro od tuberkuloze.

BIBLIOGRAFIJA

Šest pripovedaka (Prvi put s ocem na jutrenje, Školska ikona, U dobri čas hajduci, Na bunaru, Verter, Sve će to narod pozlatiti), Kraljevsko-srpska državna štamparija, Beograd, 1886.

Pripovetke I – II, Srpska književna zadruga 46, 53, Beograd, 1898—1899.

Celokupna dela, Srpski klasični pisci 2, „Napredak“, Zemun, 1912.

Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Beograd, 1929.

Sabrana dela I, Srpski pisci, Prosveta, Beograd, 1956.

Rabindranat Tagore / Tagor

Rabindranat Tagore / Tagor (ben. रवीन्द्रनाथ ठाकुर, engl. Rabindranath Tagore), indijski književnik i filozof, je imao samo osam godina kada je počeo da piše poeziju. Bio je svestrana ličnost, pa je pored pisanja ostavio traga i kao reditelj, glumac, scenograf, filozof, prevodilac, slikar…

Napisao je više od 1.ooo poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama, najmanje osam tomova pripovedaka i veliki broj eseja i drugih vrsta proze. Pisao je na govornom bengalskom jeziku, ali je sam prevodio svoju poeziju na engleski.

Komponovao je oko 2000 kompozicija, a njegovo delo je i državna himna Indije. 

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1913. godine. 

„Kada pročitamo njegove pesme shvatamo kako je beskrajno dobro i utešno verovati u čoveka. To je stvarna vrednost poverenja u Istinu, koja je tako krajnje retka u živom čoveku, koja je potrebna mladima i za kojom oni najviše vape.“ – Jehudi Menjuhin

PESME:

Rabindranat Tagore – GRADINAR (Zbirka pesama)

PAPIRNI BRODOVI

U sklopu evropske turneje 1926. godine Rabindranat Tagore je posetio i Beograd, a ta posete naišla je na veliko interesovanje javnosti, došli su da ga vide i radnici i intelektualci. Tim povodom rekao je: “Ja volim ovaj narod što ima spontano osećanje, što ima toplo srce koje ume da se oduševi. Kako je to prijatna stvar biti toliko voljen i poznat u jednom svetu u koji nisi nikad očekivao da dođeš! Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale.“

U razgovoru za „Vreme“, 15. novembra 1926, rekao je Stanislavu Vinaveru: “Pesnik nema političke misije, niti određenog zadatka. Pesnik treba da stvara lepe pesme, to jest da nalazi lepe oblike za naše misli. Pesnik ne mora imati moralnu misiju. Ali samim tim što stvara lepo on pomaže ljudima da budu bolji, i istinu im čini primamljivom.“

U našoj literaturi se prezime velikog indijskog pesnika i filozofa pominje u oblicima: Tagora, Tagore i Tagor. Pravilan je oblik Tagor.

 

Foto kolaž: Bistrooki – www. balasevic.in.rs

Branislav Nušić

Branislav Nušić (pravo ime Alkibijad Nuša) je rođen 1864. u Beogradu. Bio je književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Njegove drame igraju se i aktuelne su i danas.

„Dijalektika života razapeta je i svojom formom i svojom suštinom između dva pola: tragičnog i komičnog, i nema pojave ili izraza u konkretnom životu koji u svome zbivanju ne bi doticao ove polaritete. Komediograf uvek hvata onu komičnu tačku, ali mu to nimalo ne smeta da bude i na liniji one druge krajnosti.Ti polovi, tragični i komični, utoliko su bliže jedan drugome, razmak između njih je utoliko kraći, ukoliko je jedna društvena sredina mlađa i u fazi nezavršenog formiranja…“ (Branislav Nušić)

DELA:

Branislav Nušić – AUTOBIOGRAFIJA

Branislav Nušić – ANALFABETA

Branislav Nušić – SUMNJIVO LICE

Branislav Nušić – RETORIKA / NAUKA O BESEDNIŠTVU

Borisav Bora Stanković

Borisav Bora Stanković je rođen 1875. godine u Vranju. Po okončanju studija prava imao je činovničku karijeru koja nije odgovarala njegovoj prirodi, pa se okreće pisanju. Silinom svog temperamenta pisao je prozu i drame i svojim delom predstavlja u našoj književnosti prelaz iz realizma u modernu literaturu.

„Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene plemenitija osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg.“ (Borisav Bora Stanković)

Njegovo delo okrenuto je rodnom Vranju i prošlosti, a najviše ga je zaokupljao unutrašnji život čoveka i onaj tragični sukob ličnosti sa sredinom i sa samim sobom. Njegovo književno delo odavno je prešlo granice naše zemlje, prevođen je na ruski, bugarski, francuski, mađarski, nemački, italijanski, japanski…

Borisav Bora Stanković – KOŠTANA

Borisav Bora Stanković – NEČISTA KRV

Borisav Bora Stanković – PRIPOVETKE

„A bilo je jedno vreme kada su pisci polazili u stvaranju od jedne lektire: pročitaju Turgenjeva, dopadne im se ono njegovo pisanje, oni njegovi karakteri, pa onda traže oko sebe, po svojoj okolini nešto slično. To je bilo jedno vreme u modi. Sada imate drugu modu, sa ovim najmlađim. Sve je to gubljenje vremena. Biti po modi to olakšava put, ali se gubi u tome svoje ja, gubi se ono što je najznačajnije u čoveku: njegova ličnost.“ (Borisav Stanković, 1926. u razgovoru sa Branimirom Ćosićem)

„Bora je pribegavao, vazda, životu, i kad bi našao nešto neodoljivo-konkretno, činilo mu se da je tu najdublji odgovor, pa i jedini mogući. Mrzeo je Bora spas, prezirao. Mrzeo je Bora svakoga koji bi čuvstvu da sagleda međe, krajeve, sinore. Čuvstva treba da su – bezgranična. Sva. Ma kako izgledala mala, sićušna. Ona samo tako izgledaju. Treba im dati: prostora, vremena, područja. I prošlosti i budućnosti! (…) On je snevao o nekoj književnosti, da je tako nazovem, retkih i dragocenih smola: ogromni hrast čovekov, sa dubokim razraslim korenjem u dubinama zemlje, sa krošnjama veličanstvenim, a ozleđen je negde, i tu ozledu pokriva i brani danonoćno melemnom smolom, krvlju svojom. Ta se smola toči sve kap po kap, i dolazi iz čitavog bića, iz najosetljivijeg praživca.“ (Stanislav Vinaver)

 

Rade Šerbedžija – PJESMA ZA BEKIMA (Tekst: Miljenko Jergović)

Rade Šerbedžija – PJESMA ZA BEKIMA FEHMIA / Tekst: Miljenko Jergović / Album: Rade Šerbedžija & Miroslav Tadić – Ponekad Dolazim, Ponekad Odlazim (2010) / Tekst pesme:

Ljude si htio učiniti boljim
i gasio žar na dlanu
sve što si mogao šutnjom im reći
izgorjelo u jednom je danu.

Pa si im pjevao, pa si im svirao
pa si im ranjene duše mirio
sve dok ne ubiše druga tvoga
i prvi zapališe grad.

Ej, Boro, beli Boro,
rasuše se naši dani!
Ej, Boro, beli Boro,
nesta sve kô snijeg od lani!

Gdje nisam imao braće
ti si mi bio brat
u mojoj pjesmi danas
i tvoja šutnja pjeva…

Neko davno mlado vrijeme
ranjene nam duše hrani
ti odlaziš, a ja osta
dug da platim u kafani.

Ej, Boro, beli Boro,
rasuše se naši dani!
Ej, Boro, beli Boro,
nesta sve kô snijeg od lani!

 

„Kažu da nema najvećih glumaca i glumica. Kažu da je pravedno reći da ima velikih i posebnih i jednakih u svojim veličinama. Pa ću i ja, ovoga puta, u namjeri da podržim to bratstvo naših velikana koji su nas prerano napustili, napisati: Otišao je jedan od najvećih umjetnika kojeg smo imali… Bekim Fehmiu. Legenda. Mit. Uzor…

Ni pola nije učinio što je mogao učiniti. Ne zato što nije dospio, već zato što nije htio. A učinio je najviše od svih na ovim prostorima. Smireno. Odmjereno. Dostojanstveno. Postoje ljudi – mudraci, koji svoje lice još u mladosti zasluže. Jedan od njih je sigurno bio Bekim Fehmiu,“ piše Rade Šerbedžija, na početku oproštaja od tragično preminulog Bekima Fehmiua.

Frančesko Petrarka – KANCONIJER

Frančesko Petrarka – KANCONIJER / „Kanconijer“ je zbirka od 366 pesama bez naslova, obeleženih brojevima (317 pesama, 29 kancona, 9 sestina, 7 balada, 4 madrigala). Zbirka je posvećena Lauri, koju je prvi put video u Avinjonu 6. aprila ujutro 1327. godine (Sonet 3) i ljubav prema njoj ga nije napustila ni nakon njene smrti.

SONET 1 (Vi što slušate rasut u stihove…)

SONET 3 (Tog dana zraci sunca bledi…)

SONET 12 (Ako mi život…)

SONET 18 (Kada sam okrenut prema toj…)

SONET 22 (Sva ova bića što žive na zemlji…)

SONET 61 (Neka je blažen dan, mesec i doba…)

SONET 90 (Rasuta po vetru zlatna kosa beše…)

SONET 100 (Taj prozor na kom se sunce jedno vidi…)

SONET 134 (Mira mi nema, a nema ni rata…)

SONET 292 (Oči o kojim tako toplo zborih…)

SONET 302 (Misli me dižu u predeo gde je…)

SONET 365 (Ja sad oplakujem dane što prođoše…)

„Zaboravljao se u radu. Bio je velik i savestan radnik. Njegova ljubavna lirika, tri stotine soneta i nekoliko desetina kancona, neznatna je opsegom prema ogromnim tomovima njegovih italijanskih i latinskih poema i naučnih rasprava. Voleo je duboko i shvatao ozbiljno umetnost. Jednom mladom prijatelju, književnom početniku, dao je ovaj savet: Cura ut fias non ventosus disputator, sed realis artifex. (Nastoj da postaneš ne praznorečiv brbljivac, nego istinski umetnik.) (Ivo Andrić, esej „Legenda o Lauri i Petrarki“)

Frančesko Petrarka

Veliki italijanski pesnik epohe humanizma i renesanse Frančesko Petrarka (20. juli 1304 – 18. juli 1374) rodio se u toskanskom gradu Arecu. Dobitnik je najvećeg književnog priznanja tog doba, na rimskom Kapitolu 1341. godine krunisan je pesničkim lovorovim vencem i mlad postao poeta laureatus.

Frančesko Petrarka – KANCONIJER

Pisao je na latinskom i na narodnom, italijanskom jeziku. U poeziji je težio idealu savršene forme koju će dovesti do vrhunca u „Kanconijeru“ posvećenom Lauri. Lauru je prvi put video u Avinjonu 6. aprila ujutro 1327. godine i ljubav prema njoj ga nije napustila ni nakon njene smrti. „Kanconijer“ je zbirka od 366 pesama bez naslova, obeleženih brojevima (317 pesama, 29 kancona, 9 sestina, 7 balada, 4 madrigala).

„Zaboravljao se u radu. Bio je velik i savestan radnik. Njegova ljubavna lirika, tri stotine soneta i nekoliko desetina kancona, neznatna je opsegom prema ogromnim tomovima njegovih italijanskih i latinskih poema i naučnih rasprava. Voleo je duboko i shvatao ozbiljno umetnost. Jednom mladom prijatelju, književnom početniku, dao je ovaj savet: Cura ut fias non ventosus disputator, sed realis artifex. (Nastoj da postaneš ne praznorečiv brbljivac, nego istinski umetnik.) (Ivo Andrić, esej „Legenda o Lauri i Petrarki“)

Osim stihova pisao je i istorijske, filozofske i polemičke spise, pisma i poslanice.

Jovan Sterija Popović

Jovan Sterija Popović se smatra rodonačelnikom savremene srpske drame i ocem komediografije.

Rodio se u Vršcu 1806. godine. Završio je prava u Kežmarku 1830. godine, a pet godina kasnije u Požunu je položio advokatski ispit. Jedna od prvih njegovih komedija ima temu iz advokature i zvala se „Pomirenije“.

Pored književnog dela koje čine drame (tragedije i komedije, „žalostna pozorja“ i „vesela pozorja“) , poezija i proza (njegov „Roman bez romana“ smatra se pretečom moderne srpske proze), značajno je i njegovo kulturno-prosvetno delo. Gotovo da nema nijedne oblasti kulturno-prosvetnog života u kojoj nije dao svoj doprinos. Bio je prosvetitelj i kulturni reformator.

DRAME:

POKONDIRENA TIKVA

TVRDICA / KIR JANJA

ZLA ŽENA

„Lice lepo i čisto svakome je drago,
Srce lepo i čisto najveće je blago.“ (Jovan Sterija Popović)

PESME:

NADGROBIJE SAMOM SEBI

Od 1842. godine kao načelnik Popečiteljstva prosveštenija rukovodi prosvetom u Srbiji i ostavlja neizbrisivi trag u organizovanju srpskog školstva. Dao je inicijativu za osnivanje Društva srbske slovesnosti (preteče Srpske akademije nauka i umetnosti), Narodne biblioteke i Narodnog muzeja, a učestvovao je i u osnivanju prvog beogradskog pozorišta (Teatar na Đumruku).

„Kad jednim pogledom obuhvatimo sve ono što je Sterija napisao, kad vidimo koliki je obim, i kolika je raznovrsnost njegovih tvorevina, od pesama, epigrama, „natpisa“, romana, komedija i tragedija, i kad vidimo da tu raznovrsnost formi prati i raznovrsnost motiva i sadržaja, mogli bismo doći do zaključka da se ovaj neverovatni Vrščanin prihvatio džinovskog poduhvata: da sam napiše celu jednu književnost! Što je najlepše, ta njegova književnost je svojim najpretežnijim delom živa i danas.“ – Ljubomir Simović

U Novom Sadu dela Jovana Sterije Popovića prva je izvela pozorišna družina Nićifora Atanackovića 1825. godine. U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan pozorišni festival „Sterijino pozorje“.

U igri se ruka pruža, tu se sloga traži.
Tako svako lepo delo slogom se tek snaži.
(Jovan Sterija Popović)

„Jovan Sterija Popović je ne samo osnivač komedije srpske, no i dobar pesnik, jedan od najboljih pesnika svoga doba, jedan od najsmislenijih srpskih pesnika uopšte. (…) Ovaj pisac ‘veselih pozorja’ i veliki zabavljač srpske publike nije bio veseo duh. Jednom prilikom je kazao kako je ‘glavna čerta moga temperamenta melanholija’.

U stvari, on je bio pesimist, i gotovo sva njegova zbirka je ispevana u tom duhu. Njegov pesimizam nije bio pomodan romantičarski ‘svetski bol’, jedno nakalemljeno i tuđe osećanje, razvijanje jedne konvencionalne književne teme. Život ga je načinio pesimistom, i svojim dubokim unutrašnjim životom došao je do zaključka o ništavilu sveta i o veličini bola.“ – Jovan Skerlić

Pablo Neruda – OVE NOĆI MOGU NAPISATI NAJTUŽNIJE STIHOVE

Pablo Neruda – OVE NOĆI MOGU NAPISATI NAJTUŽNIJE STIHOVE / Poema 20 iz knjige: „Dvadeset ljubavnih pesama i jedna očajnička“ / Video: pesmu govori Rade Šerbedžija / Tekst pesme:

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.

Napisati, na primer: „Noć je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini.
Noćni vetar kruži nebom i peva.“

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Voleo sam je, a katkad je i ona mene volela.

U noćima, kao ova, držao sam je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod ovim beskrajnim nebom.

Volela me je, a katkad sam i ja nju voleo.
Kako da ne volim njene velike nepomične oči.

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Pomisao da je nema. Osećaj da sam je izgubio.

Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju.
I stih pada na dušu kao rosa na livadu.

Nije važno što je moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je posuta zvezdama i ona nije uz mene.

I to je sve. U daljini neko peva. U daljini.

Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Kao da je hoće približiti, moj je pogled ište.
Moje srce je ište, a ona nije uz mene.

Ista noć u belo odeva ista stabla.
Mi sami, oni od nekad, nismo više isti.

Više je ne volim, zaista, ali koliko sam je voleo!
Moj glas je iskao vetar da joj dodirnem uho.

Drugome. Pripašće drugome. Kao pre mojih poljubaca.
Njen glas, njeno sjajno telo, njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

Jer sam je u noćima kao ova držao u svom naručju.
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.

Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pišem.

Pablo Neruda

Iz knjige: „Dvadeset ljubavnih pesama i jedna očajnička“, koju je Pablo Neruda objavio kada je imao samo 20 godina, 1924.

„Tragajući za svojim najjednostavnijim i najtananijim obeležjima, za svojim sopstvenim uravnoteženim svetom, počeh da pišem drugu knjigu o ljubavi. Tako nastade zbirka Dvadeset pesama. Dvadeset ljubavnih pesama i jedna očajnička dirljiva je i pastoralna knjiga, protkana svim mojim bolnim mladalačkim ljubavima, pomešani s neodoljivom prirodom juga moje domovine.

Tu knjigu mnogo volim jer se u njoj, uprkos njenim oštrim melanholičnim tonovima, osećaju sve čari življenja. Da je napišem pomogli su mi jedna reka i njeno ušće: Imperijal. Dvadeset pesama su romansa o Santjagu i njegovim studentskim ulicama, univerzitetom i mirisom majčine dušice kojim su prožete srećne priče uzvraćenih ljubavi.

Često su me pitali ko je žena iz Dvadeset pesama, ali na to pitanje teško je odgovoriti. One dve ili tri koje se prepliću u tim setnim i strastvenim stihovima odnose se, recimo, na Marisol i Marisombru. Marisol je idila moje začarane provincije sa ogromnim noćnim zvezdama i očima tamnim poput vlažnog neba iznad Temuka. Svojom radošću i lepršavom lepotom, ona je prisutna na gotovo svim stranicama, okružena lučkim vodama i mladim mesecom iznad planina.

Marisombra je studentkinja iz prestonice. Siva beretka, krotke oči, neprekidan miris majčine dušice prolaznih studentskih ljubavi, fizički zaborav u strastvenim susretima po skrovitim zabitima velegrada.“ – Pablo Neruda

Video: Pesmu Pabla Nerude govori Rade Šerbedžija

Dušan Duško Radović o Miroslavu Miki Antiću

Dušan Duško Radović o Miroslavu Miki Antiću / Video: govori Dušan Duško Radović 00:54

„Mika Antić je ne samo zanimljiv pesnik nego i zanimljiva ličnost i kad ja mislim o tome kakvi treba da su dečiji pesnici ja mislim onako kako Mika Antić misli o mornarima: to treba da budu veliki lafovi i asovi. Takvi bi trebalo da budu dečiji pesnici.

Mika Antić poziva decu da prošire granice svojih svetova, smatra da svako određuje dimenzije svet u kojem živi, da nikome nije dat gotov svet, nego je svako kreator svoga sveta.

I ovo je jedan plemenit poetski poziv da se borimo protiv uskih granica života u kome se nalazimo, i da na jedan pesnički način obogaćujemo svoj život.“ – Dušan Duško Radović

Miroslav Mika Antić o Dušanu Dušku Radoviću:

„Jednoga dana, ima tome više od dvadesetak godina, upoznam u Beogradu Dušana Radovića. Imali vremena, pa šetamo tako ulicama i razgovaramo. U stvari: on ćuti, a ja govorim, govorim… Odemo i do Jugoslovenske autorske agencije, kao: ja tamo nešto imam posla. A nemam, nego mi lepo zvučalo kad se kaže Jugoslovenska, pa autorska, pa još i agencija. Idem ja da vidim šta je to.

Bio sam tada pun nekih sumnji u to što pišem (i danas sam pun sumnji) i više od sata mučio sam Radovića čitajući mu, u hodniku agencije, neobjavljene stihove za decu. Sećam se, kao da je bilo juče, jedne od tih pesama:

Jesen je skitnica sa kosom od žutih trava.
Ovaj romor u granju,
to je,
u stvari,
njen glas.
Video sam je jutros gde u vrbacima spava.
Da se kladimo:
evo je sutra i kod nas.

Ne znam kako vi,
ali ja mnogo volim kad ona stigne
i kikoće se
i vrti
i tutne mi grozd u dlan,
i kucne u svako okno,
i svakom vrapcu namigne,
i uopšte: izmotava se ceo dan.

Pljuskom te začas polije,
pa se izvinjava.
Istrese naramak smeha pred svakim vratima.
A uveče,
u parku,
pažljivo pogasi zvezde kada pođe da spava
i zašareni ulice lišćem ko cirkuskim plakatima.

Nad vidicima oblaci — zastave od sivog platna.
U krošnjama šapat svežine, bunovan i tih.
A vetar je nepodšišani deda
pomalo blatnjav i zlatan
koji ume da zviždi u prste bolje od svih.

Ne znam kako to vi,
ali ja mnogo volim kad jesen naiđe,
pa sve ulice bojama kiti i zavejava…

Ona je,
u stvari,
to šaputanje lišća niz drumove od sunca riđe
i skitnica sa kosom od žutih trava.

Radović — kao Radović. Ni da se osmehne, ni da se namršti. Posle mi kaže: “Ima li tamo u Novom Sadu, gde živiš, neko izdavačko preduzeće koje štampa knjige za vrapce?”
Gledam i nije mi jasno šta hoće. Kažem: nema.

“A izdavač za lišće ili travu? Da štampa knjigu koju će čitati drum ili sunce?”

“Ovo su stihovi za decu,” kažem ja

“Kad su za decu, zašto u njima nema dece?”

Taj razgovor s Dušanom Radovićem naterao me je da počnem ozbiljnije da razmišljam o vama. Ali trebalo mi je čitave tri godine da konačno dođem do jedne pesme koja nije samo vic u stihu, nego nosi u sebi i poeziju.
Tako sam počeo da vas poštujem. Ali ne samo vas. Čim sam imao u rukama prvi ciklus “Plavog čuperka”, znao sam da ja to polako počinjem da poštujem i sebe kao pisca.“ – Miroslav Mika Antić