Категорија: Citati

Frančesko Petrarka – KANCONIJER

Frančesko Petrarka – KANCONIJER / „Kanconijer“ je zbirka od 366 pesama bez naslova, obeleženih brojevima (317 pesama, 29 kancona, 9 sestina, 7 balada, 4 madrigala). Zbirka je posvećena Lauri, koju je prvi put video u Avinjonu 6. aprila ujutro 1327. godine (Sonet 3) i ljubav prema njoj ga nije napustila ni nakon njene smrti.

SONET 1 (Vi što slušate rasut u stihove…)

SONET 3 (Tog dana zraci sunca bledi…)

SONET 12 (Ako mi život…)

SONET 18 (Kada sam okrenut prema toj…)

SONET 22 (Sva ova bića što žive na zemlji…)

SONET 61 (Neka je blažen dan, mesec i doba…)

SONET 90 (Rasuta po vetru zlatna kosa beše…)

SONET 100 (Taj prozor na kom se sunce jedno vidi…)

SONET 134 (Mira mi nema, a nema ni rata…)

SONET 292 (Oči o kojim tako toplo zborih…)

SONET 302 (Misli me dižu u predeo gde je…)

SONET 365 (Ja sad oplakujem dane što prođoše…)

„Zaboravljao se u radu. Bio je velik i savestan radnik. Njegova ljubavna lirika, tri stotine soneta i nekoliko desetina kancona, neznatna je opsegom prema ogromnim tomovima njegovih italijanskih i latinskih poema i naučnih rasprava. Voleo je duboko i shvatao ozbiljno umetnost. Jednom mladom prijatelju, književnom početniku, dao je ovaj savet: Cura ut fias non ventosus disputator, sed realis artifex. (Nastoj da postaneš ne praznorečiv brbljivac, nego istinski umetnik.) (Ivo Andrić, esej „Legenda o Lauri i Petrarki“)

Frančesko Petrarka

Veliki italijanski pesnik epohe humanizma i renesanse Frančesko Petrarka (20. juli 1304 – 18. juli 1374) rodio se u toskanskom gradu Arecu. Dobitnik je najvećeg književnog priznanja tog doba, na rimskom Kapitolu 1341. godine krunisan je pesničkim lovorovim vencem i mlad postao poeta laureatus.

Frančesko Petrarka – KANCONIJER

Pisao je na latinskom i na narodnom, italijanskom jeziku. U poeziji je težio idealu savršene forme koju će dovesti do vrhunca u „Kanconijeru“ posvećenom Lauri. Lauru je prvi put video u Avinjonu 6. aprila ujutro 1327. godine i ljubav prema njoj ga nije napustila ni nakon njene smrti. „Kanconijer“ je zbirka od 366 pesama bez naslova, obeleženih brojevima (317 pesama, 29 kancona, 9 sestina, 7 balada, 4 madrigala).

„Zaboravljao se u radu. Bio je velik i savestan radnik. Njegova ljubavna lirika, tri stotine soneta i nekoliko desetina kancona, neznatna je opsegom prema ogromnim tomovima njegovih italijanskih i latinskih poema i naučnih rasprava. Voleo je duboko i shvatao ozbiljno umetnost. Jednom mladom prijatelju, književnom početniku, dao je ovaj savet: Cura ut fias non ventosus disputator, sed realis artifex. (Nastoj da postaneš ne praznorečiv brbljivac, nego istinski umetnik.) (Ivo Andrić, esej „Legenda o Lauri i Petrarki“)

Osim stihova pisao je i istorijske, filozofske i polemičke spise, pisma i poslanice.

Jovan Sterija Popović

Jovan Sterija Popović se smatra rodonačelnikom savremene srpske drame i ocem komediografije.

Rodio se u Vršcu 1806. godine. Završio je prava u Kežmarku 1830. godine, a pet godina kasnije u Požunu je položio advokatski ispit. Jedna od prvih njegovih komedija ima temu iz advokature i zvala se „Pomirenije“.

Pored književnog dela koje čine drame (tragedije i komedije, „žalostna pozorja“ i „vesela pozorja“) , poezija i proza (njegov “Roman bez romana” smatra se pretečom moderne srpske proze), značajno je i njegovo kulturno-prosvetno delo. Gotovo da nema nijedne oblasti kulturno-prosvetnog života u kojoj nije dao svoj doprinos. Bio je prosvetitelj i kulturni reformator.

DRAME:

POKONDIRENA TIKVA

TVRDICA / KIR JANJA

ZLA ŽENA

„Lice lepo i čisto svakome je drago,
Srce lepo i čisto najveće je blago.“ (Jovan Sterija Popović)

PESME:

NADGROBIJE SAMOM SEBI

Od 1842. godine kao načelnik Popečiteljstva prosveštenija rukovodi prosvetom u Srbiji i ostavlja neizbrisivi trag u organizovanju srpskog školstva. Dao je inicijativu za osnivanje Društva srbske slovesnosti (preteče Srpske akademije nauka i umetnosti), Narodne biblioteke i Narodnog muzeja, a učestvovao je i u osnivanju prvog beogradskog pozorišta (Teatar na Đumruku).

“Kad jednim pogledom obuhvatimo sve ono što je Sterija napisao, kad vidimo koliki je obim, i kolika je raznovrsnost njegovih tvorevina, od pesama, epigrama, “natpisa”, romana, komedija i tragedija, i kad vidimo da tu raznovrsnost formi prati i raznovrsnost motiva i sadržaja, mogli bismo doći do zaključka da se ovaj neverovatni Vrščanin prihvatio džinovskog poduhvata: da sam napiše celu jednu književnost! Što je najlepše, ta njegova književnost je svojim najpretežnijim delom živa i danas.” – Ljubomir Simović

U Novom Sadu dela Jovana Sterije Popovića prva je izvela pozorišna družina Nićifora Atanackovića 1825. godine. U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan pozorišni festival „Sterijino pozorje“.

U igri se ruka pruža, tu se sloga traži.
Tako svako lepo delo slogom se tek snaži.
(Jovan Sterija Popović)

„Jovan Sterija Popović je ne samo osnivač komedije srpske, no i dobar pesnik, jedan od najboljih pesnika svoga doba, jedan od najsmislenijih srpskih pesnika uopšte. (…) Ovaj pisac ‘veselih pozorja’ i veliki zabavljač srpske publike nije bio veseo duh. Jednom prilikom je kazao kako je ‘glavna čerta moga temperamenta melanholija’.

U stvari, on je bio pesimist, i gotovo sva njegova zbirka je ispevana u tom duhu. Njegov pesimizam nije bio pomodan romantičarski ‘svetski bol’, jedno nakalemljeno i tuđe osećanje, razvijanje jedne konvencionalne književne teme. Život ga je načinio pesimistom, i svojim dubokim unutrašnjim životom došao je do zaključka o ništavilu sveta i o veličini bola.“ – Jovan Skerlić

Pablo Neruda – OVE NOĆI MOGU NAPISATI NAJTUŽNIJE STIHOVE

Pablo Neruda – OVE NOĆI MOGU NAPISATI NAJTUŽNIJE STIHOVE / Poema 20 iz knjige: “Dvadeset ljubavnih pesama i jedna očajnička” / Video: pesmu govori Rade Šerbedžija / Tekst pesme:

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.

Napisati, na primer: “Noć je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini.
Noćni vetar kruži nebom i peva.“

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Voleo sam je, a katkad je i ona mene volela.

U noćima, kao ova, držao sam je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod ovim beskrajnim nebom.

Volela me je, a katkad sam i ja nju voleo.
Kako da ne volim njene velike nepomične oči.

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Pomisao da je nema. Osećaj da sam je izgubio.

Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju.
I stih pada na dušu kao rosa na livadu.

Nije važno što je moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je posuta zvezdama i ona nije uz mene.

I to je sve. U daljini neko peva. U daljini.

Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Kao da je hoće približiti, moj je pogled ište.
Moje srce je ište, a ona nije uz mene.

Ista noć u belo odeva ista stabla.
Mi sami, oni od nekad, nismo više isti.

Više je ne volim, zaista, ali koliko sam je voleo!
Moj glas je iskao vetar da joj dodirnem uho.

Drugome. Pripašće drugome. Kao pre mojih poljubaca.
Njen glas, njeno sjajno telo, njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

Jer sam je u noćima kao ova držao u svom naručju.
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.

Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pišem.

Pablo Neruda

Iz knjige: “Dvadeset ljubavnih pesama i jedna očajnička”, koju je Pablo Neruda objavio kada je imao samo 20 godina, 1924.

“Tragajući za svojim najjednostavnijim i najtananijim obeležjima, za svojim sopstvenim uravnoteženim svetom, počeh da pišem drugu knjigu o ljubavi. Tako nastade zbirka Dvadeset pesama. Dvadeset ljubavnih pesama i jedna očajnička dirljiva je i pastoralna knjiga, protkana svim mojim bolnim mladalačkim ljubavima, pomešani s neodoljivom prirodom juga moje domovine.

Tu knjigu mnogo volim jer se u njoj, uprkos njenim oštrim melanholičnim tonovima, osećaju sve čari življenja. Da je napišem pomogli su mi jedna reka i njeno ušće: Imperijal. Dvadeset pesama su romansa o Santjagu i njegovim studentskim ulicama, univerzitetom i mirisom majčine dušice kojim su prožete srećne priče uzvraćenih ljubavi.

Često su me pitali ko je žena iz Dvadeset pesama, ali na to pitanje teško je odgovoriti. One dve ili tri koje se prepliću u tim setnim i strastvenim stihovima odnose se, recimo, na Marisol i Marisombru. Marisol je idila moje začarane provincije sa ogromnim noćnim zvezdama i očima tamnim poput vlažnog neba iznad Temuka. Svojom radošću i lepršavom lepotom, ona je prisutna na gotovo svim stranicama, okružena lučkim vodama i mladim mesecom iznad planina.

Marisombra je studentkinja iz prestonice. Siva beretka, krotke oči, neprekidan miris majčine dušice prolaznih studentskih ljubavi, fizički zaborav u strastvenim susretima po skrovitim zabitima velegrada.” – Pablo Neruda

Video: Pesmu Pabla Nerude govori Rade Šerbedžija

Dušan Duško Radović o Miroslavu Miki Antiću

Dušan Duško Radović o Miroslavu Miki Antiću / Video: govori Dušan Duško Radović 00:54

“Mika Antić je ne samo zanimljiv pesnik nego i zanimljiva ličnost i kad ja mislim o tome kakvi treba da su dečiji pesnici ja mislim onako kako Mika Antić misli o mornarima: to treba da budu veliki lafovi i asovi. Takvi bi trebalo da budu dečiji pesnici.

Mika Antić poziva decu da prošire granice svojih svetova, smatra da svako određuje dimenzije svet u kojem živi, da nikome nije dat gotov svet, nego je svako kreator svoga sveta.

I ovo je jedan plemenit poetski poziv da se borimo protiv uskih granica života u kome se nalazimo, i da na jedan pesnički način obogaćujemo svoj život.” – Dušan Duško Radović

Miroslav Mika Antić o Dušanu Dušku Radoviću:

“Jednoga dana, ima tome više od dvadesetak godina, upoznam u Beogradu Dušana Radovića. Imali vremena, pa šetamo tako ulicama i razgovaramo. U stvari: on ćuti, a ja govorim, govorim… Odemo i do Jugoslovenske autorske agencije, kao: ja tamo nešto imam posla. A nemam, nego mi lepo zvučalo kad se kaže Jugoslovenska, pa autorska, pa još i agencija. Idem ja da vidim šta je to.

Bio sam tada pun nekih sumnji u to što pišem (i danas sam pun sumnji) i više od sata mučio sam Radovića čitajući mu, u hodniku agencije, neobjavljene stihove za decu. Sećam se, kao da je bilo juče, jedne od tih pesama:

Jesen je skitnica sa kosom od žutih trava.
Ovaj romor u granju,
to je,
u stvari,
njen glas.
Video sam je jutros gde u vrbacima spava.
Da se kladimo:
evo je sutra i kod nas.

Ne znam kako vi,
ali ja mnogo volim kad ona stigne
i kikoće se
i vrti
i tutne mi grozd u dlan,
i kucne u svako okno,
i svakom vrapcu namigne,
i uopšte: izmotava se ceo dan.

Pljuskom te začas polije,
pa se izvinjava.
Istrese naramak smeha pred svakim vratima.
A uveče,
u parku,
pažljivo pogasi zvezde kada pođe da spava
i zašareni ulice lišćem ko cirkuskim plakatima.

Nad vidicima oblaci — zastave od sivog platna.
U krošnjama šapat svežine, bunovan i tih.
A vetar je nepodšišani deda
pomalo blatnjav i zlatan
koji ume da zviždi u prste bolje od svih.

Ne znam kako to vi,
ali ja mnogo volim kad jesen naiđe,
pa sve ulice bojama kiti i zavejava…

Ona je,
u stvari,
to šaputanje lišća niz drumove od sunca riđe
i skitnica sa kosom od žutih trava.

Radović — kao Radović. Ni da se osmehne, ni da se namršti. Posle mi kaže: “Ima li tamo u Novom Sadu, gde živiš, neko izdavačko preduzeće koje štampa knjige za vrapce?”
Gledam i nije mi jasno šta hoće. Kažem: nema.

“A izdavač za lišće ili travu? Da štampa knjigu koju će čitati drum ili sunce?”

“Ovo su stihovi za decu,” kažem ja

“Kad su za decu, zašto u njima nema dece?”

Taj razgovor s Dušanom Radovićem naterao me je da počnem ozbiljnije da razmišljam o vama. Ali trebalo mi je čitave tri godine da konačno dođem do jedne pesme koja nije samo vic u stihu, nego nosi u sebi i poeziju.
Tako sam počeo da vas poštujem. Ali ne samo vas. Čim sam imao u rukama prvi ciklus “Plavog čuperka”, znao sam da ja to polako počinjem da poštujem i sebe kao pisca.” – Miroslav Mika Antić

Ivan Sergejevič Turgenjev

Ivan Sergejevič Turgenjev (1818 — 1883) je bio ruski književnik i autor drama.

Njegovo delo Očevi i deca smatra se jednim od najvažnijih romana u 19. veku. U njemu je prvi put definisao pojam nihilizam kome je suprotstavio „pozitivnog heroja”. Osim toga poznat je i po zbirki pripivedaka Lovčevi zapisi koja je prvi put štampana 1852.

„Blagorodni patriotizam ne smeta Turgenjevu da istakne nedostatke i poroke svoje zemlje. On ne traži ružno, on pati kada se s njim sudara i kada s bolom biva prinuđen da ga prikazuje…“ (Prosper Merime)

Univerzitetsko obrazovanje sticao je u Moskvi i Petrogradu, a 1838. odlazi u Berlin da studira filozofiju i klasičnu filologiju. U Nemačkoj je posebno zavoleo Geteovo delo, ali mnogo više nego pesnici i filozofi na njega je uticala nemačka kultura, sloboda misli i socijalno uređenje, tako različiti od tadašnje feudalne Rusije. U Francuskoj se družio sa velikim savremenicima, sa Floberom, Zolom, Mopasanom…

Preveo je Flobera na ruski i Puškina na francuski.

Putuje po Evropi, ali se 1841. vraća u Rusiju i ostaje do 1847. godine. Kada mu je majka 1850. umrla, na imanju Spasko, koje je nasledio, sproveo je reforme o kojima je sanjao, nagradio je novčano sluge, dao im zemlju i šume na korišćenje, podigao školu, bolnicu i dom za stare i iznemogle.

Zbog nekrologa posvećenom Gogolju završio je u zatvoru, a po povratku iz zatvora proteran je na svoje imanje i nije smeo da se udaljava, sve do 1854. godine, kada opet odlazi u Evropu. Tek u starosti doživeo je dane trijumfa. U februaru 1879. dolazi u Rusiju i dočekuju ga sa velikim oduševljenjem i počastima, ali je ubrzo teško oboleo. Umro je u Francuskoj, ali je zaveštao da bude sahranjen u Petrogradu. Ispratio ga je ogroman broj ljudi, a na njegov odar položeni su venci ne samo iz cele Rusije, nego i iz inostranstva.

Radomir Mihailović TOČAK

Radomir Mihailović TOČAK / R. M. Točak je gitarski mag koji je uvek priznavao da „stalno vežba, vreme ne meri” i koji je uvek svirao bez pomagala a sve čudesne zvuke proizvodio samo zahvaljujući izvanrednom poznavanju gitare i velikom radu. Njegove su kompozicije danas obavezna lektira, kako za prosečnog slušaoca, tako i za učenike gitare.

Poznatiji je po nadimku nego po imenu i prezimenu. I nikada nije imao ništa protiv toga što ga zovu Točak. Naprotiv, verovao je, a i danas je tako, da nadimak postaje čovekovo magično ime. Znajući kakav je simbol točak i šta predstavlja u civilizacijskom smislu, taj nadimak s ponosom nosi.

BIOGRAFIJA

“Ono što je Džimi Hendriks bio za planetarno sviranje gitare – to je za nekadašnje jugoslovenske, u užem smislu srpske rok okolnosti bio i ostao on – R. M. Točak” – Mihajlo Pantić

Zajdi, zajdi, jasno sonce

YU GRUPA, R. M. Točak, Koja, Čutura, Cane… – KONCERT (2015)

CRNA DAMA

Važan momenat u karijeri grupe Smak dolazi pojavom albuma “Crna dama”. Šta vam donosi taj album i ta pesma čiji stihovi – sa onim viskijem i bundama i “afera spletom” – deluju kao da su pisani za ovo vreme?

– U ono vreme tekst nije bio preterano bitan, ali bez tog teksta sumnjam da bismo postigli neki komercijalni uspeh. Pre toga smo napravili “Satelit”, “Šumadijski bluz”, “Ljudi, nije fer”, i onda je došla “Crna dama” kao kruna našeg dotadašnjeg rada i naš najkomercijalniji poduhvat. Kasnije smo pokušavali isto, ali nismo uspevali da se podignemo na taj nivo. Posle nekoliko godina smo se i razišli… Mi smo tada muzički pokušavali da pratimo ono što se zaista dešava. I to smo svirali. Mnogi su nam zamerali što naši tekstovi nisu ljubavni, što pevamo o nekim drugim stvarima. Sad, četiri decenije kasnije, te “druge stvari” postoje u životu, pa je otuda i aktuelno. (sputniknews.com)

Slavko Mihalić

Slavko Mihalić (1928-2007) jedan od najvećih hrvatskih pesnika. Nakon studija književnosti na zagrebačkom Filozofskom fakultetu radio je različite poslove u kulturi, bio urednik, prevodilac, novinar, lektor, sekretar. Pedesetih godina bio je urednik poezije u izdavačkoj kući Lykos, gde su mnogi, tada mladi pesnici sa područja nekadašnjeg srpskohrvatskog jezika objavili svoje knjige. U dva mandata bio je predsednik Društva hrvatskih književnika i redovni član HAZU (ex-JAZU).

„Da su pesnici čuđenje u svetu, odavno smo znali, ali da se može biti ushićen celim životom bez razlike, prljavštinama i svetlostima življenja u isti mah i istom snagom, u to nas, eto, uverava ovaj plemeniti hrvatski liričar.“ – Milovan Danojlić o poeziji Slavka Mihalića

Kao pesnik čiste lirike, Mihalić je nastavljač one linije koju je nakon Prvog svetskog rata uspostavio Šimić. Za nešto više od pola veka pevanja objavio je tridesetak knjiga.

PESME:

MAJSTORE, UGASI SVIJEĆU

NE OSVRĆI SE NIKAD

PROGNANA BALADA

PROLJEĆE BEZ NAMJERE

SUZDRŽANA BALADA

VREMEPLOV

ZA STOLOM, SRED OCEANA

ZIMSKI KRAJOBRAZ

Dušan Duško Radović – O PLAKANJU

Dušan Duško Radović – O PLAKANJU / Misli

Da je suza prava mera čovekova — uči nas, evo, i Dušan Radović. U rukopisnoj zaostavštini proslavljenog pesnika nalazi se i ovaj tekst sa pesnikovim naslovom O plakanju. Nedovršeno, s mnogo variranja i domišljanja ovo delo predstavlja u nas retku knjigu o plakanju.

plače
nije srećan
a ne zna zašto
*
plače
ne može ono što hoće
mora ono što ne bi hteo
*
plače
jer je sebe
drukčije zamišljao
*
ne ume da kaže
ono što ume
da plače
*
rasplače se
kad vidi druge da plaču
žao mu da plaču


plaču oni
koji žale sebe
*
umiru oni
koje ima
ko oplakati
*
neko plače iz očiju
neko iz srca
*
plače
ko nema sreće
da ne plače
*
i plakanje
se mora
zaslužiti
*
veruj očima
ne veruj suzama


plače
čovek
sam
na svetu
nikoga
ne može
dozvati


žene plaču
muškarci se truju
neisplakanim suzama
*
žene plaču
za drugima
muškarci
za sobom
*
muškarci plaču iznenada
nespremni
*
žene plaču
to im je sve
i za radost
i za tugu
*
žene oplakuju žive
kad umru
još jednom plaču
*
žene ostaju
da plaču za nama


kad suze isteku
strašno je ono što ostaje
*
bol ima suze
i ono drugo
što ostaje
posle suza
*
šta ćemo
sa onim
što ostaje
posle plakanja


suza je mala
manja od svega
da bi mogla stati
u oko
*
suze otvaraju
oči
*
Suze su nam
jedina uteha
šta bismo radili
da nema suza
*
suza je mala
manja od svega
naša prava mera
baš koliko treba
*
ništa nije
baš tako i toliko
kao suza


plaču
oni koji vole
za onima
koji ih ne vole
*
neki plaču unapred
*
plaču oni koji prežive
*
plaču živi
što mrtvi
ne mogu plakati
*
plaču
svađaju se sa mrtvima
mrtvi su im se mnogo
zamerili


plaču
oni koje niko ne voli
niko ne voli one koji
plaču.
*
neki pevaju
zato što drugi plaču
*
plaču
nije im žao
ljudi
već nesreće
*
nema ljudi
isplakali smo ih
*
najviše bi plakali
oni koji ne mogu
*
plaču i oni
zbog kojih su mnogi plakali
kad na njih dođe red
*
još ne znaju šta je plač
plaču samo kad ih nešto boli


oni za kojima plačemo
nikada neće saznati
koliko smo ih voleli
*
plačemo i kajemo se
ljudi umiru pre nego
što stignemo da im pokažemo
da ih volimo


plačemo za onima
zbog kojih smo plakali
*
krivi oplakuju nedužne
*
plačemo
da ne umremo
da bismo mogli
plakati
*
bolje da te plačem
nego da te gledam
*
plaču
za tuđom srećom
svoju nesreću
ne vide
*
suza suzi
ne veruje
*
najlepše plačemo
za onim što nikad nismo imali


Dušan Duško Radović

Iz knjige: Dušan Radović O PLAKANJU: Misli. Izdavač: “RAD”, Beograd, 1986.

Video: Dušan Duško Radović – O PLAKANJU, misli (izbor)

Rabindranat Tagor – GRADINAR

Rabindranat TAGOR (ben. रवीन्द्रनाथ ठाकुर, engl. Rabindranath Tagore) je imao samo osam godina kada je počeo da piše poeziju. Bio je svestrana ličnost, pa je pored pisanja ostavio traga i kao reditelj, glumac, scenograf, filozof, prevodilac, slikar… Komponovao je oko 2000 kompozicija, a njegovo delo je i državna himna Indije. Sam je prevodio svoje pesme i romane na engleski jezik.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1913. godine. Gradinar je izbor od 85 ljubavnih pesama sačinjen i objavljen 1912.

„Kada pročitamo njegove pesme shvatamo kako je beskrajno dobro i utešno verovati u čoveka. To je stvarna vrednost poverenja u Istinu, koja je tako krajnje retka u živom čoveku, koja je potrebna mladima i za kojom oni najviše vape.“ – Jehudi Menjuhin

PESME IZ ZBIRKE GRADINAR

GRADINAR 1 (Uvodna pesma)

GRADINAR 2 (Pesniče, veče se primiče…)

GRADINAR 3 (U zoru bacih svoju mrežu…)

GRADINAR 5 (Nespokojan sam…)

GRADINAR 6 (U kavezu je bila pitoma ptica…)

GRADINAR 14 (Tek što je podne minulo…)

GRADINAR 21 (Šta je to privuklo mladoga putnika…)

GRADINAR 29 (Govori mi, dragane!)

GRADINAR 30 (Ti si večernji oblak…)

GRADINAR 31 (Moje srce, ptica divljine…)

GRADINAR 41 (Čeznem da ti kažem najdublje reči…)

U sklopu evropske turneje 1926. godine Rabindranat Tagor je posetio i Beograd, a ta posete naišla je na veliko interesovanje javnosti, došli su da ga vide i radnici i intelektualci. Tim povodom rekao je: “Ja volim ovaj narod što ima spontano osećanje, što ima toplo srce koje ume da se oduševi. Kako je to prijatna stvar biti toliko voljen i poznat u jednom svetu u koji nisi nikad očekivao da dođeš! Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale.“

U razgovoru za „Vreme“, 15. novembra 1926, rekao je Stanislavu Vinaveru: “Pesnik nema političke misije, niti određenog zadatka. Pesnik treba da stvara lepe pesme, to jest da nalazi lepe oblike za naše misli. Pesnik ne mora imati moralnu misiju. Ali samim tim što stvara lepo on pomaže ljudima da budu bolji, i istinu im čini primamljivom.“

Video: Miloš Žutić i Olga Savić govore 7 pesama iz zbirke GRADINAR / Gradinar 14 (Tek što je podne minulo…) 0:00 Gradinar 21 (Šta je to privuklo…) 01:35 Gradinar 29 (Govori mi dragane!) 02:34  Gradinar 30 (Ti si večernji oblak…) 03:54  Gradinar 41 (Čeznem da ti kažem…) 05:00 – govori Olga Savić  Gradinar 53 (Zašto me pogledom nagoniš…) 07:07  Gradinar 54 (Kud žuriš sa kotaricom…) 08:43