Категорија: Zanimljivosti

NARODNE LEGENDE O SVETOM SAVI

SVETI SAVA I ĐACI

Sveti Sava bio je i učitelj. Jednom njegovom đaku, jedan put, nestane zastrug meda. Da bi pronašao kradljivca Sveti Sava uzvikne glasno svojim đacima: “Ko je ukrao med pašće mu danas pčela na kapu”. Kad su đaci posle izašli na ručak, onaj što je ukrao bio med neprestano je pazio da mu pčela ne padne na kapu, i tako je u krađi uhvaćen.

SVETI SAVA NASELIO BOSNU

Kad je Sveti Sava prošao Bosnom video je da je zemlja rodna, a malo duša u njoj; a u Hercegovini video je, kako se sirotinja pati. Pa stoga reče: „Ljudi Božji, ajte sa mnom, ja ću vam kazati gde se nećete patiti od ljute nevolje.“ Ljudi pođu za njim i Sveti Sava ih prevede u Bosnu. Na njega se ugledaju drugi siromašni Hercegovci, te su se posle i oni sami selili u tu zemlju.

SAVINI LONCI

Na Ibru ima mesto Grnčić (lončić). Tu, u koritu Ibra, nalaze se rupe, prozvane Savini lonci. Sveti Sava bio je željan ribe, pa je zamahnuo štapom i odmah postadoše te rupe, u koje je padala riba. Sveti Sava je samo zalazio od jednog lonca do drugog i rukom hvatao ribe. Tako se tamo hvata riba i danas, po blagoslovu Svetog Save.

BAŠ-ČARŠIJA

Jedne godine, usred ljeta, uputi se Sveti Sava iz kršne Hercegovine, svoje mile postojbine, u ravnu Bosnu, pa obišavši je svu unakrst dođe naposletku i u šeher Sarajevo. Baveći se tako Sveti Sava u pitomome Sarajevu dođe i na sarajevsku čaršiju, gdje zateče na hiljade ljudi.

Sveti Sava ne viđe niđe toliko sakupljena svijeta na jednom pazaru, pa u čudu reče: „Ovo je baš čaršija!“ Od toga vremena i prozva se sarajevski pazar „Baš-čaršija“.

ZAŠTO JE JELKA ZELENA

Sveti Sava, posle dugog putovanja po svijetu, oslabi i ostari. Došavši jedanput u planinu sjedne pod jednu jelku da se odmori. U taj mah pozove ga Bog sebi. On se sa toga mjesta vaznese na nebo i blagoslovi jelku. Od tada ostane jelka blagoslovena. a da se to zna ostane zelena i ljeti i zimi.

VODA SVETOG SAVE

Iznad sela Rudnice, u studeničkom kraju, na bregu Boroviku ima u steni šupljina sa vodom, koja nigde ne otiče. Ta se voda zove Voda Svetog Save. Narod veruje da je tu dolazio Sveti Sava, da je blagoslovio vodu i da je stoga lekovita. Svakog mladog petka i nedelje nevoljni tamo odlaze i traže pomoći od glavobolje, okobolje itd. Kod te se vode skuplja sabor o Svetom Savi i Đurđevdanu. Veruje se, ko na Svetog Savu izjutra prvi do te vode stigne, biće srećan, te narod još od ponoći trči tamo.

KRST SVETI SAVA

u Gnjilanu postoji i danas na zapadnoj strani sela krst od kamena koji se zove Sveti Sava. I samo mesto na kom je ovaj krst zove se Sveti Sava. Najstariji ljudi pričaju da je ovaj krst tu od pamtiveka. Pre mnogo godina celo je selo slavilo Svetog Savu, a do pre 50—60 godina jedna je porodica (Džirdžinci) mesila kolač za Svetog Savu. Za vreme poslednjeg rata s Bugarima, Bugari su taj krst oborili, ali su ga seljani opet namestili. Jednom odavno je taj krst bio prenesen bliže selu, ali se on sam noću vratio na svoje mesto.

SAVOV LONAC

Uz reku Studenicu, u šumi, nalazi se izdubljena stena, koja se zove Savov lonac. Priča se da je tu Sveti Sava ležao, te se i sad poznaje gde mu je glava bila i stope gde je gazio.

SAVIN LUKAC

Na Durmitoru ima mesto zvano Savin Lukac. Narod priča da je tu Sveti Sava sijao luk.

RIBLJE JEZERO

Sila Sava otpočinuo kod izvora Srndaljice u Jezerima, i tu sa svojim đakom sio te ručao. Pred njima je bilo jezero. Đak reče: „Lijepog jezera. još da u njemu ima ribe!“ Tada Sveti Sava, koji je imao za ručak ribe, uzme jednu kojoj je bila otpala donja ralica i baci je u jezero i blagoslovi. Od tada se to jezero zove Riblje i puno je ribe i svakoj je kraća donja rilica od gornje.

Sveti Sava i roditelji s malim detetom

Doneli otac i mati novorođenče u crkvu Svetom Savi i zamolili da dete blagoslovi i da mu sreću.

„Ja ću ga bagosloviti, ali mu sreću možete dati samo vi njegovi roditelji, ako zarano naučite: da radi, da štedi, da ne laže, da ne krade, da sluša, da je pobožno, da poštuje starije, da je u svačemu umereno; a naročito ako ga budete uputili da dobro čuva svoje zdravlje“.

Roditelji poslušaše sveca pa od njihovog deteta postade dobar, radan, pošten i pobožan čovek. To se posle čulo na daleko pa su sa svih strana dolazili mnogi ljudi i dovodili malu decu Svetom Savi da ih blagoslovi i da im sreću. A Sveti Sava je svima govorio kao i onima prvima.

SELO SAVOVO

Preko brdašca, od isposnice Svetog Save, kod Studenice, nalazi se selo Savovo sa razvalinama stare crkve koja se zove Savovska.

CRKVA SVETOG SAVE

U selu Gračacu, nedaleko od Žiče, nalazi se stara crkva, koja se zove crkva Svetog Save. Za nju se priča da ju je podigao Sveti Sava onda kad i manastir Žiču i da je i sama bila manastir i metoh žički. Na južnoj strani od crkve, u planini Goču, jedan se vis zove Savina trpeza, a drugi Savin laz. Na levoj strani Gračačke reke nalazi se zaselak sela Gračaca koji se zove Savovci. Za sve ove nazive narod drži da vode poreklo od Svetog Save.

SVETI SAVA I ĐAVO

Pošao sveti Sava preko jedne planine, pa srete đavola. Kad ga đavo ugleda, uplaši se i šćedne da pobegne, ali ne mogne, pa se tada sretnu na putu.

Sveti Sava rekne đavolu: „Pomozi Bog!” a ovaj odgovori: „Nije ti za tim stalo.” — „Kako si?” reče Sveti Sava; a đavo mu odgovori: „Šta je tebi briga, kako sam.” — „Kuda hoćeš?” Upita ga sveti Sava; a ovaj odgovori: „Ni za tim ti nije stalo.” — „Šta bi radio?” reče sveti Sava; a ovaj mu odgovori: „Radio bih bašču, kad bih imao mršave zemlje i takvog ortaka.” Onda sveti Sava kaže đavolu: „Ako baš hoćeš da radiš baštu, evo sam ti ja ortak, no da se dogovorimo, kako ćemo i šta najpre sijati, i ko će sjeme nabavljati.” A đavo mu odgovori: „Ako me i mrzi s tobom radigi, i opet ti se pokoriti neću, ali hoću da načinimo ugovor, pa da otpočnemo raditi.”

Sad se dogovore, da posade najpre mrki luk; ovo i učine. Kad luk počne da raste, došao bi đavo, pa gledao kako su lijepa i dobra pera u luka, a ne gledaše šta je u zemlji. Kad luk u najvećoj snazi bude, onda sveti Sava pozove đavola, te dođoše. „E,” reče sad sveti Sava đavolu, „pola je moje, a pola tvoje, pa biraj koje voliš.” Videći đavo silna pera u luka, prevari se i uzme ono što je na zemlji, a sveti Sava uzme ono što je u zemlji. Kad luk stane zreti, dolažaše đavo počesto da ga obiđe, ali mu ne bijaše milo, kad vidi, de pera trunu i suše se. Luk sazri, pera sva uvenu; a sveti Sava povadi luk i odnese ga.

Ovo đavola vrlo ožalosti, pa se riješi, te još jedan ugovor sa svetim Savom učini, da posade kupus, pa đavo reče: „Ja ću ono, što je u zemlji, a ti ono što je na zemlji.” I tako bude. Kupus posade, i ovaj sve rastijaše više i razvijaše svoj list, dok se i glavice ukažu. Videći ovo, đavo mišljaše: kad je ovolika čvonta na zemlji, ta kolika mora biti u zemlji, pa se vrlo radovaše. Kad u jesen bude, sveti Sava dođe, te kupus posiječe, a đavolu ostavi korenje. Malo zatim eto ti i đavola, tu su gajde, tu su svirale, huka, buka, pjesma i arata velika. Pa čim jedan koren izvadi i vidi, da nema ništa, prenemogne se od muke, pa onda umoli svetoga Savu da još jedan ugovor načine, da poseju krompir, pa onda, što je u zemlji, to neka bude svetoga Save, a što je na zemlji, to da njemu ostane. Ovako i učine. Posiju krompire. Krompiri izniknu, ukaže se najprije cimina, pa onda cvijet, a za ovijem bobe. Videći ovo, đavo se stane smijati i svetom Savi prkositi. No kad bude u jesen, onda cimina opadne i istruhne, a sveti Sava povadi krompire, pa u trap.
Nadimaše se đavo, da pukne od zla. Videći ovako sebe prevarena, kajaše se što je sa popom imao posla, pa opet umoli svetoga Savu, te poseju pšenicu i ugovore: što je na zemlji, neka bude svetoga Save; a što je u zemlji, to da bude đavolu. Kad pšenica poraste i klasa, đavo dođe nad ogradu, pa gledaše koliko je izrasla i govoraše: „Iz maloga zrna naraste ovolika stabljika!” Kad bude jesen, onda sveti Sava pozove žeteoce, te pšenicu požnju, a đavolu strn.

Sad đavo stane plakati, pa od ljutine reče: „Baš hoću s tobom još da posadim vinograd, pa šta bude; i ako me još i ovde prevariš, onda on našeg ortakluka nema ništa.” I tako posade vinograd. Kad vinograd treće godine rodi i pokaže se vrlo lijepo grožđe, onda se sastanu da biraju, šta ko voli. Sad sveti Sava upita đavola: „Šta voliš, ortače, ili čorbu ili gustižu?” A đavo odgovori: .„Ja ću gustižu, a tebi načast čorba.” Kad vinograd sazri, onda sveti Sava obere grožđe, metnu u kacu, pa poslije istoči vino, a đavolu ostane džibra. Sad se đavo domisli, te u džibru naspe vode, načini kazan i prepeče rakiju; a Sveti Sava tek njemu, pa mu reče: ,Šta je to, ortače?” A ovaj mu odgovori: „Pečem rakiju, pobratime!” Onda sveti Sava rekne: „Dajde, ortače, da vidim valja li.” A ovaj mu natoči u čašu; sad sveti Sava srkne jednom, drugom, pa treći put i prekrsti se; a đavo pobjegne i reče: „Vala, to je staru lijek, a mladome bijes!” pa tako iščezne. I više ga nikako nema tamo gde čuje da je pop.

~

Savin kult se razvio u celom srpskom narodu. Naročito je jak bio u mestima koja su na bilo koji način bila povezana sa njegovim životom i radom, pogotovu u manastiru Mileševa i njegovoj bližoj okolini. Kada se u poznom srednjem veku iz Huma, izdvajanjem iz Bosne razvila posebna državna jedinica, Savin kult je i ovde ojačan.

U doba turske vlasti Sava je među Srbima nazivan učiteljem, prosvetiteljem i novim apostolom. U to doba Savin kult je već bio daleko prevazišao granice nekadašnje srpske države. Širio se i u Rusiji, naročito u doba vladavine cara Ivana Groznog. Starac Isaija, ruski kaluđer, doneo je sa Svete gore u Rusiju jedan rukopis Teodosijevog Žitija svetog Save koje je zatim intenzivno prepisivano u Rusiji tako da su ga posedovale mnoge biblioteke.

Tursko spaljivanje Savinih moštiju 1594. godine u Beogradu u znak odmazde protiv pobunjenih banatskih Srba nije smanjilo poštovanje koje je srpski narod gajio prema svetom Savi. Kult sv. Save snažno se širi posle 1775. godine kada ga je karlovački sinod uvrstio među srpske narodne svece.