Категорија: Biografija

Biografija, Citati, Knjige, Priče / Pripovetke, Proza

Laza К. Lazarević

Lekar i pisac, Laza K. Lazarević, rođen  1851. godine u Šapcu. Naslov jedne od devet njegovih pripovedaka „Sve će to narod pozlatiti” izgovara se u našem narodu kao poslovica.

Iako je živeo samo četrdeset godina stigao je da završi prava i medicinu (u Berlinu je odbranio doktorsku tezu iz medicinskih nauka), da piše naučne radove, prevodi Darvina, Gogolja, Faradeja i Černiševskog, da se bavi književnim stvaralaštvom i postane jedno od naznačajnijih imena srpskog realizma.

Učinio je mnogo na suzbijanju epidemije pegavca u selu Koraćica na Kosmaju, bio je primarijus unutrašnjeg odeljenja Opšte državne bolnice od kojeg je napravio kliniku sa laboratorijom, otvorio je prvo gerijatrijsko odeljenje u svetu, bio naš prvi neurolog, imao i privatnu praksu, bio lični lekar kralja Milana, ali je lečio besplatno siromašne, čak im i kupovao lekove. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1888. godine.

U njegovom Šapcu svake godine se održavaju „Lazini dani”.

„Ja od svoga srca ne načinih čelik kad je ono mekše od pamuka.” (Laza K. Lazarević u pismu Stojanu Novakoviću 1872. godine)

PRIPOVETKE:

PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE

SVE ĆE TO NAROD POZLATITI

ŠVABICA

 

Prva Lazarevićeva originalna pripovetka ŠVABICA, otpočeta verovatno još 1875. g. u Berlinu, ostala je posle njegove smrti u rukopisu nedovršena. Objavljena je prvi put u prvoj svesci njegovih Pripovedaka u izdanju Srpske književne zadruge br. 46, 1898. g.

Njegova prva štampana pripovetka, PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE, pojavila se u Srpskoj zori, br. 7-8, 1879. g. pod naslovom Zvona s crkve u N.; druga, Školska ikona, objavljena u Slovincu, br. 5, 1880. g. pod naslovom Školska ikona u našem selu.

Ostale su štampane u časopisu Otadžbina: U dobri čas hajduci (1880), Na bunaru (1881), Verter (1881), SVE ĆE TO NAROD POZLATITI (1882) i Vetar (1889).

Pripovetka On zna sve pojavila se zasebno u izdanju Srpske akademije nauka 1890. g.

Posle Lazarevićeve smrti ostalo je u rukopisu osam nedovršenih pripovedaka, odlomaka: Na selo, Tešan, Sekcija, Vučko, Baba Vujka, Stojan i Ilinka, Pobratimi i U tuđem svetu. Sedam od njih objavio je prvi put Lj. Jovanović u drugoj svesci Lazarevićevih Pripovedaka u izdanju Srpske književne zadruge br. 53, 1899., osmu, U tuđem svetu, Jeremija Živanović u Lazare-
vićevim Celokupnim delima u izdanju zemunskog Napretka 1912. g.

BIOGRAFSKI PODACI

1851 — 1. maja, rođen u Šapcu; otac Kuzman, trgovac; mati Jelka, kći šabačkog kujundžije Milovana Milovanovića.

1857 — polazi u osnovnu školu u Šapcu.

1860 — završava osnovnu školu u Šapcu.

1860 — polazi u I razred gimnazije u Šapcu.

1866 — završava TU razred gimnazije u Šapcu i prelazi u Beograd u višu gimnaziju.

1867  — završava višu gimnaziju; upisuje se na Pravni odsek Velike škole u Beogradu; izabran za sekretara studentskog udruženja „Pobratimstvo“.

1871 — dobija stipendiju srpske vlade za studiranje medicine u Parizu i odmah je gubi zbog učešća u štrajku studenata; juna meseca završi pravne studije; praktikant u Ministarstvu prosvete,

1872 — dobija stipendiju srpske vlade i odlazi u Berlin kao student medicine.

1876-1878 — za vreme srpsko-turskih ratova, lekarski pomoćnik u vojsci.

1878 — vraća se u Berlin.

1879 — završi u Berlinu studije; postaje lekar Beogradskog okruga.

1881 — ženi se Poleksijom, ćerkom Nikole Hristića; postaje primarijus Opšte državne bolnice u Beogradu.

1885 — rezervni sanitetski major pri Glavnom štabu u srpsko-bugarskom ratu.

1888 — izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka.

1889 — sanitetski potpukovnik i lični lekar kralja Milana.

1890 — 7. januara umro od tuberkuloze.

BIBLIOGRAFIJA

Šest pripovedaka (Prvi put s ocem na jutrenje, Školska ikona, U dobri čas hajduci, Na bunaru, Verter, Sve će to narod pozlatiti), Kraljevsko-srpska državna štamparija, Beograd, 1886.

Pripovetke I – II, Srpska književna zadruga 46, 53, Beograd, 1898—1899.

Celokupna dela, Srpski klasični pisci 2, „Napredak“, Zemun, 1912.

Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Beograd, 1929.

Sabrana dela I, Srpski pisci, Prosveta, Beograd, 1956.

Biografija, Citati, Knjige, Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video, Zanimljivosti

Rabindranat Tagore / Tagor

Rabindranat Tagore / Tagor (ben. रवीन्द्रनाथ ठाकुर, engl. Rabindranath Tagore), indijski književnik i filozof, je imao samo osam godina kada je počeo da piše poeziju. Bio je svestrana ličnost, pa je pored pisanja ostavio traga i kao reditelj, glumac, scenograf, filozof, prevodilac, slikar…

Napisao je više od 1.ooo poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama, najmanje osam tomova pripovedaka i veliki broj eseja i drugih vrsta proze. Pisao je na govornom bengalskom jeziku, ali je sam prevodio svoju poeziju na engleski.

Komponovao je oko 2000 kompozicija, a njegovo delo je i državna himna Indije. 

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1913. godine. 

„Kada pročitamo njegove pesme shvatamo kako je beskrajno dobro i utešno verovati u čoveka. To je stvarna vrednost poverenja u Istinu, koja je tako krajnje retka u živom čoveku, koja je potrebna mladima i za kojom oni najviše vape.“ – Jehudi Menjuhin

PESME:

Rabindranat Tagore – GRADINAR (Zbirka pesama)

PAPIRNI BRODOVI

U sklopu evropske turneje 1926. godine Rabindranat Tagore je posetio i Beograd, a ta posete naišla je na veliko interesovanje javnosti, došli su da ga vide i radnici i intelektualci. Tim povodom rekao je: “Ja volim ovaj narod što ima spontano osećanje, što ima toplo srce koje ume da se oduševi. Kako je to prijatna stvar biti toliko voljen i poznat u jednom svetu u koji nisi nikad očekivao da dođeš! Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale.“

U razgovoru za „Vreme“, 15. novembra 1926, rekao je Stanislavu Vinaveru: “Pesnik nema političke misije, niti određenog zadatka. Pesnik treba da stvara lepe pesme, to jest da nalazi lepe oblike za naše misli. Pesnik ne mora imati moralnu misiju. Ali samim tim što stvara lepo on pomaže ljudima da budu bolji, i istinu im čini primamljivom.“

U našoj literaturi se prezime velikog indijskog pesnika i filozofa pominje u oblicima: Tagora, Tagore i Tagor. Pravilan je oblik Tagor.

 

Foto kolaž: Bistrooki – www. balasevic.in.rs

Autobiografija, Biografija, Citati, Drama, Knjige, Komedija, Proza

Branislav Nušić

Branislav Nušić (pravo ime Alkibijad Nuša) je rođen 1864. u Beogradu. Bio je književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Njegove drame igraju se i aktuelne su i danas.

„Dijalektika života razapeta je i svojom formom i svojom suštinom između dva pola: tragičnog i komičnog, i nema pojave ili izraza u konkretnom životu koji u svome zbivanju ne bi doticao ove polaritete. Komediograf uvek hvata onu komičnu tačku, ali mu to nimalo ne smeta da bude i na liniji one druge krajnosti.Ti polovi, tragični i komični, utoliko su bliže jedan drugome, razmak između njih je utoliko kraći, ukoliko je jedna društvena sredina mlađa i u fazi nezavršenog formiranja…“ (Branislav Nušić)

DELA:

Branislav Nušić – AUTOBIOGRAFIJA

Branislav Nušić – ANALFABETA

Branislav Nušić – SUMNJIVO LICE

Branislav Nušić – RETORIKA / NAUKA O BESEDNIŠTVU

Biografija, Citati, Drama, Knjige, Priče / Pripovetke, Proza

Borisav Bora Stanković

Borisav Bora Stanković je rođen 1875. godine u Vranju. Po okončanju studija prava imao je činovničku karijeru koja nije odgovarala njegovoj prirodi, pa se okreće pisanju. Silinom svog temperamenta pisao je prozu i drame i svojim delom predstavlja u našoj književnosti prelaz iz realizma u modernu literaturu.

„Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene plemenitija osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg.“ (Borisav Bora Stanković)

Njegovo delo okrenuto je rodnom Vranju i prošlosti, a najviše ga je zaokupljao unutrašnji život čoveka i onaj tragični sukob ličnosti sa sredinom i sa samim sobom. Njegovo književno delo odavno je prešlo granice naše zemlje, prevođen je na ruski, bugarski, francuski, mađarski, nemački, italijanski, japanski…

Borisav Bora Stanković – KOŠTANA

Borisav Bora Stanković – NEČISTA KRV

Borisav Bora Stanković – PRIPOVETKE

„A bilo je jedno vreme kada su pisci polazili u stvaranju od jedne lektire: pročitaju Turgenjeva, dopadne im se ono njegovo pisanje, oni njegovi karakteri, pa onda traže oko sebe, po svojoj okolini nešto slično. To je bilo jedno vreme u modi. Sada imate drugu modu, sa ovim najmlađim. Sve je to gubljenje vremena. Biti po modi to olakšava put, ali se gubi u tome svoje ja, gubi se ono što je najznačajnije u čoveku: njegova ličnost.“ (Borisav Stanković, 1926. u razgovoru sa Branimirom Ćosićem)

„Bora je pribegavao, vazda, životu, i kad bi našao nešto neodoljivo-konkretno, činilo mu se da je tu najdublji odgovor, pa i jedini mogući. Mrzeo je Bora spas, prezirao. Mrzeo je Bora svakoga koji bi čuvstvu da sagleda međe, krajeve, sinore. Čuvstva treba da su – bezgranična. Sva. Ma kako izgledala mala, sićušna. Ona samo tako izgledaju. Treba im dati: prostora, vremena, područja. I prošlosti i budućnosti! (…) On je snevao o nekoj književnosti, da je tako nazovem, retkih i dragocenih smola: ogromni hrast čovekov, sa dubokim razraslim korenjem u dubinama zemlje, sa krošnjama veličanstvenim, a ozleđen je negde, i tu ozledu pokriva i brani danonoćno melemnom smolom, krvlju svojom. Ta se smola toči sve kap po kap, i dolazi iz čitavog bića, iz najosetljivijeg praživca.“ (Stanislav Vinaver)

 

Biografija

Rade Šerbedžija – BIOGRAFIJA

Rade Šerbedžija je rođen u Buniću kraj Titove Korenice, 27. 7. 1946. godine. Diplomirao je glumu na Akademiji u Zagrebu. Već za vreme studija počeo je igrati glavne uloge u filmovima i pozorišnim produkcijama. Njegove interpretacije  Don Huana, Georgija, Melkiora, Edipa, Hamleta, Leonea, Kralja Lira i Ričarda III neponovljiva su glumačka ostvarenja.

Napisao je i objavio pet knjiga poezije, dve autobiografske knjige i dvanaest nosača zvuka.

Potpisuje i dvanaest autorskih režija u pozorištu (Balade Petrice Kerempuha, Kažu da je sova nekad bila pekareva kći, Judita „Hrvatski slavuj”, Play Becket…).

Snimio je više od sto domaćih filmova (Crveno klasje, Zadah tela, Hajka, Večernja zvona, Bravo Maestro, Variola Vera, Una, Usijanje, Život je lep, Kiklop, Povratak, Horvatov izbor, San o ruži, Kontesa Dora, 72 dana…), igrao glavne uloge u TV-serijama (Sam čovjek, U registraturi, Prosjaci i sinovi, Bombaški proces, Nikola Tesla, Putovanje u Vučjak…)

S Vanessom Reedgrave pokreće teatar u kojem uprizoruju Brecht in exile, Liberation of Skopje, Smoke, Opera Sarajevo.

Aktivno učestvuje u dobrotvornim i mirotvornim akcijama.

Okreće se filmu i nakon svetskog uspjeha filma Milča Mančevskog Prije kiše, angažuju ga P. Noyce, J. Woo, S. Kubrick, C. Eastwood i drugi. Snima The Saint, La Tregua, The Prague Duet, Broken English, Eyes Wide Shut, Polish Wedding, Stigmata, Mighty Joe Young, Ilaria Alpi, Mission Impossible II, Space Cowboys, Snatch, Fugitive, Pieces, Battle in Seattle, Quarantine, In the land of blood and honey, te glumi i u serijama poput 24, CSI: Miami, Downton Abbey…

Glumi s Vanessom Redgrave, Charlize Theron, Elisabeth Shue, Johnom Turturrom, Tomom Cruiseom, Glenn Close, Valom Kilmerom, Ralphom Fiennesom, Morganom Freemanom, Maggie Smith…

Jedan je od osnivača Kazališta Ulysses i pokretač je i docent glume na Studiju glume i medija na Sveučilištu u Rijeci.

Dobitnik je brojnih glumačkih nagrada i priznanja u zemlji, kao i u inostranstvu.

Rade Šerbedžija je suprug Lenke Udovički, s kojom ima ćerke Ninu, Milicu Almu i Vanju. Iz prvog braka ima ćerku Luciju i sina Danila.

Biografija, Poezija, Poezija i muzika, Poezija recitacije, Tekst pesme

Rade Šerbedžija

Rade Šerbedžija (rođen 27. 7. 1946.) je glumac, pesnik, muzičar i reditelj, poznat i priznat širom sveta.

BIOGRAFIJA

PESME KOJE JE NAPISAO RADE ŠERBEDŽIJA:

BEZ BALAŠEVIĆA / Pismo iz Londona

DAN KADA JE RIČARD III

DO POSLJEDNJEG DAHA

Evo još jedno jutro…

NEĆU PROTIV DRUGA SVOG

ON, NEKO DRUGI

PRIJATELJ GA, KAŽE, VIŠE NE POZNAJE

ZABORAVI

PESME DRUGIH AUTORA U INTERPRETACIJI RADETA ŠERBEDŽIJE:

Arsen Dedić – Ne daj se Ines

Pablo Neruda – OVE NOĆI MOGU NAPISATI NAJTUŽNIJE STIHOVE

Kostantin Simonov – ČEKAJ ME (i ja ću sigurno doći…)

Sergej Jesenjin – PISMO MAJCI

Slavko Mihalić – VREMEPLOV

Darko Rundek, Arsen Dedić i Rade Šerbedžija – Na nešto me sjeća taj grad

Rade Šerbedžija – PJESMA ZA BEKIMA (Tekst: Miljenko Jergović)

 

VREMEPLOV:

Dijeta – Milena Dravić, Dragan Nikolić, Rade Šerbedžija i Zdravka Krstulović

 

Biografija, Citati, Poezija

Frančesko Petrarka

Veliki italijanski pesnik epohe humanizma i renesanse Frančesko Petrarka (20. juli 1304 – 18. juli 1374) rodio se u toskanskom gradu Arecu. Dobitnik je najvećeg književnog priznanja tog doba, na rimskom Kapitolu 1341. godine krunisan je pesničkim lovorovim vencem i mlad postao poeta laureatus.

Frančesko Petrarka – KANCONIJER

Pisao je na latinskom i na narodnom, italijanskom jeziku. U poeziji je težio idealu savršene forme koju će dovesti do vrhunca u „Kanconijeru“ posvećenom Lauri. Lauru je prvi put video u Avinjonu 6. aprila ujutro 1327. godine i ljubav prema njoj ga nije napustila ni nakon njene smrti. „Kanconijer“ je zbirka od 366 pesama bez naslova, obeleženih brojevima (317 pesama, 29 kancona, 9 sestina, 7 balada, 4 madrigala).

„Zaboravljao se u radu. Bio je velik i savestan radnik. Njegova ljubavna lirika, tri stotine soneta i nekoliko desetina kancona, neznatna je opsegom prema ogromnim tomovima njegovih italijanskih i latinskih poema i naučnih rasprava. Voleo je duboko i shvatao ozbiljno umetnost. Jednom mladom prijatelju, književnom početniku, dao je ovaj savet: Cura ut fias non ventosus disputator, sed realis artifex. (Nastoj da postaneš ne praznorečiv brbljivac, nego istinski umetnik.) (Ivo Andrić, esej „Legenda o Lauri i Petrarki“)

Osim stihova pisao je i istorijske, filozofske i polemičke spise, pisma i poslanice.

Biografija, Citati, Zanimljivosti

Ivan Sergejevič Turgenjev

Ivan Sergejevič Turgenjev (1818 — 1883) je bio ruski književnik i autor drama.

Njegovo delo Očevi i deca smatra se jednim od najvažnijih romana u 19. veku. U njemu je prvi put definisao pojam nihilizam kome je suprotstavio „pozitivnog heroja”. Osim toga poznat je i po zbirki pripivedaka Lovčevi zapisi koja je prvi put štampana 1852.

„Blagorodni patriotizam ne smeta Turgenjevu da istakne nedostatke i poroke svoje zemlje. On ne traži ružno, on pati kada se s njim sudara i kada s bolom biva prinuđen da ga prikazuje…“ (Prosper Merime)

Univerzitetsko obrazovanje sticao je u Moskvi i Petrogradu, a 1838. odlazi u Berlin da studira filozofiju i klasičnu filologiju. U Nemačkoj je posebno zavoleo Geteovo delo, ali mnogo više nego pesnici i filozofi na njega je uticala nemačka kultura, sloboda misli i socijalno uređenje, tako različiti od tadašnje feudalne Rusije. U Francuskoj se družio sa velikim savremenicima, sa Floberom, Zolom, Mopasanom…

Preveo je Flobera na ruski i Puškina na francuski.

Putuje po Evropi, ali se 1841. vraća u Rusiju i ostaje do 1847. godine. Kada mu je majka 1850. umrla, na imanju Spasko, koje je nasledio, sproveo je reforme o kojima je sanjao, nagradio je novčano sluge, dao im zemlju i šume na korišćenje, podigao školu, bolnicu i dom za stare i iznemogle.

Zbog nekrologa posvećenom Gogolju završio je u zatvoru, a po povratku iz zatvora proteran je na svoje imanje i nije smeo da se udaljava, sve do 1854. godine, kada opet odlazi u Evropu. Tek u starosti doživeo je dane trijumfa. U februaru 1879. dolazi u Rusiju i dočekuju ga sa velikim oduševljenjem i počastima, ali je ubrzo teško oboleo. Umro je u Francuskoj, ali je zaveštao da bude sahranjen u Petrogradu. Ispratio ga je ogroman broj ljudi, a na njegov odar položeni su venci ne samo iz cele Rusije, nego i iz inostranstva.

Biografija

Radomir Mihailović TOČAK – BIOGRAFIJA

Radomir Mihailović TOČAK / R. M. Točak – BIOGRAFIJA

Radomir Mihailović Točak, rođen 1950. u Čačku, od pete godine svira razne žičane instrumente, a od devete se usredsređuje na gitaru. U leto 1959. godine nastradao je na đačkom izletu i iščašio nogu u kuku. Pet godina je proveo po bolnicama, vezan za krevet, ali je sve vreme vežbao gitaru. Po izlasku iz bolnice, završio je osnovnu školu i sasvim se posvetio muzici.

Jedno vreme je bio član grupe Dečaci sa Morave, a 1970. godine je svirao po klubovima u Belgiji. Krajem 1971. godine vraća se u Čačak i svira po parkovima i kafanama. Tada se upoznaje sa basistom Zoranom Milanovićem (rođen 1951.) iz Kragujevca i bubnjarom Slobodanom Stojanovićem Kepom (rođen 1951.) iz Kraljeva. Oni su u to vreme svirali u grupi Džentri.

Decembra 1971. godine na relaciji Čačak- Kraljevo – Kragujevac oni formiraju grupu Smak. Sa njima su nastupali pevač Slobodan Kominac i orguljaš Miša Nikolić. U to vreme u Kragujevcu je bio postavljen dramski kolaž pod nazivom „Smak“, posvećen streljanju đaka u Drugom svetskom ratu, pa su odabrali to ime. Doduše, za naziv su govorili i da je skraćenica za „Samostalni muzički ansambl Kragujevac“. Kroz prvu fazu razvoja grupe, u njihovim redovima često su se smenjivali pevači. Najčešće su nastupali po Šumadiji, svirajući svetske rock hitove na igrankama, ali su često rasterivali publiku svojim dugim improvizacijama.

Period od nastanka do 1973. godine proveli su u aktivnom komponovanju. Tada Točak pravi serijal od dvadeset dva instrumentala, od „Biska 2“ do „Biska 23“, a pesme su posvećene njegovom prijatelju iz Čačka, Biski. U tim pesmama postavljaju osnovu svog zvuka, sviraju progresivni rock sa jazz elementima, ali često zalaze u blues.

Leto 1972 godine Smak provodi na svirkama u Herceg Novom, a po povratku nastavljaju da nastupaju po Srbiji. Aprila 1973 godine na Gitarijadi u Požarevcu dele prvo mesto sa lokalnom grupom Dijamanti, koja je ujedno ı organizovala to takmičenje.

U leto iste godine pobeđuju na Festivalu pop muzike u banatskom selu Sanad. Nastupaju u Domu sindikata sa Bijelim dugmetom, Pop mašinom i drugim grupama. Nekoliko dana kasnije trijumfuju na samostalnom koncertu na Filološkom fakultetu. Tada prvi put sa njima kao gost nastupa orguljaš Lazar Ristovski iz Kraljeva, a redovan član postaje januara 1975. godine.

Krajem januara 1975. godine Smak svira sa mađarskom grupom Omega u Domu sindikata. Februara nastupaju na rock večeri Opatijskog festivala, pa u Zagrebu na smotri najboljih gitarista Kongres rock majstora, ali Prvi jugoslovenski gitaroški junak Točak uprkos čuđenju mnogih ne biva izabran među četvoricu najboljih, samo zbog toga što nije bio ekskluzivac Jugotona.

Polovinom marta sviraju kao predgrupa na koncertu sastava Deep Purple u Beogradu.

Aprila 1975. godine dogodilo se nešto nesvakidašnje na diskografskom tržištu. U isto vreme su izašla dva ista singla, ali objavljena u različitim kućama. Suzy ı RTV Ljubljana su imali ugovore sa Smakom, pa su požurili da objave singl sa tadašnjim apsolutnim hitom, instrumentalom „Ulazak u harem“, a samo su B-strane bile različite. Skandal se brzo smirio, a Smak je maja meseca krenuo sa Bijelim dugmetom i istočnonemačkom grupom Phadys na svirke po Hrvatskoj i Bosni. Imali su i kraće turneje sa mađarskim sastavom Sirius i austrijskom grupom Gipsy Love. Krajem maja nastupaju na festivalu BOOM u Zagrebu.

Ubrzo su pristupili snimanju debi albuma „Smak“ na kome se našlo pet kompozicija. Album je još više uzdigao kult status grupe i gitariste Točka, što potvrđuje njihova uspešna turneja i tronedeljni nastupi po Istočnoj Nemačkoj.

Aprila 1976. godine objavljuju maksi singl sa udarnim hitom „Satelit“. Omot ploče je bio na otvaranje, a ız unutrašnjosti omota je iskakao mali satelit, tako da je bila jasna intencija izdavačke kuće da napravi što komercijalniji proizvod. Juna meseca odlično prolaze na BOOM festivalu u Beogradu. Promociju maksi singla „Satelit“ organizuju na visokom nivou. RTV Ljubljana je jula 1976. godine pozvala dvadesetak novinara na let od Beograda do Njujorka, pa je ploča improvizovanom svirkom predstavljena u avionu. Smak se u Njujorku zadržao nedelju dana, snimili su spot i nastupali u klubu iseljenika iz Banata.

Po povratku iz Amerike, Točak snima ınstrumentalni solo album. Oktobra, objavljuju singl sa pesmama „Ljudi nije fer“ i „El dumo“ povodom koga se na televiziji emituje jednočasovni dokumentarni film snimljen u Njujorku. U to vreme Laza Ristovski vrši senzacionalni transfer prelaskom u Bijelo dugme, a novembra 1976. godine novi član Smaka postaje klavijaturista Miki Petkovski iz Skoplja (rodjen 1951.), bivši član grupe Breg.

U proleće 1977. godine u Londonu snimaju ambiciozan album „Crna dama’. Ploča je dobila pozitivne kritike, jedino su primedbe upućivane
tankim i banalnim tekstovima. Zatim polaze na veliku turneju, sviraju u prepunom Pioniru, nastupaju na novosadskom BOOM festivalu, a album dostiže zlatan tiraž. Na osnovu te ploče, potpisali su ugovor sa nemačkom izdavačkom kućom Bellaphon, koja je za evropsko tržište objavila album „Black Lady“ sa tekstovima na engleskom. U engleskom časopisu „Melody Maker’ izlazi kritika u kojoj tvde da su Smak loša kopija grupa Taste i Deep Purple, dok američki list „Giutar Player“ pozitivno piše o ploči. U godišnjoj anketi „Džuboksa“ dobijaju priznanja kao grupa godine, za najbolji album, singl, omot ploče, a i muzičari su pojedinačno na prvim mestima.

Januara 1978. godine na festivalu MIDEM u Kanu, album „Crna dama“ otkupljuju američka firma Fantasy ı španski ogranak kuće RCA. Ipak, serija koncerata koje otaljavaju utiče da im popularnost opadne u Srbiji, pa u proleće 1978. godine drže koncert pred polupraznim Pionirom. U maju gostuju na Internacionalnom festivalu rock muzike u poljskom gradu Poznanju.

Novi klavijaturista Smaka postaje Tibor Levai koji je pre toga svirao u Orkestru RTV Novi Sad. U to vreme, problem postaju Točkovi tekstovi kojima ostatak članova nije zadovoljan. U lošoj atmosferi u jesen 1978. godine snimaju LP „Stranice našeg vremena“ koji podseća na progresivnu fazu Korni grupe. Album je sniman u selu u blizini Oksforda, englesku verziju „Pages Of Our Time – Dub In The Middle“ objavljuje Bellaphon, a PGP RTB domaću verziju izdaje licencno.

Sa Dadom Topićem Smak 1979. qodine snima maksi singl sa pesmama „Na Balkanu“ i „Gore dole“, na tekstove Marine Tucaković. U to vreme, sporazumno prekidaju ugovor sa firmom Bellaphon.

Početkom 1980. godine grupa priprema ploču „Rock cirkus“, na kojoj je trebalo da se ostvari kompromisno viđenje muzike svih članova. U produkciji Dade Topića napravili su hard rock orijentisano delo, sa očiglednim komercijalnim pretenzijama koje je najviše bilo kritikovano zbog tekstova Marine Tucaković i Mirka Glišića, naročito u njegovoj prilično besmislenoj pesmi „La kukarača“.

Sećanje na raniju fazu demonstriraju u „Instrumental Baby“, „Hirošima“ ı „Ogledalo“. Ploča izlazi u vreme smrti druga J.B. Tita,
tako da koncertne promocije gotovo i da nema. Doduše, u to vreme punka i novog talasa Smak je ipak delovao sasvim anahrono i oni juna 1981. godine odlučuju da prestanu sa radom.

Na Kalemegdanu u Rockoteci drže oproštajni koncert

Grupa prestaje sa radom septembra 1981. godine, a članovi se posvećuju solo projektima. Točak osniva školu za gitariste i 1982. godine objavljuje singl sa temama ‘Mantilila“, „Specijalka“.

Njegova sledeća ploča, mini LP nudi instrumentalnu obradu pesme „Marš na Drinu“, koju se snimio sa basistom Lolom Andrejevićem i Dejvidom Mosom, jer je sa njima često nastupao u to vreme.

Polovinom oktobra 1986. godine Smak ponovo radi u staroj postavi ı sa novim klavijaturistom Milanom Đurđevićem. Zatim snimaju loše ocenjen LP „Smak 86.“ i posle kraće turneje, opet prestaju sa radom, mada povremeno održavaju tradiciju da maja meseca zasviraju na ponoćnom koncertu u Kragujevcu.

U okviru zajedničkog koncerta Legende YU rocka, održanog u Zagrebu 25. maja 1987. godine nastupaju Točak, Lola Andrejević i Dejvid Mos, pod imenom R.M. Točak Band. Na duplom koncertnom albumu „Le- gende YU rocka“ (Jugoton 1987 ) zabeležena je njihova kompozicija „Because“.

Smak se treći put okuplja maja 1992. godine posle kragujevačkog ponoćnog koncerta. Klavijature opet svira Laza Ristovski. Bez preteranih
ambicija sviraju tri koncerta u Beogradu i nekoliko po Srbiji. U to vreme ızlazi im kompilacija „Retrospektiva“, kasetno izdanje plo-
če na engleskom ‘The Pages Of Our Time“ i koncertna kaseta „odLIVEno“, sa junskih nastupa u Sava centru. Na njoj su, pored njihovih pesama, obrade „Crossroads“, „Tobacco Road“ i narodna „Ukor“. Posle toga, grupa opet prestaje sa radom.

Godine 1993. Točak snima muziku za film „Vizantijsko plavo“, reditelja Dragana Marinkovića. Materijal je uradio sa svojom grupom TEK, koju čine Kepa Stojanović, njegov sin bubnjar Dejan i basista Milan Milosavljević. Kao gosti nastupili su Marija Mihajlović, Laza Ristovski, Zoran Milanović, klavijaturista Miroslav Savić i saksofonista Nenad Petrović. Uz svoje kompozicije, Točak je snimio i nekoliko narodnih motiva (među kojima i „Zajdi, zajdi“), kao i teme Miroslava Savića ı Dragana Stefanovića.

Godine 1994. Točak i Kepa opet obnavljaju grupu sa mladim snagama: drugi komplet bubnjeva svira Dejan Stojanović, pevač je Dejan Najdanović Najda (ex Kramer), basista Vlada Samardžić (svirao jazz sa Vasilom Hadžimanovim) ı gitarista Milan Milosavljević (ex Alhambra). Ova postava
snima CD „Bioskop Fox“ koji je producirao Točak. On je autor muzike za svih četrnaest pesama, a napisao je deo tekstova. Ostale
tekstove su napisali Zoran Amar, Predrag Drčelić, Jovan Nikolić i Nikola Mihailović. Po objavljivanju ploče grupa svira seriju kon-
cerata, ali bez očekivanog uspeha.

Točak je još radio muziku za TV film „Božićna pesma“ u režiji Nikole Lorencina. Godine 1996. RTV Slovenija objavljuje kompilacijski CD „The Best Of Smak“.

Iz knjige: Petar Janjatović – Ilustrovana YU ROCK ENCIKLOPEDIJA

Biografija, Citati, Muzika

Radomir Mihailović TOČAK

Radomir Mihailović TOČAK / R. M. Točak je gitarski mag koji je uvek priznavao da „stalno vežba, vreme ne meri” i koji je uvek svirao bez pomagala a sve čudesne zvuke proizvodio samo zahvaljujući izvanrednom poznavanju gitare i velikom radu. Njegove su kompozicije danas obavezna lektira, kako za prosečnog slušaoca, tako i za učenike gitare.

Poznatiji je po nadimku nego po imenu i prezimenu. I nikada nije imao ništa protiv toga što ga zovu Točak. Naprotiv, verovao je, a i danas je tako, da nadimak postaje čovekovo magično ime. Znajući kakav je simbol točak i šta predstavlja u civilizacijskom smislu, taj nadimak s ponosom nosi.

BIOGRAFIJA

“Ono što je Džimi Hendriks bio za planetarno sviranje gitare – to je za nekadašnje jugoslovenske, u užem smislu srpske rok okolnosti bio i ostao on – R. M. Točak” – Mihajlo Pantić

Zajdi, zajdi, jasno sonce

YU GRUPA, R. M. Točak, Koja, Čutura, Cane… – KONCERT (2015)

CRNA DAMA

Važan momenat u karijeri grupe Smak dolazi pojavom albuma “Crna dama”. Šta vam donosi taj album i ta pesma čiji stihovi – sa onim viskijem i bundama i “afera spletom” – deluju kao da su pisani za ovo vreme?

– U ono vreme tekst nije bio preterano bitan, ali bez tog teksta sumnjam da bismo postigli neki komercijalni uspeh. Pre toga smo napravili “Satelit”, “Šumadijski bluz”, “Ljudi, nije fer”, i onda je došla “Crna dama” kao kruna našeg dotadašnjeg rada i naš najkomercijalniji poduhvat. Kasnije smo pokušavali isto, ali nismo uspevali da se podignemo na taj nivo. Posle nekoliko godina smo se i razišli… Mi smo tada muzički pokušavali da pratimo ono što se zaista dešava. I to smo svirali. Mnogi su nam zamerali što naši tekstovi nisu ljubavni, što pevamo o nekim drugim stvarima. Sad, četiri decenije kasnije, te “druge stvari” postoje u životu, pa je otuda i aktuelno. (sputniknews.com)