Категорија: Autobiografija

Branislav Nušić – AUTOBIOGRAFIJA

Branislav Nušić – AUTOBIOGRAFIJA / Autobiografija Branislava Nušića predstavlja žanrovski složeno i u našoj književnosti izuzetno delo. Ono istovremeno predstavlja piščevu autobiografiju, roman i filozofiju života. Ovo delo Nušić je objavio 1924. godine, povodom jubileja 45 godina književnog rada i 60 godina života.

Autobiografija Branislava Nušića je knjiga i za decu i za odrasle, koja se može čitati tokom celog života.

AUTOBIOGRAFIJA

Branislav Nušić Autobiografija knjiga pdf Bistrooki

 

Nušićeva autobiografija pisana je drugačije od većine drugih autobiografija, pre svega iskrena, sa autentičnim opisom sopstvenog života, prepuna ironije od koje nije poštedeo nikoga. Ni sebe, ni svoju porodicu, ni prijatelje, ni društvo u kome je živeo.

Branislav Nušić

Branislav Nušić (pravo ime Alkibijad Nuša) je rođen 1864. u Beogradu. Bio je književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Njegove drame igraju se i aktuelne su i danas.

„Dijalektika života razapeta je i svojom formom i svojom suštinom između dva pola: tragičnog i komičnog, i nema pojave ili izraza u konkretnom životu koji u svome zbivanju ne bi doticao ove polaritete. Komediograf uvek hvata onu komičnu tačku, ali mu to nimalo ne smeta da bude i na liniji one druge krajnosti.Ti polovi, tragični i komični, utoliko su bliže jedan drugome, razmak između njih je utoliko kraći, ukoliko je jedna društvena sredina mlađa i u fazi nezavršenog formiranja…“ (Branislav Nušić)

DELA:

Branislav Nušić – AUTOBIOGRAFIJA

Branislav Nušić – ANALFABETA

Branislav Nušić – SUMNJIVO LICE

Branislav Nušić – RETORIKA / NAUKA O BESEDNIŠTVU

Mihajlo Pupin – SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA / Autobiografija

Mihajlo Pupin – SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA / Autobiografija Mihajla Pupina

U spomen majci

Predgovor:

Kada se osvrnem na period od godinu i nešto više dana koliko mi je trebalo da napišem ovu knjigu, čini mi se da će reči sa početka jedanaeste glave najbolje izraziti svrhu ovog pisanja: Glavni cilj moga pisanja bio je prikaz uspona idealizma u američkoj nauci, posebno u prirodnim naukama i odgovarajućim tehnikama. Bio sam svedok ovog postupnog razvoja, i sve što sam do sada napisao je pokušaj da izložim svoje mišljenje, kao svedok koji o ovom može s pravom da govori. Ali ima mnogo drugih američkih naučnika koji su još pozvaniji da o tome govore. Čemu onda da o usponu idealizma u američkoj nauci govori naučnik koji je počeo svoju karijeru kao srpski doseljenik, kada ima toliko rođenih Amerikanaca koji poznaju čitavu situaciju bolje od mene? Oni koji su do sada pratili moja izlaganja, naći će sami odgovor na ovo pitanje. Naglašavam samo da postoje izvesni psihološki razlozi koji idu u prilog mog mišljenja da, ponekad, useljenik može da vidi neke stvari koje izmiču očima domorodaca. Ko vidi taj i veruje; neka govori onaj koji ima šta da kaže.

Mihajlo Pupin

ŠTA SAM DONEO AMERICI

Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima bi se sukobio.

Doseljenik koji je vičan raznim veštinama i zanatima, a telesno je sposoban da izdrži naporan rad, s pravom zaslužuje posebnu pažnju. A šta može pružiti mladi doseljenik koji nema para u džepu, nije vičan bilo kakvom poslu, nema zanat i ne poznaje jezik zemlje u koju je došao? Očigledno ništa. A da su pre četrdeset osam godina postojali ovi sadašnji propisi o useljavanju, ja bih verovatno bio vraćen natrag. Međutim, ima izvesnih stvari koje mlad doseljenik može doneti ovoj zemlji, a koje su mnogo dragocenije od svih onih koje danas propisuje zakon o useljavanju. A šta sam ja, kada sam se 1874. godine iskrcao u Kasl Gardenu, doneo? Pokušaću da odgovorim na ovo pitanje pričom o svom životu pre iskrcavanja u ovu zemlju.

Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-ugarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti. U Idvoru nijedna nacija, osim srpske, nije nikada živela.

Stanovnici Idvora bili su oduvek zemljoradnici a većina od njih bila je nepismena u doba moga detinjstva. Pa ni moj otac ni moja majka nisu znali čitati ni pisati. Tu se nameće pitanje: šta je mogao dečak od petnaest godina, rođen i odgojen pod takvim okolnostima, bez ikakvih sredstava doneti Americi ako bi se našle zakonske mogućnosti da mu se dozvoli useljavanje?

Ali ja sam tada verovao da nosim Americi takve vrednosti da će mi se dozvoliti useljavanje, pa sam se prilično iznenadio kada sam primetio da na mene niko ne obraća posebnu pažnju kada sam se iskrcao.

Od kada se pamti, idvorski Srbi su se smatrali braćom Srba u Srbiji, koji su se nalazili samo na nekoliko puškometa dalje od Idvora, na južnoj strani Dunava. Vedrih dana iz Idvora se jasno može videti Avala, planina u blizini Beograda. Ova plava planina, koja je za mene u to doba bila nešto posebno, izgledala je kao da uvek podseća Srbe u Banatu, kako ih Srbi iz Srbije motre okom punim nežne pažnje.

. . . . . . . . . . . . . . . . . .

Moja majka je bila vrlo pobožna žena, a kao retko ko poznavala je Stari i Novi zavet. Rado je recitovala psalme. Poznat joj je bio i život svetaca. Njen omiljeni svetac bio je sveti Sava. Ona mi je prva objasnila životnu priču ovog izuzetnog Srbina. To je za mene bilo otkriće. Kao i svaki drugi đak i ja sam, svake godine u januaru, prisustvovao proslavama dana svetog Save. U tim prilikama, mi nemirniji dečaci bi zbijali šale na račun onog starijeg đaka koji bi, zbunjenim i drhtavim glasom, recitovao nešto o svetom Savi, što bi mu učitelj sastavio za tu priliku. Posle ove recitacije, učitelj bi pokušavao da specijalnim načinom govora kroz nos u nekom izveštačenom, svečanom tonu, dopuni izlaganja starijeg đaka. Posle svega bi došao pop, koji je izgledao strašno umoran i počeo službu punu staroslovenskih reči i fraza, što je nama, nestašnoj deci, ličilo na neuspele pokušaje slovačkih trgovaca mišolovkama da svoju robu pohvale na srpskom jeziku Tu bi naše veselo komešanje dostiglo vrhunac, tako da mi moji vragolasti vršnjaci nikad nisu pružili priliku da shvatim pravi smisao proslave dana svetog Save. Priča moje majke o njemu, i način na koji je ona to meni predstavila, stvorilo je u meni sliku sv. Save kao sveca koji je veličao vrednost knjiga i roda prema zemlji u kojoj je živeo, počela je da jenjava i najzad se ugasila. A kad ta ljubav nestane i država mora umreti. To sam naučio od nepismenih seljaka u Idvoru.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Mislim da nema srpskog dečaka koji nije čuo za onu divnu rusku pesmu koju je napisao veliki ruski pesnik Ljermontov, u kojoj se kaže:

”Izašla sam dole na drum sama,
Kroz maglu se blista kameni put,
Noć je tiha, priroda Boga hvali,
A zvezda sa zvezdom šaptaše…“

Ljermontov je bio sin ruskih ravnica. I on je gledao iste plamteće zvezde na crnom ponoćnom nebu koje sam i ja video. Osećao je isto ushićenje koje je David osetio i koje je kroz svoje psalme preneo na mene onih mojih budnih noći pre pedeset godina. Veliki je gubitak za dečake, odrasle u gradu, koji nikad nisu osetili čarobnu moć tog rajskog ushićenja koje donosi letnja noć! Kako su u mom mladalačkom razmišljanju od pre pedeset godina, svetlost i zvuk bili dovedeni u vezu sa prirodnim darovima koji omogućavaju međusobno sporazumevanje čoveka sa čovekom, životinje sa životinjom, zvezda sa zvezdama i čoveka sa svojim Tvorcem, razumljivo je što sam mnogo razmišljao o prirodi zvuka i svetlosti. I danas verujem da su ovi oblici opštenja osnovne radnje u vasioni oko nas, i još uvek razmišljam o njihovoj prirodi.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Onaj ko nije prešao burni Atlantik u martu, u jeftinoj klasi iseljeničkog broda, taj slabo zna šta su muke. Ja sam zahvalan zvezdama što su ondašnji iseljenički zakoni bili drukčiji od današnjih, jer da nije bilo tako, ja danas ne bih bio među živima. Izdržati sve one muke na uzburkanom Okeanu, a pri tom očuvati onu ružičastu sliku o obećanoj zemlji, veliko je iskušenje za dečačke nerve i njegovu fizičku snagu. Ali doživeti da budem vraćen bez pare u džepu i bez ružičastih snova, bilo bi previše za svakog čoveka, osim ako nije lišen svakog tananijeg osećanja. Mnoge noći sam proveo na iseljeničkom brodu pribijen uz topli dimnjak i pomicao se čas tamo čas ovamo da bih izbegao nalete hladnih vetrova. Sve što sam imao na sebi bilo je jedno lako odelo. Ostalo što sam nekada imao pretvorio sam u novac da bih kupio kartu za brod. Nije mi preostalo ništa novaca da bih mogao kupiti strunjaču i ćebe za moj ležaj na brodu. Zato i nisam mogao da tamo spavam za vreme hladnih martovskih noći iz krajnje neudobnosti. Da nije bilo toplog brodskog dimnjaka, verovatno bih umro od hladnoće. U početku sam se morao boriti da bih obezbedio sebi mesto pored dimnjaka, ali kada su iseljenici shvatili da nemam tople odeće, prestali su da me potiskuju.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Četrnaestog dana, rano izjutra, ukazala se niska obala Long Ajlenda. U šarenoj gomili uzbuđenih iseljenika verovatno nije bilo srećnijeg čoveka od mene kada sam ugledao obećanu zemlju. Bilo je vedro, blago i sunčano martovsko jutro, a kako smo se približavali Njujorškoj luci, topli sunčevi zraci kao da su topili onu hladnoću koja se sakupila u mom telu od stalnog izlaganja ledenim vetrovima severnog Atlantika. Osećao sam se kao neka druga osoba, a svaki novi prizor koji se ukazivao sa broda u toku približavanja Novom svetu kao da mi je nagoveštavao da ću biti dočekan dobrodošlicom.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Kad sam se probudio, setio sam se pisma koje sam majci poslao iz Hamburga pre godinu dana, obećavajući joj da ću se skoro vratiti sa puno znanja i sa akademskim počastima. Ovaj san podsetio me je da je moje obećanje pažljivo ubeleženo u mojoj podsvesti.
Prinston nije bio nalik ni na jedno mesto koje sam do tada video. Čitao sam o Hilendaru, čuvenom manastiru na Svetoj Gori, na Egejskom moru, koji je osnovao sv. Sava u dvanaestom veku. Video sam slike tih zgrada u kojima su kaluđeri živeli u samoći i učenju. Pomišljao sam da je Prinston, sa svojim zgradama u obliku manastira, jedno takvo mesto, gde se mladim ljudima pruža prilika da uče i postanu ljudi od nauke, i da tako pripremljeni mogu da posvete svoje živote radu sa sličnim ciljevima koje je imao i sv. Sava.
Prema železničkoj stanici išao sam zamišljen i bez žurbe, kad mi priđe jedan student i mi zapodenusmo razgovor. Bio je malo stariji od mene. Ljubaznost i znanje zračili su iz svake crte njegovog lepog lica. Znao je mnogo o Srbiji, čak i o Srbima u Austro-Ugarskoj. Kada sam mu kazao da sam u Ameriku došao da steknem znanje, toplo mi požele da me jednog dana vidi kao studenta univerziteta u Prinstonu.
Prinstonski student! Biti zajedno s drugovima i prijateljima kao što je onaj simpatični i lepuškasti mladić, koji me je dopratio do železničke stanice! To je nemoguće, pomislih u sebi, gledajući kroz prozor kupea kako se univerzitetske zgrade lagano gube u daljini i kada mi, u isto vreme, postade jasno da me ovaj voz vodi natrag u Baueri.
Posle osam godina imao sam priliku da pročitam jedno svoje pismo upućeno majci. U njemu sam je hrabrio govoreći kako ću joj jednog dana pisati i potpisati se – ”student u Prinstonu”.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Mihajlo Idvorski Pupin (1854—1935)

Đorđe Balašević o sebi

Đorđe Balašević

ĐOLE

Rođen sam kao prvi Balašević. Moji su do 1941. bili Balaševi, deda je tada pazario ono -ić- da nam ne bi „pomadžarili“ familiju, ne daj Bože?

Tek moj ćale, 1947, oženivši moju majku, Veroniku Dolenec, „polak“ Madžaricu, kako je deda izračunao.

Bio je 11. maj 1953, rano jutro, mama je zato želela da me nazove Zoran, ali je deda rekao da je to ime za sodarskog konja, i insistirao da me nazovu „Đoka“, po njemu, što, medu nama, ponekad ume da bude još neprijatnije. Našli su se nekako na Đorđe, priznajem da nisam baš oduševljen, ali do sad sam se već navikao, šta je – tu je.

Bik sam, dakle, u podznaku blizanac, dominantni navodno.

Školovao sam se sa promenljivim uspehom, bolje da ne pričamo o tome, to je bio period negativne afirmacije moje ličnosti.

Igrao sam fudbal, ovisnički, neki misle da sam bio šmecer, neki da nisam imao pojma, u pravu su i jedni i drugi, što je najgore samo što ja sad ne znam kako bih vam to objasnio.

Prvu ploču sam snimio u jesen sedamdeset i sedme, ništa okruglo, džaba računate. Pa ne treba meni jubilej da bih radio koncerte, šta vam pada na pamet?

Naveo sam to više da bih se malo pohvalio iskustvom koje, eto mogu izmeriti jedino tim tegom, sedamnaest godina teškim. To iskustvo je ujedno i najveća kvalifikacija koju sam stekao, pa bih, ako se priznaje, time mogli udovoljiti i narednoj stavki upitnika za moju biografiju.

Po zanimanju sam znači, samouki velikan, što je šala, dabome.

Ja sam samo jedan prosečan momak. Natprosečno talentovan, doduše.

Prvu ploču sam snimio, poslednju još nisam, toliko o diskografiji.

Uskoro će izaći i moja treća knjiga, a drugi roman, jeftina ljubavna priča, bez ikakvih pretenzija, odavno sam shvatio da nisam najpametniji na svetu. Mada se ni plasman medu prvih pet ne može nazvati neuspehom.

Planiram još i da snimim neke svoje stare pesme ponovo, izdavačke kuće koje su vlasnici snimaka ne objavljuju ih više iz nekih razloga, ali neće biti problema, većinu pesama znam već skoro napamet, ostale ću pevati na la-la-la. Sem toga imam pristojne kućne zalihe nagrada&priznanja, ali rok im polako ističe.

Sa datumima inače baratam slabije, sećanja klasifikujem po sasvim drugom sistemu, pa sad ipak neću uspomene heftati za stranice starih kalendara, pogrešiću, bojim se. Bilo ih je baš lepih, ukratko. Vredelo je, definitivno.

Privatno sam zaljubljen u Oliveru, baš ono, kao da je tuđa, Bože prosti.

Na početku karijere sanjao sam san o bendu sastavljenom od prijatelja.

Na kraju karijere dosanjao sam taj san, eto.

Baš me hoće karta.

– Đorđe Balašević

izvor: oaza.rs

PROZA

Prozno stvaralaštvo – citati, biografije, odlomci iz knjiga, priče, poslovice, bajke, basne, mudre misli, knjige, autobiografije…

BIBLIOTEKA MUDROSTI – Citati, izreke, poslovice, mudre misli…

BAJKE

SVETI SAVA – Priče, pesme, narodna predanja, legende…

 

PLEJADA VELIČANSTVENIH – Najlepši citati, biografije, bibliografije najvećih majstora naše i svetske književnosti, besmrtnih velikana:

Anton Pavlovič Čehov

Borisav Bora Stanković

Branislav Nušić

Branko Ćopić

Danilo Kiš

Džordž Orvel

Edgar Alan Po

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Gabrijel Garsija Markes

Gistav Flober

Horhe Luis Borhes

Ivan Sergejevič Turgenjev

Ivo Andrić

Jovan Sterija Popović

Lav Nikolajevič Tolstoj

Laza К. Lazarević

Meša Selimović

Mihail Afanasijevič Bulgakov

Miloš Crnjanski

Nikolaj Vasiljevič Gogolj

 

Izabrane knjige, priče, drame, odlomci:

 

Branislav Nušić – ANALFABETA

Borisav Bora Stanković – NEČISTA KRV

Jovan Sterija Popović – POKONDIRENA TIKVA

KARMEN (Libreto) govori Miloš Žutić

Mihajlo Pupin – SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA / Autobiografija

Nikola Tesla – Priča o detinjstvu

Branislav Nušić – RETORIKA / NAUKA O BESEDNIŠTVU

Isidora Sekulić – BURE | Tekst, video

Momo Kapor – MALI PRINC

„Knjiga je najtiši i najpouzdaniji prijatelj; najpristupačniji i najmudriji savetnik i najstrpljiviji učitelj.“ Čarls Vilijam Eliot.

MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi

MAJSTOR I MARGARITA – Mihail Afanasijevič Bulgakov

TVRĐAVA – Mehmed Meša Selimović

NA DRINI ĆUPRIJA – Ivo Andrić

BRAĆA KARAMAZOVI – F. M. Dostojevski

„Svet knjiga je najlepši svet koji je čovek stvorio. Sve ostalo je prolazno. Spomenici se ruše, narodi nestaju, civilizacije se razviju pa izumru, i posle perioda potpune tame, sve se iznova gradi. Ali u svetu knjiga se nalaze redovi koji su svemu ovome svedočili, i preživeli, netaknuti i sveži kao onoga dana kada su napisani, i dalje dotiču srca ljudi, pripovedajući o ljudima kojih odavno više nema.“  Klarens Šepard Dej

– Top 100 najboljih knjiga svih vremena

– Top 20 najboljih domaćih pisaca (Ex YU)

– Dobitnici Nobelove nagrade za književnost

Sergej A. Jesenjin – O SEBI (Autobiografija)

Rodio sam se 1895. godine, 21. septembra, u Selu Konstantinovu, Kuzminske oblasti, Rjazanske gubernije i Rjazanskog okruga. Moj otac je seljak Aleksandar Nikitič Jesenjin, majka Tatjana Fjodorovna Jesenjin.
Detinjstvo sam proveo kod dede i bake po majci u drugom selu, zvanom Matovo.
Prve moje uspomene padaju u vreme kad mi je bilo tri-četiri godine.
Pamtim šumu, veliki izrovani put. Bakica ide u Radovjecki manastir, udaljen od nas oko 40 vrsta. Ja, uhvativši se za njen štap, jedva vučem noge od umora, a bakica jednako ponavlja: „Hajde, hajde, jagodice, bog će sreću dati“.
Često su se skupljali oko naše kuće slepci, koji su lutali po selima, pevali crkvene pesme o prekrasnom raju, o Lazaru, o Nikoli, i o Mladencu, svetlom gostu iz nepoznatog grada.
Nana, starica-gotovanka, koja je raspremala za mnom, pričala mi je skaske, one koje slušaju i znaju sva seoska deca.
Dedica mi je pevao starinske pesme, jako otegnute, nevesele. Subotom i nedeljom tumačio mi je Bibliju i crkvenu istoriju.
Moj ulični život nije bio nalik na kućni. Moji vršnjaci bili su nestašni dečaci. S njima sam se provlačio kroz tuđe bašte. Jednom sam pobegao na dva-tri dana u šumu i hranio se zajedno sa pastirima ribom koju smo lovili u malim jezerima, najpre zamutivši vodu rukom, ili mladim pačićima.
Posle, kad bih se vratio, dobro bih povukao.
U našoj porodici, osim bake, dede i moje nane, živao je i ujak padavičar.
On me je vrlo voleo i često smo išli na Oku da pojimo konje. Noću je Mesec, pri tihom vremenu, stojao uspravno u vodi. Dok su konji pili, meni se činilo da će kad-tad da popiju Mesec, i vrlo sam se radovao kad bi on zajedno sa krugovima otplovio od njihovih usta. Kad sam napunio 12 godina, prebacili su me iz seoske zemske škole u učiteljsku. Rođaci su želeli da postanem seoski učitelj. Nade su im se prostirale do Instituta u koji, na moju sreću, nisam dospeo.
Pesme sam počeo da pišem u devetoj godini, a čitanje sam naučio u petoj.
Na moje stvaranje u samom početku imale su uticaj seoske poskočice. Period učenja nije na mene ostavio nikakvog traga, osim dobrog znanja crkvenoslovenskog jezika. To je sve što sam odatle poneo.
Pored drugih, učio sam pod rukovodstvom nekakvog Klemova. On me je upoznao sa novom literaturom i objasnio zašto je nužno u ponečemu se pribojavati klasike. Od pesnika su mi se više od ostalih dopadali Ljermontov i Koljcov. Posle sam prešao na Puškina.
Godine 1913. stupio sam kao gost-slušalac na Univerzitet Šanjavskoga. Proboravivši tamo godinu i po, morao sam se vratiti zbog materijalnih prihoda u selo.
U to vreme sam imao završenu knjigu stihova „Uranak“. Poslao sam nešto iz nje u petrogradske časopise i, ne dobivši odgovora, pošao sam tamo sam. Pronašao sam Grodeckog. On me je primio vrlo srdačno. Kod njega su se okupljali skoro svi pesnici. O meni su razgovarali i počeli su me štampati maltene na jagmu.
Objavljivao sam u „Ruskoj misiji“, „Životu za sve“, „Mesečniku“ Miroljubova, „Severnim zapisima“ itd. To je bilo u proleće 1915. godine. A s jeseni Kljujev mi je poslao telegram u selo i molio me da dođem k njemu.
On mi je pronašao izdavača M. V. Averjanova, i kroz nekoliko meseci izašla je moja prva knjiga „Uranak“ – u novembru 1915. sa oznakom 1916.
U prvo vreme mog boravka u Pertogradu često sam imao prilike da se sretnem sa Blokom, Ivanovim-Razumnikom. Kasnije sa Andrejom Bjelim.
Prvi period Revolucije proveo sam saučestvujući, no više stihijno nego svesno.
U 1917. godini došlo je do moje prva ženidbe – sa Z. N. Rajh.
Godine 1918. s njom sam se rastao i posle toga je počeo moj skitnički život, kao i svih Rusa u periodu 1918-21. godine. U tim godinama sma bio u Turkestanu, na Kavkazu, u Persiji, na Krimu, u Besarabiji, u Orsenbuškim stepama, na Murmanskim obalama, u Arhangelsku i Solovki.
Godine 1921. oženio sam se I. Dankan i otputovao za Ameriku, prethodno izbrazdajući svu Evropu, sem Španije.
Posle puta po inostranstvu, počeo sam da gledam na svoju zemlju i događaje drukčije.
Naše polunomadsko životarenje nije mi se dopadalo. Dopadala mi se civilizacija. No ja žestoko ne volim Ameriku. Amerika – to je takav smrad gde propada ne samo umetnost, no i svi plemeniti nagoni čovečanstva. Ako se danas upravljamo po Americi, ja sam tada spreman da tome pretpostavim naše sivo nebo i naš pejsaž – koliba malo urasla u zemlju, plot, iza plota viri ogromni kolac, u daljini maše repom na vetru mršavo ždrebe. To nije to što su neboderi, koji su dali samo Rokfelera i Makkormika, ali je zato to ono što je razvilo kod nas Tolstoja, Dostojevskog, Puškina, Ljermontova, i dr.
Pre svega, ja volim organsko ispoljavanje. Umetnost za mene nije izveštačenost uzora, nego najneophodnija reč tog jezika, kojim ja hoću da izrazim sebe.
Zbog toga je tokom 1919. godine osnovan imažinizam, s jedne strane – od mene, a s druge – Šeršenjeviča. Mada je okrenuo formalno rusku poeziju drugim koritom, ipak zato nije dao još nikome pravo da pretenduje na talenat. Danas se odričem svake škole. Smatram da se pesnik i ne može opredeljivati za bilo koju školu. To mu sputava ruke i noge. Samo slobodni umetnik može da donese slobodnu reč.
Evo, to je sve – kratko, shematično, što zadire u moju biografiju. Ovde, naravno, nije sve rečeno. Mislim da mi je još rano da svodim bilo kakav zbir o sebi. Život moj i moje stvaralaštvo su preda mnom.

20. 6. 1924.

Sergej A. Jesenjin

(prevod: Vladimir Ličina)

Izvor: Bistrooki – balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini ili fotografija je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin :)