Kutak za Bistrooke
Autobiografija

Sergej A. Jesenjin – O SEBI (Autobiografija)

Sergej Jesenjin – O SEBI (Autobiografija)

Rodio sam se 1895. godine, 21. septembra, u Selu Konstantinovu, Kuzminske oblasti, Rjazanske gubernije i Rjazanskog okruga. Moj otac je seljak Aleksandar Nikitič Jesenjin, majka Tatjana Fjodorovna Jesenjin.
Detinjstvo sam proveo kod dede i bake po majci u drugom selu, zvanom Matovo.
Prve moje uspomene padaju u vreme kad mi je bilo tri-četiri godine.
Pamtim šumu, veliki izrovani put. Bakica ide u Radovjecki manastir, udaljen od nas oko 40 vrsta. Ja, uhvativši se za njen štap, jedva vučem noge od umora, a bakica jednako ponavlja: “Hajde, hajde, jagodice, bog će sreću dati”.
Često su se skupljali oko naše kuće slepci, koji su lutali po selima, pevali crkvene pesme o prekrasnom raju, o Lazaru, o Nikoli, i o Mladencu, svetlom gostu iz nepoznatog grada.
Nana, starica-gotovanka, koja je raspremala za mnom, pričala mi je skaske, one koje slušaju i znaju sva seoska deca.
Dedica mi je pevao starinske pesme, jako otegnute, nevesele. Subotom i nedeljom tumačio mi je Bibliju i crkvenu istoriju.
Moj ulični život nije bio nalik na kućni. Moji vršnjaci bili su nestašni dečaci. S njima sam se provlačio kroz tuđe bašte. Jednom sam pobegao na dva-tri dana u šumu i hranio se zajedno sa pastirima ribom koju smo lovili u malim jezerima, najpre zamutivši vodu rukom, ili mladim pačićima.
Posle, kad bih se vratio, dobro bih povukao.
U našoj porodici, osim bake, dede i moje nane, živao je i ujak padavičar.
On me je vrlo voleo i često smo išli na Oku da pojimo konje. Noću je Mesec, pri tihom vremenu, stojao uspravno u vodi. Dok su konji pili, meni se činilo da će kad-tad da popiju Mesec, i vrlo sam se radovao kad bi on zajedno sa krugovima otplovio od njihovih usta. Kad sam napunio 12 godina, prebacili su me iz seoske zemske škole u učiteljsku. Rođaci su želeli da postanem seoski učitelj. Nade su im se prostirale do Instituta u koji, na moju sreću, nisam dospeo.
Pesme sam počeo da pišem u devetoj godini, a čitanje sam naučio u petoj.
Na moje stvaranje u samom početku imale su uticaj seoske poskočice. Period učenja nije na mene ostavio nikakvog traga, osim dobrog znanja crkvenoslovenskog jezika. To je sve što sam odatle poneo.
Pored drugih, učio sam pod rukovodstvom nekakvog Klemova. On me je upoznao sa novom literaturom i objasnio zašto je nužno u ponečemu se pribojavati klasike. Od pesnika su mi se više od ostalih dopadali Ljermontov i Koljcov. Posle sam prešao na Puškina.
Godine 1913. stupio sam kao gost-slušalac na Univerzitet Šanjavskoga. Proboravivši tamo godinu i po, morao sam se vratiti zbog materijalnih prihoda u selo.
U to vreme sam imao završenu knjigu stihova “Uranak”. Poslao sam nešto iz nje u petrogradske časopise i, ne dobivši odgovora, pošao sam tamo sam. Pronašao sam Grodeckog. On me je primio vrlo srdačno. Kod njega su se okupljali skoro svi pesnici. O meni su razgovarali i počeli su me štampati maltene na jagmu.
Objavljivao sam u “Ruskoj misiji”, “Životu za sve”, “Mesečniku” Miroljubova, “Severnim zapisima” itd. To je bilo u proleće 1915. godine. A s jeseni Kljujev mi je poslao telegram u selo i molio me da dođem k njemu.
On mi je pronašao izdavača M. V. Averjanova, i kroz nekoliko meseci izašla je moja prva knjiga “Uranak” – u novembru 1915. sa oznakom 1916.
U prvo vreme mog boravka u Pertogradu često sam imao prilike da se sretnem sa Blokom, Ivanovim-Razumnikom. Kasnije sa Andrejom Bjelim.
Prvi period Revolucije proveo sam saučestvujući, no više stihijno nego svesno.
U 1917. godini došlo je do moje prva ženidbe – sa Z. N. Rajh.
Godine 1918. s njom sam se rastao i posle toga je počeo moj skitnički život, kao i svih Rusa u periodu 1918-21. godine. U tim godinama sma bio u Turkestanu, na Kavkazu, u Persiji, na Krimu, u Besarabiji, u Orsenbuškim stepama, na Murmanskim obalama, u Arhangelsku i Solovki.
Godine 1921. oženio sam se I. Dankan i otputovao za Ameriku, prethodno izbrazdajući svu Evropu, sem Španije.
Posle puta po inostranstvu, počeo sam da gledam na svoju zemlju i događaje drukčije.
Naše polunomadsko životarenje nije mi se dopadalo. Dopadala mi se civilizacija. No ja žestoko ne volim Ameriku. Amerika – to je takav smrad gde propada ne samo umetnost, no i svi plemeniti nagoni čovečanstva. Ako se danas upravljamo po Americi, ja sam tada spreman da tome pretpostavim naše sivo nebo i naš pejsaž – koliba malo urasla u zemlju, plot, iza plota viri ogromni kolac, u daljini maše repom na vetru mršavo ždrebe. To nije to što su neboderi, koji su dali samo Rokfelera i Makkormika, ali je zato to ono što je razvilo kod nas Tolstoja, Dostojevskog, Puškina, Ljermontova, i dr.
Pre svega, ja volim organsko ispoljavanje. Umetnost za mene nije izveštačenost uzora, nego najneophodnija reč tog jezika, kojim ja hoću da izrazim sebe.
Zbog toga je tokom 1919. godine osnovan imažinizam, s jedne strane – od mene, a s druge – Šeršenjeviča. Mada je okrenuo formalno rusku poeziju drugim koritom, ipak zato nije dao još nikome pravo da pretenduje na talenat. Danas se odričem svake škole. Smatram da se pesnik i ne može opredeljivati za bilo koju školu. To mu sputava ruke i noge. Samo slobodni umetnik može da donese slobodnu reč.
Evo, to je sve – kratko, shematično, što zadire u moju biografiju. Ovde, naravno, nije sve rečeno. Mislim da mi je još rano da svodim bilo kakav zbir o sebi. Život moj i moje stvaralaštvo su preda mnom.

20. 6. 1924.

Sergej A. Jesenjin

(prevod: Vladimir Ličina)

Izvor: Bistrooki – balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini ili fotografija je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs




back to top
Kutak za Bistrooke