Ознака: Ruski pesnici

Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

Aleksandar Blok – Ti ode u polja bespovratna…

Aleksandar Blok – Ti ode u polja bespovratna… / Александр Блок – Ты в поля отошла без возврата… / Tekst pesme (srpski / ruski)

Ti ode u polja bespovratna.
O, da svjatitsja imja tvoje!
Ponovo zalaska koplja zlatna
Pružena prema meni stoje.

Usta će mi se ̶ ma kada bilo ̶
S tvojom sviralom zlatnom sliti.
Ako je molbama odzvonilo ̶
Ja ću u polju, smožden, sniti.

Proći ćeš ti u porfiru novom
Odškrinuti mi nećeš zene.
Daj da odahnem u svetu ovom
I ljubim sjajni put kraj mene…

Istrgni s dušom rđu i mòre!
I so svjatim upokoj mene,
Ti, koja držiš kopno i more
Sred ruke tanke, nesvijene.

1905.

Aleksandar Blok

Prevod: Stevan Raičković

 

Ты в поля отошла без возврата…

Ты в поля отошла без возврата.
Да святится Имя Твое!
Снова красные копья заката
Протянули ко мне острие.

Лишь к Твоей золотой свирели
В черный день устами прильну.
Если все мольбы отзвенели,
Угнетенный, в поле усну.

Ты пройдешь в золотой порфире –
Уж не мне глаза разомкнуть.
Дай вздохнуть в этом сонном мире,
Целовать излучённый путь…

О, исторгни ржавую душу!
Со святыми меня упокой,
Ты, Держащая море и сушу
Неподвижно тонкой Рукой!

16 апреля 1905.

Александр Блок

 

Video: recitacija pesme Ti ode u polja bespovratna…

 

Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

Marina Cvetajeva – MESEČEV SJAJ

Marina Cvetajeva – MESEČEV SJAJ / Марина Ивановна Цветаева (1892 — 1941) – НОВОЛУНЬЕ / Tekst pesme (srpski – ruski):

Mladi mesec se pojavio
iznad vlažnih od rosa poljana.
Mili, daleki, tuđi — dođi,
da budem tvoja dragana.

Danju se skrivam, danju ćutim,
Izađe mesec — više ne mogu da se borim.
U noći punoj mesečine
za dragim ramenom od želje gorim.

I ne pitam se: Ko je on?
Na usnama ću saznati tvojim.
Danju su zagrljaji samo grubi,
danju se samo zanosa bojim.

Od gordog đavola muči me strah,
pa lažem s osmehom na usnama.
A noću — mili, daleki, tuđi… Ah!
Mesečev sjaj je nad šumama.

1909.

Marina Cvetajeva

Prevod: Ljubica Nestorov

НОВОЛУНЬЕ

Новый месяц встал над лугом,
Над росистою межой.
Милый, дальний и чужой,
Приходи, ты будешь другом.

Днём — скрываю, днём — молчу.
Месяц в небе, — нету мочи!
В эти месячные ночи
Рвусь к любимому плечу.

Не спрошу себя: «Кто ж он?»
Всё расскажут — твои губы!
Только днём объятья грубы,
Только днём порыв смешон.

Днём, томима гордым бесом,
Лгу с улыбкой на устах.
Ночью ж… Милый, дальний… Ах!
Лунный серп уже над лесом!

(Таруса, октябрь 1909)

Марина Ивановна Цветаева (1892 — 1941)

 

Video: recitacija pesme MESEČEV SJAJ

Poezija, Tekst pesme

SLOVO O IGOROVOM POHODU (Prevod: Petar Petrović Njegoš)

SLOVO O IGOROVOM POHODU / Slovo o polku Igorovu je najstariji ruski ep nastao u XII veku. Opisuje pohod novgorodsko-sjeverskog kneza Igora protiv Polovaca (Kumana) koji je datiran u 1185. godinu. Pisac speva je nepoznat, a osnovna ideja speva je poziv ruskim knezovima da se ujedine protiv zajedničkog neprijatelja odnosno Polovaca (Kumana). Original je nastradao u požaru koji je zahvatio Moskvu 1812. godine tokom sukoba sa Napoleonom. / Prevod: Petar Petrović Njegoš

SLOVO O IGOROVOM POHODU

(odlomak)

Hrabri Igor pušća oči svoje
Da sunčane ispitaju tajne,
Ali sunce svijetlo ne biva,
Mrak jer sakri konje i junake
(Božja volja kazuje se višnja) —
Tada Igor glasno besjedio:
„Braćo moja i družino vrsna,
„Bolje nam je umrijet’ junački
„Neg plijenom postati dušmanu.
„Posednimo brze konje svoje,
„Pa ih čile, braćo, poigrajmo,
„Do tioga Dona ne stanimo —
(Junaka je žeđa obuzela
Divna žeđa besamrtnog pića)
„Il’ ću dati rusu glavu svoju,
„Il’ napiti se Dona,
„I ne žalit’ skvasiti kalpaka.“
O Bojane, starog doba pjevče,
De maši se tanahna gudala,
I zatresi zlatne strune redom,
Zapjevaj nam ka’no slavulj s grane,
Il’ ka’ munja prosjecaj oblake,
Opjevaj nam slavu Igorovu,
De se vijni Trojanovu zidu,
Pa nam pričaj proročkijem glasom:
N’jesu ono tice sokolovi
Te prel’jeću svud široka polja,
Već je ono jato plašivica
Te pobježe Donu velikomu
(Kami b’jedni da pobjeći mogu) —
Veles-boga unuče preslavni,
I još reci: Dobri konji vrište
Blizu Sule, a zvonovi ječe
U Kijevu, bogo-hranilnici,
Trube trube s Novgoroda stara,
Barjaci se viju u Putivlju.
(To izreci jer sve tako biva).

Hrabri Igor čeka brata svoga,
Brata svoga Vsevoloda kneza,
Dok i njega, eto, bratu spješi,
Sila mu je divljeg bika snaga,
Kako pade, besjediti stade:
„O Igore, moj brate jedini,
„Svjetoslav nas oba porodio,
„Sedlaj, brate, konje brzonoge,
„I na njima priteži kolane,
„Konjanici čekaju te moji,
„Za mejdan i(h) i rodila majka,
„Na junačkom odnjihala šlemu,
„Odranila na koplju ubojnom,
„Oni znaju staze i bogaze,
„Vični klancu, vični prijelazu,
„Njima brodi đe prispeju vodi,
„U nji sablje izoštrene munjom,
„Za tetivu, tulci prigotovni,
„Mrkim vukom po polju se viju
„Svome knezu da dobiju slave,
„Njemu slave, sebi ime, česti.“

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . .. . . . . . .. .

Prevod: Petar Petrović Njegoš

Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

A. S. Puškin – Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani

Aleksandar Sergejevič Puškin – Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani / Iz knjige Evgenije Onjegin / Tekst, video

Tatjanino pismo Onjeginu

Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću ma i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem,
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.

Al’ osobenjak vi ste, znamo,
I teška vam je selska čama,
A mi… mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!… Al’ ne, ja nikom ne bi’
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
Znam, Bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganjô,
U duši davno glas odzvanjô…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si ušo, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!

Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
O, priviđenje moje drago,
Promakô kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sagô
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?

Ko si ti? čuvar duše mlade
Il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je…

Nek bude tako! što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.

Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!

Završih! Da pročitam, strepim.
Od stida više nemam daha…
Al’ vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha…

Pismo Onjegina Tatjani

Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? s kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje!

Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.

Još jedno nas je rastavilo…
Nesrećni Lenski tad je pao…
Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;

Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću. Bože!
Kako pogreših, kako patim!
Ne, da vas viđam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatam
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.

Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreća!

A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već i onako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.

Moj vek će skoro da se skrati;
Al’ da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti…

Bojim se da će da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Kô od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žeđi biti moren,
U mom srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!

Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve što još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam,
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!…

Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.

Aleksandar Sergejevič Puškin

Prevod: Milorad Pavić

Iz knjige: Aleksandar Sergejevič Puškin – EVGENIJE ONJEGIN I CIGANI / Izdavač: UNIREX, Podgorica, 1997.

Video: Aleksandar Sergejevič Puškin – Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani (Tekst) govore Jadranka Nanić i Nemanja Dragaš

Poezija, Tekst pesme

Ana Ahmatova – ALEKSANDRU BLOKU

Ana Ahmatova – ALEKSANDRU BLOKU / Prevod s ruskog: Lav Zaharov

* * *
Aleksandru Bloku

Dođoh pesniku u goste.
Nedelja je. Tačno — podne,
Sobe prostrane tišina
A za prozorima mraz.

I purpurno sunce lebdi
Nad čupavim, surim dimom.
O, kako je zračan pogled
Domaćina ćutljivog!

Zar te oči da iščeznu
Iz sećanja bilo čijeg…
I opreznost mi nalaže:
Nemoj gledati u njih.

No ostaju našee reči,
Dim podneva, i nedelja
U visokom sivom domu
Kraj baltičke kapije.

1914.

Ana Ahmatova

(Prevod: Lav Zaharov)

Iz knjige: Ana Ahmatova – RASTANAK, Izdavač: Bagdala, 1952.

Poezija, Tekst pesme

Josif Brodski – SPOMENIK

Josif Brodski – SPOMENIK / Prevod: Marko Udovičić

Dignimo spomenik
na kraju dugačke gradske ulice
ili u centru širokog gradskog trga,
spomenik
koji će biti upisan u svaki ansambl,
jer će biti
pomalo konstruktivan i vrlo realističan.
Dignimo spomenik
koji neće smetati nikom.

Kraj podnožja pijedestala
razbokorićemo lijehu
i, ako dozvole gradski oci,
nevelik skver
i naša djeca
žmuriće na tustom
narančastom suncu
držeći figuru sa pijedestala
za priznatog mislioca,
kompozitora,
ili generala.

Kraj podnožja pijedestala – jamčim –
svako jutro osvitaće
cvijeće.
Dignimo spomenik
koji nikom smetati neće.
Čak šoferi
diviće se njegovoj veličanstvenoj silueti.
Na skveru
biće ugovarani sastanci.
Dignimo spomenik
pored kojeg ćemo žuriti na posao,
kraj kojeg će se fotografirati stranci.
Noću ćemo ga odozdo osvijetliti reflektorima.

Dignimo spomenik laži.

Josif Brodski

Prevod: Marko Udovičić

Iz knjige: POEZIJA, Izdavač: Otvoreni kulturni forum sa Cetinja

Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

Josif Brodski – NA SMRT ŽUKOVA

Josif Brodski – NA SMRT ŽUKOVA / Prevod: Stevan Raičković

Vidim kolone zamrlih unuka,
les na lafetu, sapi konja gruba.
Vetar me ovde zaklanja od zvuka
ruskih vojničkih ridajućih truba.
Vidim ordenjem osut deo trupa:
plameni Žukov u samu smrt stupa.

Vojnik, pred kojim utvrde su pale,
sa mačem tupljim no u protivnika,
bleskom manevra on na Hanibale
podsećaše sred volških stepa mekih.
Prožive gluvi kraj nemilosnika
poput Pompeja, Velizara nekih.

Koliko krvi on soldatske prosu
u tuđu zemlju! I bi li ga žao?
Seti li ih se dok je umirao
usred kreveta? Ili se sve osu.
Šta će im reći kada bude stao
pred njih, u adu? „Ja sam ratovao.“

Za stvar pravednu Žukov se desnice
odsada neće mašati u boju.
Spavaj! Sred ruske povesne stranice
s onima što su u pešačkom stroju
smelo u tuđe ušli prestonice,
a sa strahom se vraćali u svoju.

Maršale! Leta progutaće mnoga
i ove reči a i prah tvoj ništi.
Svejedno, primi obol — za onoga
što otadžbinu spase, zboreć glasno.
Udri dobošu i flauto pišti —
zapišti kao zeba gromoglasno.

1974.

Prevod: Stevan Raičković

Бродский Иосиф – На смерть Жукова

Вижу колонны замерших звуков,
гроб на лафете, лошади круп.
Ветер сюда не доносит мне звуков
русских военных плачущих труб.
Вижу в регалиях убранный труп:
в смерть уезжает пламенный Жуков.

Воин, пред коим многие пали
стены, хоть меч был вражьих тупей,
блеском маневра о Ганнибале
напоминавший средь волжских степей.
Кончивший дни свои глухо в опале,
как Велизарий или Помпей.

Сколько он пролил крови солдатской
в землю чужую! Что ж, горевал?
Вспомнил ли их, умирающий в штатской
белой кровати? Полный провал.
Что он ответит, встретившись в адской
области с ними? „Я воевал“.

К правому делу Жуков десницы
больше уже не приложит в бою.
Спи! У истории русской страницы
хватит для тех, кто в пехотном строю
смело входили в чужие столицы,
но возвращались в страхе в свою.

Маршал! поглотит алчная Лета
эти слова и твои прахоря.
Все же, прими их — жалкая лепта
родину спасшему, вслух говоря.
Бей, барабан, и военная флейта,
громко свисти на манер снегиря.

1974.

Бродский Иосиф

Iz knjige: SEDAM RUSKIH PESNIKA, Izdavač: BIGZ, Beograd, 1990.

Video: Pesmu NA SMRT ŽUKOVA govore Stevan Raičković i Josif Brodski

Poezija, Tekst pesme

Josif Brodski – ODISEJ TELEMAHU

Josif Brodski – ODISEJ TELEMAHU / Prevod: Milovan Danojlić

Moj Telemaše, Trojanski rat
završen je; ko je pobedio, ne sećam se.
Grci, verovatno; toliko mrtvih
iz kuće mogu da izbace samo Grci.

Pa ipak, put koji nas je vodio
ka rodnom domu ispade suviše dug;
kao da je Posejdon, dok smo mi tamo
gubili vreme, rastezao prostor.

Ja sada ne znam gde se nalazim,
ni šta je preda mnom. Neki prljav otok,
žbunje, visoka zdanja, groktanje svinja,
zapušten vrt, nekakva carica,
trava i kamenje… Mili Telemaše,
sva ostrva liče jedno na drugo,
kad čovek previše luta, i mozak
već se zbunjuje, dok broji talase,
oko, pomućeno horizontom, plače
i vodeno meso zatrpava sluh.

Ne sećam se kako svršio se rat,
ni koliko je tebi sad godina.

Porasti velik, moj Telemaše, rasti.
Samo bozi znaju da l’ ćemo se sresti.
Ti sad već nisi ona mala beba
ispred koje sam odgonio bikove.

A možda je u pravu on: bez mene
ti si sad pošteđen Edipovih strasti,
i sni su tvoji, Telemaše, čisti.

1972.

Josif Brodski (1940-1996)

Prevod: Milovan Danojlić

Iz knjige: Izabrane pesme, SKZ, Beograd, 1990.

Poezija, Tekst pesme

Josif Brodski – STARA BAJKA

Josif Brodski – STARA BAJKA / Prevod: Stevan Raičković

U tom svetu gde ličnosti stoje
Sa ulogom nejasnom ko dalj
Ostariti mi ćemo oboje
Ko u bajci kad ostari kralj.

Dogoreva, svetleći strpljivo,
Život naš u kraju što je drag.
I mi ovde čekamo ćutljivo
Sudbinu da zbriše i naš trag.

Ali kad u zaliscima tvojim
Zasvetluca sjaj srebrn i tih —
Rastaću se sa sveskama svojim,
Pocepaću i poslednji stih.

Neka duša, ko jezero, kvasi
Prag podzemnih vrata tako tih
I crveno lišće nek se glasi
Nad vodama, ne dirnuvši njih.

1952.

Josif Brodski

Prevod: Stevan Raičković

Iz knjige: SEDAM RUSKIH PESNIKA, Izdavač: BIGZ, 1990.

Poezija, Tekst pesme

Josif Brodski – VEČE

Josif Brodski – VEČE / Prevod: Stevan Raičković

* * *

Veče. Razvaline geometrije.
Tačka, preostala od ugla, onako.
Uopšte: što dalje — tim je besmislenije.
Svlače se do gola, tako.

Al’ — zastaju. U šipražje skri se
ono što sledi — ko pečat kad se stavlja
na sadržaj poslanice. A reklo bi se:
od labijuma otpočeti valja.

Mesec, izvajan usred Mongolije,
kroz bezosećajno staklo i tmicu
gnječi bubuljičavu — sečivima magnolije
glatko izbrijanu — jagodicu.

Ko vojsci, prikladnijoj redovima
pred hlebarom, nego li „ura“ da huče:
sadašnjem je — da bi se okrenulo
budućima — potrebnije juče.

To: da se kompleks kipova slije s tamom,
skladnom, utrobe spajajući, pred nama.
Čovek se stepenom očajanja samo
razlikuje od sebe sama.

1987.

Josif Brodski

Prevod: Stevan Raičković

Iz knjige: SEDAM RUSKIH PESNIKA, Izdavač: BIGZ, Beograd, 1990.