Ознака: Zanimljivosti

Miroslav Mika Antić – ŠAŠAVA KNJIGA

Miroslav Mika Antić – ŠAŠAVA KNJIGA / Knjiga objavljena 1972. godine (Izdavač: BIGZ, Beograd) koja se prirodno nadovezuje na PLAVI ČUPERAK.

U ovoj knjizi Miroslav Mika Antić skreće pažnju na namršteni svet, na prolaznost, na sutrašnje bore u ogledalu iako u isto vreme želi da nas povede i negde visoko, iznad „najcrnjeg vašara“ i „ružnog pozorišta“…

ŠAŠAVA KNJIGA je zbirka drhtavih, čarobnih, rasejanih pesama u kojima drhte zbunjene laste, u kojima pupoljci zenice šire, u kojima „zašumi nekakva zlatna trska i neće pod čelom da se smiri“; gde su osvojena prostranstva za divne stvari, gde se preleće beskonačnost…

PESME

NAJMUŠKIJA PESMA

ČAROBNA PESMA

NEPOVRATNA PESMA

BASNA

DRUGARSKA PESMA

DRHTAVA PESMA

KMEZAVA PESMA

ROĐENDANSKA PESMA

TATINA PESMA

GORKA PESMA

RASEJANA PESMA

USPAVANKA ZA MALU PTICU

NAJVEĆA PESMA / ŠTA JE NAJVEĆE

LAŽLJIVA PESMA

KOREN

ODOCNELA PESMA

BESMRTNA PESMA

Vetar

Bukvar

Protestna pesma

Kako sam ubio jednu pticu

Uznemirena pesma

Pesak

Kosmonautska pesma

Kako sam ubio jednu ribu

 

Iz knjige: Miroslav Antić, ŠAŠAVA KNJIGA (Izdavač: BIGZ, Beograd, 1972.)

 

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Rabindranat Tagore / Tagor

Rabindranat Tagore / Tagor (ben. रवीन्द्रनाथ ठाकुर, engl. Rabindranath Tagore), indijski književnik i filozof, je imao samo osam godina kada je počeo da piše poeziju. Bio je svestrana ličnost, pa je pored pisanja ostavio traga i kao reditelj, glumac, scenograf, filozof, prevodilac, slikar…

Napisao je više od 1.ooo poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama, najmanje osam tomova pripovedaka i veliki broj eseja i drugih vrsta proze. Pisao je na govornom bengalskom jeziku, ali je sam prevodio svoju poeziju na engleski.

Komponovao je oko 2000 kompozicija, a njegovo delo je i državna himna Indije. 

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1913. godine. 

„Kada pročitamo njegove pesme shvatamo kako je beskrajno dobro i utešno verovati u čoveka. To je stvarna vrednost poverenja u Istinu, koja je tako krajnje retka u živom čoveku, koja je potrebna mladima i za kojom oni najviše vape.“ – Jehudi Menjuhin

PESME:

Rabindranat Tagore – GRADINAR (Zbirka pesama)

PAPIRNI BRODOVI

U sklopu evropske turneje 1926. godine Rabindranat Tagore je posetio i Beograd, a ta posete naišla je na veliko interesovanje javnosti, došli su da ga vide i radnici i intelektualci. Tim povodom rekao je: “Ja volim ovaj narod što ima spontano osećanje, što ima toplo srce koje ume da se oduševi. Kako je to prijatna stvar biti toliko voljen i poznat u jednom svetu u koji nisi nikad očekivao da dođeš! Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale.“

U razgovoru za „Vreme“, 15. novembra 1926, rekao je Stanislavu Vinaveru: “Pesnik nema političke misije, niti određenog zadatka. Pesnik treba da stvara lepe pesme, to jest da nalazi lepe oblike za naše misli. Pesnik ne mora imati moralnu misiju. Ali samim tim što stvara lepo on pomaže ljudima da budu bolji, i istinu im čini primamljivom.“

U našoj literaturi se prezime velikog indijskog pesnika i filozofa pominje u oblicima: Tagora, Tagore i Tagor. Pravilan je oblik Tagor.

 

Foto kolaž: Bistrooki – www. balasevic.in.rs

Dušan Duško Radović o Miroslavu Miki Antiću

Dušan Duško Radović o Miroslavu Miki Antiću / Video: govori Dušan Duško Radović 00:54

„Mika Antić je ne samo zanimljiv pesnik nego i zanimljiva ličnost i kad ja mislim o tome kakvi treba da su dečiji pesnici ja mislim onako kako Mika Antić misli o mornarima: to treba da budu veliki lafovi i asovi. Takvi bi trebalo da budu dečiji pesnici.

Mika Antić poziva decu da prošire granice svojih svetova, smatra da svako određuje dimenzije svet u kojem živi, da nikome nije dat gotov svet, nego je svako kreator svoga sveta.

I ovo je jedan plemenit poetski poziv da se borimo protiv uskih granica života u kome se nalazimo, i da na jedan pesnički način obogaćujemo svoj život.“ – Dušan Duško Radović

Miroslav Mika Antić o Dušanu Dušku Radoviću:

„Jednoga dana, ima tome više od dvadesetak godina, upoznam u Beogradu Dušana Radovića. Imali vremena, pa šetamo tako ulicama i razgovaramo. U stvari: on ćuti, a ja govorim, govorim… Odemo i do Jugoslovenske autorske agencije, kao: ja tamo nešto imam posla. A nemam, nego mi lepo zvučalo kad se kaže Jugoslovenska, pa autorska, pa još i agencija. Idem ja da vidim šta je to.

Bio sam tada pun nekih sumnji u to što pišem (i danas sam pun sumnji) i više od sata mučio sam Radovića čitajući mu, u hodniku agencije, neobjavljene stihove za decu. Sećam se, kao da je bilo juče, jedne od tih pesama:

Jesen je skitnica sa kosom od žutih trava.
Ovaj romor u granju,
to je,
u stvari,
njen glas.
Video sam je jutros gde u vrbacima spava.
Da se kladimo:
evo je sutra i kod nas.

Ne znam kako vi,
ali ja mnogo volim kad ona stigne
i kikoće se
i vrti
i tutne mi grozd u dlan,
i kucne u svako okno,
i svakom vrapcu namigne,
i uopšte: izmotava se ceo dan.

Pljuskom te začas polije,
pa se izvinjava.
Istrese naramak smeha pred svakim vratima.
A uveče,
u parku,
pažljivo pogasi zvezde kada pođe da spava
i zašareni ulice lišćem ko cirkuskim plakatima.

Nad vidicima oblaci — zastave od sivog platna.
U krošnjama šapat svežine, bunovan i tih.
A vetar je nepodšišani deda
pomalo blatnjav i zlatan
koji ume da zviždi u prste bolje od svih.

Ne znam kako to vi,
ali ja mnogo volim kad jesen naiđe,
pa sve ulice bojama kiti i zavejava…

Ona je,
u stvari,
to šaputanje lišća niz drumove od sunca riđe
i skitnica sa kosom od žutih trava.

Radović — kao Radović. Ni da se osmehne, ni da se namršti. Posle mi kaže: “Ima li tamo u Novom Sadu, gde živiš, neko izdavačko preduzeće koje štampa knjige za vrapce?”
Gledam i nije mi jasno šta hoće. Kažem: nema.

“A izdavač za lišće ili travu? Da štampa knjigu koju će čitati drum ili sunce?”

“Ovo su stihovi za decu,” kažem ja

“Kad su za decu, zašto u njima nema dece?”

Taj razgovor s Dušanom Radovićem naterao me je da počnem ozbiljnije da razmišljam o vama. Ali trebalo mi je čitave tri godine da konačno dođem do jedne pesme koja nije samo vic u stihu, nego nosi u sebi i poeziju.
Tako sam počeo da vas poštujem. Ali ne samo vas. Čim sam imao u rukama prvi ciklus “Plavog čuperka”, znao sam da ja to polako počinjem da poštujem i sebe kao pisca.“ – Miroslav Mika Antić

Ivan Sergejevič Turgenjev

Ivan Sergejevič Turgenjev (1818 — 1883) je bio ruski književnik i autor drama.

Njegovo delo Očevi i deca smatra se jednim od najvažnijih romana u 19. veku. U njemu je prvi put definisao pojam nihilizam kome je suprotstavio „pozitivnog heroja”. Osim toga poznat je i po zbirki pripivedaka Lovčevi zapisi koja je prvi put štampana 1852.

„Blagorodni patriotizam ne smeta Turgenjevu da istakne nedostatke i poroke svoje zemlje. On ne traži ružno, on pati kada se s njim sudara i kada s bolom biva prinuđen da ga prikazuje…“ (Prosper Merime)

Univerzitetsko obrazovanje sticao je u Moskvi i Petrogradu, a 1838. odlazi u Berlin da studira filozofiju i klasičnu filologiju. U Nemačkoj je posebno zavoleo Geteovo delo, ali mnogo više nego pesnici i filozofi na njega je uticala nemačka kultura, sloboda misli i socijalno uređenje, tako različiti od tadašnje feudalne Rusije. U Francuskoj se družio sa velikim savremenicima, sa Floberom, Zolom, Mopasanom…

Preveo je Flobera na ruski i Puškina na francuski.

Putuje po Evropi, ali se 1841. vraća u Rusiju i ostaje do 1847. godine. Kada mu je majka 1850. umrla, na imanju Spasko, koje je nasledio, sproveo je reforme o kojima je sanjao, nagradio je novčano sluge, dao im zemlju i šume na korišćenje, podigao školu, bolnicu i dom za stare i iznemogle.

Zbog nekrologa posvećenom Gogolju završio je u zatvoru, a po povratku iz zatvora proteran je na svoje imanje i nije smeo da se udaljava, sve do 1854. godine, kada opet odlazi u Evropu. Tek u starosti doživeo je dane trijumfa. U februaru 1879. dolazi u Rusiju i dočekuju ga sa velikim oduševljenjem i počastima, ali je ubrzo teško oboleo. Umro je u Francuskoj, ali je zaveštao da bude sahranjen u Petrogradu. Ispratio ga je ogroman broj ljudi, a na njegov odar položeni su venci ne samo iz cele Rusije, nego i iz inostranstva.

NARODNE LEGENDE O SVETOM SAVI

NARODNE LEGENDE O SVETOM SAVI

SVETI SAVA I ĐACI

Sveti Sava bio je i učitelj. Jednom njegovom đaku, jedan put, nestane zastrug meda. Da bi pronašao kradljivca Sveti Sava uzvikne glasno svojim đacima: “Ko je ukrao med pašće mu danas pčela na kapu”. Kad su đaci posle izašli na ručak, onaj što je ukrao bio med neprestano je pazio da mu pčela ne padne na kapu, i tako je u krađi uhvaćen.

SVETI SAVA NASELIO BOSNU

Kad je Sveti Sava prošao Bosnom video je da je zemlja rodna, a malo duša u njoj; a u Hercegovini video je, kako se sirotinja pati. Pa stoga reče: „Ljudi Božji, ajte sa mnom, ja ću vam kazati gde se nećete patiti od ljute nevolje.“ Ljudi pođu za njim i Sveti Sava ih prevede u Bosnu. Na njega se ugledaju drugi siromašni Hercegovci, te su se posle i oni sami selili u tu zemlju.

SAVINI LONCI

Na Ibru ima mesto Grnčić (lončić). Tu, u koritu Ibra, nalaze se rupe, prozvane Savini lonci. Sveti Sava bio je željan ribe, pa je zamahnuo štapom i odmah postadoše te rupe, u koje je padala riba. Sveti Sava je samo zalazio od jednog lonca do drugog i rukom hvatao ribe. Tako se tamo hvata riba i danas, po blagoslovu Svetog Save.

BAŠ-ČARŠIJA

Jedne godine, usred ljeta, uputi se Sveti Sava iz kršne Hercegovine, svoje mile postojbine, u ravnu Bosnu, pa obišavši je svu unakrst dođe naposletku i u šeher Sarajevo. Baveći se tako Sveti Sava u pitomome Sarajevu dođe i na sarajevsku čaršiju, gdje zateče na hiljade ljudi.

Sveti Sava ne viđe niđe toliko sakupljena svijeta na jednom pazaru, pa u čudu reče: „Ovo je baš čaršija!“ Od toga vremena i prozva se sarajevski pazar „Baš-čaršija“.

ZAŠTO JE JELKA ZELENA

Sveti Sava, posle dugog putovanja po svijetu, oslabi i ostari. Došavši jedanput u planinu sjedne pod jednu jelku da se odmori. U taj mah pozove ga Bog sebi. On se sa toga mjesta vaznese na nebo i blagoslovi jelku. Od tada ostane jelka blagoslovena. a da se to zna ostane zelena i ljeti i zimi.

VODA SVETOG SAVE

Iznad sela Rudnice, u studeničkom kraju, na bregu Boroviku ima u steni šupljina sa vodom, koja nigde ne otiče. Ta se voda zove Voda Svetog Save. Narod veruje da je tu dolazio Sveti Sava, da je blagoslovio vodu i da je stoga lekovita. Svakog mladog petka i nedelje nevoljni tamo odlaze i traže pomoći od glavobolje, okobolje itd. Kod te se vode skuplja sabor o Svetom Savi i Đurđevdanu. Veruje se, ko na Svetog Savu izjutra prvi do te vode stigne, biće srećan, te narod još od ponoći trči tamo.

KRST SVETI SAVA

u Gnjilanu postoji i danas na zapadnoj strani sela krst od kamena koji se zove Sveti Sava. I samo mesto na kom je ovaj krst zove se Sveti Sava. Najstariji ljudi pričaju da je ovaj krst tu od pamtiveka. Pre mnogo godina celo je selo slavilo Svetog Savu, a do pre 50—60 godina jedna je porodica (Džirdžinci) mesila kolač za Svetog Savu. Za vreme poslednjeg rata s Bugarima, Bugari su taj krst oborili, ali su ga seljani opet namestili. Jednom odavno je taj krst bio prenesen bliže selu, ali se on sam noću vratio na svoje mesto.

SAVOV LONAC

Uz reku Studenicu, u šumi, nalazi se izdubljena stena, koja se zove Savov lonac. Priča se da je tu Sveti Sava ležao, te se i sad poznaje gde mu je glava bila i stope gde je gazio.

SAVIN LUKAC

Na Durmitoru ima mesto zvano Savin Lukac. Narod priča da je tu Sveti Sava sijao luk.

RIBLJE JEZERO

Sila Sava otpočinuo kod izvora Srndaljice u Jezerima, i tu sa svojim đakom sio te ručao. Pred njima je bilo jezero. Đak reče: „Lijepog jezera. još da u njemu ima ribe!“ Tada Sveti Sava, koji je imao za ručak ribe, uzme jednu kojoj je bila otpala donja ralica i baci je u jezero i blagoslovi. Od tada se to jezero zove Riblje i puno je ribe i svakoj je kraća donja rilica od gornje.

Sveti Sava i roditelji s malim detetom

Doneli otac i mati novorođenče u crkvu Svetom Savi i zamolili da dete blagoslovi i da mu sreću.

„Ja ću ga bagosloviti, ali mu sreću možete dati samo vi njegovi roditelji, ako zarano naučite: da radi, da štedi, da ne laže, da ne krade, da sluša, da je pobožno, da poštuje starije, da je u svačemu umereno; a naročito ako ga budete uputili da dobro čuva svoje zdravlje“.

Roditelji poslušaše sveca pa od njihovog deteta postade dobar, radan, pošten i pobožan čovek. To se posle čulo na daleko pa su sa svih strana dolazili mnogi ljudi i dovodili malu decu Svetom Savi da ih blagoslovi i da im sreću. A Sveti Sava je svima govorio kao i onima prvima.

SELO SAVOVO

Preko brdašca, od isposnice Svetog Save, kod Studenice, nalazi se selo Savovo sa razvalinama stare crkve koja se zove Savovska.

CRKVA SVETOG SAVE

U selu Gračacu, nedaleko od Žiče, nalazi se stara crkva, koja se zove crkva Svetog Save. Za nju se priča da ju je podigao Sveti Sava onda kad i manastir Žiču i da je i sama bila manastir i metoh žički. Na južnoj strani od crkve, u planini Goču, jedan se vis zove Savina trpeza, a drugi Savin laz. Na levoj strani Gračačke reke nalazi se zaselak sela Gračaca koji se zove Savovci. Za sve ove nazive narod drži da vode poreklo od Svetog Save.

SVETI SAVA I ĐAVO

Pošao sveti Sava preko jedne planine, pa srete đavola. Kad ga đavo ugleda, uplaši se i šćedne da pobegne, ali ne mogne, pa se tada sretnu na putu.

Sveti Sava rekne đavolu: „Pomozi Bog!” a ovaj odgovori: „Nije ti za tim stalo.” — „Kako si?” reče Sveti Sava; a đavo mu odgovori: „Šta je tebi briga, kako sam.” — „Kuda hoćeš?” Upita ga sveti Sava; a ovaj odgovori: „Ni za tim ti nije stalo.” — „Šta bi radio?” reče sveti Sava; a ovaj mu odgovori: „Radio bih bašču, kad bih imao mršave zemlje i takvog ortaka.” Onda sveti Sava kaže đavolu: „Ako baš hoćeš da radiš baštu, evo sam ti ja ortak, no da se dogovorimo, kako ćemo i šta najpre sijati, i ko će sjeme nabavljati.” A đavo mu odgovori: „Ako me i mrzi s tobom radigi, i opet ti se pokoriti neću, ali hoću da načinimo ugovor, pa da otpočnemo raditi.”

Sad se dogovore, da posade najpre mrki luk; ovo i učine. Kad luk počne da raste, došao bi đavo, pa gledao kako su lijepa i dobra pera u luka, a ne gledaše šta je u zemlji. Kad luk u najvećoj snazi bude, onda sveti Sava pozove đavola, te dođoše. „E,” reče sad sveti Sava đavolu, „pola je moje, a pola tvoje, pa biraj koje voliš.” Videći đavo silna pera u luka, prevari se i uzme ono što je na zemlji, a sveti Sava uzme ono što je u zemlji. Kad luk stane zreti, dolažaše đavo počesto da ga obiđe, ali mu ne bijaše milo, kad vidi, de pera trunu i suše se. Luk sazri, pera sva uvenu; a sveti Sava povadi luk i odnese ga.

Ovo đavola vrlo ožalosti, pa se riješi, te još jedan ugovor sa svetim Savom učini, da posade kupus, pa đavo reče: „Ja ću ono, što je u zemlji, a ti ono što je na zemlji.” I tako bude. Kupus posade, i ovaj sve rastijaše više i razvijaše svoj list, dok se i glavice ukažu. Videći ovo, đavo mišljaše: kad je ovolika čvonta na zemlji, ta kolika mora biti u zemlji, pa se vrlo radovaše. Kad u jesen bude, sveti Sava dođe, te kupus posiječe, a đavolu ostavi korenje. Malo zatim eto ti i đavola, tu su gajde, tu su svirale, huka, buka, pjesma i arata velika. Pa čim jedan koren izvadi i vidi, da nema ništa, prenemogne se od muke, pa onda umoli svetoga Savu da još jedan ugovor načine, da poseju krompir, pa onda, što je u zemlji, to neka bude svetoga Save, a što je na zemlji, to da njemu ostane. Ovako i učine. Posiju krompire. Krompiri izniknu, ukaže se najprije cimina, pa onda cvijet, a za ovijem bobe. Videći ovo, đavo se stane smijati i svetom Savi prkositi. No kad bude u jesen, onda cimina opadne i istruhne, a sveti Sava povadi krompire, pa u trap.
Nadimaše se đavo, da pukne od zla. Videći ovako sebe prevarena, kajaše se što je sa popom imao posla, pa opet umoli svetoga Savu, te poseju pšenicu i ugovore: što je na zemlji, neka bude svetoga Save; a što je u zemlji, to da bude đavolu. Kad pšenica poraste i klasa, đavo dođe nad ogradu, pa gledaše koliko je izrasla i govoraše: „Iz maloga zrna naraste ovolika stabljika!” Kad bude jesen, onda sveti Sava pozove žeteoce, te pšenicu požnju, a đavolu strn.

Sad đavo stane plakati, pa od ljutine reče: „Baš hoću s tobom još da posadim vinograd, pa šta bude; i ako me još i ovde prevariš, onda on našeg ortakluka nema ništa.” I tako posade vinograd. Kad vinograd treće godine rodi i pokaže se vrlo lijepo grožđe, onda se sastanu da biraju, šta ko voli. Sad sveti Sava upita đavola: „Šta voliš, ortače, ili čorbu ili gustižu?” A đavo odgovori: .„Ja ću gustižu, a tebi načast čorba.” Kad vinograd sazri, onda sveti Sava obere grožđe, metnu u kacu, pa poslije istoči vino, a đavolu ostane džibra. Sad se đavo domisli, te u džibru naspe vode, načini kazan i prepeče rakiju; a Sveti Sava tek njemu, pa mu reče: ,Šta je to, ortače?” A ovaj mu odgovori: „Pečem rakiju, pobratime!” Onda sveti Sava rekne: „Dajde, ortače, da vidim valja li.” A ovaj mu natoči u čašu; sad sveti Sava srkne jednom, drugom, pa treći put i prekrsti se; a đavo pobjegne i reče: „Vala, to je staru lijek, a mladome bijes!” pa tako iščezne. I više ga nikako nema tamo gde čuje da je pop.

~

Savin kult se razvio u celom srpskom narodu. Naročito je jak bio u mestima koja su na bilo koji način bila povezana sa njegovim životom i radom, pogotovu u manastiru Mileševa i njegovoj bližoj okolini. Kada se u poznom srednjem veku iz Huma, izdvajanjem iz Bosne razvila posebna državna jedinica, Savin kult je i ovde ojačan.

U doba turske vlasti Sava je među Srbima nazivan učiteljem, prosvetiteljem i novim apostolom. U to doba Savin kult je već bio daleko prevazišao granice nekadašnje srpske države. Širio se i u Rusiji, naročito u doba vladavine cara Ivana Groznog. Starac Isaija, ruski kaluđer, doneo je sa Svete gore u Rusiju jedan rukopis Teodosijevog Žitija svetog Save koje je zatim intenzivno prepisivano u Rusiji tako da su ga posedovale mnoge biblioteke.

Tursko spaljivanje Savinih moštiju 1594. godine u Beogradu u znak odmazde protiv pobunjenih banatskih Srba nije smanjilo poštovanje koje je srpski narod gajio prema svetom Savi. Kult sv. Save snažno se širi posle 1775. godine kada ga je karlovački sinod uvrstio među srpske narodne svece.

Milan Rakić

Milan Rakić – Biografija, Citati, Pesme, Zanimljivosti…

BIOGRAFIJA

Jovan Dučić o Milanu Rakiću

PESME

ČEŽNJA

ISKRENA PESMA

JASIKA

KINESKI MADRIGAL

LEPOTA

LJUBAVNA PESMA

NA JEDNOM PRIMERKU (CYRANO DE BERGERAC)

OČAJNA PESMA

OPROŠTAJNA PESMA

ORHIDEJA

PESNIKU

PONOSNA PESMA

SERENADA

SETNA PESMA

SIMONIDA (Freska u Gračanici)

TRI PISMA

VARIJACIJE

ŽELJA

„Veliki pesnik svim svojim bićem, osetljiv i budan za sve vrste lepote i uzvišenosti, Rakić je proživeo mnogovrsne senzacije i emocije, koje njegovo stvaranje čini raznotonim i sadržinom bogatim. Ideološka podloga svega njegovog poetskog doživljavanja, međutim, svodi se na jedno zgusnuto pesimističko gledište, koje je kod ovoga potomka starih mučenika što ‘umirahu ćutke na strašnome kolju’ bilo spojeno sa prekaljenom, svesnom i nenametljivom odlukom da što je moguće dostojnije i dostojanstvenije prođe svoju trnovitu i haotičnu životnu putanju.“ – Ksenija Atanasijević

Jovan Dučić o Milanu Rakiću

Jovan Dučić o Milanu Rakiću / Dr Vasa Milić – Razgovor sa g. Jovanom Dučićem, objavljen povodom smrti Milana Rakića (1938). Prenosimo samo Dučićeve odgovore.

Sa Rakićem sam postao svesrdnim prijateljem već u prvom susretu, sa prvim pogledom, sa prvim stiskom ruke. Uostalom, sa Rakićem nije ni bilo mogućno drukče. On je bio napravljen od jednog komada, sav prav, neposredan, integralan, sav zatvorena linija. Ničeg napolovičnog, uslovnog, konvencionalnog. Kako je bio zreo u svačem, bio je to najpre u odnosu sa ljudima. Ili je odmah postao nečiji prijatelj, ili je celog veka ostao dalek, nepristupačan, nepremostiv… Od onih kojih se klonio, branio se prekomernom učtivošću koja odalečuje većma nego i preka reč.

Njegova blagost karaktera, koju su drugi isticali, bila je, naprotiv, sva u sigurnosti, preciznosti, uzdržanoj posebnosti kao i njegove strofe.

Upoznao nas je u Parizu nekada Kosta Kumanudi, nama obojici najmiliji drug u Latinskom kvartu. Ali kog dana i kojom prilikom7 Ko bi se setio tih mladićkih dana kada smo svi ličili jedan drugom, i kada se niko nije udubljivao u svoje utiske ni beležio svoja iznenađenja.

Ja sam došao prvi put u Pariz 31. decembra 1899, znači poslednji dan XIX veka. Te večeri je svršavalo jedno veliko i sjajno stoleće u kojem su se do vrhunca bile popele sve nauke stare i nove, sve ideje o čovečnosti i slobodi, svi uspesi u pronalascima, i svi rodovi u umetnosti i književnosti; a rađao se drugi i krvavi vek koji će ove poreći i uniziti, i koji će dati megalomane i utopije, i koji preti da sve razori što je hiljadama godina stvarano.

Pariz je, međutim, te noći bio sav osvetljen, ulice sve raspevane, Sena sva u ognjevima svih boja, i sav vazduh u muzici i klicanju. A novi vek je objavljen zvonima sa crkava, i topovima sa utvrđenja, i bahanalijama kakve Pariz možda nije poznavao. Niko nije predosećao da će već posle prve desetine novih godina u Evropi pasti krvava kiša i da će veliki rat otvoriti zatim put svima zaverama protiv daljeg progresa i čovečanstva.

Tih dana sam verovatno upoznao prvi put mog druga Rakića. On je sprva izgledao u svemu sličan drugim zemljacima sa kojima sam se već sretao, otmenim drugovima, uostalom, kakva je bila cela ondašnja srpska studentska generacija u Parizu. Ako ga nisam naročito zapamtio isti čas, to je zato što Rakić još nije bio pesnik. Znao sam ga najpre po očima izvanredno toplim i osmehnutim, i usnama koje su bile stalno u osmehu punom duševnosti. Nešto čisto, istinski mladićko, blagorodno, ni najmanje blazirano izbijalo je iz svega što je od njega dolazilo.

Svakako, mi smo se našli najpre na terenu samo zajedničke mladosti, i sastali se u dve kapi naše lepe srpske krvi koje su se brzo slile u isti mlaz. I kada god smo se zatim sretali u životu — a to znači u Beogradu, gde smo obojica samo povremeno nailazili živeći oba stalno u inostranstvu — uvek smo se sretali sa toplotom i radošću, kao dva blizanca. A kada smo što napisali, mi smo uvek i najpre pomišljali jedan na drugog kao najsigurnijeg i najljubaznijeg čitaoca onog što koji bude dao; i uvek satima razgovarali jedan o drugom bez ustezanja, i to ne samo u pokudi, nego i u ushićenju…

Ja sam se uvek osećao čovekom sa Juga prema Rakiću iz Beograda — jedne pomešane sredine koju sam ja teže osećao. Ali sam zato naročito uživao u Rakićevom odvajanju od celine, od opštosti, od poretka. On je i kao Beograđanin poznavao u njemu samo svoje školske drugove. Izbegavao je skrupulozno sve nove susrete. To je bio čovek koji je najmanje dopustio da bude dosađivan.

Nikad nije bio u šetnji ulicom koju je uvek pretrčavao. Znam trojicu naših uglednih pisaca koje je izbegavao dugo dok se nije morao s njima sudariti da ih zatim lično upozna. Ali nikad nije podneo njihovu opsadu ni njihovu srdačnost. Makar i najljubazniji čovek na svetu, Rakić je bio stvarno jedan veliki samotnik. Činilo mi se da nikog šešir nije toliko pokrivao, ni kaput toliko zakopčavao. Ceo svet je za Rakića govorio da je najfiniji čovek, ali ga niko nije imao u rukama.

Jednog zimskog jutra u Luksemburškom parku u Parizu, pored statua starinskih kraljica iz doba Merovinga i Karolinga, sa snegom po krunama i odelu, naš drug Kumanudi mi je pokazao dva-tri papirića na kojima su bili nečiji stihovi. Ja sam već štampao bio u novom Srpskom književnom glasniku svoje pesme Dubrovački ma- drilal, Zalazak sunca i druge, i bio već priznat „novom zvezdom“. Kumanudi mi je tražio mišljenje o stihovima koje smo zajedno pročitali, ne kazujući ko je njihov pisac. Kako je Kumanudi i sam bio poznat kao vrlo književan čovek, verovao sam da su stihovi njegovi, što je on odricao tvrdeći poštenom rečju, zaklinjanjem u život, upiranjem prstom u nebo…

Ja sam našao da su pesme dobre. Dopalo mi se, kao novo, u jednoj pesmi slikovanje „daska-praska“. I ocenio sam da ti stihovi uopšte dolaze nesumnjivo od pesnika kulturnog i koji ima talenta. Ali ipak ne saznadoh njegovo ime. Malo docnije je Rakić
završio studije i konačno otišao u Beograd, posle čega su ti isti stihovi izišli ubrzo u Srpskom književnom glasniku, samo sa potpisom: „Z“. To su bili Rakićevi stihovi. On se sa tim opet sakrio! Opet dobro nabio šešir i zakopčao kaput, ali lepota njegove inspiracije, neposrednost, intiman ton, mudrost u njegovom izražavanju, i jedna posebnost u svemu što kaže i kako kaže, brzo ga je napravila ne samo poznatim nego i čuvenim. Od toga doba naša dva imena su išla naporedo, i njih izvesno ništa više neće razdvojiti.

Što se tiče Rakićevih misli o jedanaestercu i dvanaestercu, on je imao potpuno pravo. U tim metrima su ispevali mnogi veliki pesnici svoje često puta najlepše pesme. Francuski XIX vek je, skoro isključivo, vek tih dvaju stihova. Rakić je u njima sve ispevao, a i ja lično najveći deo svojih stihova. Ne mora ovo biti zakon za druge generacije. Već prvo pokolenje posle nas je
prešlo na slobodni stih — slobodni često i od ritma a ne samo od rime!

To nije smetalo da posleratna poezija dadne nekoliko lepih imena. Ja sam uvek bio manje za samo jedan ili dva stiha, ali sam svakako uvek bio protiv slobodnog stiha koji su neki kod nas smatrali novim, mada su Verlen i Verharen pre pedeset godina pisali u tom stihu, a Leopardi pre stotinu… Čak i poezija urođenika na Madagaskaru, koja je vrlo lepa, ispevana je u slobo-
dnom stihu. I najstariji ljudski stihovi su morali biti slobodni a ne ritmovani i slikovani. Heksametar grčkog eposa je jedna velika etapa u razvitku stiha. Prema tome, slobodan stih je povratak onamo odakle se davno nekad pošlo, još u pravekove… Ali zar to nešto smeta da u njemu budu izražene i najdublje i najtananije misli!

Mi smo baš u doba cvetanja slobodnog stiha (1895——1915), Rakić i ja, pisali u najstrože vezanim strofama i odmerenim stihovima. Nismo išli za vremenom! Ali je vreme pošlo za starim dobrim pesničkim osvedočenjima: danas već slobodni stih je izišao iz mode, i najbolji pesnici poslednjih godina vraćaju se staroj estetici, strogoj strofi, ritmu i sliku, kao u doba najpedantnijih parnasovaca. Ovo je, naravno, mnogo teže, i mnogi se ne laćaju strofe i rime. Ali ovde ima prednost koja je nepobitna: slobodne stihove niko ne uči naizust. A pesma koja ne živi na ustima ljudskim, ona ne živi nikakvim životom, i ona, ako ništa drugo, ostaje samo na hartiji.

Rakić je dvanaesterac doveo do savršenstva. Njegova poezija, naročito, nije mogla biti rečena bez tog tako ozbiljnog i ponosnog ritma. Način njegovog izražavanja i njegova figura išla je uvek na taj široki okvir. Ima nečeg narativnog u njegovoj pesmi, nešto od epske siline koja nije mogla biti zatvorena ni u kakvu drugu formu. Vi poznajete puno dubokih pesama u mnogih
evropskih pesnika koje su kazane u stihu često puta volo sićušnom i na izgled frivolnom, ali je posredi i ceo način izražavanja sasvim drukčiji nego u Rakića.

Ovaj naš pesnik je kao srpski guslar u desetercu našao u dvanaestercu instrumenat koji je odgovarao i njegovoj celoj prirodi. On je disao u dvanaestercu. Sve strane stihove koje je kad izgovarao bili su u tom metru! A ja mislim da ovo daje posebni čar njegovoj knjizi, koja izgleda mali epos ispevan od početka do kraja u jednom dahu, na jednom glazbenom instrumentu, o jednom jedinom ali vrlo krupnom predmetu.

Bila je velika nesreća za srpsku književnost što je Rakić već pre petnaest godina prestao da piše. On je imao još puno da kaže. Mikelanđelo je tek posle šezdeset godina slikao svoju Sikstinsku kapelu, a Gete u osamdesetim godinama završio drugi deo svog Fausta. I danas u Francuskoj pišu najbolje ljudi koji su bliski sedamdesetoj godini: Marsel Prevo, Andre Žid, Anri Bordo, a pesnik Pol Valeri, matematičar, ovih je dana izabran za profesora estetike na jednom pariskom univerzitetu… Treba ostaviti samo smrti da heroju otme mač, a pesniku njegovo pero…

1938.

Jovan Dučić

Dr Vasa Milić – Razgovor sa g. Jovanom Dučićem, objavljen povodom smrti Milana Rakića

NE RUŠI SVE MOSTOVE – Pesmu NIJE napisao Ivo Andrić, autor je VLADIMIR ČERKEZ

Pesmu NE RUŠI SVE MOSTOVE već godinama mnogi lažno pripisuju našem velikom piscu i nobelovcu Ivi Andriću. Autor pesme je Vladimir Čerkez (Sarajevo, 26. novembar 1923 — 9. novembar 1990) – pesnik, romanopisac, dramski pisac, pisac za decu… Pesma je objavljena u njegovoj knjizi STIHOVI iz 1969., na 85. stranici. Izdavač knjige: Veselin Masleša, Sarajevo.

NE RUŠI SVE MOSTOVE (originalni stihovi)

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti
Ostavi jedan most između srca i mene
U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti
Mogle bi te nazad nagnati uspomene

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti
Nisi ptica, ni leptir što obalama leti
Kad mostova nema uzalud je shvatiti
Uzalud je čeznuti, uzalud je htjeti

1969.

Vladimir Čerkez

Miloš Crnjanski – APOTEOZA

Miloš Crnjanski – APOTEOZA (1919) / pročitao Branislav Lečić

Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!

Puna žuči, otrovane krvi i smeha, rumen njena rumenija mi je od pričešća, a ruka mi drhti više nego da dižem putir. Ponoć je, pustite me da nazdravim, i ja.

Prospem li vino po belom vašem čaršavu, ostaće na njemu rumen vinograda. Prospem li vino, zamirisaće beo čaršav kao sneg po žitu nevidljivom, ali niklom, i ozelenelom. Gospodo, nazdravili ste svakom. Još jednu pijanu čašu mom Banatu. Pijem u slavu druga svog. Šustera Proke Naturalova, generalštabnog kaplara slavne armade bečkog ćesara, koga su streljali 916, novembra prvog.

Zid je bio tek okrečen, beo kao ovaj čaršav, po kome su prsnule rumene mrlje njegovog mozga i krvi, rumene kao ove mrlje pijanog vina mog.

Gospodo, prvu čašu u slavu druga mog. Šustera Proke Naturalova, generalštabnog kaplara slavne armade bečkog ćesara, koga su streljali 916, novembra prvog.

Gospodo, ovu čašu onom bosiljku što smo ga našli u svilenoj vrpci oko njegova vrata. Ovu čašu u slavu svetog Jovana, slave njegove, ikone stare, koju je poljubio pre smrti. Ovu čašu velikoj selendri Kekendi, o kojoj nam je pričao da je najlepša varoš na svetu.

Čašu u slavu banaćanskog rata, čašu generalštabnom kaplaru, koga su streljali u štabu banaćanske divizije, u jednoj veneričnoj bolnici slavne habzburške dinastije.

Ovu čašu banaćanskoj diviziji, koja će izići sva pogrbljena od najgadnijih bolesti, pred Obilića, sa veselim smehom i bezbrižnim urlikom, punim smeha. Čašu banaćanskoj diviziji. Gospodo, u slavu druga mog, koga su streljali u jednoj veneričnoj bolnici.

Gospodo, ovu čašu, u slavu onog dana kad mu svezaše ruke. Beše jesenji dan, veseo dan. Pod nebom su kružile krilatice, a po ulicama su se lepršale novine, pobedonosno, nad lišćem žutim, poletelim, pa klonulim.

U slavu izmučenih šajkača zarobljenika što su ležali oko plotova nabijenih žicama, trnovitim i oštrim. U slavu plotova visokih, koji su krili sraman i stidan štab banaćanske divizije, od sveta i grada. U slavu plotova nabijenih žicama, pod kojima su stojale straže počasne, sa batinom, sve u slavu svetle banaćanske divizije. U slavu njenog generalštabnog kaplara, Proke Naturalova, plemenitog fon Kekenda, koji je bio prošao bolnicu za oči, za trahom, za bolesna usta, za bolesni stomak, za bolesna pluća, za bolesne noge, za gluve uši, i Ludnicu.

Pijem u slavu kotlova čađavih u kojima su vrile pomije koje su jeli kad zvona zazvone podne. Pijem u slavu jednog jesenjeg dana i jedne venerične bolnice. Stideo bih se da je moja zdravica prva, ponosim se da sam poslednji.

Pijem u slavu daščara punih stenica, nad glavama njinim; na žalost, ne znam da vam ih opišem, gospodo. One nisu zidane u hladnom mermeru, kao crkve, nisu barok, ni rokoko, ni renesans, ni gotika, ni ampir. One su duge i pune postelja, lepo poređanih, kao grobovi vojnički, koje su naše dame okitile hrizantemama, gospodo.

Pijem u slavu njihovih malih prozorčića i u slavu lekara, belih, i ugojenih, koji su im dolazili, odeveni u belo, kao žene. Gospodo, U slavu njihovih postelja, sramnih, punih crvenih, krvavih, mrlja, koje ne mogu da opišem, jer nisu ličile na ruže avinjonske.

Gospodo, ovu čašu onima što su ležali na tim posteljama, što nisu bile čiste kao postelje naše, bračne. Ovu čašu onima što su se previjali na tim posteljama, od muka. Mladićima kršnim i lepim, koji su mirisali na jodoform, na miris što liči na maskot, koji rado upotrebljavaju naše dame. Ovu čašu mladićima što su ležali na tim posteljama i pisali pisma u Banat i pitali: da li je žito niklo?

Pijem još jednom šupama dernim i smradnim i mračnim, opkoljenim visokim plotovima, nabijenim žicama trnovitim, u kojima su, noću, bludele strašne, pogurene senke. Pijem u slavu puka Banaćana, koji behu verne sluge bečkog ćesara. U slavu kola Banaćana, što se tu igralo oko stolova na koje su ih bacali i sekli. Sekli nemilice, noževima strašnim, što su zadirali
duboko, i besno, ali nisu mogli da iseku nijedan jauk, iz tela njihovog, punog rana, okuženog, žutog, grobnog, jadnog. Pijem u slavu kola Banaćana.

Nek se u mom vinu, što ga evo prosipam pijan, na vaš beo čaršav, zatrese sila očajne radosti, i stida, zatrese kolo uz besne poskočice. Gospodo, jednu čašu poskočici druga mog. „Drž’ se, seko, za kajiš, evo tociljajka!“ Jednu čašu poskočicama pre smrti. Nek se u mom vinu zgrče bolna lica, strašne glave ludih mučenika, i zaori kolo Banaćana, što će pogureni, puni smeha, izići pred Miloša.

Pijem u slavu ritavih pešaka, najboljih pešaka dične habzburške dinastije, što nisu koračali po bojištu, nego igrali kolo u jednoj veneričnoj bolnici.

Pijem u slavu generalštabnog kaplara, koji je komandovao, slavno, vojsku bolesti, svakojakih, po Banatu. Jednu čašu u slavu rumenih ruža, što su počele da cvetaju na usnama slavnih pešaka slavne vojske Habzburga.

Pijem u slavu smeha Banaćana koji je lagan kao i kolo njino, ali oštriji od jatagana. Bataljona Banaćana, što su puni smeha, sa veselom pesmom, opkoljeni stražom, marširali u bolnice. U slavu smeha Banaćana, koji je lagan kao i kolo njino, ali oštriji od jatagana.

Dajte mi čašu da napijem praznicima. Da napijem nedelji, kad se zvona oglase i kad Sunce grane. Da napijem ženama što stajahu, nedeljom, pred kapijama. Belom kruhu i vrućoj pogači, zveketu dukata i svilenoj, devojačkoj marami. Devojci koja se nije plašila i nije se gadila rana, nego je zagrlila brata. Ovu čašu ženama koje nisu prezirale gnojne karanfile na usnama Banaćana, zanemelim od stida i besa. Čašu kapijama, u nedelju, kad zvona zvone i dolaze žene, seljanke. Mirisu rublja ženskog i belog kruha, iz kojeg ćarlija bogatstvo banatskog žita i smeha Banaćana, koji je tvrđi od kamena.

Ovu čašu onoj ženi što je dopratila muža i nasmešila se jednim osmehom koji ne mogu da vam opišem, gospodo, jer ne liči na osmeh Đokonde. Ovu čašu ženama što mirišu na žito.

Nek ovo vino, što evo prosipam, zarumeni lepše nego one rane na braći njihovoj, što su bili viši nego kose, tvrđi nego motika i veseliji nego ralo, kad uđoše. A pogureni i bledi, i suhi kao đeram kad iziđoše pred žene, sestre, i majke. Čašu u slavu one nedelje kad su pitali: da li žito niče?

Čašu ovu onoj majci što je, smežurana i seda, pogurena i hroma, došla i rekla sinu: „Čedo moje, kako bi te nana o Sv. Aranđelu ostavila bez kolača?“ Gospodo, ne mogu da je opišem, za nacionaliste, jer nije ličila na caricu Milicu. A ni internacionalistima, jer nije ličila na Rembrantovu mater.

Ja pijem u slavu njihovog kola večernjeg, nedeljom. Svetiljke su bile prašnjave i male. U malim prozorima ne beše svile nebesne, plave, ona je bila poderana. Čašu ovu u slavu rite!

Po krevetima, u mraku, ležale su senke. Muževi, ocevi, braća, deca u stidu i sramu. Ja pijem u slavu smeha Banaćana, koji je oštar kao kolac.

Pijem u slavu pesme Banaćana, široke kao ravnica, lagane kao ugojena stoka, što hrani kao žito. U slavu one pesme koja se orila cele jeseni, 1915, iz jedne habzburške venerične bolnice. Čašu za onu mračnu gomilu oko postelje najkužnijeg druga mog. On mi je bio pesmovođa, banaćanski, bećarski. Ja pijem u slavu smeha Banaćana, što je ponosniji od čelika. Pijem jednoj
veneričnoj bolnici, iz koje se cele jeseni orila bećarska pesma.

Nek moje vino, koje prosipam evo besno po ovom belom, svečanom, čaršavu, zarumeni u slavu druga mog, kaplara Proke Naturalova, koga su streljali, 916, novembra prvog.

Pijem u slavu onoga dana kad je doveden. Pijem u slavu papira rumenog što su ga čitali vojsci, pobedonosnoj, nasred bolnice. Rečima kojima se pretilo smrću bataljonima Banaćana. Pijem u slavu smeha Banaćana, koji nisu hteli da idu u smrt. Još jednu čašu diviziji Banaćana.

Nek zdravica moja zaboravi vašar careva i naroda, nek zdravica moja klikne Banaćanima. Još jednu čašu za druga mog, za dan kad su ga doveli. Beše veseo dan, jesenji dan.

Još jednu čašu svatovcu, onom koji se te večeri pevao u njegovu čast, slavnog gteneralštabnog komandanta banaćanskih bolnica. Svatovcu punom materinih suza, devojačke kose, ruzmarina i rose. Jednu čašu mladosti njegovoj.

Zid je bio beo kao ovaj čaršav, poprskan krvlju, kao ovaj vinom. Pijem u slavu onog austrijskog vojnika koji mu je prišao da mu zaveže oči. U slavu banaćanskog smeha kojim je to odbio. Njegovoj poslednjoj želji da mu dadu slavsku ikonicu da je celiva, poslednji put. U slavu onog dana kad su ga odveli.

Pijem za prostitutku kojoj je platio stotinarku da ga zarazi. Onog istog dana kad se, spreman u boj, zaklinjao da će: i po danu, i po noći, u svakoj borbi, na zemlji i na vodi, i u zraku, ostati veran zastavi Habzburga, što se, pobedonosno, vila nekada po Evropi, u rukama Banaćana. Pijem u slavu te banaćanske stotinarke koja je plaćena za najgadniju bolest, a sve u slavu bečkog ćesara.

U zdravlje te prostitutke koja ga je izdala.

Nek moje vino polije ovaj čaršav beo, da ne vidim na njemu njeno bledo lice, kad se pokajala pred Sudom i pala pred njim na kolena.

A on joj se smejao besno, lagano, banaćanski.

Pijem u slavu Vojnog suda i barjaka crnožutih, kojima se nasmejao kad ga osudiše na smrt. Pijem u slavu jeseni koja je gledala, kroz prozore, pogurenog druga mog, generalštabnog kaplara, šustera Proku Naturalova, koga su streljali, 916, novembra prvog, u jednoj veneričnoj bolnici, dične habzburške dinastije.

U slavu kola Banaćana koje je tako rado igrao.

U slavu poruke njegove!

Poručio nam je da se, na povratku sa streljanja, otpeva banaćanski bećarac i odigra kolo. U slavu pogurenih i kužnih koji su igrali, i stražara koji su ih tukli batinama. Ovu čašu poruci njegovoj. Bosiljku koji mu je nađen oko vrata. Plaču gorkom i jecanju koje se čulo cele noći, za njim.

Banaćanskom bećarcu kojim ga ispratiše do kapije, kad je odveden pred Sud. Čašu za svežanj siromašni, sa belim kruhom, koji mu ostade pod krevetom. U slavu visokih plotova, nabijenih žicom trnovitom. Nek moja zdravica prospe ovo vino što ne može da utoli žeđ. Nek moje vino zarumeni u slavu kola Banaćana, punog bećaraca, što se igralo besno, bez jauka, u jednoj veneričnoj bolnici dične habzburške dinastije.

Ovu čašu pijem pogurenom i sramnom drugu mom, generalštabnom kaplaru divizije Banaćana, koga su streljali, 916, novembra prvog.

Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!

1919.

Miloš Crnjanski

Video: APOTEOZU Miloša Crnjanskog pročitao Branislav Lečić

Analiza

Apoteoza (starogrčki: ἀποθέωσις, latinski: ăpŏthĕōsis), termin kojim se označava uzdizanje čoveka među bogove

Odlazak Miloša Crnjanskog  – Stevan Raičković (1977)

Poslednjeg dana novembra 1977. godine krenuo je Miloš Crnjanski u svoju poslednju seobu sa koje se neće nikada više vratiti.

Ko zna – kao da na moje izgovorene reči čujem ovaj sumatraistički ili banatsko-šeretski eho iz samog srca njegove literature, koja nikada ništa nije tvrdila, koja je samo slutila i u kojoj je sve bilo moguće. Uostalom, bili smo svedoci da je već jednom bio oglašen za mrtvog pesnika, a onda je on nas, a ne mi njega, zatrpao… sa nekoliko hiljada novih stranica koje su tako vidno izmenile kartu čitave naše književnosti (Druga knjiga Seobe, Kod Hiperborejaca, Roman o Londonu, Komentari, Lament nad Beogradom).

Ovog puta, na žalost, činjenicu o njegovom definitivnom odlasku ne može da zaodene u prividno ruho nijedan od ovakvih ili slučnih paradoksa, kojima je u tako neizmernom broju obilovala njegova literatura podjednako kao i njegov život – i njihova zajednička sudbina među nama.

Tek odlaskom Miloša Crnjanskog, jasnije sagledavamo sav udes koji je u poslednje dve godine zadesio modernu srpsku literaturu, a on je težak i dvostruk: posle Ive Andrića, pao je i drugi, poslednji njen stub, držač.

Sam Ivo Andrić – sećajući se nove literarne atmosfere iz vremena oko 1918. godine – pričao je kako se sa grupom mladih ljudi od pera i umetnosti, koji su tek počinjali, često nalazio u bašti sarajevskog hotela „Evropa“, iz jednog jedinog razloga da bi posmatrali naočitu i dostojanstvenu figuru pesnika Veljka Petrovića, koji je tu, u to vreme, svakodnevno sedeo. Ali, nešto sasvim novo i dotad neviđeno u literaturi na našem jeziku, što ih je duhovno plenilo i zavodilo, bio je za sve njih i za njega, nevidljivi Miloš Crnjanski, prekorenuo je svoju bosansku priču Andrić.

Šta se sve nije izdogađalo, u literaturi i u društvu, za nove tri decenije koje su usledile iza ove, daleke 1918. godine!

Prošao je čak i jedan novi, veliki rat.

A onda se pored ostalog desilo i nešto vrlo nalik onome što je ispričao Andrić, samo u sasvim izmenjenoj literarnoj atmosferi i sa drugim mladim ljudima koji su se takođe nalazili na pragu iste, ove umetnosti. Popriličan je broj onih – sad već dobro poznatih pesnika i pisaca, slikara i glumaca – koji su se poslednje noći jednog oktobra, čuvenih pedesetih godina, zatekli po običaju u beogradskoj kafani „Tri šešira“. Kako je prošla ponoć, a time otpočeo i novembar, jedan uozbiljeni, povišeni glas, među nama, začuo se i u istome trenutku usamio, kao da je presekao duh kafane: „Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu… Pijem u slavu pogurenog druga mog, generalštabnog kaplara, šustera Proke Naturalova, koga su streljali, 916, novembra prvog, u jednoj veneričnoj bolnici, dične habsburške dinastije…“

Nije bilo gotvo nijednog među nama koji se posle ovih poznatih reči nije digao sa svog mesta, da makar jednom rečenicom ili bar nekom spregom ne upotpuni Apoteozu, stari, nezaboravni tekst Miloša Crnjanskog.

Zatim su kroz kafanu, dugo, do u zoru, iz svih uglova, odjekivali stihovi istoga pesnika.

Bila je to apoteoza Milošu Crnjanskom, novembra prvog, iz jedne od godina naše mladosti.

Nijedne njegove knjige, međutim, nije u tim godinama bilo nigde, ni od korova, a i sam pesnik bio je opet nevidljiv, ovog puta u tuđini. Sve što se izgovaralo iz Crnjanskog, čak i proza, kazivalo se naizust.

Ko zna iz kakvih je sve izvora bilo spontatno naučena ili poluupamćena ova rasuta i skrivena književnost – pisca koga od nas gotovo niko nije ni video i koga su svi različito zamišljali Uglavnom, prema jednoj fotografiji iz mladog doba, sa jakim, meltene bolesnim sjajem u očima, a najviše – slobodno, po samoj poeziji.“

„Odiseja je najveća poema čovečanstva, a povratak iz rata najtužniji doživljaj čovekov“ Miloš Crnjanski.

Bojan Bosiljčić (RTS):

Onaj koji se „rodio s tim“ (Andrićeva formulacija o vrsti književnog talenta Crnjanskog u odnosu na sve druge pisce koji su, kaže nobelovac, „naučili da pišu“) nije drugačije ni mogao da sudi: proživevši neopisivu životnu odiseju koja ga je iz rodnog Čongrada u uniformi K. und K. monarhije vodila do galicijskih rovova Velikog rata, pa preko San Vita al Taljamento, Stražilova i Hiperboreje do seobe u londonsku emigraciju i napokon do smiraja u čuburskom soliteru, Miloš Crnjanski (1893-1977) uspeo se džombastim putem slave i iskušenja kome nema premca u ovdašnjoj književnoj istoriji.

Apoteoza. Izvorno, reč znači uzdizanje među bogove, deifikovanje, obogotvorenje nekoga ili nečega. Ali Crnjanski, obeležen jetkim cinizmom žrtvovanog ratnika izgubljene generacije kako je te mladiće nazvala Gertruda Stajn i ne znajući za Crnjanskog ali znajući Hemingveja, u unikatnoj, neponovljivoj kratkoj prozi sa ovim naslovom slavi jednog kaplara 29. banatske regimente K. und K. monarhije, svog ratnog druga, namerno zaraženog sifilisom i streljanog zbog dezerterstva. Kakav samo zaokret od uzvišenog naslova ka kaljuzi ratne stvarnosti. Kakvo odustajanje od rodoljubne patetike Rakićevog tipa (dajem život i znam zašto ga dajem). Kakvo samouzdizanje nad skrupulama javnog morala i dobrim ukusom buržoazije. „Sudbina mi je stara/a stihovi malo novi“, kaže Crnjanski u jednoj od pesama Itake. Pesniče, i danas su novi, noviji ne mogu biti, sve su noviji i noviji!

Dakle, tu je reč, kad razgrnete te velove poezije i ogromnu količinu nataloženog jeda, naprosto o jednoj priči iz ratnog bolničkog života. Ona sadrži sve što takve priče sadrže: glavnog junaka ‒ generalštabnog kaplara, šustera Proku Naturalova, zatim „jednu veneričnu bolnicu slavne habzburške dinastije“, potom jednu verolomnu bludnicu koja će se pokajati kad već bude kasno, a imate tu i prezriv smeh glavnog junaka nad tim pokajanjem, imate uspomene mladosti tih jadnika sateranih u bolnički kotao, regrutovanih da se bore i ginu za tuđ račun, imate jednu majku koja u bolnicu svom sifilističnom sinu donosi kolače, imate na kraju i te bele čaršave sa krvavim mrljama koje se „ne mogu opisati, jer ne liče na avinjonske ruže“.

I imate mladog pesnika koji kreće Odisejevim tragom, i koji će se tek u životu nalomatati prugama i putevima života i bola, kako diže čašu u zdravlje svih tih svojih sapatnika koji nisu preskočili tu životnu stepenicu pa su se pogubili u krivinama istorije, bezimeni, sada antički hor u apoteozi kojom ih Miloš Crnjanski iz gnojnih, krvavih čaršava uzdiže u zvezde.

„Gospodo“, peva na početku Miloš Crnjanski, „jednu pijanu čašu Banatu! Puna žuči, otrovane krvi i smeha, rumen njena rumenija mi je od pričešća, a ruka mi drhti više nego da dižem putir.“

Saznajemo odmah potom da je šuster Proka Naturalov streljan „916, novembra prvog“. I da je bio iz „velike selendre, Kekende“, i kao da mu miris možemo osetiti, tom bosiljku, što su ga našli „u svilenoj vrpci oko njegovog vrata“. A onda nam taj kivni pesnik koji ne može da zaboravi svoje ratne drugove pruža sliku te divizije „pogrbljene od najgadnijih bolesti“ kako takva izlazi pred – Obilića.

Evo apoteoze u svom izvornom obliku: bezimeni mladići, iz mitskog banatskog blata i jedne sramne bolnice, čekajući streljački vod jer su se namerno zarazili od prostitutki koje rade za jeftin novac, odlaze na smotru kosovskom junaku, nebeskom predvodniku nekad smelih i uzvišenih vojski. Nikad u poeziji ne beše takvog kontrasta. (Posle smo i mi doživeli svašta, videsmo i mi kako na naše oči nestaje svet koji je bio naš, i mnogi su se snovi srušili, ali ta slika Miloša Obilića na smotri stroja odrpanih i bolesnih… tako još niko nikada nije osenčio dubinu sveopšteg pada).

A ta majka, koja za Sv. Aranđela donosi sinu kolače u poslednju bolnicu njegovog kratkog života, za nju Crnjanski kaže: „Gospodo, ne mogu da je opišem, za nacionaliste, jer nije ličila na caricu Milicu. A ni internacionalistima, jer nije ličila na Rembrantovu mater“. Opori glas, iznebuha u zdravici: te dve linije nacionalnog bića, nacionalisti i internacionalisti, i nepomirljivost njihova koja se oseća kao što se oseća ledeni dan otvorenih vrata kad prođete goli pored njih, te dve Srbije koje mi danas živimo, kao između dve vatre, neprestano? Prekognicija kao jedina sudbina poezije.

Diže se, dalje u Apoteozi, čaša mladićima što su ležali na tim posteljama punim krvavih mrlja što, videli smo, ne behu nalik avinjonskim ružama, mladićima koji su pisali sa tih postelja poslednja pisma i u njima pitali: „Da li je žito niklo“? Diže se čaša „šupama dernim i smradnim i mračnim, opkoljenim visokim plotovima, nabijenim žicama trnovitim, u kojima su, noću, bludele strašne, pogurene senke“. Diže se čaša „u slavu kola Banaćana, što se tu igralo oko stolova na koje su ih bacali i sekli. Sekli nemilice, noževima strašnim, što su zadirali duboko, i besno, ali nisu mogli da iseku ni jedan jauk, iz tela njihovog, punog rana, okuženog, žutog, grobnog, jadnog“. Želi Miloš Crnjanski da se u njegovom vinu „zgrče bolna lica, strašne glave ludih mučenika, i zaori kolo Banaćana, što će pogureni, puni smeha, izići pred Miloša“.

Pesnik, ratnik i mladi Odisej Crnjanski traži da njegova zdravica „zaboravi vašar careva i naroda, nek zdravica moja klikne Banaćanima. Još jednu čašu za druga mog, za dan kad su ga doveli. Beše veseo dan, jesenji dan“, i pije za prostitutku kojoj je njegov drug, generalštabni kaplar Proka Naturalov, platio stotinarku da ga zarazi, i pije u zdravlje te prostitutke koja ga je izdala. „Nek moje vino polije ovaj čaršav beo, da ne vidim na njemu njeno bledo lice, kad se pokajala pred Sudom i pala pred njim na kolena. A on joj se smejao besno, lagano, banaćanski“.

I na kraju, malo pre nego što će taj u svilu uvijeni bosiljak o Prokinom vratu biti nađen, pesnik i ratni drug i brat njegov po krvavom oružju diže čašu u slavu poslednje poruke streljanog vojaka: „Poručio nam je da se, na povratku sa streljanja, otpeva banaćanski bećarac i odigra kolo. U slavu pogurenih i kužnih koji su igrali, i stražara koji su ih tukli batinama. Ovu čašu poruci njegovoj. Bosiljku koji mu je nađen oko vrata. Plaču gorkom i jecanju koje se čulo cele noći, za njim“.

Ceo tekst Bojana Bosiljčića: https://www.rts.rs/page/magazine/sr/kulturno/story/3169/nesto-drugo/3933699/milos-crnjanski-.html

Miroslav Mika Antić i Mersad Berber

Miroslava Miku Antića i čuvenog slikara Mersada Berbera vezivalo je dugogodišnje prijateljstvo.

Mersad Berber je ilustrovao nekoliko knjiga Mike Antića, na izložbi Mikinih slika je zapisao:“Bude u meni sjećanja na one davne naše noći u Novom Sadu kada je Mika Antić na stolu meni nepoznate kafane ispisivao nekakve znakove samo njemu poznatog svijeta, nijemo, već kako dolikuje slikarstvu.“ a nakon smrti pisca je nacrtao seriju Mikinih portreta s posvetom: „Plemenitim sjenima mrtvom drugu Miki Antiću Mersad Berber, crteži nastali noći 9. septembra 1986. u Sarajevu“.

Miroslav Mika Antić je rekao: „Stvari koje vrede, uvek su nove stvari. Najviše sam se uplašio kada je jednom Peđa Milosavljević komentarisao našu slikarsku selekciju za Pariz tvrdeći da takve, odabrane slike nisu trenutno u modi. E, vidiš, toga sam se ja najviše, uvek bojao: da nešto nije u modi. Znam, recimo, da za neke Mersad Berber nije u modi, ali sam, pre operacije, u njegovoj kući, video njegova platna s izložbe u madridskom Pradu, naporedo izlažu Dali i Berber! Šta ćemo sad? I stoga čitam stare knjige, napisane pre dve ili tri hiljade godina.“

Jedna od ilustracija Mersada Berbera za knjigu Miroslava Mike Antića GARAVI SOKAK

Foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)