Anton Pavlovič Čehov – TUGA (rus. Антон Павлович Чехов – Тоска) / Kratka priča prvi put objavljena 1886. / Video, Tekst, Zanimljivosti
Priču TUGA je Čehov prvi put objavio u „Petersburg Gazette“ (rus. «Петербургской газете») br. 26, 16. januara 1886. godine pod pseudonimom Antoša Čehonte (osim ovog, Čehov je koristio i pseudonime: Brat mog brata, Čovek bez slezine, Doktor bez pacijenata. . . ). Za vreme Čehovljevog života, priča je prevedena na bugarski, mađarski, nemački, srpsko-hrvatski, slovački, finski, francuski i češki.
Lav Nikolajevič Tolstoj je ovu priču uključio u lični spisak najlepših priča Čehova.
TUGA
Kome da izrečem pečal svoju?
Večernji suton. Krupan i vlažan sneg lagano se vije oko tek upaljene svetiljke, i kao tanak i mek sloj pokriva krovove kuća, leđa konja, ljudska pleća, kape. Kočijaš Jona Potapov sav se beli kao priviđenje. Presavio se toliko koliko se god može saviti živo telo, sedi na svome sedištu i ne miče se. Da na nj napada i čitava humka snega, on, kako se čini, ne bi ni tada pomislio da ga strese. I njegovo konjče belo je i nepokretno. Svojom nepokretnošću, uglastim oblicima, nogama pravim i uštapljenim, on čak i izbliza liči na vašarski kolač od groša. Po svoj prilici, i ono je utonulo u svoje misli. Kako su ga odvojili od pluga, od poznatih slika iz polja, surih, običnih, na koje je navikao, i doveli ga ovamo u ovu dolinu plača, punu čudovišnih plamenova, neumorne huke i buke, i ustumaranih ljudi, mora da se zamisli. . .
Otkad se već Jona i njegov konjičak ne miču s mesta. Još jutros izišli su iz svog staništa, a odmora još nikako nema pa nema. Već se i večernja magla spušta na grad. Blede svetiljke smenjuju se živom bojom i ulična gužva i vreva su sve jače.
— Kočijašu, u Viboršku ulicu! — začu Jona poziv. — Kočijašu!
Jona se trže i kroz trepavice ulepljene snegom ugleda čoveka u vojnoj uniformi, u šinjelu i sa kapuljačom.
— U Viboršku! — ponovi vojno lice. — Ti kao da spavaš? U Viboršku!
U znak pristanka, Jona zateže uzde, zbog čega se osuše čitave snežne naslage sa konjskih leđa i sapi. Uniforma sede u saonice. Kočijaš coknu usnama, isteže vrat kao labud, popridiže se i mahnu bičem više iz navike nego iz potrebe. I konj isteže svoju šiju, savi uštapljene noge i neodlučno se krenu sa svog mesta.
— Kud si zabasao, đavole jedan?! — već na prvom koraku čuje Jona srdite uzvike iz tamne gomile koja se kretala unapred i nazad. — Kud te vrag tera? Drži desno!
— Pa ti ne umeš ni da voziš! Drži desno! — ljuti se uniforma.
Sa jednih karuca grdi ga kočijaš, gleda ljutito i s rukava stresa sneg; bio se ukrstio s njegovim sankama i ramenom udario o konjsku njušku.
— Sve su to nevaljalci! — kaže uniforma zajedljivo. — Samo traže priliku da se sudare i da nalete na konje. Dogovorili se, nitkovi.
Jona se osvrće na putnika i miče usnama. Želi nešto da kaže, ali iz grla se ne čuje ništa drugo nego promuklo šištanje.
— Šta? — pita uniforma.
Jona razvlači usta u osmeh, napreže grlo i šišti:
— Sin mi umro, gospodine. . . Umro ove nedelje.
— Hm!… A od čega je umro?
Jona se celim telom okreće svome putniku i započinje:
— A ko će ga znati? Mora da je od vrućice. . . Tri dana poležao u bolnici, pa umro. . . Božija volja. . .
— Skreći, đavole! — odjeknu u sumraku. — Jesu li ti oči ispale, psu matori? Otvaraj oči!
— Teraj, teraj. . . — veli putnik. — Ovako ni do sutra nećemo stići. Ošini de!
Kočijaš opet izvija vrat, pridiže se sa sedišta i s nekom teškom gipkošću uzmahuje bičem. Posle se nekoliko puta osvrće na putnika, ali ovaj zatvorio oči i, kako izgleda, nije voljan da sluša. Dovede ga u Viboršku ulicu, pa onda okrete i stade pred krčmu, povi se na sedištu i opet posta nepomičan. . . Vlažan sneg opet prekriva belinom i njega i konja. Prolaze trenuci. . .
Tri mlada čoveka, dvojica visoki i tanki, treći mali i grbav, idu trotoarom, gacaju u kaljačama i prepiru se.
— Kočijašu, Policijski most! — viče grbavko promuklim glasom. — Trojica!. . . Dva groša!
Jona zateže uzde i cokće. Malo je dva groša, ali njemu nije stalo do cene. . . Rublja, petak, sad mu je svejedno, samo da ima mušteriju. Mladići, gurajući se i psujući ružno, prilaze sankama, penju se i sva trojica odjednom sedaju na sedište. Otpočinje raspravljanje: koja će dvojica sedeti, a ko će stajati? I posle duge prepirke, prkosa i prebacivanja, odluče da stoji grbavko; on je najmanji.
— Sad poteraj! — kreštao je grbavko smestivši se iza Jone i duvajući mu u vrat. — Udri! A što imaš kapu, bratac! U svem Petrogradu ne bi se mogla naći gora!
— Hi-hi. . . hi-hi. . . — smeje se Jona. — Kakva je, takva je.
— De de, ti, kakva-takva, poteraj! Misliš li ti jednako tako voziti? A? Ako li te zviznem po šiji? . . .
— Glava mi trešti — priča jedan dugonja. — Juče smo kod Dukmasovih ja i Vaska popili četiri boce konjaka. . .
— Ne razumem, našto lagati! — ljuti se drugi dugonja. — Laže kao skot.
— Ubio me bog ako lažem. . .
— To je tako istina kao žablji kašalj.
— Hi-hi! — smeška se Jona. — Vesela gospoda!
— Fuj, nek te đavo nosi! — uskipe grbavko. — Hoćeš li poterati, stara kolero, ili nećeš? Zar se ovako vozi? Švićni de tim bičem! De, de, dođavola! De, de! Pobolje udari!
Jona oseća kako se iza njega vrti grbavkovo telo i kako mu glas treperi. Sluša grdnju kojom ga obasipaju, vidi ljude, i zato malo-pomalo, poče mu se skidati s duše osećanje usamljenosti. Grbavko grdi dokle ga ne zagrcne čudovišna, prostačka psovka. Dugonja povede razgovor o nekoj Nadeždi Petrovnoj. Jona se osvrće. Sačekava kratku pauzu, osvrće se još jednom i mrmlja:
— Sin mi je umro. . . ovaj. . . umro ove nedelje!
— Svi ćemo umreti — uzdiše grbavko brišući usta posle kašlja. — Nego poteraj, poteraj! Gospodo, ja prosto ne mogu da se vozim ovako! Kad će nas on dovesti?
— A ti ga malo podstakni. . . udari ga po šiji!
— Čuješ li ti, stara kolero? Šiju ću ti zavrnuti! Ako se čovek pred ovim ljudima cifra, mora peške ići. Čuješ li ti, halo jedna? Ili ne haješ za naše reči?
I Jona više čuje nego što oseća udarac po vratu.
— Hi-hi. . . — smeje se on. — Vesela gospoda, bog im dao zdravlja.
— Kočijašu, jesi li oženjen? — pita dugonja.
— Ja? Hi-hi. . . vesela gospoda! Moja je žena zemlja crna. . . Hi-ho-ho!. . . Grob. . . Sin mi je umro, a ja sam ostao živ. . . Čudnovata stvar, smrt pogrešila vrata. . . Umesto da dođe k meni, ona otišla sinu mome. . .
I Jona se okreće na sedištu da priča kako mu je sin umro, ali grbonja lako uzdahnu i promrmlja da su, hvala bogu, jedva jednom stigli. Jona prima dva groša i dugo gleda za noćnicima koji nestaju u mračnim vratima. Opet ostaje sam i opet za njega nastaju tišina i mir. . .
Tuga, stišana za kratko vreme, javlja se ponovo i s još većom snagom rastrzava mu grudi. Njegove oči uznemireno i mučenički lutaju po gomili na obe ulične strane: neće li se između hiljade ljudi naći bar jedan jedini koji bi hteo da čuje za njegov bol. Ali gomile idu i prolaze, ne zapažaju ni njega ni njegovu tugu. . . Tugu, golemu, beskrajnu. . . Da mu grudi prsnu, pa da je izliju, ceo svet bi poplavila, pa opet se ne bi mogla videti ni dogledati. Umela je tako da se smesti u ništavnu ljusku da se ni na belom danu ne bi mogla sagledati.
Jonine oči opaziše pokućara s torbom, pa će s njime da porazgovara.
— Dragi prijatelju, koliko je sati? — pita on.
— Deset… A što ti stojiš ovde? Hajde dalje!
Jona odvozi malo dalje svoje saonice, poginje se na sedištu i predaje se svojoj tuzi. . . Sad već vidi da mu je uzalud ljudima govoriti o njoj. . . Ali ne prolazi ni pet minuta, a on se ispravlja, uzmahuje glavom kao da oštar bol ne oseća, i zateže uzde. . . Nema više moći.
— U štalu! U štalu! — doseća se on. A i mali konj, kao da razume šta misli njegov gosa, polazi kasom. Nakon pola časa Jona sedi kraj velike i zaprljane peći. Na zidanoj peći, na patosu, po klupama, hrču ljudi. U vazduhu zagušljivo i zaparno. Jona posmatra spavače, češka se i žali što se rano vratio kući.
„Nisam ni za ovas išao. Zato mi je ovako teško“. misli Jona. „Kad čovek zna svoju dužnost. . . i sam je sit, i konj mu sit. . . pa je za svagda miran i spokojan. . .“
Mlad čovek, kočijaš, ustaje iz jednog kutka, sanjivo krklja i pruža ruku za sud s vodom.
— Pije ti se voda? A? — zapitkuje Jona. — Žedan si?
— Pa žedan, dabome.
— E. . . pa prijatno. . . A, vi’š, brate, meni sin umro. . . Da li si čuo? Ove nedelje, u bolnici. . . Da ti samo pričam!
Jona posmatra utisak svojih reči, ali ne vidi ništa. Mladi se pokriva preko glave i već tone u san. Stari uzdiše i češka se. Kao što je mladi bio žedan vode, tako on oseća potrebu da se izgovori. Skoro će biti sedam dana kako mu je sin umro, a on još ni s kim nije mogao da porazgovara. Jer treba porazgovarati pametno, polagano, od srca.
Treba ispričati kako se sin razboleo, kako se mučio, šta je pred smrt rekao, šta je govorio, kako je umro. . . Treba opisati sahranu i odlazak u bolnicu po odelo pokojnikovo. U selu ostala kćerčica Anisja. . . I o njoj treba porazgovarati. Zar bi se malo šta imalo kazati i porazgovarati? Slušalac bi morao samo hukati, uzdisati i plakati s njim zajedno. . . A još je bolje sa ženama razgovarati. One su, istina, neuke i glupe, ali kukaju od prve reči.
„Treba konja obići“, misli Jona. „Ima se kad spavati. . . Nemaj brige, naspavaćeš se. . .“
Jona se oblači i ide u konjušnicu. Misli na zob, na seno, na ovo nevreme. . . Na sina, ovako sam, ne može da misli. Može samo da razgovara, s kim bilo da razgovara, ali da samo o njemu misli, da ga se seća, da njegovu sliku zamišlja, to mu je neizdržljivo, i teško, i gorko. . .
— Grickaš li? — pita on svoga konja videći njegove sjajne oči. — E pa, grickaj. Kad nismo išli po zob, onda je i seno dobro. . . Da. . . A star sam već i da vozim. . . Sin bi vozio, a ne ja. . . On je bio pravi kočijaš. . . Samo da je živ. . .
Jona poćuta malo, pa nastavi:
— Bogami jest, kobilice, sestrice. . . Nema više Kuzme Jonića. . . Eh, mogao je dugo poživeti. . . Smrt ga ugrabila. . . Recimo, sada, da ti imaš jedno ždrebence, i ti si mu rođena mati. I odjednom, recimo, tvoje ždrebence smrt ugrabi. . . Je li da je to žalost?
Kobilica gricka seno, sluša i diše na ruke svoga gose. Jona se zaboravlja i priča joj. . .
1886.
Anton Pavlovič Čehov
Prevod: Kosara Cvetković, red. B. Kovačević
Pročitajte više:
Anton Pavlovič Čehov – DRAME, PRIČE, BIOGRAFIJA, CITATI, ZANIMLJIVOSTI
POEZIJA – Najlepše pesme, poeme, soneti, citati i biografije domaćih i stranih autora
PROZA – Pojam, autori, knjige, citati / Plejada veličanstvenih
PESME ZA DECU – Otpevane pesme, Recitacije, Tekstovi pesama, Knjige, Video
CRTANI FILMOVI – Najlepši crtani filmovi i bajke / Sinhronizovani / Srpski
MUZIKA – Muzičko zvezdano nebo – Tekstovi pesama, biografije, citati, zanimljivosti, koncerti, video
Knjige u pdf formatu – Biblioteka elektronskih knjiga
Kutak za decu – PESME, BAJKE, KNJIGE, CRTANI FILMOVI
BISTROOKI – Kutak za bistrooke
Kolorizacija fotografija i foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)